АКАДЕМИК КИАПЛАН БУРОВИЋ: ДУХОВНЕ ВЕРТИКАЛЕ ЦРНЕ ГОРЕ – У вези најновијег издања дела Академика Лакића –

ИСКРА на Фејсбуку

Sa blagoslovom Arhiepiskopa cetinjskog, Mitropolita crnogorsko-primorskog, Egzarha sveštenog trona pećkog G. AMFILOHIJA, Izdavačko-informativna ustanova Mitropolije crnogorsko-primorske SVETIGORA, pod uredništvom Protojereja-stavrofora Radomira Nikčevića, izdala je pre neki mesec na Cetinje delo akademika dr Zorana Lakića  DUHOVNE VERTIKALE CRNE GORE.

U instruktivnom predgovoru, napisan od samog autora, naglašava se da je on, preko ovog dela, pokušao da govori o duhovnom bogatstvu Crne Gore, za koju su izvanjci od vremena zapisali sa divljenjem : « Kako su bogati ovi siromašni Crnogorci ! » I pored toga on ističe da nije reč o istorijskoj studiji, već o zborniku, najčešće već objavljenih radova.

U prvom delu knjige on nam govori o Svetom Savi – kao putokazu kroz vreme ; o Svetom Vasiliju Ostroškom – kao o Božjem daru u službi naroda ; o Svetom Petru Cetinjskom i njegovoj filozofiji života ; o pravoslavnom sveštenstvu u oslobodilačkim pokretima XIX i XX veka, o Dr Gavrilu Dožiću i, sve u svemu, o svetovnom, a manje duhovnom, više patriotskom i manje verskom, ili, obavezno kroz veru, o rodoljubivom stavu naših duhovnika uopšte, a patrijarha i mitropolita posebno.

U drugom delu opet govori o Svetom Savi – kroz prizmu školske nastave, naglašavajući da Sv. Sava nije imao bioloških nasljednika, ali su ga svi pravoslavni hrišćani doživljavali kao svog oca. U nastavku je studija KOSOVSKA LEGENDA I KOSOVSKI SIMBOLI U POLITICI NOP-A 1941-1945, gde naglašava da nije bez značaja podatak da je u radu Ostroške skupštine rodoljuba Crne Gore i Boke 8. februara 1942. godine učestvovalo pet crnogorskih pravoslavnih sveštenika, te da je na osnivačkoj skupštini ZAVNO Crne Gore i Boke u Kolašinu novembra 1943.godine, bilo osam rodoljubivih sveštenika od kojih su neki izabrani i za vijećnike ovog crnogorskog ratnog parlamenta. Dokumentima Akademik Lakić nam dokazuje da je u toku NOP-a i revolucije preko 500 pravoslavnih sveštenika položilo svoje živote za slobodu svoga naroda. Doslovno on piše : « Crnogorci su donijeli sa Kosova ne samo bajrak slobode, nego su i obnovili srpsku srednjevjekovnu slavu oružja u svojim legendarnim junacima. Oživjeli su Kraljevića Marka kroz Baja Pivljanina i Vuka Mandušića, Miloša Obilića kroz Nikca od Rovina, Novicu Cerovića i Marka Miljanova, a kroz Anđeliju Kosorić i druge crnogorske junake stvorili su novu Juditu i nove amazonke ».

U nastavku ovog poglavlja imamo studije VJERSKO I NACIONALNO U IDENTITETU NARODA, ZETSKA SVETIGORA – PRAVOSLAVNI HRAMOVI SKADARSKOG BASENA I TURISTIČKA PRIVREDA CRNE GORE, kao i posljednja studija PROSLAVE BOŽIĆA U BOKI KOTORSKOJ, jedna značajnija od druge, ne samo po obrađenim čijenicama, temama, već i po navednim dokumentima.

U trećem delu knjige imamo studije ISTORIJSKA VERTIKALA CRKVE I DRŽAVE U CRNOJ GORI, ZAŠTO JE NJEGOŠEVA MISAO TRAJNA I SVEVREMENA?, VOJVODA MARKO MILJANOV U SVOM I NAŠEM VREMENU, RIJEČ VOJVODE MILJANA VUKOVA, pa i DRUŠTVO, CRKVA, DŽAVA, gde osuđuje  Crnogorsku pravoslavnu crkvu, koju « predvodi (čovjek) lišen svešteničkog čina », i svestrano podžava Mitropolita dr Amfilohija Radovića, koji pretstvalja SPC Crne Gore.

U četvrtom delu knjige donosi nam studije : TRI STOTINE GODINA MEĐUDRŽAVNIH ODNOSA CRNE GORE I RUSIJE, VJERSKE ŠKOLE U CRNOJ GORI, pa SRPSTVO, JUGOSLOVENSTVO I SLOVENSTVO DINASTIJE PETROVIĆA U CRNOJ GORI (Sa Njegoševih motom : « Ja jesam Rade Tomov sa Njeguša, jesam Crnogorac i Srbin i Jugosloven i Sloven i šaka zemnoga praha pod ovim zvijezdama. »), i MILANSKI EDIKT I NJEGOVE PORUKE. Pošto nam je citirao misao Dostojevskog o slobodi (Sloboda je ljepša od sunca i slađa od hljeba), ovo poglavlje završava citirajući lapidarne stihove našeg srednjevekovnog pesnika Marina Držića, na koje mu mogu zavideti svi pesnici sveta : « O lijepa, o zlatna, o draga slobodo/…/Sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi/ ne mogu biti plata tvojoj ljepoti ! »

U petom delu knjige imamo više kratkih dopisa, gde tretira svakojake savremene teme, opet poglavito o srskoj pravoslavnoj crkvi Crne Gore i njenim sveštenicima.

U šestom delu donosi nam samo ovaj dopis : UMJESTO ZAKLJUČKA – VLAST NEĆE KOGA NAROD HOĆE, gde između ostalog kaže : « A Crna Gora, ona zvanična, odavno je u sukobu sa svojim najistaknutijim stvaraocima. U kontinuitetu ! Kao da su oni bili njen glavni problem ! I danas imamo dosta takvih, najistaknutijih, koji su proglašeni za persona non grata. Graknuli su oni neznaveni ! Zar na sličan način svojevremeno nije « odstrijeljen » Milovan Đilas, koji je kao planetarno poznati disident, doprinio afirmaciji rodne voljene Crne Gore više od sve njene državne diplomatije ? Iako je bio nosilac Ordena narodnog heroja, nazvali su ga izdajnikom « kakvog Crna Gora do tada nije imala ». Zvali su ga i « ocem crnogorske nacije », a onda je promovisan « u heroja i antiheroja ». »

U ovom delu, sa pozicija sasvim zdravih, savremenih i naučnih, Akademik Lakić tretira i problem muslimana Crne Gore, ističući sve što je pozitivno i za poštovanje kod njih, kao kod svoje braće po krvi i stremljenjima. Navodim ovaj fragmenat iz studije « Zašto je Njegoševa misao trajna i svevremena ? »:

« Odista ni mrtvog Njegoša (Turci) nisu ostavljali na miru. Grobove su mu prekopavali. Spomenike rušili – u ratu i poslije rata. I ovoga puta se moramo s poštovanjem sjetiti čestitog Isa Mahmutbegovića i njegovih drugova – Muslimana iz Bijelog Polja, koji ni po koju cijenu nisu prihvatili da ruše Njegoševu kapelu na Lovćenu, poštujući svoju vjeru i vjeru svih vjernika. Kada su mu zaprijetili otkazom – prkosno im je odgovorio : « Ja vama dajem otkaz, a ne vi meni ! » »

Ovaj stav našeg muslimana on evocira i u drugim studijama, naglašavajući « da je bilo teško naći radnike da ruše Njegošvu kapelu na Lovćenu, gdje je podignut čuveni Meštrovićev Mauzolej. Nezaboravne su riječi Isa Muratovića iz Bijelog polja : « Neću da rušim vlašku svetinju ». Napustio je svoje pruzeće « koje ruši hramove ! » Opet ćemo ga citirati : « Ja trnokopom u svetinju neću, a kada bi došli u moju Bistricu da mi ruše džamiju – životom bih je branio ! » »

Ovakvih primera imamo i van granica Crne Gore, na sve strane jugoslovenskog prostranstva. Ne samo među konstruktivnim muslimanima kao što su Meša Selimović. Skender Kulenović i Emir Kusturica, već i među najobičnim.

Priznajući veri i njenim doslednim pretstavnicima mesto i zasluženi položaj u istoriji crnogorskog naroda, a nastojavajući da bude svestrano objektivan, on nam kaže i ovo : « I danas je vjera – velika prepreka za afirmaciju nacionalnog ». Naglašavamo : Nacionalnog, a ne nacionalističkog ! Ističemo ovo, jer mnogi kritizeri su spremni da okarakterišu ovo delo kao nacionalističko, pa i sa verskom idolatrijom. Sem njegove stroge objektivnosti i akademske akribije, nema u ovom delu ništa drugo. Zato potsećam čitaoce ove knjige na Akademikovo zaveštanje :

« Ne smijemo nikad biti zatočenici prošloti. Ali se ne smijemo ni izložiti opasnosti da potcijenimo sopstvenu prošlost. Zaboraviti istorijske korjene – još veća je neodgovornost. Budućnost se tvori i brani poštovanjem i nezaboravom prošlosti – uvijek i svuda. Ko nema istorijske korjene taj ne može biti siguran da će pobrati plodove budućnost ».

Tretirajući Knjaza Nikolu, autor se letimično dotiče i tretmana koji je učinjen od njega Albancima. Obraćajući se u ratu 1862.godine zarobljenim albanskim prvacima, koji su pod turskom zastavom jurišali protiv Crnogorskih ustanika za krst časni i slobodu zlatnu, Knjaz Nikola, koji u njegovom životu nije ni izustio reči proleterski internacionalizam, kaže im :

« Hasan Hote i ti Murtezo, vi ste se junački borili i branili, a kad ste vidjeli da odbrane nema, vi ste se pošteno, kao junaci, predali. Ja junaka poštujem i ja se kao i moji Crnogorci, kao Srbi, borim da spasem Srbe ispod turskog ropstva. Mi robove i roblje ne trpimo, nego gledamo da spasimo robove iz ropstva. I ja u vama ne gledam robove nego junake koje je ratna nesreća dovela do toga da se moraju predati neprijatelju, koji će sa vama prijateljki postupiti. Od ovog časa vi nijeste robovi, jer ste došli u slobodnu zemlju. Iz ove slobodne zemlje hoću da idete kao slobodni ljudi svome zavičaju. Kupite i zovite Turke i Arbanase, neka idu na nas i protivu nas, i mi ćemo ih dočekati onako kako smo vas dočekali. Samo pazite da vas po drugi put ne zarobimo ! »

Iako više od jednog veka kasnije, 1970. godine, Enver Hodža, busajući nam se u prsa i za proleterski internacionalizam, uhapsi Crnogorca, koji je stigao u Albniju ne kao neprijatelj, već kao jedan od najistaknutih prijatelja tog naroda, koji je doprineo u istoriji albanskog naroda, u borbi za slobodu i demokratiju, za kulturu, prosvetu i nauku, kao niko od stranih, pa i kao niko od samih Albanaca, uhapsi ga sasvim svestan da je potpuno nevin i – i odra ga na živo !!! Ne jednom, već 10 puta !!!

Današnji Albanci pišu i govore preko svojih medija da je najveća greška Envera Hodže što ga – što ga nije ubio !!!

Monstuoziteti Albanaca su bez presedana u istoriji čovečanstva. I posle svega ovoga, optužuju i sataniziraju nas i naš narod da smo divljaci.

Akademik, dr Zoran Lakić je do sada objavio više dela, ali – nažalost – zbog specifičnih okolnoti mog života nisam imao mogućnosti ni korice da im vidim, kamoli i da ih pročitam. Ipak, i iz onoga što nam je rekao preko ovog dela, zaključujem da je disidentni kulturolog, istoričar i akademik. Bar je za nas disidente pokazao i dokazao svoje nužno razumevanje.

Ovo njegovo delo, sa jako širokim dijapazonom tretiranih probljema, dokazuje nam konstruktivni duh njegovog zalaganja za naučnu istinu i njenu afirmaciju, za što će mu narod i pokoljenja biti zahvalna.

Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.