ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС, ЗЛИХ СЛУТЊИ ВЕСНИК: На данашњи дан, пре сто година окончао се живот песника

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Новости

Тачно пре сто година, 30.маја 1917.године, у таласима Јонског мора окончао се живот уклетог песника Владислава Петковића Диса.

Песника чији светоболни а црни стих попут самотничког ореола лебди над песничким удесом.

И тмина смртног сновиђења која залази у још гушћу  непрозир- таму:

 

Гроб и гроб само. Све изгледа као

Отворен сандук живота и таме:
Ту спава небо, земља и пакао,

И лик свршетка и крај панораме.

Ту некад ја сам живот свој плакао.

Ту некад беху сан и звезде саме.

(Са заклопљеним очима)

 

     Свет о коме је певао Владислав Петковић Дис, израњао је из најдубљих снова; доживљај којим је обликовао сан настајао је у видовитим понорима слутњи, у нагонском и натчулном сновиђењу, у мрачним допирањима до смртног ништавила, у осећању живота као тамнице, у екстатичним мистичним снивањима.  

     Песник ког «заборавило је небо» (да се послужим стихом Данила Хармса, још једног из множине Дисове сабраће по злом удесу), властити живот и властиту судбину сагледавао је кроз сновидну стварност; отуда и не чуди да су се и његова песма и његов живот у свему поклопили и што његова песма бејаше злих слутњи весник.   

     Трагично поетско начело, песимизам, симболика метафизичке тајанствености, модерни смисао – све то чини Диса великим песником српског модернизма.

Његове песме « Нирвана», « Можда спава», « Тамница» –спадају међу најлепше песме модерне српске лирике, које су наговестиле неслућене лепоте и поетске могућности.

     У детињству је био усамљен и повучен, вазда замишљен, прерано сазрео због суочавања са немаштином. Отац Димитрије Петковић, пореклом из Куманова, имао је механу у Заблаћу и био у великим дуговима и кад је умро те дугове је морала да враћа песникова мајка.

Владислав је био једно од тринаесторо деце, болно преосетљив, тужно усамљен и читавог живота клецаће под теретом немаштине.

     Влaдислав Петковић је рођен 27. фебруара 1880. године у селу Заблаћу код Чачка. Ту је завршио основну школу и првих шест разреда гимназије у Чачку, а седми уписао у Зајечару, где је два пута покушавао да положи матуру али без успеха.

Запослио се у селу Прлити испод Вршке Чуке  код Зајечара. О том периоду његовог живота не зна се баш много, сем анегдота које казују да се играо заједно са ђацима и да је у сеоској кафани са мештанима пио и картао се. Тако је ионако малу плату трошио, а хранио се оним што су му родитељи његових ђака доносили. Након картања одлазио би у своју собицу и дуго уз светлост свеће писао и читао. У том периоду настале су песме које ће се први пут појавити у београдским часописима 1903. године:

Не марим да пијем. Ал кад приђе тако / Свет мојих радости, уморан и моли / за мир за спасење, за смрт или пако, /Ја се свему смејем, па ме све и боли. // И притисне очај, сам, без моје воље, / Цео један живот, и њиме се креће;/ Узвик га пролама: « Неће бити боље, / Никад, никад боље, никад бити неће.   

    Песме су биле потписане латиничним ДИС, о настанку псеудонима објашњава : И Виа и Лав ми изгледаше незгодно, и узео сам средњи слог да бих бар нешто задржао од свог имена.

   Доласком у Београд упознаје Симу Пандуровића који ће му бити најоданији пријатељ. Са њим уређује часопис « Књижевна недеља» , али и пије у Скадарлији и позоришној кафани.  

– Тада сам га често виђао, пише у Сећањима на Диса, Никола Трајковић – пролазећи Македонском улицом, која је у то време и све до после првог светског рата имала више кафана него кућних бројева –  онако косматог, разбарушене дуге косе, са филцаним шеширом широког обода натученим на очи и увек у црном згужваном оделу, како спава наслоњене главе на руке за неким столом, док су око њега журили пролазници. «

    

    – Породични и књижевни живот –

 

        Супругу Христину –  Тинку Павловић срео је на калемегданском шеталишту: Она је била она девојка коју је сањао: Твој костим је био лак ко месечина,/ На твом нежном лицу осмех, ведар, смео, / У бујној ти коси спава помрчина, / А на глави шешир помодан и бео:/ Крај мене кроз грају, / прошла си у сјају. /  

      После четири месеца познанства венчали су се; уместо бурми које није имао од чега да купи, од жице из кишобрана направио је два прстена и тако су се венчали у цркви Свертог Марка.

У браку су имали кћер Гордану и сина Мутимира. Дис је тада имао тридесет и једну а Тинка деветнаест година.

Те године (1911) када су се венчали он је уз помоћ пријатеља и о свом трошку, објавио прву збирку песама « Утопљене душе».

     Један од послова којима се краткорајно бавио, осим малих хонорара ( коректура и сарадње у дневним листовима) било је и место писара – дневничара општинске трошарине и мерача шљива.

     Збирку « Утопљене душе» као и Пандуровићеве « Посмртне почасти» оштро је напао Јован Скерлић, најутицајнији  национални и књижевни глас тога времена, чија се критичка реч и кад се није волела са респектом слушала, својом познатом осудом, једном од најпрецизнијих и најсуровијих у историји  наше књижевне критике, приказао је Дисове стихове као примитивизам и помодарство, као месечарско бунцање, као поезију« не бола душевног него болести душевне«.

– То је поезија декаденције, оне која по речима једдног искреног песника њеног, тежи«рају блата» и која тражи «ново у поквареном. « Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако Петковић, са декадентима нашег времена, има лицемерство порока. Он је један од оних људи који су се у доба романтизма називали « фаталним људима», и које је у новије време Пол Верлен назвао  «проклетим песницима», а Бодлер « љубимцима пакла» чије душе су гробља којих се и месец плаши и по којима се само дугачки црви вуку. Као и ти « злокобници», Петковић је Пророк, Проклетство, Зло, Фаталност, Пакао, Кајин и Сотона.“

Фото: искра

     Насупрот Скерлићу, јавили су се и они писци који су имали другачије виђење Дисове поезије ( Исидора Секулић, Димитрије Митриновић, Станислав Винавер, Светислав Стефановић, Милош Црњански: « Дису се чак одбијала и љубав према својој земљи. Међутим, поред свих великих и лепих песама Дучићевих, ја памтим Диса и један стих којим почиње једна његова лепа родољубива песма :  Израсли гробови сад се лепо виде / Ко далека брда кроз поднебља плава. То је прави песник, то је прави родољуб. А то што он није имао леп капут, што је био офуцан, и што се удавио у оној несрећи, то је сасвим нешто друго. Оно како су се понашали према  Дису, према Пандуровићу, то је врло ружно.»

      Стихови које је навео Црњански су из Дисове збирке « Ми чекамо цара» ( 1913), посвећена престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Дворска канцеларија је за њено штампање издвојила петсто динара. Уместо полетног националног заноса, у њој је ламент над попаљеним домовима и згариштима из балканских ратова. Дис је био ратни извештач Браничевског одреда, при  Врховној команди, јер је иако добровољац,  био ослобођен служења војног рока због «уских груди».

       Након појављивања збирке у новинама се појавио епиграм против Диса : Рећи ћу ти сад овако јавно / наш честити Царе: / Дочекасмо ми тебе одавно / Сад чекамо паре.   Сиромашни песник то је доживео као тешку увреду и понижење, али је због бриге за породицу морао и то да издржи.

– Увек сам помишљао на своје: ако се мени нешто деси, ваљда ће се мојих сетити онај коме је књига посвећена.

    Убрзо остаје без посла, и породица поново тоне у тешку немаштину. Приајтељ Ристо Одавић предлаже га за годишњу награду Српске краљевске академије која се додељује сиромашним писцима, и Дис добија деветсто шездесет динара у злату.

 

Гаврилов хитац

 

    Затим долази 1914. година: Гаврилов пуцањ и Први светски рат и повлачење српске војске преко Албаније. У предугачкој колони избеглог Рода, са још три брата је и Владислав. Тешка слутња смрти коју је рођењем носио у свом трагичном бићу, у сваком трену на том страдалном путу остварује се сваким треном кроз вишевековнупатњу и умирање:

Они спавају по Балкану целом

За добро туђе, за спас свог племена:

Никад не беху са заставом белом

Ти млади момци великог времена.

Они спавају прости, без украса,

И њине груди, густи црви плаве:

И док се губе из свог лепо г стаса,

Хумке им расту у цветове славе.

(Цветови славе)

 

Дис се заједно са војском (1915) стигао на Крф, а затим и у Француску, у нормандијско месташце Пти Дал, где  је била избегличка српска колонија.

Почиње да побољева од туберкулозе, честе болести српских песника. Са собом стално носи фотографију своје деце, пише и пита се:   У мом срцу поноћ У њој каткад тиња /

Мис`о да још живиш, мој пределе млади.

Моја лепа звезда, мајка и робиња,

Боже, шта ли данас у Србији ради ?

  Пише « Недовршене песме» које 1916. објављују Српске новине на Крфу.

    Једном свом пријатељу који је остао на Крфу, дао је пуномоћ да његовој супузи Тинки и деци шаље новац. С јесени 1916. добија писмо од Тинке у коме му она каже да никакав новац није примила. Дис је очајан, његова породица гладује, а он не зна шта да ради и како да им помогне. Новац који је давао  пријатељу за своју породицу, овај је трошио по крфским кафанама. Одлучује да крене на Крф. Пред сам одлазак из марсејске луке пише жени: « Путујем данас, да се опростимо…. Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима. «

   Блиском пријатељу говори о кошмарном сну : « У сну сам се борио са огромним таласима. «

По најновијим подацима до којих је дошао историчар Мирко Дрманац(„Политика“ 28.мај 2017) „Песник Владислав ПетковиЋ Дис утопио се 30.маја 1917.године у шест сати ујутро, после напада аустроугарксе подморнице У- 4 на наоружани француски транспортни пароброд „Италија“ у Јонском мору, 46 миља југоисточно од рта Санта Марија ди Леука.“

Он је прво помагао другим путнцима да се укрцају у чамце, а кад је он ушао у претоварени чамац овај је потонуо у вртлозима.

И једна паралела: тело енглеског песника Шелија нађено је на обалама Италије са  Софокловим трагедијама у џепу. Бајрон је на жалу начинио ломачу и по античком обичају, спалио тело песника. Велико Шелијево срце дуго није могло да изгори и Бајрон га је плачући извадио из ватре.

Тело нашег песника Диса из вртложне морске песне, извадили су француски морнари. У џеповима његовог одела нађене су наочаре и једна драхма и педесет лепти.

    Христина Петковић остала је сама са децом. Кад се рат завршио упутила је молбу Министарству просвете, сматрајући да деца српског песника заслужују неку врсту помоћи, пошто им је отац ту радио као курир. Упутили су је на Уметничко одељење, а ови на Министарство иниостраних послова. Док је чекала одлуку кћерка Гордана је умрла несрећним случајем од опекотина 1919.

   Дис је записао и слутњу смрти своје кћери Гордане:

Ја опет сањам дошла ми кћи

 И дан велики: сунце греје.

Али с њом мати. Срећни су сви.

Њу игра одне. Ал` се слатко смеје.

Више моје главе кликће чудно јато

беше тако срећна, умрла је зато.

   И слутњу смрти сина Мутимира:

И све је тако, долази он,

Долази у сну, мој синчић мали.

Онако мио, ал` нешто бон:

однекуд га носе узбуркани вали.

Кад му  видех лице, ја осетих сузе:

Пружих њему руке, дубина га узе…

Мутимир Петковић, Дисов син,  нестао је у ратном метежу, вероватно 1944. године као припадник јединица Драже Михајловића.

-Поетика  смрти-

  

Све о чему је певао, и живот и љубав и срећа – све тоне у ноћну таму и све покрива копрена смрти. Смрт је та која се објављује на разне начине, њени облици се рефлектују кроз походе мртвих, кроз мртве љубави, кроз тамна сновиђења, кроз зрачења ноћи и светлост која песнику сија само кроз мртве очи и сузе.

Песма « Можда спава» поред Костићеве  « Санта Мариа делла Салуте», једна је од најлешпших метафизичких, љубавних песама у српској лирици. Све је у њој у сфери метафизичког доживљаја; и мисао и осећање и мелодија и звук и значење.  Пораз и пустош, јад и пролазност- све се то заплитало у флуидној  имагинацији, у скривеној, недокучивој опсесији ирациналним, у досезању прстора с ону страну сна, одакле се тонуло у паперјасту мекоћу невиделице.  

     Атмосфера ништавила која се сусреће у Дисовим песмама представља прекорачење у свет смртног поравнања, где ће се настанити « изван сваког зла“ :

Подиг`о сам своју руку с обарача вечна мрака,

нема смисла реметити бесмисленост у свом току;

Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,

Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

(Песма)  

 

 

Стеван П. Бешевић, блиски Дисов пријатељ пише сузно опело:

 

Док ти на дну лежиш у царству сирена,

И шкољка Тритона кроз бездане труби.

Ја размишљам ноћас украј морских стена,

О црноме гласу твојој верној љуби.

 

А питаће опет:“Шта мој Влада ради?“

И чекаће с чежњом, шта ћу да јој јавим…

Да ли да напишем:“Јадна сирочади,

Тата вечно спава под Егејом плавим.“

 

Издвојени самотник, рањиви лиричар, необични мистик црним сенима озарене душе и патничког духа, на тегобној животној стази,  у смеру неизбежне смрти, у невид-зори, у морској  бисер-пени  попут селисенки остварио је стихом наслућену судбину.

И зато:

МОЈ ПЕСНИК ЈЕСТЕ ДИС

 

Мој песник јесте Дис:Утопљена душа у вртлогу

патње и мука.

Презимена истородна у задњој молби Богу

закрстила рука.

И свет у једну сажет тачку. Живот у који паде

несрећне душе.

У Каменару, Заблаћу ил` Чачку;развејане наде

снова златних се руше.

Тамница тешка:у колоплету нижућих сена

црна апсана.

Сведена просјајем морске капи док јеца пена

наших дана.

Са длана мог искрзано пожутели листићи Душа

поратног лета

небесима отварају лице;належе незборив-тмуша

а песма Недовршена цвета.

 

Милица Краљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.