СЛОБОДА МИЋАЛОВИЋ: „Браво“ и сузе из Венеције трајно остају у мојој души

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Анћела Андрић

Фото: Анћела Андрић

Глумица о порукама Кустуричиног „Млијечног пута“, емоцијама, вери, страсти… На Мостри је било гламурозно, фантастично, бајковито, са много људи који заиста воле филм.

ТОЛИКО смо ојађени и усамљени да уопште не схватамо како трошимо своје животе. Чини нам се да смо нешто корисно урадили само зато што смо непрестано са мобилним телефонима. Заправо, бомбардовани смо стравичним информацијама, којекаквим простачким емисијама, вулгарним таблоидима, људима који не заслужују да буду на позицијама на којима јесу, онима чије име не би требало јавно ни да се помене, а камоли да буду на насловним странама новина и на екранима. Мало је рећи да је амбијент који смо направили страшан за младе људе и будуће генерације, али желим да будем оптимиста – чини ми се да као појединци, радећи на себи и унутар својих породица, можемо да „ископамо“ оно што ће довести до позитивних промена.

Тако за „Новости“ говори глумица Слобода Боба Мићаловић. Филмска година која ускоро остаје за нама свакако ће имати и њен знак – за улогу у филму „На млијечном путу“ Емира Кустурице, приказаном у главном такмичарском програму овогодишње Мостре, наша глумица добила је сјајне критике чувеног „Холивуд рипортера“, као и критичара водећих италијанских медија.

Сада, када су утисци са гламурозног фестивалског црвеног тепиха добили праву „физиономију“, популарна глумица каже да јој Венеција изгледа као нестварно лепо искуство.

– Ретко који глумац, а да баш није велика светска или европска звезда, уопште има прилику да буде тамо. Поготово ми немамо могућности да посећујемо велике фестивале А категорије, као што је Венеција, а она је и најстарији фестивал у свету. Имала сам дивну срећу да се појавим са редитељем као што је Емир Кустурица, са италијанском звездом Моником Белучи, са добрим филмом и добром улогом, тако да су се у Венецији многе важне ствари поклопиле. Било је гламурозно, фантастично, бајковито, а један од највећих доживљаја било је видети толико много публике и новинара које заиста интересује филм. Неки обични људи, гледаоци, били су отворени да нам после пројекције „Млијечног пута“ приђу и постављају озбиљна питања везана за филм. Наша публика, нажалост, нема тај манир, овде се приче о филмовима своде на то ко је био на премијери.

* Шта је за вас био најузбудљивији тренутак на Лиду?

– Оних четири и по хиљаде људи који у прелепој сали „Гранде“, окренути према нама, плачу, вичу „браво!“ и довикују наша имена на крају пројекције филма. Ту је и моменат када смо пролазили поред плаже, где су нас препознали људи који су се сунчали, и почели да нас поздрављају узвицима „браво артисти“. То су врло важне ствари, нешто што се не заборавља, што чини сећања за цео живот. Нису се овакве ствари дешавале само нама, то се многим уметницима догађа у земљама које филм негују на посебан начин, које разумеју и схватају значај филмске уметности, и свесна сам да се ми не можемо мерити с њима. Али, било би добро да бар почнемо да размишљамо о томе.

* Колико је сам филм на „Млијечном путу“ за вас посебно искуство?

– Прочитала сам неколико верзија сценарија, а кад смо ушли у процес рада чинило ми се да је Емиру служио као путоказ, и да се његов филм, заправо, увек ствара током снимања, што је за глумце јединствено искуство. Кроз причу о љубави као најважнијој теми коју отвара у овом филму, Емир говори о вери, нашим животима, односима, усамљености, о томе да ли уопште доносимо било какве одлуке, или се све догађа изван нас, онако како је Бог одредио, нека судбина, а ми се само сналазимо. То су филозофска питања, и готово да не прође дан-два да се опет не вратим на овај филм. Јер, он дубоко залази у људску душу и у суштину живота, у важне ствари о којима врло ретко или готово никада не размишљамо. Зато је мени најбоља верзија „Млијечног пута“ она која траје три сата, у којој се виде и све сцене које су доведене до перфекције, поготову што ми немамо прилику да радимо такву врсту филма, и да се тако детаљно бавимо филмом.

* Филм још није имао домаћу премијеру, оно што је до сада познато је да Милена коју играте продаје млеко војницима током рата, а у љубавном троуглу она је она несрећна страна… Да ли ту постоји и неки политички контекст?

– Рат је само околност. Емир је направио метафору – све војске које ратују срећу се у кући где долазе да узимају млеко од Милене. То су, рецимо, неке деведесете године на простору бивше Југославије, али то може да буде било који рат, у било којој земљи. Милена има брата, плаћеног снајперисту, игра га Предраг Мики Манојловић, с којим ми је била велика част да радим. Од њега добија задатак да пронађе жену којом ће се оженити кад се врати. Ту је и млекар Коста, представник српске војске, односно босанско-херцеговачке, у кога је Милена одавно заљубљена. Он није равнодушан према њој, али његов живот је тежак и несрећан, и сматра да нема шта да понуди било коме. Милена ипак не одустаје, све до момента када проналази младу за свог брата, коју игра Моника Белучи. И управо та странкиња у Кости буди нешто што је давно закопано и заробљено – љубав од које почиње поново да живи. Немогуће је, међутим, дати кроки овог филма, ствари које се догађају врло су сложене, и зато једва чекам да видим реакцију наше публике.

* У чему је највећа снага ове приче?

– Она прати двоје људи који више нису млади, и који, у само неколико тренутака, доживљавају најјачу љубав, блискост и страст које неко не доживи за цео живот. Милена, тврдоглава, својеглава и несрећно заљубљена, на неком поетском нивоу, све њих уводи у смрт. „Млијечни пут“ поставља питања шта нам љубав доноси, а шта односи, да ли нам се љубав дешава у „паузама“ када мислимо да смо се „повукли“ из живота, или онда кад живимо, шта је оно што је чини тако недокучивом и мистичном, због чега је љубав највеће чудо нашег живота.

КОД ШОТРЕ ИГРАМ ОЛГУ ДУНЂЕРСКИ

УПРАВО сте са Здравком Шотром завршили снимање серијала „Santa Maria della Salute“, који је такође прича о љубави.

– Серијал прати живот песника најљубавније и најдирљивије песме српске књижевности. Неостварена и несрећна љубав Лазе Костића и Ленке Дунђерски обележила је живот овог великана скоро исто колико и његово бесмртно поетско дело „Santa Maria della Salute“. Ја играм Олгу Дунђерски, Ленкину сестру, и радујем се сарадњи са Шотром. Он је први редитељ који ми је дао шансу на филму, и најлепше ми је то што та сарадња континуирано траје већ петнаестак година, колико је прошло од „Зоне Замфирове“.

ЧЕКАМ ПРАВУ УЛОГУ У ПОЗОРИШТУ

* ИМАТЕ велики репертоар, бројне награде, да ли у позоришту постоји улога која је за вас изузетна, као Милена у „Млијечном путу“?

– Нема, иако сам одиграла занимљиве и мени важне улоге. Храбар је, рецимо, био Кокан Младеновић када ми је у „Чикагу“, у Позоришту на Теразијама, дао улогу Рокси Харт, или Егон Савин улогу Елмире у „Тартифу“. Мене су некако више „уграбили“ филм и серије, чини ми се да ми у позоришту још не дају шансу да покажем оно шта могу. У годинама сам када осећам да имам пуно креативности и снаге да нешто значајно понудим и да одиграм. Али, видећемо, можда ће и позоришни редитељи имати слуха за то.

Новости, Радмила Радосављевић

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.