ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (14): Гледао сам Шиндлерову листу, филм ми се свиђа више од режисера

Фото: Политика

Фото: Политика

27. март 1994.

Гледао сам Шиндлерову листу и филм ми се свиђа више од режисера. Послије низа филмова који су истицали спектакуларност на уштрб његове егзистенцијалне базе којом је обиловао независни филм седамдесетих, направљен на митској причи страдања Јевреја, Шиндлерова листа коначно је озбиљно дјело овог младића чија појава коинцидира са појавом америчког филма седамдесетих, таласа вриједних филмова генерисаних са Источне обале. Послије њега и Лукаса све је друкчије у свијету филма. Ствари су се окренуле, наравно на горе. Пажња редитеља и продуцената са егзистенцијалног пренесена је у сферу спектакуларног. Али не на Фелинијев начин гдје је спектакуларност стизала из карневалских коријења медитеранске умјетности. Крај Вијетнамског рата скупио је све важне сенаторе, власнике медијских група. Закључак је био да су новине сувише „шиљиле“ на страну непријатеља и да се уведе аутоцензура. Када су на власт дошли Реган и Тачерова, амерички а тиме и свјетски филм, постао је контролисана роба. Уведена је аутоцензура или оно што се зове – политичка коректност.

Шта се десило са свјетским филмом. Ништа посебно. Данас је био слободан дан и гледао сам Пиано по други пут. Први пут сам га видио у Кану, и био члан жирија који је том филму додијелио Златну палму. Установио сам да нико није савршен. Платио сам карту да гледам кино, а гледао сам телевизију. Вратио сам се у хотел и на телевизији гледао прави филм. Давала се Буњуелова Виридијана. Ето шта се десило са свјетским филмом. Телевизија, која је промјенила естетику филма, данас приказује више дјела за које можемо тврдити да су филмови него биоскопи!

28. март 1994.

Пијем кафу у кантини студија „Барандово“ и жалим што не могу да пијем кафу читавог дана, гледам кроз прозор како је напољу дан и, на крају, угледам ноћ пијући кафу. Да буде све као у аматерском филму када на једно мјесто поставиш камеру и само је у најважнијим тренуцима укључујеш. Непотребно избациш. Чујем сирену из студија. Не подсјећа ме више на рику рањене звијери. Сада је то звук сирене из Аушвица.

У филмској режији увијек исти проблеми. Режија је одгонетање тајне како створити низ слика у простору, колико их временски пустити да трају. И како их повезати да на крају створе органску цјелину. Режија је алхемија. Сценариј – то је као када спремаш брод за дуго и неизвјесно једрење. Провјериш лето, очистиш витло подигача једра, опустиш деблењак, провјериш запутке. Ријечју, спреман си као да имаш најбољи сценариј на свијету. Једрење почиње. Само што си испловио, кренуо преко великог мора, ухвати те средњи вјетар. Дижеш једро и само што си га подигао, оно спадне а вјетар у међувремену појача. Почиње олуја. Не можеш назад у луку. Вјетар ће те разбити о стијење, чиниш све да изађеш на пучину. Све си учинио на обали да те овакво изненађење не порази. Немаш куд, прихваташ авантуру. Море и вјетар бацају брод, мрве једра, олуја не смирује, ти се бориш. Почиње киша, ништа се не види и ти се повучеш у утробу брода. Преживљаваш. Таман када мислиш све је готово, дође смирај. Изађеш ван и видиш прекрасан дан, са сунцем које залази и галебом заосталим иза неког путничког брода. Слети на јарбол и ти мислиш како би најбоље било када би могао у оквир кадра да ухватиш око галеба а да се у истом кадру види и читав брод. И схватиш да ће опет олуја.

Тачно је да су демократија и еволуција везане појаве. Тачно је, такође, да је човјек  превалио дугачак пут од мајмуна до човјека. Ту је застао. Куда даље, пита се човјек? Мени се чини када ринташ оволико као ја, тај пут еволуције, дакле пут напред, јесте пут уназад. То је процес претварања човјека у мајмуна. Био бих најсрећнији када би тај пут био пут претварања у коња. Преко ноћи, па да могу да побјегнем одавде и да ме нико никада не ухвати. Да никада не видим овај глупи филм.

Лежим, недеља је у Прагу и мислим како је једино природно човјеково стање нерад. Пијем кафу, гледам кроз прозор гдје нико жив не пролази.

29. март 1994.

Док чекам да засвира она одвратна сирена, мислим поново на Спилберга. Овога пута не због глупости. Да ли њега икада ухвати језа од гомиле мамлаза који гледају његов филм? Не хвата га језа, него радост, јер он прави филмове за мамлаза, или за оне којима још није телефонирано да су мамлази и још живе у увјерењу да су паметни.

Сликар, дакле умјетник, Спилбергов колега, до средњег вијека је сликао и тачно је знао гдје ће висити његова слика. Често је одлазио да посјети своју слику. Да се са њом дружи. Остао је у љубави са оним што је урадио. Тек када је продао прву слику, добио за њу новац, оде слика бог зна куда.

Одох у студио да направим своју слику.

(наставиће се…)

Емир Кустурица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.