ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: МИЛОШ БИКОВИЋ, ГЛУМАЦ: Руси умеју једни за друге да се боре, а ми једни против других!

„Наравно да нема будућности без прошлости. Оно што један народ чини народом није територија, није природно богатство, већ снага културе, духовна снага. Дакле, све оно што је невидљиво. Ми можемо свој живот да наставимо као Румуни или Грци и ништа се у нашем животу битно неће изменити, осим што ћемо нестати. Немогуће је одрећи се онога што сте заиста ви.“

Ово у интервјуу „Искри“ каже глумац Милош Биковић са којим смо разговарали у Андрићграду, после премијере филма „Јужни ветар“ у бископу „Доли Бел“. Биковић говори о својој улози у овом филму, о српској прошлости и стварности, и о томе како је примио вест да ће лично од преседника Русије Владимира Путина добити Медаљу Пушкина.

Поред бројних улога које сте играли, како си се снашао у овој улози копродуцента у филму „Јужни ветар“?

Морам да будем искрен и признам да је највећи део посла урадио Милош Аврамовић. Било би нефер то не поменути. Он је дуго сањао овај филм, дуго га је спремао, писао је сценарио, режирао и све изнео на својим леђима. Ја сам ушао као копродуцент касније када сам већ добио улогу и када сам схватио да моји ангажмани око филма надилазе улогу глумца. Одмах сам разумео, како би се филм десио, да сви ми морамо да дамо већи део себе него што је то уобичајено. Драго ми је што је ово мој први продуцентски корак.

Још једна занимљива ствар везана за овај филм јесте и чињеница да играте негативца. Наравно, у питању је врста негативца који је протагониста. Нешто слично су играли Брандо, Де Ниро, Паћино и други великани приближавајући нам те ликове тако да смо на крају филма сигурни да се у њима као у свакој доброј бајци води непрестана борба између добра и зла, а нисмо сигурни шта од то двоје на крају побеђује. Ово је, чини ми се, случај и са „Јужним ветром“. Да ли је коначно, у вашем случају, разбијен калуп у који овдашњи редитељи трпају глумце?

У мом случају дефинитивно јесте зато што до Милоша Аврамовића нико други није имао храбрости да ми предложи нешто другачије. Тачније, нисам имао прилику да играм нешто другачије и захвалан сам му на томе што је имао смелости да крене тим путем. Сан сваког глумца и јесте да експериментише са различитим улогама. Проблем је у томе што ми имамо богату историју, али веома сиромашну кинематографију. Кинематографија је скуп спорт, а код нас је неисплатива и онда немате могућности да експериментишете и правите различите жанрове. Не знам да ли смо икад имали филм који је жанровски сличан „Јужном  ветру“.

Можда од „Рана“?

Ране нису чист жанр. Оне кокетирају са гротеском. У питању је мноштво неочекиваних апсурда. „Јужни ветар“ је трилер. Дакле, чист жанр. Стога, ми кинематографски немамо могућности, па ни глумци у оквиру исте, да се много покажемо и због тога је овај филм значајан за мене како за глумца тако и за продуцента, а и као за некога ко воли филм.

Играли сте једну од главних улога у Михалковљевој „Сунчаници“. Многи се прибојавају да нису дорасли задатку кад их неко такав позове. Једном приликом сам питао Перу Божовића како је играти са Орсоном Велсом (у филму „Никола Тесла“), а он је рекао да је са великанима лако. Јесте ли и ви стекли такав утисак играјући у Никитином филму?

Тачно је. Са великанима је заиста лако, јер они имају једну заједничку особину, а то је једноставност. Говорим о заиста великим људима. Поткраде се некад неки врло тежак и компликован човек, а велики. Са Никитом је лако јер се он бави мајеутиком. Он у вама порађа оно најбоље, а све ово у комбинацији са монструозним интелектом и талентом. Дакле, са њим је лако, јер вам он неће дозволити да се ви саплетете. Он ће урадити све да ви дате свој максимум.

У Москви играте у позоришту које се најчешће везује за великог Станиславског. Како изгледа играти на језику који вам није матерњи?

Никада нисам имао толику трему као када сам први пут играо на сцени МХАТ-а (Московско уметничко позориште), због тога што су нас учили да је то једно од светилишта модерне глуме, јер тамо је изведен Чеховљев „Галеб“, тамо је радио Станиславски. Можда још једино „Глоуб театар“ има ту врсту ауре. Заиста сам имао велику трему, јер су тамо играле све московске звезде. Тада смо играли смо сцене из холивудских љубавних филмова. Волео бих да се вратим на ту сцену.

Колико се суштински разликују Русија и Србија?

Питање је шта је за вас суштина. У том неком дубоком поимању реалности, ми смо практично исти. Не постоје неке велике разлике због којих нисмо један народ, већ братски народи, а те разлике су менталитетске. Код њих постоји једна кључна разлика, нешто што код нас не постоји, и због тога су они највећа земља на свету, а ми смо раздељени са тенденцијом да се још више разделимо – они умеју једни за друге да се боре, а ми једни против других. То је кључна разлика. Код њих нема оног нашег „Ти ћеш мене да учиш!“, „Ја сам најпаметнији.“ и они имају неку моћ покајања. Имамо и ми, али не у тој мери. Ми смо на ово заборавили. Можда је то разлика, а можда и није. Говорим како мени све то изгледа.

„Изван граница реалности“, „Слуга“, филм који снимате о Тесли, све су ово велики пројекти и сигурно огромни глумачки изазови. Али, шта је то у вама што вас тера да мењате простор и време? Да ли вам садашње не одговара?

На то гледам са друге стране. Волео бих да се бавим стваралаштвом и самим тим човек је позван да буде коаутор овога света. Није га Бог позвао да само ту буде, обитава, троши ресурсе док не нестане и сам се претвори у неки од ресурса, већ је позван да осмишљава свет и онда постаје боголик. Због тога мислим да је сваки човек позван на стваралаштво чиме год да се бави. Небитно је да ли он сортира књиге у библиотеци, да ли је саобраћајац или се бави уметношћу. Увек човек може бити креативан.

Многе земље, а верујем да сте томе сведок у Русији, баштине своје митове на најлепши могући начин овенчавајући их филмовима, књигама и сликама достоним тих митова. Зашто смо ми један од оних народа, ако још неки такав постоји, који се свог највећег мита о Косову одриче као нечега што је баласт и корак уназад, као нечега што је претња напретку? Има ли будућности без прошлости?

Наравно да нема будућности без прошлости. Оно што један народ чини народом није територија, није природно богатство, већ снага културе, духовна снага. Дакле, све оно што је невидљиво. Ми можемо свој живот да наставимо као Румуни или Грци и ништа се у нашем животу битно неће изменити, осим што ћемо нестати. Немогуће је одрећи се онога што сте заиста ви. И кад би човек покушао то да уради, не би могао, а ако може, онда никада није ни имао оно чега се одрекао, јер ако то нешто није саставни део његовог бића, лако му је да се тога одрекне.

Откуд толика помама друштва за воајеризмом? Данашњи филмови су пуни голотиње, ужасног језика, насиља. Да ли је то оно што заиста људи желе или се однекле намеће та ријалитизација свега везаног за друштво? Да ово назовемо ријалитизацијом реалности.

То јесте последица мањка садржаја. Много је полуталентованих аутора, разних профитера над људском потребом да се душа храни, а они је хране инстант душевном храном, а то је ријалити. Мислим да то диктира један систем који је човека ставио на покретну траку и тај човек конзумира док не буде поједен. То је оно што диктира, а не нека промишљена идеја. Много је већи проблем недостатак садржаја, ако говоримо о Србији, него само постојање ријалитија. Садржајем бих ја водио борбу против ријалитија. Не бих их забрањивао. Можда бих их донекле уредио да се не приказују баш на свакој националној телевизији или бих их померио на неко одређено време у програмској шеми. Не бих цензурисао, али бих регулисао. Треба понудити више културе. Младе људе треба заштитити јер њима још увек нису формирани критеријуми.

За неколико дана биће вам додељена Медаља Пушкина, једно од највећих уметничких одликовања у Русији. Колико знам, једино веће признање је титула „Народног уметника Русије“. Рано сте почели са озбиљним наградама. Колико младост помаже у вашем послу, а колико одмаже?

Помаже ми тако што могу да радим 20 сати дневно, а одмаже тако што старост нећу ни дочекати ако овако наставим. Наравно, награде значе. Велика ми је част што ће ми ту награду Путин лично уручити.

С обзиром на то да ће вам ово високо одликовање 4. новембра доделити Владимир Путин – када бисте могли нешто да му испричате о Србији, а можда и будете имали прилику, шта би то било? Шта је то што сматрате да би он о Србији морао знати, а што би било достојно трошења времена најмоћнијег човека на свету?

Не верујем да он нешто о нама не зна, али искористио бих прилику да поразговарамо о томе како можемо унапредити сарадњу у области кинематографије. Покушао бих да изнесем неке конкретне предлоге који би системски помогли нашим филмовима да изађу на руско тржиште и самим тим нама обезбедили једну трајну опцију за дисање пошто је стање наше кинематографије неиздрживо, јер је неодрживо. Сваки филм је у старту губитак, јер ми немамо тржиште. Када би се руско тржиште отворило интервенцијом руске државе, онда би наша култура, и наша кинематографија, потпуно другачије изгледала.

Постоји ли некаква шанса да се живот у пуном сјају врати на филм као у случајевима Фелинија, Тарковског, Кустурице?

Ви сте сада споменули неколико генија. Питање је да ли је то систем који порађа геније или је просто у питању био такав моменат. Мислим да такви људи и данас постоје. Оно што ми треба да урадимо је да омогућимо младим људима да дођу у прилику да праве филм, а онда ћете имати прилику да се неки млади Кустурица данас појави и да направи опет „Сјећаш ли се Доли Бел“ или нешто слично.

С обзиром на то где се налазимо, реците нам шта мислите о подухватима Емира Кустурице? Говоримо о Андрићграду, Мећавнику, филмовима, књигама, музици и свему осталом. Да ли он своје живи у уметности и својим филмовима и да ли бисте ви живели његове филмове?

Емир Кустурица је слободан човек. Веран је историјском наслеђу, а не робује духу времена, одређеним режимима, ни ономе шта ће људи да кажу. Једино чему он робује је чињеница да је он човек. Наравно да његов радим ценим, подржавам и да се на њега угледам као на уметника пре свега. У питању је редак калибар човека какав се код нас не појављује често, али се појављује када је народу потребан такав човек. Рекао сам му, када буде опет снимао филм у својој стандардној стилистици од које се не одриче, да ме позове на кастинг за једну од оних животиња.