ДР РАДОЈЕ СИМИЋ: Где су границе српског језика

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Није увек и свуда на снази начело да једна нација има један језик, али код Јужних Словена данас је оно – више насилно, притиском политике на људски разум – постало стварност и поред тога што му се оштро противе лингвистичка факта. Српским језиком, дакле, говори се на свим подручјима на којима живе Срби, и само на тим подручјима. Но није лако утврдити простор српског етникума, а ни разграничити језички потенцијал српских народних говора од говора суседа. Разлог је у томе што се етникум код Срба мењао под притиском историј­ских збивања: ратних недаћа, разарања, уништења живља, сеоба – а такође и потискива­ња православне вере у вртлогу покатоличавања на западу и „турчења” српског народа у централним и јужним областима. Нова вера послужила је носиоцима власти и насилницима да наметну и ново национално име. Података и извештаја о тим немилим догађајима и њиховим последицама има на свим странама, а ја ћу упутити само на један случај, на описивача народног говора Жумберка северозападно од Загреба, на словеначкој граници, Милка Поповића. Поповић преноси историјске податке и сећање људи о жилавој борби Срба тога краја да одрже православну веру, и неиздржљив притисак којим је на крају отпор сломљен и народ листом покатоличен.

Многи, наравно, нису издржали насиље па су се селили. Те сеобе су зачудо најчешће ишле за фронтовима јер су Срби свим зараћеним странама били потребни као „топовско месо”, па су били попустљиви према њима док су ови гинули за њихов интерес. Ван борбених редова Србин је увек био мета напада и предмет угњетавања. Ти притисци и њихово попуштање постали су регулатор кретања српског становништва, повремено захватаног великим сеобама, како у оквирима Турске империје, из позадине на терене ближе фронту, тако и преко граница турске на територију суседних држава.

Овакве прилике трајале су вековима, све док Срби најзад нису смогли снаге и разума да у деветнаестом веку започну борбу за ослобођење и стварање сопствене државе. Но ван те државе остао је велики део становништва да и даље буде потлачено и извргавано свим видовима насиља, све до преверавања и однарођивања. Стварање Југославије, уз невиђене жртве и бес­примерна херојства српског народа, давало је наду да ће процес уништења српства бити за­устављен јер се веровало да су створени опти­мални услови за национални просперитет и Срба и осталих народа који су се ујединили у нову државу. Но такво стање ствари никако није одговарало силама којима српски народ, на чије се истрајно пријатељство према руском народу са Запада и Истока увек гледало са подозрењем и отвореним противљењем – никада није постао друго до мета која се увек држи на нишану. Са распадом Југославије српски народ је поново доспео у сличну ситуацију као у дугим вековима после Косова – нашао се расут у више држава, на ватреној линији између Русије и европских сила, у опасности да коначно буде уништен.

Ипак, без обзира на ово, још и данас је на територији српског језика могуће назрети говорне целине, као и граничне линије међу њима. Такође је, бар у начелу, могуће разграничити српске народне говоре од инојезичних, мислимо наравно на оне чији су се носиоци издвојили из политичког и културног савеза чији је носилац био српскохрватски језик. Наиме, српскохрватски говори, узети заједно, деле се по томе како се где изговара реч што/шта, па се у околини далматинских градова и на хрватским отоцима по правилу каже нпр.: Ча ћемо дилат, око Загреба и даље на север и запад: Кај бумо делали, а на целом осталом простору који је захватао српскохрватски нама познати: Шта ћемо чинити (или радити, дјелати, делати). Прва два говорна типа јесу чисто хрватска, а зову се у науци чакавски и кајкавски, док је трећи – штокавски и припада како Хрватима тако и осталим народима, некадашњим носиоцима српскохрватског језика.

Српски говори у Босни и Херцеговини и Хрватској одликују се тзв. ијекавизмом (дијете, млијеко, вјера, сјеме, дјед) и простиру се, или су се простирали пре последњег рата и прогона Срба из Хрватске – у средњим пределима Славоније, на Банији, Кордуну, Лици, Крбави, у Буковици под Велебитом, у целој Далмацији. Сви ти говори слични су говору источне Херцеговине, као и српски говори у Босни (пре свега Републици Српској) и ужичком крају.

Посебан начин изговора неких речи јесте тзв. икавски: дите, млико, вира, симе, дид – и тај изговор је у начелу непознат Србима (сем делом онима који живе у околини града Ливна), а карактеристичан је за бошњачке и хрватске говоре који се граниче са српским говорима на тој страни: пошавши дакле од тузланског басена, па преко сарајевске регије, западне Босне и западне Херцеговине и Далмације, па до Посавине и Славоније. Има ијекаваца и међу Бошњацима и међу Хрватима, али они чине мањину у односу на целину тих националних заједница, а њихови носиоци су у већини у скорије време пришли овим заједницама „одсрбљавањем”, тј. католичењем или мухамеданизирањем Срба.

Политика

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.