АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Ко су Албанци?

ИСКРА на Фејсбуку

Kaplan BurovicRekosmo i dokazasmo da Albanci nisu Pelazgi1). Rekosmo i dokazasmo nepobitnim činjenicama, argumentima i dokumentima, da Albanci nisu ni Iliri, niti da imaju makakve genealoške veze sa njima2). Na kraju rekosmo i dokazasmo da Albanci na Balkanu nisu ni autohtoni3). Onda – prirodno – postavlja se pitanje: Ko su ovi Albanci?

Svima dobro poznati naučnici sveta, kao Lajbnic (GottfriedWilhelmLeibniz, 1646-1716),  Hans Tunman (Hans Erich Thunmann, 1746-1776), Diefenbach, Jakob Falmerajer (Jacob  Philipp Fallmerayer, 1790-1861), Johan fon Han (Johannes Georg von Hahn, 1811-1869), Niebuhr, Benfei, Franc Miklosić (Franz Miklosich, 1813-1899) i drugi, mislili su da su Albanci potomci starih Slovena, koje su oni, kako se zna, nazivali Ilirima, što su albanski „naučnici“ zloupotrebili: polazeći od činjenice da su ovi rekli za Albance da su Iliri, pretendirali su i pretendiraju da su oni podrazumevali pod Ilirima stvarne Ilire, a ne Slovene4). Izuzetak čini Albanac Italije Vinçenc Dorsa (1823-1885), koji pošteno priznaje da su se Ilirima nazivali u ta vremena Sloveni, kao i savremeni albanski akademik, Stefan I. Prifti, koji doslovno kaže: „U XV veku i kasnije sa imenom „Iliri“ nazivali su se Sloveni, posebno oni Zapadnog Balkana“.5) Na jednom drugom mestu on piše: Iliri, ilir, smeštajem Slovena na Balkanu (definitivno u VII veku, godine 641), ove su reči poprimile smisao reči Sloven, za Južne Slovene“.5/2)

Najveći albanolog svih vremena, austrijski akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-190), rekao je da je albanski jezik brat litvanskog baltičko-slovenskog jezika, što znači da je i albanski narod brat baltičko-slovenskih Litvanaca. Ovo njegovo mišljenje prihvatio je i najveći prijatelj albanskog naroda, austrijski akademik, prof. dr Norbert Jokl (1877-1942). Sami Albanci pišu za njega najpovalnije (naravno – prelazeći ćutke preko svega što im se u njegovom životu i stvaranju ne sviđa, pa i rodno mesto u Moraviji Češke !). Sa njima se složio i akademik, prof. dr Vladimir Georgiev. Od ovih prihvatili su to, da je albanski jezik brat litvanskog jezika, i najveći albanski naučnici svih vremena, akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980), koga Albanci drže za Boga njihove albanologije, i prof. dr. Aleksandar Džuvani (Xhuvani, 1880-1961).

Ako su njihovi prethodnici samo pretpostavili da su Albanci sledbenici starih Slovena (ničime nam to nisu dokazali!), Majer, Jokl, Georgiev, pa Çabej, Džuvani, nisu to samo pretpostavili, već su nam to na izvestan način i dokazali. Oni su nam naveli niz reči albanskog jezika koje imaju svoj ekvivalenat u litvanskom jeziku, ne samo koren, već i temu, oblik. Ova jednačenja nisu tako mala. Ona pretstavljaju značajan fond ova dva jezika i zapanjujuća su. Upravo zato su ti ekvivalenti i naveli pomenute naučnike da kažu za ova dva jezika da su dva bratska jezika. Ako ovome dodamo i činjenicu da su oba ova jezika, litvanski i albanski, karaktera SATEM, onda ova jezična sličnost može biti i da nije baš slučajna, posledica uzajamnih pozajmica.

Polazeći i od itinerara, koji su Albanci sledili iz njihove pra-postobine Indije na putu za Balkan i Albaniju, o čemu smo pisali posebno6), kao i od vremena kada se ova njihova seoba dogodila, mišljenja smo da možemo pretpostaviti da su Albanci prešli Kavkaz zajedno sa Slovenima, konkretno sa Litvancima, negde u vremenskom razmaku izmedhu III i II veka stare ere i da su negde u I veku stare ere stigli na obale Baltičkog mora, gde su se Litvanci smestili u primorskom pojasu, a Albanci po brdovitom terenu unutrašnjeg dela zemlje. Sve do III veka nove ere oni su živeli zajedno sa Litvancima, pa su u toj simbiozi i uzimali od litvanskog jezika, pa i davali litvanskom jeziku. To su oni učinili kao i svi drugi narodi, koji su živeli u simbiozi, posebno ako su bili i dva bratska naroda, ma da su Albanci poznati u istoriji kao narod koji je uvek više uzimao od drugih, negoli što je davao.

Ovo je samo jedno supoziranje, pretpostavka, koja se može uzeti kao povod za dalja istraživanja. Tvrđenje pomenutih naučnika da su Albanci i Litvanci dva bratska naroda, ostaje na snazi i ako se naša pretpostavka ne bude dokazala naučno, jer dva naroda mogu biti braća i bez zajedničke majke.

Polazeći od pretpostavke da su imali zajedničku majku, da su dva stvarna brata, mi smo mišljenja da su Albanci, posle otcepljenja od Litvanaca, stupili u kontakt sa drugim neslovenskim narodima, sa kojima su isto tako živeli u simbiozi duž vekova, pa su sledstveno i sa njima imali jezične razmene, uzimali i davali, što ih je sigurno udaljavalo od pomenutih Litvanaca i Slovena uopšte i približavalo sa ovim drugim narodima.

Činjenica je da su se Albanci, sa obala Baltičkog mora, spustili u današnju Rumuniju i da su sa Rumunima živeli u simbiozi bar od III-IV veka nove ere do kraja VII veka: jedno tri veka, ako ne i više. Tri veka, za jedan narod, koji još nije formirao svoj jezik, nije kratko vreme. Naprotiv, to vreme je sasvim dovoljno (dostatočno!) čak za jednu potpunu asimilaciju.

Činjenica je da se albanski jezik i formirao u Rumuniji, na padinama Karpata i Beskida7), pod pokroviteljstvom rumunskog jezika.

Činjenica je da je rumunski jezik (Kako smo to već istakli – i ne samo jezik!) učinio jako snažan uticaj na albanski jezik.

Činjenica je da se albanski jezik za dlaku spasio rumunizacije.

Sledstveno, navedene činjenice, same po sebi su jedna nova, posebna činjenica, da se albanski jezik udalio od litvanskog i slovenskog uopšte i, ako se nije rumunizirao i poprimio KENTUM karakter tog jezika, čuvajući svoj prvobitni SATEM substrat, formirao se kao jedan poseban jezik, sada ni slovenski niti rumunski, za što su dali svoj značajni doprinos i ostali jezici, u prvom redu jezik turano-mongolskih Bugara, zatim trački, pa keltski jezik Albanoa, pa grčki, pa vlaški, i posebno srpski i turski.

Naglašavamo da se albanski jezik za dlaku spasio i srbiziranja. Da nisu na Balkan došli Turci i da je carstvo Dušana Silnog potrajalo bar još jedan vek, više je nego li sigurno da bi se svi ovi Albanci srbizirali. Pogotovo da je to crastvo potrajalo i nešto duže.

Isto se to desilo sa Albancima i u odnosu na Turke. Makoliko bili konzervativni, preko islamizacije i viševekovne simbioze sa Turcima, Albanci su se za dlaku spasili i turciziranja. Uporedite samo albanski jezik njihovog pesnika Nazima Beratia-Frakula (1685-1760) sa turskim, pa ćete se i sami uveriti da su njegov albanski jezik lakše razumeli Turci njegovog vremena, negoli što ga razumeju današnji Albanci. Pa i njihov prosvetitelj Sami Fršeri (Frashëri, 1850-1904) rekao je da će se Albanci, ako ustraje tursko ropstvo još za 100 godina, svi redom turcizirati, ne samo po jeziku, već i po osećanjima i svesti svojoj.

A pošto su se otcepljenjem od Turske i proglašenjem svoje nezavisnosti (1912) spasili turciziranja, njihov osnivač neoalbanizma Branko Merdžani (Merxhani, 1890-1945) rekao je da u albanskim žilama ima srpske, grčke, turske, arabske, čerkeske, italijanske, franuske, nemačke i druge krvi8). Ova je krv sigurno uticala i na formiranje današnjeg albanskog jezika, sledstveno i albanske nacije.

Tako da danas, bez i najmanje rezerve, možemo reći da današnja albanska krv pretstavlja jedan koktej krvi svih naroda sveta, posebno svih naroda Balkana. Prema tome i sami Albanci, kao nacija, pretstavljaju jedan konglomerat delova svakakvih naroda Balkana i sveta, koje su ovi Albanci tokom vekova asimilirali i albanizirali.

Sve u svemu, ne poričući da je današnji albanski jezik jedan poseban jezik, ni slovenski niti rumunski, ponajmanje turski, mi ne isključujemo mogućnost da je albanski jezik, prilikom njihovog dolaska iz pra-postojbine u Evropu, bio zaista jedan bratski jezik sa litvanskim.

A kao jezik, tako i narod.

Polazeći od savremenog albanskog jezika, koji je indoevropski, kao i svi jezici evropskih naroda, uz to da on pripada i grupi SATEM jezika, kao i svi slovenski jezici, mi kažemo da su Albanci jedan indoevropski narod, koji u grupi SATEM jezika čini zasebnu granu, kao što i grčki jezik, u grupi KENTUM jezika, isto tako čini zasebnu granu. Ovo je pre mene rekao istaknuti nemački filolog Franc Bop (Franz Bopp, 1791-1867), pa i akademik prof. dr Hans Krahe9), kao i mnogi drugi.

Da su Albanci jedan indoevropski narod, kao i svi njegovi susedi, Sloveni (Srbi, Crnogorci, Makedonci, Bugari) Grci, Vlasi, Rumuni, prihvatiše od Bopa svi svetski naučnici, koji su se zauzeli albanološkim problemima.

Bez izuzetka to priznaju i sami albanski naučnici.

Da albanski jezik pripada grupi SATEM jezika, isto tako rekli su svi svetski naučnici, koji su se bavili studiranjem tog jezika.

Bez izuzetka to su priznali i sami albanski filolozi.

Posle ovoga, a pošto i za ostale narode nemamo šta drugo da kažemo, što drugo ostaje da kažemo i za ove Albance?! Naime, oni su jedan evropski narod, kao i svi drugi evropski narodi, moguće nešto više izmešani, nešto više zaostali, nešto više konzervativni i nešto više ksenofobi i šovinistički, rasistički raspoloženi, što nalazi svoje objašnjenje u činjenici njihovog priličnog zakašnjenja u istoriji, priličnog zakašnjenja u ekonomskom razvoju, pa – sledstveno – i u kulturno-prosvetnom razvoju. Ne može se poreći ni intelektualna ograničenost, koja je kod svih naroda prouzrokovala i njihovu ekonomsku zaostalost, a ova – kulturnu. Obe su stubovi njihovog zakašnjenja za susednim i najudaljenijim narodima sveta.

Zbog svoje zaostalosti Albanci su često uznemiravali i napastvovali ne samo susede, već i najudaljenije narode na svetu, pa i sebe same, posebno svoje sunarodnike drugog plemena i druge vere. Mnogi su stranci pisali o njima najgore i najprljavije reči, nazvali su ih divljacima i krvolocima, ljudima koji ne poštuju nikakve zakone, pravila i principe, bezvernicima, pa i bastadima. Ja vam neću citirati njih, jer su sigurno i tendenciozni, ali ne mogu preći preko karakteristike Albanaca, koju nam je još iz druge polovine XVIII veka ostavio visoki intelektualac Matija Mazarek, koji je bio biskup u Skoplju od 1758 do1807, a koga Albanci drže za svoga, za Albanca10). U jednom raportu, poslat od njega papi u Rimu (Vatikan), on piše:

 

“Neprekidno, mnoge katoličke porodice silaze ovde (na Kosovo!) sa albanskih gora; pošto su (Albanci!) plahoviti, ljuti i gordi, kao i dosta naklonjeni da ubijaju ljude, oni odbijaju da se pokoravaju Turcima, onako kako propoveda sveta reč Boga. Neće da plaćaju takse Osmanlijama i, istovremeno krstare naokolo svo vreme, dano-noćno naoružani, i, što je istina, ubijaju se i međusobno za jednu reč ili za jedan mali, beznačajni gest…” 11)

 

U nastavku ovaj katolički biskup naglašava da albanski katolici, prelaze u islamsku veru čim stižu na Kosovo, sa ciljem da čine nesmetan život i da uživaju turske povlastice, dozvolu da napastvuju hrišćane. U jednom drugom raportu Vatikanu, posle 31 godine, Matija Mazarek denoncira ove Albance kao “izdajnike”, koji su “okupirali i napunili” svu Srbiju (= Kosovo i Metohiju), čineći mnoga zla protiv hrišćana, kako protiv pravoslavnih, tako i protiv katolika. Isto tako on naglašava da su Albanci “jedna rasa koja se množi jako brzo” i samo jedna njihova porodica može da stvori “stotinama kuća” unutar nekoliko godina. U njegovom raportu od 1791. godine on piše da želi dodati njegovoj liturgiji jednu posebnu molbu: “Ab albanensibus libera nos Domine!” (= Spasi nas, Bože, Albanaca !).12)

Nema sumnje da u ovim njegovim raportima o Albancima ima mnogo istine i, kad su njemu – Albancu – dozlogrdili njegovi zemljaci, saplemenici, toliko i tako da se i bogu obraća sa molbom da ga spasi njih, svako može zamisliti kako i koliko su dozlogrdili ostalima, nealbancima i nemuslimanima.

Manje-više za Albance muslimanske vere ovako se izrazio sredinom XX veka i drugi albanski katolički pop, dobro poznati frančeskanac Ðerđ Fišta.

Sa plahovitom, neobuzdanom prirodom Albanca, ujedinio se i njegov islimanski fundamentalizam. A u posljednje vreme i ekstremni veliko-albanski nacionalizam, šovinizam i rasizam.

Sigurno da će se vremenom i Albanci, pošto budu preživeli ovu svoju nacionalističku fermentaciju i zaostalost, uključiti i integrirati u opšti kolosek dijalektičkog razvoja društva i naroda Balkana, Evrope i sveta. Nema ni najmanje sumnje da će i oni, kao i svi drugi narodi, shvatiti neminovnost oslobođenja od ksenofobije, šovinizma i rasizma, neminovnost integriranja u pozitivna strujanja našega veka i slivanja sa ostalim narodima Balkana, Evrope i sveta.

 

Zatvor u Burelju,

Albanija, dana 08. novembra 1974.*)

 

____________________

1) BUROVIĆ, Kaplan: Albanci nisu Pelazgi,- studija, imate je na ovom sajtu.

2) BUROVIĆ, Kaplan: Albanci nisu Iliri,- studija, imate je na ovom sajtu.

3) BUROVIĆ, Kaplan: Albanci nisu autohtoni,- studija, imate je na ovom sajtu.

4) KASTRATI, Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- Tirana 2001, str. 177.

5) Vidite kod BARLETI, Marin: HISTORIA E JETËS DHE E VEPRAVET TË SKENDERBEUT,- Tirana 1967, str. 80, fusnota od Stefana I. Prifti, koji je tom delu napisao i predgovor.

5/2) Vidite kod BARDHI, Frang: SKËNDERBEU, Tirana 2007., poglavlje SHËNIMET, fusnota br. 1, učinjema od Stefana I. Prifti, prevodioc dela.

6) BUROVIĆ, Kaplan: Seobe Albanaca,- studija, imate je na ovom sajtu.

7) ÇABEJ, Eqrem: Problemi i vendit të formimit të gjuhës shqipe,- raport, održan 1972. godine na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, objavljen u delu KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom II, Tirana 1974, str. 9.

8) MERXHANI, Branko: u listu ILLYRIA, Tirana, 24.VIII.1935, str. 5.

9) KRAHE, Hans: EINLEITUNG, str. 31.

10) Ovo pretendira i Englez MALCOLM, Nöel: KOSOVA,- drugo izdanje, Tirana-Priština 2001, str. 178. U vezi ovoga vidite moju studiju Nacionalnost katoličkih biskupa Albanije, Crne Gore, Srbije i Makedonije, objavljena sprva u listu TABLOID God. VI, Br. 177 i 178, Beograd, 02.IV i 16.IV.2009; preštampana u mom delu NA ISTOKU NIŠTA NOVO !,- Tirana 2009, str. 51-57, kojoj je sav tiraž spalen od Albanaca sred Tirane 01.VII.2009. Spašeni primerci čuvaju se u biblioteci Crnogorske akademije nauka i umetnosti u Podgorici.

11) ARCHIVO DELLA SACRA CONGREGAZIONE DELLA PROPAGANDA FIDE SOCG 792 (Mazarek, report, 1760, na str. 146-r): “continuamente vengono molte Familie Cattoliche dalle Montagne di Albania, li quali per esse di natura calida, iraconda e superba, facilissimi alli omicidii, non sofrano di esser calpestrati dalli Turchi come ci insegna il santo Evangelio, non umiliandosi al tributo Ottomano, sempre di giorno, e di notte vanno armate, per un minimo affronto di parole, e di fatti si amazzano…”

12) Idem: SOCG 895, potražite na str. 81-n.

*) Objavljeno sprva na albanski jezik u Akademikovom delu MIKROLOGJIRA,- Ženeva 2000, str. 38-39. Prevedeno na albanski, engleski, makedonski, slovenački.

Na engleski jezik je objavljeno u korpusu dela WHO ARE ALBANIANS?,- Ženeva 2008, str. 168-174.- REDAKTOR.

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.