КЊИГА ЧЕСЛАВА МИЛОША О АМЕРИЦИ, ГЛУПОСТИ ЗАПАДА, БОДЛЕРУ: Чудесно је бити човек и живети међу људима

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Књигу написану у форми речника, посебно ако се тај речник односи на појмове и имена људи који су чинили живот књижевника какав је Чеслав Милош, читалац може поново да ствара редоследом који сам изабере, креирајући тако редослед догађаја и ствари у пишчевој биографији.

Америка, америчка поезија, благотворне лектире, Бодлер, град, глупост Запада, чудесност, истина, љубав, пољски језик, радозналост, Рембо, руски  језик (руске империје), страх, свирепост, време…Чеслав Милош (1911- 2004) ове појмове описао је у делу „Абецедар” („Лагуна”, превод и аутор поговора Љубица Росић) пишући дело на граници мемоара и есејистике. Чеслав Милош сматра се једним од највећих песника 20. века, рођен је у „срцу Литваније” како је говорио, у Шетејњама, са десет година настањен у Вилну, још од младости супротстављен конзервативним идејама, екстремној десници и једноумљу. Магистрирао је право. Други светски рат провео је у Варшави, а по окончању рата радио је у САД и Француској у дипломатској служби, да би 1951. трајно напустио Пољску и отишао у Париз. Писао је есеје, поезију и прозу.

„Абецедар” великим делом описује Милошев однос према земљама у којима је живео у емиграцији, као и људе које су утицали на његово стваралаштво. Међу њима су били филозофкиња Симона Веј и његов рођак Оскар Милош. У предговору издању „Абецедара” из 2001. године Чеслав Милош је написао: „Старост ме је претворила у кућу отворену за гласове људи које сам некада познавао, као и за оне које сам знао само по чувењу или из књига. Читаво клупко испреплетаних судбина, трагичних и комичних; боје, облици, звучање различитих језика и различитих акцената. Запазио сам и то да сам према својим ближњима више благонаклон него што сам био у младости, да сам мање склон да их осуђујем. Мада понекад подлежем лошим навикама и испод мог пера омакне се пакост…”

Од 1960. Чеслав Милош предавао је у Америци, на  Берклију, више се посвећујући поезији. Године 1980. добио је Нобелову награду за књижевност, 1981. први пут је после тридесет година поново посетио Пољску, која га је за сво то време осуђивала као издајника, а 1990. је постао члан Пољске академије уметности, члан Удружења пољских писаца и почасни грађанин Кракова, града у који се затим преселио. Како пише Љубица Росић, велика животна и интелектуална виталност, као и љубав према путовањима омогућили су му да ствара и у најбољим годинама, када је одликован и Орденом белог орла и добио награду Пољског радија „Дијамантски микрофон”.  Сахрањен је у Кракову.

Ево како је низом контрадикторности, а као да је мислио на ону изреку да су земље великих остварења, земље великих неправди, Милош објаснио Америку: „Какав сјај! Каква беда! Каква хуманост! Каква нехуманост! Каква међусобна благонаклоност! Каква усамљеност човекова! Каква приврженост идеалу! Каква хипокризија! Какав тријумф савести! Какво лицемерје! Америку као земљу супротности можда не морају открити имигранти који су успели. А они који нису успели видеће једино њену бруталност. Ја сам успео, и увек сам се трудио да не заборавим да за то треба да захвалим срећној звезди, а не себи, и да су ту, одмах поред мене, читави квартови несрећника. Штавише, размишљање о њиховом тешком раду и неоствареној нади, као и о гигантском систему затвора у којима су држани бескорисни, будило је у мени скептицизам према декорацијама, односно, чистим кућицама у зеленилу предграђа.”

Међу америчким песницима Милош издваја Волта Витмана, сматра да је „чудесно бити човек и живети међу људима, чак и када знамо за какве су подлости и злочине способни, да се „не може рационализовати љубав према матерњем језику, као што се не може рационализовати љубав према мајци”.

Потресан је део који говори о страху, јунаку 20. века, који је крунисао ратове као уништитеље најбољих људских гена, али је декорисао и тоталитарне режиме. „Другачији је био страх у животу земље под стаљинистичком или хитлеровском влашћу. У руске логоре су депортоване читаве категорије становништва, према листама које су прављене, не без учешћа локалних достава или индивидуално, после хапшења и `осуђивања`…Страх у Варшави под немачком окупацијом имао је разне фазе и интензитете. Четири године носио сам страх као ужарену лопту, примењујући на њу разне стратегије, на пример рационализацију: да ће ми овај или онај документ помоћи…”

Када пише о глупости Запада, Чеслав Милош закључује да је то што зовемо глупошћу ствар другачијег поступања. Ипак наводи оклевање Енглеске и Француске да уђу у Други светски рат, чиме су могле да буду спречене многе људске жртве. Мисли овако: „Чак кад је Европа пасивно посматрала масакре у Босни и свакодневно обасипање Сарајева ватром, последица моје протестне песме била су бесна писма из Француске. Да ја, наводно, позивам у рат, а они не желе да умиру као њихови дедови…А ипак, глупост Запада, чије је име скучена машта, није пука измишљотина нас, горих Европљана. Западњаци сужавају своју машту исцртавајући линију преко центра Европе и говорећи да није у њиховом интересу да се баве мало познатим народима који живе источно од те линије. Западна Европа није учинила ништа да спречи свирепости рата и етничке чистке у Босни, већ су САД на врхунцу моћи, сматрале да се земље Југославије налазе изван сфере њихових интереса, и нису ништа предузимале.”

Политика

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.