РАЈКО ПЕТРОВ НОГО, ПЕСНИК: Сваки стих трудан историјом, негован истином, утиснут ватром и сит смислом

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Срби су песнички народ. Упркос тој тврдњи, више пута доказаној, ми данас присуствујемо систематском уништавању поезије. Прво врхунац изједначите са медиокритетом, па затим медиокритет ставите нешто мало изнад дна, а врхунац остаје у облацима недостижан и невидљив. Међутим, они који су тај зулум починили нису рачунали на једну врло незгодну особину поезије и великих песника, а то је да они васкрсавају без најаве и без икаквог правила. То васкрснуће се догађа данас овде пред вашим очима. Ви својим читањем подржавате не само рад Рајка Петровог Нога, већ подржавате, одржавате и придржавате себе у животу и милости Бога и предака својих. Ако је то за некога мала ствар, онда то само говори да је у питању мали човек. Живи доказ тога да су Срби песнички народ јесте и Рајко Петров Ного.

Рајко Петров Ного је, како то једном маестрално рече Желидраг Никчевић, „кремен-камен српске књижевности“. Данас, на овом месту, ја бих га назвао вулканом српске књижевности. Та лавина Ногова разлила се и више пута сагорела и потопила све оне који су икада у његов рад сумњали. Та лавина чистила је коров књижевности. Наравно, ко зна природу вулкана, зна да он избацује и пепео. Међутим, Ного преко пепела прелази својим маестралним сонетима и на оголелој и сагорелој падини гради нове старе вредности које су неки нови стари рушили. Неко је већ споменуо како је Рајко са ових седам књига начинио „дворе самотворе“. То сироче које је никло из огњишта, процветало у порушеној кући и напојило се језиком, створило је само себи, не кућу, већ песничке дворе.

Снагу Ногове лирике слабо ко може достићи. И највећи неверници у поезију неће оспорити његов рад иако им је оспоравање посао. Стихови које срећемо у његовим песмама нас често натерају да поскочимо. Ко год тврди да познаје поезију Рајка Нога, тај се преварио или је уопште није ни читао. Сваки стих рођен из Ноговог пера је трудан историјом, негован истином, утиснут ватром и сит смислом. Читајући Ногове стихове, понекад ми се учини да и белина папира између његових стихова говори.

Некад ми, читајући Ногове стихове, на памет падне да то он „само“ пева Библију. Када неко тако пише, онда није ни чудо што му је затражено да твори стихове за црквене табле и зидове. Божји песник се Богу одужити мора, а Бог ће га због тога и наградити тако што ће и у она најгора времена са зида цркве стихови сијати и привлачити народ, па ће нас управо то светло из таме и извући.

Где год се ко појавио да прича о поезији овог великана српске књижевности, најчешће је спомињана лирика. Међутим, када ви кренете ишчитавати Ногове „дворе самотворе“ видите да је скоро свака његова песма превучена једним слојем епике. Наравно, његова мелодија и његов ритам, не упућују на епику само у тој мери, већ се чини да је епика сам корен његове поезије. Ного јесте један од наших највећих лиричара. Међутим, ја тврдим, ако моја тврдња ишта значи, да је епика сушти темељ Ногове поезије. Разлог је, по мом мишљењу, једноставан. Рајко није само изучавао епику. Он је живео епику. Његова мајка успављивала га је таквим бисерима наше народне поезије, па је он, понекад се учини, уместо млеком, задојен епском поезијом. Његов отац је гуслао, тако да када Ного каже да се враћа кући, у постојбину бола, он се враћа својим успоменама, али се враћа епски. Његов повратак у Пешов до је епски догађај. Када се било ко од нас врати својој кући, то је епика. Једна од особина епске поезије јесте да она човека уздигне или га баци на само дно међу најстрашније фобије, али увек на свом крају она нуди излаз какав год он био. Тако је то у песмама Рајка Петрова Нога.

Када читате прозу коју он пише, ви опет можете видети да је то писао песник. Његови прозни текстови тако природно теку и пулсирају лепотом да вам време поред сваког од тих текстова просто пролети. Његова књига „Јечам и калопер“ је писана, како то Рајко рече: „педесет година и једну зиму“. Ова књига би морала бити читанија, мада ју је свако ко држи до себе већ прочитао. У њу је стала читава историја једне породице. Док је читате, то врло лако постаје ваша породица, јер су све породице на балкану мање-више пролазиле кроз исте ствари. Ово је балада о спознаји света, о спознаји муке, о спознаји лепоте живљења. Не спомињем сада ову књигу због тога што ћу се враћати на свако Ногово дело. Не. Спомињем је јер у њој лежи заувек сачувана и запечаћена историја једне и свих породица. „Јечам и калопер“ је у исто време песма и проза, садашњост и сећање, живот и смрт, лично и опште, химна и тужбалица. У овој књизи лежи кључ Ноговог целокупног дела и шта год ко рекао на оваквим местима или у књижевним критикама, никад неће бити ништа ново и у овој књизи непримећено.

Дакле, кључ свега је у породици, у огњишту, у Богу. Нека ово буде мој скромни допринос очувању поезије Рајка Петрова Нога који је већ, хтео он то или не, својим стиховима и својим изразом, а пре свега својом човечношћу, постао парадигма.

 

(Беседа о делу Рајка Петрова Нога приликом његовог гостовања у Лучанима)

Милан Ружић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.