ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: ДА ЛИ ЈЕ ЗАПАДНИ БАЛКАН БУДУЋА „МУСЛИМАНИЈА“

ИСКРА на Фејсбуку

(Драгомир Анђелковић) Фото: intermagazin.rs

И у нашим и у светским медијима све више се пише и говори о алтернативном моделу интеграције тзв. Западног Балкана. Кренуло се од дискретне приче о економској унији да би се готово стигло до разматрања стварања некакве нове Југославије, коју би чиниле Србија, Македонија, БиХ, Црна Гора, Албанија и Косово (наравно третирано, ако не као држава, онда свакако као парадржавни ентитет). При томе се не ради о обичним новинарским шпекулацијама, већ о систематској добро осмишљеној пропагандној припреми јавности у складу са геополитичким планом, који се свакако и путем снажних притиска споља намеће Београду. Уз то се од стране релевантних западних центара моћи од нас захтева да у духу тог плана делујемо полетно, иницијативно и са ентузијазмом уместо да рационално и из свог угла интересно одмеравамо ствари.

ЕУ МИНУС ЗОНА
Оне се ради свега наведеног нашој јавности приказују искључиво позитивно иако, уз ту страну, несумњиво постоји и друга итекако негативна, а доминантна. Колико су нас некад убеђивали да би требало да будемо срећни што ћемо, као, живети у идиличној наднационалној заједници са Немцима из Минхена или Хановера, сада нас још агресивније препарирају да се одушевљавамо што ће нам бити „боље“ када доспемо у загрљај Албанаца из Тиране и Елбасана. Да би то лакше прогутали, истиче се да је то нужна етапа на путу ка правој ЕУ. Ипак, хтели то они који нам кроје такву будућност или не, из свега реченог провејава да се ради о немачком пројекту, који има за циљ да се Европска унија растерети од директног уласка нових чланица, а да опет део Балкана ван ЕУ не само остане под садашњим већ дође под још снажнији патронат Берлина. С друге стране, и да буде удаљен од његових геополитичких конкурената, како руских и турских тако и англосаксонских.

Не само да Немачка и друге њој блиске, а битне ЕУ земље раде на вишезонској трансформацији постојеће Уније, већ очито припремају и своју зону периферних – наводно за ЕУ припремних – интеграција. Назовимо ту зону „ЕУ минус“ или „Балкан плус“ подручје. Није битно. Важно је сагледати ствари реално, дефинисати зашто то Немци намећу и констатовати да се ту свакако не ради само о заједничком тржишту већ о посредном или непосредном много опсежнијем повезивању нас и нашег окружења усмереног ка ЕУ, али једнако као и ми блокираног на тзв. европском путу. Намера је, да се не лажемо, да се формира немачка југоисточна Европа, повезана са ЕУ као што су источнопруске земље од 15. до 19. века биле са Светим римским царством немачке народности, а да су при томе остали од њега формално одвојени пруски (бранденбуршки) посед. Доминантном геополитичком фактору то даје додатне могућности а смањује обавезе.

ЦРНО-БЕЛЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ
Поменути интегративни процес, као што је већ речено, свакако има низ предности, а не само мана. Не делују ми нереално приче о економској користи која из њега проистиче. Уосталом, као евроскептик свестан наше наметнуте упућености на ЕУ, лично сматрам позитивним аранжман који би нам омогућио да задржимо достигнуто а не идемо даље нити револтирамо јаче од нас да нам праве проблеме. Србија која би била део регионалног тржишта и уједно упоредо повољним трговинским споразумима повезана са ЕУ, Русијом, Турском, Кином, делује ми као много боља опција од ограничења која произлазе из пуноправног чланства у ЕУ. Разуме се, под условом да се све уреди у нашем интересу, а не њему науштрб.

Нажалост, изгледа ми да од првог нема ништа. Могуће економске перспективе нису компензација за оно мрачно што се крије иза застора нове Југославије или тачније Балканије, коју је још пре четврт века заговарао албански дисидент, политичар и писац а потом и политички представник терористичке ОВК – Адем Демаћи. Како је својевремено један италијански геополитички мислилац констатовао, дугорочно је кључни фактор државне моћи демографија.

Економија и војна сила, имају много краћи рок трајања и мањи домет деловања. Тако је када се ради о спољној пројекцији моћи, али и њеној унутрашњој манифестацији. Из тог потпуно запостављеног угла, вратимо се причи о економској и несумњивој (иако прикривеној) политичкој интеграцији Србије са целом БиХ, Албанијом, Македонијом, Црном Гором и Косовом (које није укључено у наш систем и под контролом Београда). У крајњој линији, довољно је да заједничко тржиште буде пропраћено – а уверен сам да хоће – слободним кретањем радне снаге, и у великом смо проблему.

ЕУ БАЛКАНСКИ КАЛИФАТ
У Србији без Косова и Метохије сада има нешто преко три посто декларисаних муслимана. У државама, државним заједницама и ентитетима са којима срљамо у интеграције удео исламске популације је знатно већи. Процентуално, он је тренутно следећи: Црна Гора – 17, Македонија – 33, БиХ – 50, Албанија – 70 (са атеистима пореклом из исламског културног круга), Косово и Метохија – преко 90. Простор замишљене тзв. Западнобалканске уније сада има око 18 милиона становника, од тога је приближно 35 процената муслимана.

Ситуација ће се битно променити до 2050. године. Око тога се слажу све процене, од националних држава региона, ЕУ, америчких (које се баве разним деловима света посматрајући све из угла глобалних миграционих токова), до оних иза којих стоје Уједињене нације. До средине 21. века ће, како тврде УН, Србија без Косова и Метохије спасти на 5,9 милиона становника (са 7,2 колико је имала на попису 2011), сличан али блажи ток депопулације имаће и друге државе региона (незнатно чак и Албанија), док ће на наша јужна покрајина скоро дуплирати број становника.

Укупно гледано, популација тзв. Западног Балкана ће се релативно мало умањити, тј. са 18 на нешто изнад 17 милиона. Међутим, с обзиром на чињеницу да је муслиманско становништво балканских земаља, већ како где, нешто или драстично млађе од хришћанског, те да и даље има виши наталитет – његов удео у свакој од држава, односно ентитета региона, знатно ће се повећати. На нивоу читаве тзв. Западнобалканске уније коју нам немећу, реално је да већ 2050. муслимани чине преко 50 посто становништва.

ДЕМОГРАФСКА МИНА
То је за само 33 године а, подсетимо се, од формалног распада Југославије (1992), што нам често делује као да се догодило јуче, прошло је већ 25 година. Време лети. Може да нам се догоди да се и не „окренемо“, а нађемо се у некој балканској „муслиманији“. С обзиром на негативно искуство које смо имали у вези са вековним животом под отоманском влашћу, не верујем да већини Срба, ако реално сагледају ствари, то делује као привлачна будућност. А, понављам ради наглашавања – и без свеобухватнијих директних политички интеграција региона, дубље његово економско повезивање, уз прихватање тзв. ЕУ стандарда – то води значајнијем кретању становништва. Другачије би било када би наша држава имала суверене могућности да развија економску сарадњу са окружењем тако да задржава полуге којима може да спречи оно што јој не одговара. Но, најблаже речено, не делује ми да ствари иду у том смеру.

При томе ми ћемо имати све већи мањак становништва, уз бројне проблеме које то подразумева – од кризе пензионог фонда какав данас имамо, до недостатака радне снаге у многим привредним областима – док ће у неким деловима нашег региона бујати муслиманска младост. Додуше, недостатак радне снаге и слаба насељеност представљаће магнет и за мигранте из Азије и Африке. Ко не буде могао да се докопа Немачке или Шведске пре ће се одлучити да остане код нас него да се врати кући. Тим пре ће бити тако ако се, иако од стране Запада осуђен на релативно нископродуктивну производњу, регион како тако економски стабилизује уз његову помоћ и под његовом контролом. Многима мигрантима ће тада деловати привлачније да за подношљиву плату нешто шију и у Србији него да без икаквог посла таворе на граници глади у Авганистану или некој другој сиромашној земљи ван европског круга.

Верујем да се један од разлога што Немци гурају локалну интеграцију преосталих Балканских земаља које су ван ЕУ, те су спремни да у некој мери помогну да оне економски стану на ноге, крије у жељи да добију полу ЕУ зону, која би представљала бафер или, ако пробију баријере, прибежиште за нове мигранте, али и погодно место за сукцесивну релокацију дела оних који су већ доспели на Запад. Полазећи од тога и демографског карактера нашег окружења, замислите Србију за тридесетак година, са на пример десет посто овдашњих и из региона досељених муслимана и са ко зна колико миграната са Блиског и Средњег истока у прихватним центрима и ван њих. Све то у доминантно муслиманском региону са којим смо институционално овако или онако интегрисани.

ДЕКАДЕНЦИЈА И ЕКОНОМИЈА
Мени речено делује као поглед на несрећно острво које ће већ до краја века бити преплављено. О томе сада треба да мислимо а не да – када се ради о нашем националном и верском идентитету те биолошкој супстанци – такав развој догађаја кротко дочекамо. Не кажем да Србија не би требало да тежи и изналажењу неког додатног модела регионалне економске сарадње како би олакшала привредни опоравак, али не сме се на њега стављати акценат, нити деловати национално контрапродуктивно на други начин. Туђа рука свраб не чеше. Немци ово о чему смо причали не осмишљавају да би нама било боље, већ да би они извукли неку корист за себе макар нас дугорочно и жртвовали.

Када смо већ код економије, Србија мора да мења економску политику у циљу јачања националних капацитета. Нема сумње да је економија од огромног значаја и за демографски опоравак. Међутим, сама по себи ту ће мало тога урадити. Богате земље често имају и нижи наталитет од нас. Много већи проблеми од сиромаштва су декаденција и егоизам које генерише вулгарно материјалистички систем вредности где год он нема адекватну традиционалистичку или државну противтежу (а још кад узмемо у обзир да у многи земљама и систем ради њему у прилог).

Важно је, отуда, повести много активнију политику демографске обнове, од оне која је то у ужем смислу, до одговарајуће културно-идентитетске политике. То мора да буде приоритет наше државе, а не фанатично кретање ЕУ путем или док нас држе на некој прилазној капији ка тој Унији, разним регионално-интегративним стазама и богазама. Тако ћемо постепено постати мањина и у крњој Србији, а о целовитом решавању српског питања да и не говоримо. Крајње је време да се пробудимо из опијености и те ствари схватимо, односно почнемо да делујемо како би црну судбину избегли. Још нешто за крај.

ЧАСОВНИК ПРОПАСТИ
Ствари су горе него што делују на основу наведених демографских процена. Оне не узимају у обзир, упоредо са нашим фазним ЕУ интеграцијама, повећане могућности за исељавање одређених категорија радно способног становништва у развијене европске земље. Њима одговара да добијају квалификоване српске електричаре, медицинске сестре и лекаре (али не и слабије квалификоване и клановски увезане Албанце) – које би ми и даље школовали за њихове потребе – док би код нас налазили прибежиште неквалификовани радници из Азијке и Африке али и региона. Да је тако, макар када се ради о првом делу, потврђује нам вишемилионско смањивање броја становника нама суседних Румуније и Бугарске.

Ко год је то хтео, а имао одговарајуће квалификације, кренуо је да тражи боље плаћени посао на Западу. Што се другог дела приче тиче тј. масовног насељавања миграната – који покушавају да доспеју у богате земље ЕУ или ће их одатле враћати – доћи ће и за то време. Историја нас учи да никада за живот погодне територије које немају војно-политичке потенцијале да се заштите, нису дуго остајале слабо насељене. Неко се већ постара да их запоседне. Па наставимо онда да лакомислено своје државне механизме деинсталирамо путем тзв. интегративног (ЕУ и локалног) одрицања од суверенитета и на друге начине. Тако ћемо себи науштрб постићи и оно што Турци вековима нису успели да окончају. А имајте у виду да ово нису геополитичке и демографске хорор фантазије, већ чињенице, те да нам, док се понашамо аутистично, сат откуцава и без некаквих западнобалканских унијатских интеграција а камоли са њима.

intermagazin.rs, Видовдан, Печат

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.