АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Када су дошли Албанци у Албанон?

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Posle upinjanja na autohtoniju, suočeni sa nepobitnim dokazima o tome da su i Albanci došljaci kao i svi drugi narodi Balkana i Evrope, pre svega strani naučnici, a zatim i neki albanski istoričari i akademici, počeli su da cediraju i priznaju nepostojanje te autohtonije, odnosno da su i Albanci došljaci. Ali, kažu Albanci, iako smo došljaci, došli smo u Albaniju, pa i na Kosovo (!), pre Slovena, pre Srba. Zato se postavlja pitanje: Kad su došli Albanci na Balkan ?

Austrijski akademik, prof. dr Norbert Jokl (1877-1942), najnesumnjivi prijatelj Albanaca, koji se nekada upinjao na tezu o njihovom poreklu od Ilira (od koje je odustao kad je pročitao 12 argumenata Gustava Weiganda da Albanci nisu Iliri i da sa njima nemaju nikakve veze!), kaže da su Albanci došli na Balkan u rimskoj periodi, negde oko IV ili V veka, kad je razoreno Rimsko carstvo od invazije Varvara. Rumunski akademik prof. dr Vasile Pârvan (1882-1972), kao istoričar, kaže da su Albanci stigli na Balkan između III i VI veka naše ere. Drugi rumunski akademik prof. dr Sextil Puškariu (1877-1948) podržava Akademika Pârvana sa jezičnim argumentima. A ovo znači da su Albanci došli na Balkan sa Varvarima, koji ga oplačkaše, razoriše, spališe i zatim se povukoše.

Ja sam mišljenja da su se Albanci stavili u pokret, otcepili se od Litvanaca i obala Baltičkog mora, zahvaljujući slovenskim plemenima, koja su se sa tih obala pokrenuli delimično pre Albanaca. Zajedno sa Slovenima, negde pri kraju III veka nove ere, početkom IV veka, Albanci su stigli u Centralno-istočnu Evropu, na padine planina Karpati i Beskidi, gde su živeli u kontaktu i simbiozi sa Rumunima Dakije sve do kraja VII veka, ali i u kontaktu sa Slovenima, koji su već vekovima, prelazeći preko ruskih stepa i Centralne Evrope, silazili na obale Dunava, dok su neki drugi, Andi, od vremena bili tu, a zatim, dolaskom i potisnuti od Rumuna, opet prešli Dunav i vratili se na Balkan, u Trakiji, na teritoriji današnje Bugarske.

Kako se zna, i ostali su Sloveni počeli da prelaze Dunav u IV-V veku, ali se tamo nisu zadržavali. Činili su ispade, plačkali i opet se vraćali preko Dunava, posebno Sarmati. Krajem V-tog i početkom VI veka, oni masovno prelaze Dunav, ulaze na Balkan i više se ne vraćaju, pa i ne pljačkaju. Naprotiv, zauzimaju i jako utvrđene gradove i nastanjuju s kraja na kraj Balkana za stalno, dižući iz pepela upropašćenu ekonomiju tih krajeva. Durrhachium, koga će preimenovati u Drač, zauzeli su 548. godine.

U to vreme Albanci su živeli zajedno sa Rumunima, u simbiozi, sve do kraja VII veka, kad su došli pravi turano-mongolski Bugari khana Asparuha, koji ih uzeše sa sobom, prevezoše ih preko Dunava i, 679.godine, uvedoše ih na Balkan.

Hroničari vremena govore o dolasku Bugara, dok Albance ne spominju. Zašto? Pa Albanci su bili jedan mali narod, od nekoliko hiljada duša, i u moru bugarskom nisu pali u oči hroničara, koji su ih sigurno uzeli za bugarsko pleme.

Da su Albanci došli u III-V veku, sa Varvarima, koji razoriše Balkan, bavili bi se i oni razaranjem i pali bi u oči hroničarima, koji bi ih spomenuli po svojim hronikama, onako kao što su to spomenuli i druge narode. Sem toga, kao drugi Varvari, koji su se povukli sa Balkana, povukli bi se i Albanci. Ove dve činjenice mislim da su dovoljne da oborimo tezu V.Pârvana (o vremenu dolaska ovih Albanaca na Balkan !) i onih koji su se solidarizirali sa njim.

Postavlja se pitanje: Zašto Albanci ne dođoše na Balkan sa Slovenima ?

Prostranstvima Transilvanije i na padinama planina Karpati i Beskidi oni su našli vrlo povoljne uslove za život, kako za sebe, tako i za svoja stada koza i ovaca. Zato nisu mrdali dalje. Sem toga, po mom mišljenu, nisu se svi Albanci iselili iz Rumunije. Jedan njihov dobar deo nastavio je svoj život po padinama Karpata i Beskida, gde su se sigurno, vremenom, asimilirali od Rumuna. Znači – oni su se samo delimično iselili, moguće njihov veći deo. Pa i Sloveni, nisu svi prešli Dunav. Ostalo ih je na severu Dunava toliko mnogo, da su Rumunima i ostalim narodima tamo pripretili da ih sloveniziraju.

Da Albanci nisu došli na Balkan sa Slovenima, dokazuju nam mnoge konkordance albansko-rumunske, za koje nam govori pomenuti prof. G.Weigand u tačkama 8-12 njegovih 12 argumenata, kojima nam dokazuje da Albanci nisu Iliri. Ova poklapanja ne mogu se drukčije objasniti, sem sa jednim dugim zajedničkim životom Albanaca i Rumuna u Dakiji, u današnjoj Rumuniji.

Pomenuti pravi Bugari nisu po prvi put prešli Dunav 679. godine. Njihovi odredi su i pre upadali na Balkan i pljačkali, harali i pustošili, o čemu nam govore hronike. Moguće su samostalno, pa i u savezu sa njima činili to i albanski odredi sve do dana kad su sa njima i porodično prešli Dunav i nastanili se na teritoriji današnje Bugarske.

Pravi Bugari, živeći u simbiozi sa Slovenima u Trakiji (Istočni Balkan) i baveći se zemljoradnjom, sedentalnim životom, slovenizirali su se do jednog, tako da od njih više nema žive duše. Oni su sačuvali samo ime Bugari, koje su imponirali, nametnuli, svojim asimilatorima, Slovenima, od kojih su uzeli jezik i običaje.

Albanci, koji se nisu bavili zemljoradnjom, pa – kao stočari i nomadi – nisu nikada živeli duže na jedno mesto, spasili su se sloveniziranja.

Krajem VIII i početkom IX veka, novi Bugari (današnji, slovenski) osnažiše se i pokoriše Makedoniju, Grčku i Prevalitaniju (današnja Albanija) do u blizini Skadra. Oni se digoše masovno sa Istočnog Balkana i obala Crnog Mora, pa sa svojim porodicama preplaviše sve ove oblasti do obala Jonskog i Jadranskog mora. Tom su prilikom sigurno povukli za sobom i Albance, koji opet ne padaju u oči hroničarima vremena iz razloga što nastavljaju da su jedan malobrojan narod, tako da su ih sada uzeli za sloveno-bugarsko pleme.

Treba znati da Albanci, još u svojoj pra-postojbini, negde u Indiji, bili su jedan malen narod i da se otuda nisu iselili svi. Jedan je deo Albanaca ostao tamo i vremenom se asimilirao od drugih. Isto to se desilo i na obale Baltičkog mora, pa – kako rekosmo – i na padine Karpata i Beskida, kao i u Trakiji. Svugde su Albanci ostavljali svoja bratstva, koja su se kasnije asimilirala. Deo Albanaca, koji se iseljavao, moguće nije bio veći od onog koji je ostao tamo. Tako se iz Trakije iselilo za Albanon verovatno oko 10.000 Albanaca, dok ih je isto toliko ostalo po planinama današnje Bugarske, gde su se – postepeno – asimilirali od Bugara.1)

Albanci, koji su do seljenja iz Bugarske imali neko drugo etničko ime, smestiše se u Albanon (Mat), gde su našli Vlase i Slovene, došli tu  još u V i početkom VI veka n.e., kao i Albanoe, došli tu u IV veku pre nove ere. Postoji dokumenat u aršivi Vizanta da su Sloveni, pradedovi današnjih Srba, Makedonaca i Crnogoraca, ušli u grad Durrhachium 548. godine naše ere, što je albanskim istoričarima sasvim dobro poznato. A ovo znači da su Sloveni stigli u Prevalitaniji (teritorija koja se danas naziva Albanija), pa i na obale Jadranskog mora, upravo u Durrhachium, pre Albanaca. A kad su stigli tamo pre Albanaca, sigurno su stigli pre njih i na Kosovo, jer su i preko Kosova nadirali prema Durrhachiumu. Više je nego sugurno da su na Kosovo, kuda nisu samo prolazili, ostavili i svoja plemena, koja su se tu nastanila za svagda i – tu će stvoriti svoju prvu srpsku državu.

Gde su tada – 548. godine – bili Albanci? Ne samo da nisu bili u Albaniji, ponajmanje na Kosovo, već nisu bili ni na Balkan. Tada su Albanci čuvali svoje koze obroncima Karpata i Beskida, tamo – u Rumuniji.

U Albanon (Mat), Albanci nisu našli samo Slovene i Vlase, već i keltsko pleme Albanoi, koje se romaniziralo još pre dolaska Vlaha i Slovena i bilo je ušlo sada u brazdi vlahiziranja i sloveniziranja, ali se još nije bilo ni vlahiziralo, niti sloveniziralo. Albanoi su se odupirali tome.

Budući brojčano nešto više od stanovnika Albanona, Albanci prekidaju vlahizaciju i slovenizaciju Albanoa i potčinjavaju sve, Vlase, Slovene i Albanoe svojoj šćipetarizaciji (albanizaciji). U međuvremenu Šćipetari zanemariše svoje etničko ime i počeše da se nazivaju po mestu gde žive: ALBAN>ARBAN>ARBËN. Ovako i Srbi, koji se smestiše u antičkoj Makedoniji, prema imenu mesta nazvaše se Makedonci, fenomen ovaj poznat i kod drugih naroda: današnji Dalmatinci nazvali su se tako po imenu Dalmacije, koju su nastanili, jer sa antičkim Dalmatima nemaju nikakve veze.

MAPA KAPLAN BUROVIC

Centralni i Istočni Balkan u IX veku. Nigde traga o Albancima.

Da Albanci nisu stigli u Albanon pre IX veka nove ere svedoči nam zakonik NOMOS GEORGIKOS, koji sadrži običajno vizantijsko-slovensko pravo, a koji je kodificiran sredinom VIII veka. On je stavljen na snazi u mestima Balkana gde su živeli Sloveni, tada organizirani u seljaške opštine. U njemu se spominju sva plemena i narodi, koji su živeli u ta mesta. Ovaj se zakon primenjivao i u oblastima današnje Albanije, što priznaju i sami albanski naučnici. I pored toga, Albanci se tu – u taj Zakon – ne spominju nigde. Da su Albanci bili u to vreme u Albaniji, ili na Kosovo, sigurno da bi ih spomenuo. NOMOS GEORGIKOS je jedan od nepobitnih dokumenata, kojim se dokazuje da Albanci do tada nisu bili u Albaniji. A ovo znači da su došljaci, kao i svi drugi narodi Balkana, i to posle Slovena, posle Srba!

Nemački akademik, prof. dr Gustav Weigand (1860-1930), jedan od najvećih albanologa svoga vremena, kaže da su Albanci došli u Albaniji negde u XI veku. Isto to kaže i drugi nemački akademik, prof. dr Herman Hirt (1865-1936)2), dok bugarska akademičarka prof. dr V.Tpkova-Zaimova pretendira da su Albanci stigli na teritoriji današnje Albanije posle XII veka. Ovako kaže i grčka akademičarka prof. dr Hera Vranusis. Pa i najveći albanolog Albanije, akademik prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980), pošto nam dokazuje da se albanski jezik formirao negde u VI veku, tamo – u Transilvaniji, na padinama Karpata i Beskida današnje Rumunije, priznaje da su Albanci-Šćipetari – neprimećeno! – prešli Dunav i stigli u današnjoj Albaniji negde u X veku naše ere.3)

Da Albanci nisu autohtoni – dokazali smo jednom drugom studijom4). Da su na Balkan, pa i u današnjoj Albaniji, stigli posle nove ere – saglasni su svi svetski naučnici. Imena nekih već spomenuh. Među njima i ime albanskog akademika Ećrema Čabej.

Ponavljan: da su stigli Albanci pre zakonika NOMOS GEORGIKOS, bili bi u njemu zabeleženi. Da su stigli pre bugarske invazije u VIII veku, oni bi pali u oči hroničarima vremena i ovi bi ih negde spomenuli. Činjenica da se Albanci ne spominju nigde do 1043, kad ih spominje Mihail Ataliatis, i godine 1081, kad ih spominju Jan Skilica i Ana Komnen, svedoči jasno da su Albanci-Šćipetari stigli u današnjoj Albaniji, tačnije u oblast Mata, tek u IX veku, zajedno sa Bugarima i neprimećeno, kao što su neprimećeno ušli i na Balkan, zajedno sa prethodnim Bugarima khana Asparuha.

Godine 1043. ovi Albanci su se svrstali, kao najamnici, u redove vojske dračkog stratega Georga Manijakis-a, a 1081.opet kao najamnici, svrstali su se u redove vizantijske vojske, koja se oduprla invaziji normanskog aventurijera Roberta Žiskara. U vezi sa ovim je i poznata francuska epska poema „Pesma o Rolandu“: u jednom rukopisu ove poeme spominje se mesto „Albanie“, koje se podrazumeva negde na severo-istoku od Drača, a to znači u današnjoj pokrajini srednje Albanije, zvana Mat.

Ana Komnen daje nam i geografsko ograničenje Arbnije (ili Albanije), kako je počeo od sada da se naziva nekadašnji Albanon, koja je tada zahvaćala oblasti između grada Drač (Durrës) na Zapadu i reke Crni Drim, na Istoku. Na Severu – tada – Albanija nije dopirala ni do reke Drim, a na Jugu – ni do reke Šumbini.

Činjenice su neosporne da su Albanci na Balkanu i u današnjoj Albaniji, u Mat, stigli iz Rumunije i Bugarske posle Slovena, posle Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonca, za koje je dokumentirano – kako smo naglasili – da su ušli u Drač godine 548.

Pred ovim činjenicama, albanski osvedočeni prijatelj, Englez Noel Malcolm se predao, izjavljujući: „ko je prvi došao u jedno mesto – nema nikakvu važnost“5). Jeste, gospodine Malcolm-e, pošto ne mogoste da dokažete autohtoniju Albanaca, pa ni da su oni stigili pre Srba bar na Balkan, ako ne i u Albaniji, pogotovo na Kosovo, sada to za vas „nema nikakvu važnost“. A da su Albanci stigli pre Srba, imalo bi i te kako! Ili ne?! Vaš albanski kolega Skënder Shkupi, pretendirajući da su Albanci stigli i na Kosovo pre Srba, kaže: „Kush vjen i fundit në gosti, ulet në fund!“ (Ko stiže poslednji na proslavi, mesto mu je na dnu!).6)

Zatvor u Burelju,

dana 23. novembra 1972.*)

_________________

1) SHKUPI, Skënder: Qëndrim i pështirë i një pseudoshkencëtari (= Gadan stav jednog pseudonaučnika),- list ALBANIA, Tirana, 25. maj 1999, str. 10, kol. IV, protivstavljajući mi se, piše: „„Ulazak Albanaca na Balkan nije pao u oči hroničarima vremena, jer su bili jedan narod sasvim mal, ne više od 5-6000 ljudi“ – kaže Kaplan Resuli. Ali dve stranice dalje „naučnik“ pada u kontradikciju sa sobom:„Zajedno sa Vlasima u ovim oblastima (Srednja Albanija, Durrës-Tirana-Elbasan,- S.SH.) behu se nastanili i Sloveni, koji, isto tako, behu stvorili svoju feudalnu klasu i preko osvajanja, u početku Bugara a zatim i Srba, behu uzeli u svoje ruke i državnu vlast. I pored toga i ovi su se potčinili albanizaciji, jer su Albanci bili većina stanovništva“?! Znači, 6.000 sirotih čobana, neškolovanih, nomadi, dolaze u procvetale oblasti, sa razvijenim i kulturnim Slovenima, koji su stvorili njihovu feudalnu aristokratiju i, sa smelošću „resulijanskom“, stigoše da asimiliraju njih!!…Ne razume se, sa druge strane, kako postaše većina jedan pregršt ljudi?…“ Kako vidite, S.Shkupi falsifikuje moj tekst, jer ja nigde nisam rekao da su tadašnje oblasti Prevalitanije bile „procvetale oblasti, sa razvijenim i kulturnim Slovenima“. Naprotiv, sav je Balkan bio porušen i popaljen od Varvara, pa su zato i vizantijski imperatori pozivali pojedina slovenska plemena da siđu tu sa obala Dunava, da bi obnovili privredu i život, što sam posebno naglasio, citirajući za ovo ne samo strane autore, već i neke albanske, kolege S.Shkupia. Da su Sloveni na tim prostorima stvorili feudalnu klasu i aristokraciju, to je dokumentirana činjenica, kao što je dokumentirana činjenica i to da ove Albance upravo ovo iritira, jer u ta vremena njihovi Albanci nisu stigli da učine to. Ali, ako je sačica srpskih feudalaca imala kakvu kulturu, masa srpskih kmetova bila je nepismena i nije se mnogo razlikovala od njihovih albanskih čobana. Sem toga, ova srpska aristokracija nije stvorena odmah, čim su tu stigli, nekim čarobnim štapićem, već duž vekova, od VI do XI veka, pa i kasnije, pa i ranije.

U nastavku njegovih falsifikovanja mog teksta on kaže da sam tobože ja pisao da su 6.000 Albanaca asimilirali Slovene, koji su tu bili u većini. Pre svega u mom tekstu piše preko 10.000 (a ne 6.000, kako mi tu cifru falsifikuje S.Shkupi ! Proverite na str. 51 tretiranog dela ILIRËT DHE SHQIPTARËT, Ženeva 1994 !). Zatim, nigde ja nisam rekao da je ta sačica Albanaca asimilirala sve Slovene Albanije. Naprotiv, ja govorim o keltskim Albanoima, Slovenima i Vlasima Mata, a ne Albanije. Mata, a ne Abanije! U toj oblasti su Albanci bili u većini i tu su oni asimiliali skoro sve, i Albanoe, i Slovene i Vlase, pa su se tako, a i uz njihovo poznato enormno množenje, za kratko vreme udvostručili, utrostručili, učetvorostručili i kao takvi izašli iz te oblasti (koja ih više nije zapremala!) u polju grada Drač, gde su na ovaj način opet bili u većini i asimilirali tamošnje stanovništvo, koje se duž ratova proredilo. Je li moguće da ovo ne zna S.Shkupi?! Zna, zna to sasvim dobro, ali se pravi kao da ne zna, tražeći i dlaku u jajetu i, kad je ne nalazi, ubacuje je sâm, predisponiran kao sav njegov soj za falsifikacije bez ikakvih skrupula.

A da su pradedovi današnjih Albanaca prešli Dunav neprimećeno, rekao vam je pre mene i rumunski akademik, prof. dr S.Pušcariu. Indirektno rekao vam je to i vaš poštovani akademik, prof. dr Ećrem Čabej, pa i mnogi drugi strani i albanski naučnici. Da im ne navodim imena: svi oni koji su rekli da su Albanci stigli na Balkan posle nove ere. A da su Albanci bili jedan mali stočarski narod, koji je neprimećeno stigao u Albaniju, rekao vam je to i vaš prijatelj Nöel Malcolm, u njegovom delu KOSOVA, str. 30, koje ste mu vi, Albanci, preveli sa engleskog i objavili, naravno – izbacujući iz njegovog teksta sve što vam se nije svidelo, pa i ono – da arnauti (sa malim slovom!) nisu samo Albanci i, posebno, da Albanci ne samo što nisu autohtoni, već nisu stigli na Kosovo ni pre Srba!

Ne znam zašto ste u odnosu na njih ćutali, gospodine Shkupi. Ili i ovo niste znali do sada ?! Ako je ovo istina, onda biste dobro učinili da se prvo informišete o problemima za koje mi se suprotstavljate, da se ne kompromitirate kao neupućen u probleme, pogotovo da se ne kompromiirate kao endikap i odvratan pseudonaučnik. A ako to činite, kao što čine i ostale vaše kolege, da biste me satanizirali, vašim falsifikatima, lažima, klevetama i intrigama, da biste nahuškali mase neupućenih na mene, nastavite. Meni i svima sada je jasno da se vi ne bavite naukom, već najprljavijom politikom.

Eto, ovo sam rekao i ovo je istina, gospodine Shkupi, a ne ono što vi, svojom bezočnom mržnjom izmišljate, falsifikujete i podmećete meni (i celom svetu !), kao što ste mi podmetnuli i stravične zločine (da ubijem ženu i decu!), da biste imali čime da opravdate moje hapšenje. Ili niste uzeli učešće i vi u mom hapšenju ?! Ili ne uzimate udeo i vi u mom persekutiranju, mobingu i sataniziranju ?! Kako su vam tada propala sva podmetanja, propašće vam i ova najnovija, jer o asimiliranju Slovena od strane albanskih stočara pisao je i dobro poznati nemački istoričar, akademik, prof. dr George Stadtmüler (1909-1985), što sasvim dobro znate, ali ćutite, pa mu ni ime ne spominjete, jer vam nije cilj istorijska istina, već panjkanje i sataniziranje Kaplana.

Dodajem ovde da i vaš prijatelj Nöel Malcolm tresnuo vam je u njušku da je sva oblast Luma bila nastanjena pravoslavnim Srbima do XIX veka, od kojih danas nije ostao ni jedan jedini, jer ste ih sve asimilirali, albanizirali, ili primorali vašim terorom da ćute i da se izjavljuju za Albance.

2) HIRT, Hermann: Die Sprachliche Stellung des Illyrischen, u FESTSCHRIFT FÜR H.KIEPERT, 1898, str. 179 i 181 n., kao i u DIEINDOGERMANEN I, 1905, str. 141.

3) ÇABEJ, Eqrem: Disa mendime mbi marrëdhëniet gjuhësore rumuno-shqiptare,- časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 1, Tirana 1975, str. 52.

4) BUROVIĆ, Kaplan: Albanci nisu autohtoni,- studija, imate je na ovom sajtu – ISKRA – od dana O5.IX.2015.

5) MALCOLM, Nöel: KOSOVA,- drugo izdanje, Tirana 2001, str. 22.

6) SHKUPI, Skënder: cit. paskvila, str. 10, kol. V, oko sredine.

*) Kao članak ovaj je napis objavljen sprva na albanski jezik u Akademikovom delu MIKROLOGJIRA (MIKROLOGIJE),- Ženeva 2000, str. 39-41. Kao teza inkludirana je u Njegovoj zamašnoj studiji PERIODIZIMI I HISTORISË SË GJUHËS SHQIPE (PERIODIZACIJA ISTORIJE ALBANSKOG JEZIKA), koja je objavljena u korpusu Njegovog dela ILIRËT DHE SHQIPTARËT (ILIRI I ALBANCI), Ženeva 1994., str. 37-60, konkretno: na strani 50, poglavlje Perioda parahistorike (Predistorijska perioda), 3. Faza e shtegtimeve balkanike (3. Faza balkanskih seoba.); zatim je na albanski jezik ova studija objavljena i u korpusu Njegovog dela DËSHMOJ (SVEDOČIM),- Ženeva 2007, str. 44-51.- REDAKTOR.

Prof. Dr. Kaplan Burović

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.