РОЂЕНДАН ВЕЛИКОГ КЊИЖЕВНИКА: На данашњи дан рођен је Станислав Винавер

ИСКРА на Фејсбуку

(Станислав Винавер) Фото: pismenica.rs

Станислав Винавер, књижевник и преводилац, рођен је у Шапцу, 1. марта 1891. године. Основну школу завршио је у Шапцу, док је гимназију похађао у Шапцу и Београду. После матуре, одлази у Париз, на Сорбону, где студира математику и физику. Филозофију му је предавао чувени Анри Бергсон, чијим је идејама винавер остао задојен целог живота. Толико је био поносан овом чињеницом да је себе често називао Бергсоновим шегртом. У знак захвалности, Винавер му 1924. године посвећује свој рад Проблеми нове естетике, Бергсоново учење о ритму.

Винавер је још далеке 1911. у Паризу написао „Мјећу“ којом је започео превазилажење српске модерне и суштински започињао српску авангарду. Европска и српска авангарда су савремене у предратном смислу. Винавер је први превео „Доброг војника Швејка“, „Гаргантуу и Пантагруела“, „Алису у земљи чуда“ и „Доживљаје Тома Сојера“.

У балканским и Првом светском рату Винавер учествује као добровољац, потпоручник у славном Ђачком батаљону. Са војском је прешао Албанију и доспео на острво Крф. Ту је, 1916. године, постављен за ађутанта Пристаништа на Крфу, ађутанта у Српском ратном пресбироу и уредника Српских новина.

На Крфу је упознао професора Слободана Јовановића, који је био на челу Српског ратног пресбироа и учествовао у изради спискова погинулих и помрлих српских војника. Слободан Јовановић је 1916. године, како би Европу и свет упознато са патњама и страдањима српске војске, у Француску и Енглеску упутио филозофа Бранислава Петронијевића, владику др Николаја Велимировића и Станислава Винавера. Винавер је у Енглеској неколико предавања држао заједно са „златоустим великодостојником српске цркве“ др Николајем Велимировићем. Говорећи о српским страдањима, владика Велимировић се толико узбуђивао да му је крв знала потећи на нос или на уши.

По окончању Првог светског рата, Винавер добија намештење у Уметничком одељењу Министарства просвете, где му се сто налазио између столова Бранислава Нушића и Боре Станковића.

Године 1926. Винавер је, као акредитовани новинар Времена, извештавао са Светског конгреса масона. Поред рада у  Времену, новинарством се бавио у Радио Београду и Централном пресбироу. До Другог светског рата сарађивао је у бројним листовима и часописима:

Звоно (1908), Босанска вила (1909, 1911), Нада (1909), Српски књижевни гласник (1909), Дело (1910-1913), Бранково коло (1911), Нова искра (1911), Штампа (1911), Народно јединство (1920), Листићи (1920), Пијемонт (1912-1913), календар Вардар (1912), Звезда (1912), Српске новине (1916), календар Зора (1917), Забавник (1917), Слобода (1918), Књижевни југ (1919), Дан (1919), Оса (1920), Прогрес (1920), Дунав (1921), Критика (1921), календар Ново доба (1921), Палангар-Оса (1921), Република (1921, 1923), Зенит (1921), Епоха (1922), Хипнос (1922), Мисао (1922-1923), Путеви (1922), Нови лист (1922/23), Веселе новине (1923), Алманах Бранка Радичевића (1924), Белградер Цајтунг (1924), Јеврејски живот (1924), Време, Правда (1926, 1934), Загребер Таблант (1926), Књижевни полет (1929), Маргенблатт, календар (1930), Идеје (1934-1935), Српски књижевни гласник, Нови Сад (1937), Цешко-словенско-јихословенска ревуе (1938), Славенски Јадран (1938), Гласник резервних официра и ратника (1939) и Нова смена (1939).

Као официр бивше југословенске војске, заробљен је у рату 1941. године и возом транспортован у заробљеништво у Немачку. Ратне године углавном је провео у немачком логору Оснабрик, о чему је Београду, 1945. године, објавио књигу под насловом Године понижења и борбе живот у немачким „офлазима“.

Својих последњих десет година, од 1945. до 1955, Винавер је провео је у Београду, радећи као професионални књижевник и преводилац.

Нека од његових најпознатијих дела су:  Мјећа (1911), Приче које су изгубиле равнотежу (1913), Пантологија новије српске пеленгирике (1920), Громобран свемира (1921), Чувари света (1926), Икаров лет (1927), Чардак ни на небу ни на земљи (1938), Живи оквири (1938), Ратни другови (1939), Европска ноћ (1952), Језик наш насушни (1952), Надграматика (1963), итд.

Станислав Винавер умире  у Нишкој Бањи 1. августа 1955. године.

 

Искра

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.