БОРИВОЈЕ МИЛОШЕВИЋ: Лавићеве лекције

ИСКРА на Фејсбуку

„Великосрбијански пројекат је болестан колико и Хитлеров нацизам. To je највећи пројекат зла у Европи који подразумјева уништење Босне“, изјавио је прије неколико дана Сенадин Лавић, професор Факултета политичких наука из Сарајева, искористивши прилику да Србима подијели и неколико бесплатних лекција о њиховој прошлости, али и будућности. Руку на срце, поређење Срба са нацистима није новијег датума нити је Лавићев изум. Осим што представља фалсификовање историјских чињеница и огољену политичку пропаганду, овакво поређење има за циљ да успостави симболичку везу између Срба и нациста и тако снажно утиче на западно јавно мњење осјетљиво по питању Холокауста. Овај маркетиншки трик кориштен је још током раних деведестих година у циљу демонизације Срба и придобијања јавности на западу у корист „жртве“. Генерал Весли Кларк, први оперативац НАТО агресије на Србију 1999, својевремено је Слободана Милошевића назвао „малим Хитлером“. Америчке маркетиншке агенције исти трик користе и данас, али се умјесто поређења Хитлера и Милошевића, сада Владимир Путин ставља у исту раван са некадашњим вођом нациста. Лавић има позамашно искуство у прављењу накарадних историјских аналогија којима покушава оправдати своје ставове. У једном тексту поводом стогодишњице сарајевског атентата из 2014. године Лавић је упоредио Гаврила Принципа и Радована Караџића. Андрићград је за Лавића „споменик геноциду над Бошњацима Подриња“.

    Срби су по Лавићевом мишљењу народ „примитивног менталитета“ који се његује кроз систем образовања и идеологију српства. Даље наставља како је „етничко-религијска диоба живота људи у држави постала бесмислена и усмјерена против самог живљења“. Наметање вјештачког босанског националног и културног идентитета Србима западно од Дрине давно је доживјело тежак историјски пораз, а иза слаткорјечивих фраза о мултиетничком друштву крије се заправо жеља за стварањем унитарне државе под бошњачком превлашћу. Београдски историчар Милош Ковић згодно је примјетио да Срби нису пластелин који ће други обликовати по њиховим потребама и замислима, већ нација са властитим снажним идентитетом, културом и традицијом, која није створена за зеленим столом или одлуком донијетом на неком политичком скупу. Разобличавајући мит о мултиетничности сарајевске чаршије глумац Јосип Пејаковић је једном приликом изјавио: „Ако је Сарајево мултиетнички град, онда је то најбољи одраз једне лажне слике о нама која се непрекидно шаље у свет”.

    Лавић је склон да Србима припише тзв. „кривицу дугог трајања“. Та историјска вертикала српских злочина над Бошњацима (тренутно) сеже до Првог српског устанка, а њене упоришне тачке су Начертаније Илије Гарашнина и Меморандум САНУ. Српска револуција 1804. представља почетак краја турске власти на Балкану и стварања независне српске државе, те уједно почетак низа националних револуција балканских народа којима су Карађорђеви устаници послужили као узор. Локална побуна против дахијског терора израсла је у народни устанак чији је основни мотив била борба за слободу. Српска револуција означила је трајни раскид да заосталим турским феудализмом што је омогућило снажан економски узлет Србије. Српски народ се тако вратио европском цивилизацијском кругу из којег је дуже времена био присилно издвојен. У Лавићевом жаљењу што су током српских ослободилачких покрета муслимани испраћени псовкама и увредама из земље коју су окупирали и вијековима бездушно експлоатисали, професор Ненад Кецамновић препознаје жал за „пустим турским“ који као „ноћна мора притишће главе савремених Бошњака“.

    У сљедећој лекцији Лавић очекивано помиње Горски вијенац у контексту својеврсне „инспирације за геноцид над муслиманима“. Ни ту није превише оригиналан јер је Његошево дјело одавно постало предмет злоупотреба и политикантских тумачења међу појединим Бошњацима. Некадашњи врховни поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини Мустафа Церић је у Горском вијенцу препознао „коријене геноцида према Бошњацима“, а чули смо и повике како треба забранити изучавање поменутог дјела. Лавић напомиње како је „та прича о освети, клању, убијању, мржњи према муслиманима“ инсталирана у српски образовни систем, па нам открива и видовиту страну своје личности напомињући како ће они који из тог система изађу бити нови „јунаци који ће клати старце, жене и дјецу по Босни и Санџаку“. Умјесто Горског вијенца, Лавић нас упућује на „квалитетнију“ литературу која би Србима требала објаснити шта им се то десило у XX вијеку. Јер само су Срби обавезни да се суоче са властитом прошлошћу док су други народи ослобођени исте обавезе. Попут љубазног библиотекара Лавић нам за лектиру предлаже одабрано друштво: Латинку Перовић, али не и Милорада Екмечића, Оливеру Милосављевић али не и Владимира Ћоровића, Олгу Поповић Обрадовић али никако не Симу Ћирковића. Ко зна, можда нас у будућности очекује нека бошњачка иницијатива да се успостави нови Индекс забрањених књига на којем ће своје мјесто наћи Екмечић, Ћоровић и Ћирковић. Његош ће вјероватно бити на његовом врху.

    Лавић нас даље убјеђује како је у Босни „увијек било мјеста за езане и црквена звона, џамије, цркве и синагоге, Мухамеда, Исуса и Мојсија, Меху, Мому и Исака“. О томе је понешто написао и Иво Андрић, омиљена мета бошњачког национализма за чију је књижевност Лавић својевремено устврдио да представља „антибосанску матрицу“. Читалаца ради, подсјетићу да су се током османске управе хришћанске богомоље у Босни и Херцеговини смјеле подизати само уз претходни султански ферман, мада се муслиманско становништво често противило султановим одлукама и спрjечавало изградњу цркава. Неупућеном посматрачу би се учинило да су се вјерске слободе уживале без већих ограничења, али су локалне власти проналазиле начин да у пракси пониште султанове акте. Упамћене су ријечи Топал Осман-паше упућене бањолучким Србима у вези изградње православне цркве у том граду: „Нећу се ја због ваше цркве завађати са бањолучким Турцима“. Историчар Галиб Шљиво наводи случај православне цркве у Вишеграду за чији се поправак смјело користити само пруће са образложењем власти да би чврсти бедеми могли послужити умјесто утврђења! У Сарајеву је непосредно уочи српског устанка 1875. избила тзв. афера торњева. Наиме, када је изграђен звоник на новоподигнутој православној цркви муслимани су негодовали јер је био виши од минарета Бегове џамије и запријетили су рушењем цркве. Афера у коју су се умијешали и старни конзули завршена је тиме што су османске власти осигурале дограђивање минарета на Беговој џамији чиме је он остао највиши торањ у Сарајеву. У Мостару је муслимански отпор постављању црквених звона сломљен тако што су власти наредиле да мујезини са минарета „укујишу“ шест дана у исто вријеме када се звона чују, а звона су у Мостар донијета уз заштиту топова.

    Свакако, јасна је намјера да се Босна и Херцеговина прикаже као историјски примјер мирољубиве коегзистенције различитих народа и вјера, својеврсни рајски врт чију је хармонију повремено кварио, погађате – Београд! Узмемо ли у обзир само три велика и крвава рата из XX вијека који су у себи носили црту огорчених вјерских сукоба и посљедице које су оставили у Босни Херцеговини, лако се закључује колико су такви аргументи неодрживи.

    Српске представнике у заједничким органима Босне и Херцеговине Лавић је назвао „националистичким примитивцима“ који раде у корист друге државе (Србије). Признајем да сам се на тренутак забринуо да ће их у маниру аустроугарских судова из Првог свјетског рата прогласити „велеиздајницима“. У гомилању увреда на рачун Срба Лавић се пак мало забројао и заборавио да одавно не живимо под управом свемоћног Бењамина Калаја који је Босну и Херцеговину настојао политички, културно и економски сасвим изоловати од свог најближег сусједства, а посебно Србије. У савременом и демократском друштву не постоји закон који може забранити сарадњу и блискост припадника једног истог народа који живе раздвојени тек једном ријеком.   

    Оставимо ли по страни гомилу ненаучних и отрцаних пропагандних фраза, те Лавићеву заглибљеност у муљ стереотипа и предрасуда, морамо признати да је Лавић у праву када у посљедњој лекцији Србима каже да је национализам „опака болест“ и „неспособност да се призна да постоји и други облик културе, вјеровања, интерпретирања, (…)“. Штета што те симптоме није препознао код самог себе.   

Боривоје Милошевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.