ДУЊА КУСТУРИЦА: Важно је правити и приказивати филмове који говоре о људској слободи

Запажени део овогодишњег, деветог Кустендорфа који је у среду завршен на Мећавнику био је програм „Деколонизовање филма“, урађен по идеји селектора фестивала Дуње Кустурице. У склопу овог програма приказани су филмови „Капетан Томас Санкара“, „О насиљу“, „Немачка младост“ и „Планине могу да оду“. Током трајања фестивала, са Дуњом Кустурицом разговарали смо о Кустендорфу, о програму „Деколонизовање филма“, о „орвеловском свету“ и људима у том свету…

Дуња, говорите често о идеји слободе у уметности, о Мокрој Гори као „слободној зони“, има ли смисла причати о слободи у данашњем свету, у време „милосрдних анђела“?

– Тешко је у данашње време говорити о слободи као таквој. Мислим да је важно приказивати филове који се баве таквим идејама., који анализирају све што не ваља у нашем друштву, у нашем свету. Најважније је бавити се стваралаштвом, филмом, развијати идеологију која може да размишља о слободи.

Шта један фестивал као што је Кустендорф може да уради на том плану. Први пут ове године део Кустендорфа је и посебан програм посвећен деколонизацији културе који сте ви осмислили. Вреди ли то радити, покушавати?

– Може да прикаже филмове који се баве том темом, да заголица машту људима, односно да их баци у размишљање, и, за почетак и то је довољно. Размишљање о томе где се налазимо, како живимо, и можемо ли нешто да променимо.

Уочи Кустендорфа, као селектор, видели сте много филмова. Колико се аутори одупиру овоме о чему ви сада говорите, колико се труде да буду своји, оригинални, или им је лакше да се укључе у опште, преовлађујуће токове?

– Многи се не одупиру, из једног простог разлога што је то ствар која компликује живот. Много је једноставније бавити се темама које те не угрожавају, које су комфорније, које су у складу са неком актуелном политиком, али, има и тог борбеног духа, он треба да постоји, јер вуче човека ка нечему вишем, узвишенијем.

Долазе на Кустендорф филмови и са Истока и са Запада, где више видите тог борбеног духа међу ауторима, где је више свежег ваздуха?

– Пуно је ове године у такмичарској конкуренцији било филмова са Истока, они имају неку нову енерију, мада, не примећујем толико борбености. Више неку естетику која осваја данашњу кинематографију. Мећу филмовима на програму Деколонизација културе су редитељи са Запада, они имају веће право да се баве тим темама, лакше ће доћи до финансија да снимају филмове са таквим темема, увек постоји тај мали простор у коме колонијални свет дозвољава својим суграђанима да се бавима таквим темама – критикама себе и свог света.

Или је то само привид?

Да, има ту и привида,свакако. Али је важно да то постоји.

Овде је много филмских стваралаца из целог света, причате са њима. Шта кажу, по чему памте Кустендорф? По слободи међу овим брдима?

– Можда је слобода прејака реч, можда пре по овој атмосфери, по неспоредности, по лакоћи комуникације међу људима. По фокусираности на филм.

За девет година Кустурица је овде довео много великих звезда светског филма, режисера, глумаца, о којима и много већи центри могу само да сањају да их виде у својој средини. Цени ли то српска културна јавност?

– То је добро питање. Постоје људи који цене, а постоје људи који све што се овде ради критикују из неких својих разних, понекад и политичких разлога. Оно што се психолошки дешава у сваком окупираном народу, а што се код нас, просто још од времена Турака и Аустроугара уградило у наш менталитет, то је да сваки колонизоани човек жели да преузме место колонизатора, да временом гаји једну својеврсну агресивност коју временом није у стању да усмеру на колонизатора, него је усмерава на свог ближњег, на свог сунродника. Понекад кад чујем неки коментар, где се критикује Емиров рад, или фестивал, ја у томе препознајем фрустрираног човека који нема слободу, и који уместо да се бави суштинским темама, бави се неким ко му је заправо близак и ко му не жели ништа лоше.

Често говориш о „орвеловском свету“ у коме је све под присмотром. Је ли на тој идеји Кустурица дошао овде, да побегне од присмотре?

– Не верујем. Јер у свету у коме живимо, ево погледајте око нас, свако има мобилни телефон и сваки пут када укључите лап топ, свако у сваком тренутку може да вас гледа. Од тога је тешко побећи. Разлог због ког је он дошао овде јесте да пронађе неки свој мир и просто да се надише чистог ваздуха. Да оформи неки свој простор у коме може да се осећа слободно.

Да ли бисте играли у Емировом филму?

– Можда… Мада, мислим да се не осећам довољно угодно пред камером да би могла да се бавим таквим послом.

Ваш отац велики је пријатељ са руским председником Путином. Шта млађа генерација Кустурица мисли о руском председнику?

– Мислим да је неко попут Путина неопходан у овом свету. Просто, како би Американцима било јасно да не могу да раде све што им падне на памет.

Како је било одрастати поред славног оца?

– Било је занимљиво. Имала сам прилику да доживим неке ствари, да путујем на места на која не бих отишла да он није то што јесте.

Је ли он строг отац?

Ма није… Напротив…

Тагови: Дуња Кустурица, Кустендорф, Мокра Гора, Филм