ПОЕЗИЈА ЉУБАВИ И РОДОЉУБЉА: Алекса Шантић – пјесник љубави и свјетлости

Те давне 1924. године, другог фебруара, Мостар је испратио једног од највећих српских пјесника. Умро је Алекса Шантић. Међу нашим родољубивим пјесницима с краја XIX и почетка XX вијека Алекса Шантић несумњиво заузима прво мјесто.

Рођен је 1868. године у Мостару, граду у срцу Херцеговине, гдје је провео већи дио свог живота. У Мостару завршава основну школу, затим га отац шаље у Трст и у Љубљану гдје учи трговачке науке. По повратку у Мостар Шантић се, у оном времену после окупације, са још неколико младих људи сав предаје националном и политичком организовању Срба у Мостару и Херцеговини за отпор против окупатора. Шантић је оснивач Српског пјевачког друштва Гусле, које је вршило значајну националну и културну улогу у Мостару; оснивач и члан уредништва књижевног часописа Зоре, који је крајем XIX и почетком XX вијека био један од најбољих наших часописа; био је и један од оснивача Мале библиотеке у Мостару итд.

Својом искреношћу, топлином и непосредношћу израза његове родољубиве пјесме су изражавале не само његова лична осјећања но и осјећања цијелог поробљеног народа Босне и Херцеговине.
Шантић је у скоро сваком културном и националном послу оставио свој траг. Његов огроман утицај запажен је у културном и национално-борбеном васпитању младог нараштаја у Мостару. Стекавши глас и углед, он је утицао на младе људе да се баве књижевношћу; угледајући се на њега, почела су свој књижевни рад и друга два позната књижевника у Мостару: Јован Дучић и Светозар Ћоровић.

Алекса Шантић је изњедрио неколико пјесама необичне љепоте и истинске топлине и неколико крупних акцената искреног пјесничког заноса и одушевљења. Он не носи собом ни у себи силне ријечи рушења и разоравања. Он је њежан, мек и болећив. Он стално жали и проклиње. Чак и кад на борбу позива и звони, из његових поклика не бије дивља и необуздана сила, ти родољубиви Шантићеви стихови падају као мелем на душу. Тај борбени пркос, који је постао народна лозинка у бурним временима, основно је обиљежје његове родољубиве поезије. Пјесник је надахнут разбукталим народним расположењем, а пјесмом је давао подстицај за борбене напоре.

Поезија Алексе Шантића показује да законе овоземаљског живота диктирају закони љубави. Једино то објашњава пјесникову окренутост завичају, човјеку и људима. Шантићево „ја“ никад се није раздвојило од херцеговачког завичаја, његовог „ти“.

Велики Алекса Шантић данас почива на православном гробљу на Бјелушинама, на мјесту одакле се пружа најљепши поглед на Мостар.

Тагови: Алекса Шантић