ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Сличности Европске уније и Југославије 1988.

ИСКРА на Фејсбуку

Душан Пророковић (Фото: intermagazin.rs)

Суштински, „жуто–плаве розете“ ЕУ су као црвене мараме, разлике између еврокомесара и другова из комитета нема, а „НВО параде“ у одређеном смислу подсећају на савремене „омладинске радне акције“. То је све политика прошлости, која нема будућност.

Све је изгледало у реду те 1988. године. Барем са локалног нивоа посматрано.

Разредне су нас подсећале да обавезно вежемо црвене мараме, уз прекор ако је некоме иста изгужвана или не дао бог умазана. У школу је долазио народни херој да нам говори о великој победи у народноослободилачкој борби, о делима народних хероја организовано је и пригодно такмичење из предмета Историја… За њим и још један важан гост око ког се сви растрчаше, ваљда из партијског комитета или обласног комесаријата, како би кратко, прилагођено нашем узрасту, нешто прозборио о братству и јединству.

А на крају и акцијаши са Омладинске радне акције „Омладинска пруга Тузла—Зворник“, да нас подстакну да и сами кренемо њиховим путем, чим прерастемо статус старијег пионира — свашта се ту нуди, није то само рад, већ и прве љубави, вече уз гитару и тако то.

Истовремено, прославили смо историјски успех у Калгарију, чак три медаље са Зимских олимпијских игара, а могли смо узети још две да је Матеја Свет била коју стотинку бржа у супервелеслалому, а Миран Тепеш доскочио који центиметар дуже на малој скакаоници.

Ипак, док су локални политички процеси ишли полувековним утабаним друмом, они на континенталној и републичкој равни кренули су шумом. Са једне стране, глобални комунистички покрет се налазио у терминалној фази, идеолошка матрица је потрошена, унутар ње је било немогуће пронаћи одговоре на тадашње изазове, ризике и претње. Са друге стране, конфронтација између лидера југословенских република постајала је све оштрија, они су путовали од једне до друге федералне јединице, организовали самите, нешто преговарали и писали саопштења за јавност, али без опипљивог резултата.

Храбрији новинари, који су схватали куда све то води, назвали су ове догађаје „караваном без наде“. Једноставно, сукоб је био око темељне ствари, коју је могуће описати питањем македонског новинара Зорана Иванова после самита у Охриду пролећа 1991. године и одговора Слободана Милошевића.

Питање: „На територији које од шест суверених југословенских република се налазите.“ Одговор: „Суверена је само Југославија, а републике су равноправне у Југославији“. Милошевић је покушавао да одбрани Југославију и очува поредак, други су инсистирали на сопственом праву на самоопредељење и успостављању нових (међудржавних) односа. Епилог је познат. Последице још осећамо.

Несрећа је, међутим, што се тридесет година касније ти процеси понављају. Док на локалу остајемо заточеници прошлих времена, заробљени у потрошеним идеолошким матрицама, на глобалном нивоу су приметни сасвим другачији трендови.

Мантра о страним директним инвестицијама и милијардама које ће доћи само када држава престане са мешањем у економију бесомучно се понавља, то је чак и државна стратегија низа источноевропских земаља, које се, сироте, међусобно такмиче која ће више бенефиција дати доносиоцима капитала; „европерспектива“ је једино решење, без ње нам неће бити живота; о геј парадама, које служе у највећој мери као места на којима се представници политичких странака и НВО сектора легитимизују као „евро-модерни“ и „политички коректни“ не треба пуно трошити речи; као што их не треба трошити нити на „велике идеје“ о „безграничним индивидуалним слободама“ и „превазилажењу колективног“.

Упркос томе што се, са једне стране, неолиберални поредак налази у терминалној фази, не успевајући да пронађе нити један одговор на актуелне изазове, ризике и претње, локалне елите остају привржене идејама и инструментима који су кључни генератори кризе.

Са друге стране, конфронтација између лидера чланица ЕУ постаје све оштрија. Нема бољег показатеља тога од неформалних самита који се организују.

На последњем скупу у Салцбургу, као и у некадашњој Југославији, отворило се питање суверенитета. О томе је најјасније говорио Виктор Орбан, одбацујући сваку назнаку да припадници Фронтекса буду распоређени на мађарској граници. Андреј Пленковић је наступио дипломатски „увијеније“, поручивши да је Фронтекс најпре неопходан на спољним границама ЕУ — у Бугарској и Грчкој.

Исто као и у Југославији, отворена је и тема раздруживања. Јер, сви знају да ће Велика Британија иступити из ЕУ 29. марта 2019. године, али нико не зна како ће то бити спроведено. Вероватно и највећи камен спотицања је граница између Републике Ирске и Северне Ирске (Алстера), пошто су предлози Лондона и Брисела дијаметрално супротни.

Неслагања су темељна око најкрупнијих ствари која у међудржавним односима постоје, виђења око начина решавања сасвим различита, без икаквих додирних тачака које би могле послужити за тражење договора, па се и ови скупови од Братиславе, преко Талина, Ла Валете и Софије до последњег у Салцбургу, претварају у „караван без наде“. Епилог се назире. Последице такође.

И управо због тога би било не само штетно, већ и глупо по други пут се саплитати о исти камен. Барем када се ради о „нашем локалу“ и држави у којој данас живимо. Суштински, „жуто–плаве розете“ су као црвене мараме, разлике између еврокомесара и другова из комитета нема, а „НВО параде“ у одређеном смислу подсећају на савремене „омладинске радне акције“. То је све политика прошлости, која нема будућност.

intermagazin.rs, Sputnik

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.