СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН, РЕПУБЛИКО: ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Црногорци су Бога ставили на гласање и он није добио на изборима!

ИСКРА на Фејсбуку

14368870_1321092117913346_5124574935019805489_n

Од његових песама  би се могла направити држава.

Била би то најлепша краљевина и он би у њој био патријарх.

На једном гошћењу пријатеља писаца, мајка је узвикнула:

-Ђецо, што ви пишете кад је Матија жив?

У бродаревској старој кући, држи га поред иконе.

-‘Оћеш ли ми га мало дат’? – питала је комшиница.

-Не, вала, ни мало. Он ми је чуваркућа!

И вели, једном:

-Кад гледам у  његове књиге, све ми се чини да чујем гусле, и да Црне Горе још има!

Лазовић:

Ви сте у крвном сродству са Русијом!

Бећковић:

Руске крви има у мојој деци.

Имао сам таста, Алексеја Михаиловича Павладољског, чији је отац био пуковник царске војске и који је као дете од девет година са својим братом кренуо да се спасава.

Он је, по избијању Октобарске револуције, као дечак од једанаест и по година доспео у Србију.

Рођен је на Кавказу, у Пјатигорску 1907. године од оца Михаила Павладољског, пуковника Шарманског пука, носиоца Георгијевског крста и мајке Вере Петровне Павладољске, питомице благородних девица на Владикавказу, професора француског језика.

Отац је погинуо у првим бојевима против бољшевика, а мушку децу укрцали су на неки брод у Севастопољу и упутили у бели свет, да спасавају живу главу.

Са Алексејем је био и брат Димитрије који је успут, остао у Бугарској.

Лазовић:

Србија је раширила руке руским избеглицама!

Бећковић:

Њихов покровитељ био је краљ Александар Карађорђевић.

Центар у који је доспео Алексеј, био је у Белој Цркви.

Кад се оженио и добио ћерку 1941. године дао јој је име своје мајке.

То исто је учинио и брат Димитрије.

У Пјатигорску су остале његова мати и сестре Соња и Олга.

Мати је за време Другог светског рата умрла, а са сестрама се Алексеј повремено дописивао.

На фотографијама које су слале, увек су стајале поред Љермонтовљевог споменика у Пјатигорску.

14322596_1321095117913046_1882471132107860570_n

Лазовић:

И Алексеј је читао поезију?

Бећковић:

Када сам га питао који руски песник му је најмилији, рекао је – Фет.

И моја Вера је волела поезију и песнике.

По фотографијама је било очигледно да личи на ону чије је име носила и поновила.

Када је написала теткама да се удала за једног српског песника, који је написао  поему “Вера Павладољска“  оне су се распитивале да ли је то поема о њиховој бабушки.

Лазовић:

Алексеј се вратио у Русију?

Бећковић:

Он није доживео да још једном види Русију. Преминуо је и сахрањен у Београду 1968. године.

У Русију је прва стигла његова унука, наша кћи, Људмила. У Москви је родила сина и дала му дедово име: Алексеј!

Ни Вера није видела Пјатигорск, али је видела Русију, била у Царском селу и Петрограду.

Преминула је изненада у 57. години живота.

У тим годинама како је говорила и веровала, умирали су сви Павладољски.

Лазовић:

“Веру Павладољску“ сте написали као матурант…?

Бећковић:

А објавио је као студент у листу “Видици“ 1960. године.

У тим годинама готово сви млади пишу љубавне песме. Моја се разликовала од других и по томе што сам , мимо обичаја, употребио и право име моје љубави.

Прве љубави.

Моја мати је рекла:

-„Ти је сад мораш оженити!“

И песма је била паметнија и више знала од песника који није ни слутио докле ће га одвести, какве ће далекосежне последице имати.

Лазовић:

Поема је одмах примећена, о њој је Београд причао, чак су је и липе рецитовале …?

Бећковић:

Чим је објављена, поема је уочена. Сликар Радомир Стевић РАС објавио је као књигу,  и то у луксузном библиофилском издању. Дванаест строфа са дванаест графика у више боја, у свиленом повезу штампано је у педесет примерака.

Аутору је поклонио два примерка, а он је један поклонио Вери Павладољској за њен двадесет први рођендан.

Тако је моја прва љубав постала и моја прва песма и моја прва књига.

Помешали су се живот и поезија, уплеле се једно у друго, приватно и јавно, књижевни лик, муза и супруга.

Моја прва песма и прва љубав постала је моја жена и мајка моје деце.

Кад су се родиле близнакиње, није било ништа природније него да добију имена Људмила и Оља, како су се звале сестре Мајаковског  именоване у поеми “Облак у панталонама“.

Лазовић:

Реците сестрама Људмили и Ољи…!

Бећковић:

Да, и ја сам рекао!

Лазовић:

После “Вере Павладољске“ написали сте циклус љубавних песама?

Бећковић:

Веровао сам да све оне припадају само младости. Касније их нисам писао верујући да је у озбиљним годинама готово непристојно писати љубавне песме.

Али кад је Вера преминула, младалачки љубавни стихови као да су имали своју вољу, сами су тражили свој наставак.

Пролог је захтевао епилог, делови целину. Круг је захтевао да се споји.

Постало је драгоцено и од непроцењиве важности што сам њено име употребио за њеног живота и што је то она прочитала и видела својим очима.

Ништа не би вредело да сам то учинио накнадно и постхумно.

Све оно што је уследило, било је неминовно.

Тајна поезије поништавала је даљине, приближавала Ваљево и Пјатигорск, Србију и Русију. Највише захваљујући једном имену, без којег, да се она другачије звала, песме не би било.

Песнику је допуштено да говори о свему сем о својој поезији. О туђој може, о својој не.

Или боље не.

Лазовић:

Свака права песма има више аутора?

Бећковић:

И у неку руку свака права песма је дело непознатог песника. И остварује се у души сваког правог читаоца.

“Песма над песмама“ је љубавна песма. Отуд су и све љубавне песме песме над песмама.

Бог је љубав и Љубав је Бог, зато Бога најчешће срећемо у другим људима и у својим љубавима.

Љубав не зна за смрт, за овај и онај свет.

И најтужнија љубавна песма испевана је у славу живота.

Лазовић:

Ишли сте у Пјатигорск?

Бећковић:

Тамо има велики фестивал поезије, али нисам био.

Јавио се једном један дечко овде, син од тих тамошњих тетака. Он је првак Русије у саксофону, долазио у Београд, био са неким оркестром, распитивао се за песму, за мене.

Алексеју, али и читавој лози Павладољских посветио сам песму “Барка“ :

Њени су били однекуд из Пољске

И Сјенкјевич наводно у неком роману

Спомиње племиће славне Павладољске

 

А кад су из Пољске у крај Ставропољски

Стигли до Кавказа и до Пјатигорска

То није знала Вера Павладољска

 

Знала је само како су војници

Њеног дједушку белог полковника

Из првог боја против бољшевика

Донели без главе црној породици

 

И да су по слому руске царске војске

Сву мушку децу на таласе морске

Навезли из неке луке црноморске

 

То је био отац Вере Павладољске

А с њим у барци без Бога и Ноја

Још нерођена беше љубав моја

 

Зато је тој барци која од постања

Лута без наде и без пристајања

Ка мени била најкраћа путања

А то није могло без Божјег знања!

Лазовић:

Од свих архипелага у Русији, кажете, највећи је онај изван Русије, а чине га царски Руси расељени широм планете?

Бећковић:

Један од огранака тог архипелага је онај у Краљевини Jугославији.

Стварање Краљевине СХС поклопило се са избијањем Октобарске револуције и нестанком царске Русије.

Ребека Вест је устврдила да је краљ Александар Карађорђевић био један од ретких владара који је имао поетску визију историје и историју доживљавао као поезију.

Да је тако, видело се и у његовом односу према судбини руског цара и царске Русије, а потом Руса без Русије и посебно српским Русима.

После највећег злочина у двадесетом веку, убиства цара и царске породице, краљ Александар постао је покровитељ и добротвор руских избеглица и непоколебљиви заштитник православља у свету.

Такав став је више рачунао на будућност него на садашњост, више дуговао поезији него политици.

14355086_1321091804580044_4326234204064901518_n

Лазовић:

Он је уосталом на крштењу по жељи кума, руског цара Александра Трећег, добио кумово име?

Бећковић:

Од тада се краљ Александар Карађорђевић осећао чланом руске царске породице, што је и био, и никад се није помирио са цареубиством ни са цареиздајом.

Држава којом је краљевао била је једина која није признала СССР и једина која је отворила границе да прими руске избеглице као своје грађане у своју кућу.

Није их смештала у избегличке логоре и колективне смештаје, него им додељивала станове и послове у њиховим струкама.

Југословенска краљевска војска била је једина на свету која је у своје редове примила руске официре у чиновима које су имали.

 

Лазовић:

Царски амбасадор Хартвиг наставио је да и без цара столује у Београду?

Бећковић:

Тачно тако, и рубља је призната као средство плаћања.

Београд,  који је имао тада сто једанаест хиљада становника, добио је тридесет хиљада белих Руса.

Међу њима су била најкрупнија имена руске хуманистичке и техничке интелигенције, врхунски научници и уметници, сликари и писци, музичари, архитекте, професори и лекари.

Њихов долазак је био велика несрећа за њих, али велика срећа за нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу.

Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор.

Лазовић:

Београдски универзитет је тада препорођен…?!

Бећковић:

Не само он, унапређено је здравство, просвета, основана опера и балет.

Математику је предавао Билимович, медицину Игњатовски, византологију Острогорски.

Архитектура је добила Краснова, сликарство Колесникова, позориште Ракитина и Жедринског.

Лазовић:

Подигли су и око педесет храмова?

Бећковић:

Поменимо само малу цркву Светог Саве на Врачару, цркву Александра Невског на Дорћолу, Ружицу на Калемегдану, Светог Андреја Првозваног на Дедињу, Руску цркву на Ташмајдану, и најзад, седиште српске Патријаршије.

А потом зграду Војног музеја, Генералштаба, Дома гарде, Руског дома, Главне поште и стубова Александровог моста.

Уз то, да не заборавим Капелу на Ловћену, Зејтинлик у Солуну, Видо на Крфу, Чегар, реконструкцију зграде САНУ, Народне скупштине и Краљевског двора.

Лазовић:

Неки од најзначајнијих догађаја руског заграничја, како кажете, одиграли су се у нашој земљи?

Бећковић:

Митрополит Антоније Храповицки са делом епископата, свештенства и монаштва, већ 1923, на Сабору у Сремским Карловцима основа Заграничну руску православну цркву.

Изван Русије нашла су се тридесет и четири епископа.

Потом је у Београду 1928. одржан први конгрес руских заграничних писаца под покровитељством краља Александра.

Београд је издао проглас  добродошлице, а поздравне говоре  руским писцима  одржали су Милан Грол, Коста Кумануди и Александар Белић.

Пристигли су делегати из скоро свих европских престоница: из Париза 39, из Прага 16, из Берлина 10 руских писаца, међу њима били су Мерешковски, Гипијус, Зајцев, Немирович – Данченко.

Краљ их је примио два пута.

Лазовић:

У Белој Цркви је већ био монах Јован, доцније свети Јован Шангајски?

Бећковић:

Он се мука намучио, чак је, прича се, по улицама београдским и новине продавао.

Ирена Грицкат, лингвиста и писац, уз то и академик, написала је како су се Руси понемчили, поканадили, поаустријанчили, али они који су се посрбили понајвише су очували руску душу, несебичност и гостопримство.

Комад руске земље потрушен руским костима који је остао на српском тлу, онај је на Новом гробљу, овде у Београду.

На њему је подигнута Иверска капела, којој је под часном трпезом уместо светих моштију, у кутији спуштена света руска земља.

Ту је и споменик у славу руског цара Николаја Другог, и два милиона Руса погинулих у Првом светском рату.

Ту је и капела царског амбасадора Хартвига који је заувек остао акредитован у Београду.

Колесников је још за живота ту подигао своју породичну гробницу.

Лазовић:

Свети Петар Цетињски је са самртног одра оставио аманет Црногорцима, да се држе Русије…!

Бећковић:

Јесте, и проклео је оне који изневере његов завет.

Његов наследник Петар Други Петровић Његош хиротонисан је у Петрограду.

Том чину је присуствовао и руски цар Александар, који је био веома висок.

Рекао је Његошу:

-Па, Ви сте виши од мене!

На то је Његош узвратио:

– Само је Бог виши од руског цара!

Лазовић:

Срби су краљевски народ?

Бећковић:

Зато они и председникa републикe доживљавају као краља.

А таквих краљева, какви су се устоличили у социјалистичким републикама, више ни у једној краљевини нема.

Нити је ко више компромитовао републику него они.

Мање би болело када би некоме од њих пало на памет да се прогласи за краља.

Најважнији услов који испуњавају  јесте да нису прави, а највећи отпор да краљ буде краљ је баш у томе што није лажан.

У лажној држави не може ништа бити истинито.

Лазовић:

Лако је Вама, запослени сте у матерњем језику…?

Бећковић:

Ипак, ово је земља где је мука један дан бити човек!

Лазовић:

Члан  сте и Крунског Савета?

Бећковић:

Када ме је један острашћени партијаш приупитао шта ћу ја у Крунском Савету, казао сам му да бих радије био у Савету кокошке из кокошињца Вожда Карађорђа него у Главном одбору његове странке.

Лазовић:

Уметници су обично лоши политичари?

Бећковић:

Политика је професија људи који и кад говоре глупости, знају зашто их говоре, и никад нису на губитку, а уметник је стално на губитку када се бави политиком.

Лазовић:

Вратимо се Русији, и нашој судбини, можда заједничкој…!

Бећковић:

Наша судбина је неодвојива од руске.

Ми смо пали заједно с њима, па се надам да ћемо заједно с њима и да се усправимо.

Лазовић:

Јесте ли упознали Путина?

Бећковић:

Нисам, али он можда  мене јесте!

Лазовић:

Нека нам ово буде увод у причу о Кремљу и вашем првом сусрету са Црвеним тргом…!

Бећковић:

Већ кад сам ту први пут био, то је већ било кад се цела ствар срушила, тако да су наспрам Црвеног трга  били кафићи.

Знате оно, овамо је Лењин, а насупрот њега кока – кола, малборо, сузуки…

Као што је говорио један мој земљак у своје време – марксизам је победио свет али кока-кола је победила марксизам и где је она продрла, марксизам није могао да опстане.

Она је за њега била смрт.

Лазовић:

Путујући према Санкт Петербургу гледао сам људе у неким малим местима како крече Маркса, и то раде с пуно љубави, и одговорности!

Бећковић:

Маркс сад више служи као ови мурали што их цртају навијачи.

Био је он популаран и у нашим крајевима.

Имао је браду кад је она била проскрибована, а сад му ни она не треба.

Лазовић:

Овде су долазила значајна руска књижевна имена. Са Вознесенским смо шетали по Скадарлији, био је одушевљен Србијом!

Бећковић:

Објавили смо му изабране песме, књига се зове “Антисветови“, ја сам их преводио.

Добио је и “Богородицу Тројеручицу“ и награду Струшких вечери поезије.

Имао је проблем са грлом, тога се исто сећам.

Лазовић:

Вознесенског не разликују од Јевтушенка, и та околност код најшире публике Вознесенском само шкоди.

Он осећа нерв епохе.

Иако светске славе, Вознесенски је песник свог језика и у свом језику!

Тако сте о њему тада писали…!

Бећковић:

Тако и сад мислим, и лепо је што сте ме подсетили на те дане.

Има нешто што је трагично за наше време, сад готово свака кућа има камеру, а умиру највећи људи и на крају се испостави да их је неко једва сликао.

Док је живео Толстој, била је ваљда само једна камера у Русији, и кад је умро било је више снимака о њему него о некима који су још живи.

Онај који је то снимао, знао је ко је Толстој и снимао је сваки његов корак. И срећа је да је то знао, тако да и ми данас о Толстоју знамо више.

Да Андрић није добио Нобелову награду, сигурно не бисмо имали ни његових снимака ни фотографија.

Црњански има само две-три фотографије, и неке снимке, како чита на радију. Ништа више.

Овде је био и Јосиф Бродски.

Дошао у Београд, у Југословенском драмском позоришту било је велико књижевно вече, ја сам држао уводну реч, Стеван Раичковић је читао своје преводе Бродског, ко све ту није био те вечери, али камере су тог дана сликале неког другог.

Нисам видео да постоји фотографија Бродског у Београду.

Лазовић:

Какав је утисак на Вас оставио Бродски?

Бећковић:

Он је знао, рецимо, свако име које је овде нешто значило, словенске језике је знао, али он је после када је дошао до те светске славе, већ писао на енглеском.

Као и многи Јевреји, био је полиглота.

Међутим, он је обожавао песника Одна, а Одн је казао:

– Не знам какав је Бродски песник, он пише на руском, а ја не знам руски, а Бродски не зна енглески.

Јер, то што је он знао енглески, то није тај који се тиче поезије, оне нијансине нијансе којима се поезија бави.

Зато је Бродски увек говорио да је руска поезија супериорна над свим поезијама света и да је руски језик – мелодија!

То није језик него партитура.

Лазовић:

То сте осетили и на властитом језику?

Бећковић:

Баш тако, у Дому Ане Ахматове, у Петербургу.

Питао сам – где је овде Гумиљов?

Та жена која тамо ради као кустос, одговорила је – ко?

-Гумиљов, муж Ахматове.

И кад је она рекла :

– А, Гууумиљоооов! ,кад ме је коначно разумела, ја сам у тој речи, у том изговору чуо најлепше ноте!

Руски језик је језик миловања, слушања и језик слика које се могу гледати жмурећи.

Лазовић:

Одн је такође долазио овде. Кад је изашао из авиона, у старом сакоу, са торбом о рамену, дуго је гледао у небо. Неко од ових наших га је упитао – шта тражите а он је одговорио – звезде, оне ми требају, хоћу да се оријентишем.

На аеродромској згради је тада стајала велика петокрака, Одну се није хтело да погледа према њој!

Бећковић:

То је слика и Одна, и тога времена!

Лазовић:

Отуда толика повезаност обичног руског човека и песника? У Русији се песнику још увек верује!

Бећковић:

Оно што каже Достојевски, Христос је прошао Русијом као просјак, и, каже, народ који не мили да је у њему Бог није ни народ.

У најтежим временима у поезији се чувала искра слободе и искрина искра и истинска истина.

Тако да су они то знали, ко је песник, и та нит је била спасоносна, за њу су се хватали милиони. Многи су пострадали, али имате ону чувену сцену Стаљин – Пастернак, када је ухапшен Мандељштам.

Стаљин се јавио Пастернаку, питао је.

– Је ли он мајстор?

А Пастернак је почео нешто да околиша, одговарао је све нешто напола.

Стаљин је спустио слушалицу.

Пастернак се одмах покајао што се двоумио, што није казао – јесте!

Окренуо је поново телефон, али, каже, ова је већ био недоступан.

Довољна је та сцена да се њоме позабавимо као одговором на ово питање.

Пастернак је испаштао због овог двоумљења, имао је проблем са собом.

Али та слава коју су имали песници у Русији, баш тад, нису имали нигде у свету, ни ту улогу ни ту славу и значај, а опет и ови најстрашнији сатрапи су се у све то разумевали.

Читао сам како Троцки пише о Јесењину, пише боље него било који критичар.

Лазовић:

А он га је  убио!

Бећковић:

Можда га је баш зато и убио!

То су све страшне судбине, а већ како су они завршавали, све им је опроштено.

Био је овде М.М. Пешић који је преводио Јесењина.

То су и други радили, али је тај Пешић погодио нешто у слуху нашег човека.

Погодио је мелодију.

-Песниче јадни, зар ћеш ти моћи опевати сјајну месечину?

Не знам ни једног нашег песника који ове стихове није говорио по кафанама.

Лазовић:

Мајаковски вам је, ипак, ближи, из породичних разлога!

Бећковић:

Био сам му на гробу и на Новодевичјем гробљу Чехов има најлепши споменик, али је дивно то гробље , где је сваки гроб различит, а треба да личи на онога чији је.

А Чехов је тамо вернији од сваке фотографије.

А у Петрограду, на гробљу код Достојевског, ми смо се мало грлили. Ту је и Чајковски. Тамо је и наш Василије владика, ту је долазио и Његош.

И стоје владика Амфилохије, и Иринеј, и други, и сви гледају како прескачем ону ограду и грлим се са Фјодором Михаиловичем.

И они су после прескочили ограду и грлили се, а ја сам дао знак да је то могуће,  грлити се са Достојевским.

Лазовић:

Између њега и Толстоја било је доста спорења?

Бећковић:

Достојевски је писао о роману “Ана Карењина“ и рекао да је то најлепши роман у светској књижевности, али има једна ствар где се он спори са Толстојем, а то је да ли Руси треба да се баве Словенима изван Русије.

И Фјодор Михаилович каже – морамо да бавимо својом браћом, али чим се дочепају Европе, они ће нас мрзети више него икога, али упркос томе ми на то не треба да се обазиремо….!

Лазовић:

У “Пишчевим записима“, Достојевски каже:

-По мом унутрашњем убеђењу, Русија неће имати таквих мрзилаца, па чак и непријатеља, као што ће бити та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их прими за ослобођене.

Сем тога, почеће о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији…

Русија треба озбиљно да се припреми за то да ће сви  – ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности европским формама….

Између себе те земљице ће се вечито свађати, вечито једна другој завидети, и једна против друге интригирати.

Разуме се, у тренутку неког озбиљнијег зла, сви они ће се Русима обратити за помоћ…

Бећковић:

Добро је што сте ово поменули, допунили сте моју причу.

Лазовић:

Допада ли вам се како звучите на руском језику?

Бећковић:

Ја мислим да поезија не може да се преводи. Пруст је рекао – поезија је оно што се изгуби у преводу!

Него, хоћу још једну ствар да вам испричам.

У књизи Милорада Екмечића “Ратни циљеви Србије“ каже се на једном месту како је посланик Србије Мирослав Спалојковић направио мали дипломатски инцидент на пријему који је вођа младе совјетске републике, Владимир Илич Лењин, приредио за стране дипломате.

Екмечић наводи да је то из мемоара француског амбасадора који је био на том пријему.

И ја мом пријатељу Кости Христићу, који живи у Паризу, кажем да ми нађе шта је француски амбасадор написао у својим мемоарима.

И ту се имало шта прочитати.

Наиме, Лењин је скупио дипломатски кор, они су се постројили, ишао је и поздрављао се редом, а кад је дошао до посланика Србије, Мирослава Спалојковића, овај му је рекао:

– Ви сте убица и изрод словенске расе, ја вам пљујем у лице!

Лењин се није збунио.

Само се насмешио:

– Више волим искреност, него лажну дипломатску учтивост!

То Спалојковић није смео ни могао рећи да му краљ Александар то није рекао.

Лењин се окренуо и рекао:

– Јебаћу вам мајку!

И ускоро су Лењин, Стаљин, Хитлер, Мусолини и Анте Павелић сложили нишане на груди Александра Карађорђевића.

Али, мени није јасно да се таква реч у сред Москве није чула. Изговорена пред дипломатским кором, тамо где се све чује, и прича колико је ко ћевапчића појео и пива оборио!

А ово остаје код француског амбасадора као,ето, један инцидент.

Лазовић:

Ваљало би отићи и у Црну Гору, да будемо бар мало браћи од помоћи!

Бећковић:

Власт је тамо победила свој народ помоћу других националних заједница и има више гласова у Рожајама него у свих седам брда.

Лазовић:

На црногорској граници ме обавезно питају – а ђе си поша’ , мрчо?! И не знам да им одговорим!

Бећковић:

Ја имам лепа искуства. Онај милиционер кад ме је угледао, учтиво ме поздравио и пожелео ми срећан пут. Он припада оном нормалном свету.

Лазовић:

Како изгледа данашњи црногорски Бог?

Бећковић:

Они га стављају на гласање, тако да он није добио на изборима.

Лазовић:

Кад дођете до Мојковца, вероватно свратите до Подбишћа и одете на Ђиласов гроб?

Бећковић:

Обавезно свратим, они су сад у Мојковцу дали једну улицу Ђиласу, ону која води преко моста до Подбишћа, али је и око тога вероватно било прегласавања.

Лазовић:

Са Ђиласом сам се последњи пут срео на сахрани његове супруге, Штефице.

Како је протекло ваше задње виђење?

Бећковић:

Он се добро држао, имао је неку воду на плућима, али је деловао здраво.

Имао је идеју да се сахранимо заједно, да изаберемо неко брдо и да тамо почивамо, јер смо ми две стране једне исте приче.

И он се није плашио смрти.

Рекао је свом сину Алекси – жао ми је да умрем, јер Матија после неће имати најбољег пријатеља.

И ми смо отворено причали о смрти.

Рекао сам – како су се сахрањивали сви наши и ми тако да учинимо, у гроб свога оца. У своје село, са свештеником.

Није се он изјашњавао, само је слушао.

Немој да први утулимо свећу која вековима гори, говорио сам.

А он каже:

– Свештеник ће мене да псује!

-Неће, он ће Вама да држи исто што је држао вашем оцу, деди…! – одговорим.

-Али да ми дате обећање, ако крене да ме грди, да ћете га прекинути!

-Ако крене да Вас грди, прекинућу га!

Када је Ђилас умро, његов син Алекса  нађе то његово писмо, где пише – о начину и месту моје сахране да одлучи тај и тај…

Лазовић:

То сте ви?

Бећковић:

Да, а он не би то написао да није знао како ћу ја да одлучим.

И дођоше ови Ђиласови рођаци, и сад се они спремају да стоје у оном реду уз почасну стражу, причају о почасним плотунима и Алекса каже – иде у Подбишће!

Добро то, једва прогуташе, али кад рече – и да буде свештеник, почеше да јаучу!

Он каже – Матија одлучује, и они немају куд.

Зовем Амфилохија и кажем – да ми пошаљеш два монаха, никако попа из Мојковца, кога они знају и спрдају се са њим, него два монаха.

И он пошаље садашњег владику Јоаникија и Јована, који је био на Острогу.

Тако да их они не знају, и кад ови буду хтели да плате то, да они кажу – дајте за цркву!

И сад, ја чекам.

Ако неко буде говорио у име града, у име бораца, онда ја нећу говорити, али ако не буде, онда ћу се ја од њега опростити.

Говор сам писао у ауту.

Нема нико да се јавља, и ја искорачим и прочитам.

И тако се Ђилас, први од те комунистичке врхушке, сахранио у свом селу, по православном обичају.

Лазовић:

Да ли је тешко писати те опоштајне говоре?

Бећковић:

Ја не волим гробље, чујем неке како говоре, па испада да ови који умиру воле гробље, па иду тамо да га воле.

Тај опроштајни говор је део реда, правило које се не сме мимоићи.

Знате, никад се нисам дружио са својим вршњацима, и никад са њима нисам озбиљно причао.

Дружио сам се увек са старијима од мене.

Нисам то уочавао, а и нисам могао да замислим да ће они да умру а ја да останем сам.

Тако ми се нешто десило.

Ми живимо у чудном свету.

Кад је Америка рекла – прошлост нас не занима, и кад је много цењенији одговор ако кажеш – немам појма, него ако кажеш – знам, а да нешто памтиш – нема смисла, јер се људи уче сваки дан да заборављају, виртуелан свет је постао стваран, људи се више друже са телефоном него са било којим другом, испада да је огледало постало икона пред којом се људи моле.

Лазовић:

Песник обично сања своју смрт. Јесте ли је Ви сањали?

Бећковић:

Имам конфузне снове и скоро ниједан нисам запамтио.

Кад бих средио те своје папире, као моја мајка која је пред спавање сређивала кухињу, после облачила чисту пиџаму и легне спремна, не знајући да ли ће смрт доћи те ноћи или неће.

Папира има толико, али ја га штедим.

Ако ми остане пола стране неисписано, ја то исцепам, и чувам.

Све мислим, затребаће!

dsc026501

 

Горан Лазовић

Тагови: ,

1 коментар

  1. Mirko каже:

    Šta na ovo reći, kada u grudima osetite neku toplotu i prelep nemir u damarama.
    Lepo.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.