БУРЉАЈЕВ: Спасење Русије је спасење света

ИСКРА на Фејсбуку

Николај Бурљајев (Фото: Спутњик/Сергей Пятаков)

Живимо у дехристијанизованом и демонизованом свету, а Русија то може да преокрене. Спасење Русије је спасење света, пропаст Русије је пропаст света, о томе су говорили многи западни пророци. Надам се да ће се све завршити победом Бога, а не Ђавола, то сада зависи од Русије, каже у интервјуу за Спутњик легенда руске кинематографије Николај Бурљајев.

Прослављени руски глумац, миљеник Андреја Тарковског, у Србији је боравио поводом другог Хришћанског фестивала, одржаног у Зајечару. Бурљајев је у недељу увече наступио с Хором Министарства за ванредне ситуације Србије, изазвавши овације зајечарске публике.

Током Хришћанског фестивала, који траје готово месец дана, од 29. септембра до 1. октобра, одржан је и фестивал документарног духовног филма, који је отворен пројекцијом ремек-дела „Андреј Рубљов“, у којем Бурљајев игра једну од главних улога. Велики руски уметник је на зајечарском фестивалу боравио и као председник престижног московског фестивала „Златни витез“, који је пружио значајну подршку српској филмској манифестацији. Следеће године на зајечарском фестивалу, који ће бити такмичарског карактера, биће приказивани филмови из програма „Златног витеза”.

„Концерт Хора Министарства за ванредне ситуације Русије у Зајечару био је први наступ овог ансамбла, основаног пре годину дана, изван Русије. Ја сам као организатор овог наступа био изузетно задовољан, посебно због тога што су диригент и солисти припремили одличан програм српских песама. То је био знак велике љубави и поштовања према српском народу и великог професионализма овог хора. Одушевљени су били и извођачи и публика, видео сам како су људи у сали плакали, како је важно српском народу то што се Русија према њима односи с уважавањем”, каже Николај Бурљајев.

У Зајечару боравите као директор престижног московског филмског фестивала „Златни витез“. Како оцењујете зајечарски фестивал и да ли ћете сарађивати с организаторима ове манифестације у будућности?  

— Мислим да уз искуство „Златног витеза“ овај фестивал очекује сјајна будућност. Фонд нашег фестивала сваке године је богатији за 150-200 нових филмова, тако да данас имамо 8.250 филмова. Самим тим, има шта да се прикаже и публици у Србији.

Фестивал документарног филма у Зајечару отворен је ремек-делом светске кинематографије „Андреј Рубљов“. Како Ви данас гледате на овај филм?

— Најважније је то како се према овом филму, снимљеном пре 50 година, односи публика широм света. Ово остварење је сврстано међу десет најбољих филмова свих времена и народа. То је признала и светска јавност, а неки га сматрају и најбољим, иако су на овом списку и остварења Сергеја Ајзенштајна, или Чарлија Чаплина, на пример. „Андреј Рубљов“ је испред свих својих претходника, јер се највише од приближио божјем промислу, он је успео да достигне идеал – филмски екран треба да буде као икона, он треба да нас одведе у горњи свет, а то је Андреју Тарковском успело. Због тога овај филм живи и данас.

Ако имамо у виду то у каквом свету данас живимо, хаос, ратове и све друге недаће које га прате, шта „Андреј Рубљов“ поручује данашњем човеку?

— У јулу је откривен први споменик филму „Андреј Рубљов“ и Андреју Тарковском у древном руском граду Суздаљу. На отварању овог споменика поставили су право то питање. Чињеница да је Андреј Тарковски био на овом свету и да је створио ремек-дело „Андреј Рубљов“ показује савременом, заблуделом свету, који се креће у погрешном правцу, у правцу који диктира искључиво тржиште, да се може ићи и другим путем. То важи и за кинематографију. „Андреј Рубљов“ није снимљен са идејом да буде комерцијалан, али он је, чак и у време када је снимљен и приказивао се у биоскопима, држао пажњу гледалаца три сата без престанка. То показује да у овом филму делују божји, а не тржишни механизми.

Остварили сте више од 50 филмских улога, снимили сте неколико филмова као редитељ, носите звање народног уметника Русије. Шта је, према Вашем мишљењу, данас највредније?

— Прилично сам критичан према свему што сам урадио као глумац, увек сам био критичан. Ипак, мислим да је међу филмовима у којима сам играо увек вредно погледати „Андреја Рубљова“, наравно, али и „Ратну романсу“ (Пјотра Тодоровског, 1983). Ту је и мој ауторски филм „Љермонтов“ (1986), затим „Коцкар“ (снимљен 1972. према новели Достојевског) и, наравно, „Мајстор и Маргарита“ (Јурија Кара, 1994.) – епизоде с Јешуом Ха Ноцријем и Понтијем Пилатом представљају алтернативу свим баналностима које описују роман и филм.

Која Вам је улога била најтежа?

— Увек је било тешко радити с Андрејом Тарковским, у физичком смислу, али и због огромног осећаја одговорности. Сви смо били свесни да је поред нас геније. Било ми је тешко да радим и у „Ивановом детињству“ и у „Андреју Рубљову“, али су ми обе ове улоге донеле велику радост.

Како је све оно што сте искусили као уметник утицало на Вашу личност, шта су Вам све те веома интересантне и значајне улоге донеле у духовном смислу, колико су Вас промениле?

— Ако се осврнете на моју глумачку биографију, видећете да никада нисам играо негативца. Мали изузетак је једна негативна епизода у филму Алексеја Германа „Контрола на путу“. Избегавам да се као глумац дотичем негативне супстанце. Андреј Кончаловски ми је у свом последњем филму „Рај“ понудио улогу Гебелса, а ја сам је одбио, без обзира на то што је Кончаловски мој филмски кум. Одговорио сам му да такве улоге не играм. Он је то разумео и нисмо имали сукоб. Иначе, свака улога коју сам играо давала ми је понешто. Свака моја улога код Тарковског је за мене била висока школа самопрегора, посвећивања, давања, професионализма. Затим „Ратна романса“ Петра Тодоровског — тај филм је био кандидован за Оскара и  то ми је једна од најбољих улога. У њој има врло мало текста, али је чиста и блиска Чаплиновом трагикомичном приступу, у којем више играју очи, говор тела, покрети душе, него речи. Оно у чему највише греши америчка кинематографија јесте то што се у њој све време много брбља, без краја, само текст, текст, текст. Овде је текста мало, али постоји нешто више — живот људског духа. Даље, „Љермонтов“, филм судбине, мој ауторски филм, у којем сам схватио да је потребно следити пут Тарковског, да сваки филм треба да буде као исповест, макар био једини и последњи. „Мајстор и Маргарита“ је врхунац онога што сам радио у кинематографији, та улога је захтевала потпуну концентрацију, с обзиром на висине које је било потребно досегнути у приближавању лику Јешуе Ха Ноцрија.

Једном приликом сте изјавили да је у совјетска времена руска култура била хришћанска. У каквом смислу, објасните нам то? И каква је руска култура данас?

— У совјетска времена кинематографија је била хришћанска, иако вера код нас није била озакоњена. Идеологија комунизма је преписана из хришћанских заповеди, из „Проповеди на гори“, због тога је то била чиста кинематографија, без баналности. Данас живимо у дехристијанизованом и демонизованом свету, свету филмских трговаца у којем се ја једноставно не видим. Ми у Русији можемо и треба то да преокренемо и да покажемо целом свету какав може да буде филм. У супротном ћемо изгубити. А у том случају нема спаса. Многи пророци који су живели на Западу су говорили о томе да  спасење Русије представља спасење света, као и да је пропаст Русије пропаст света. На нама је да одаберемо којим ћемо путем ићи.

На основу тога, каква је улога Русије у савременом свету, када је реч о глобално-политичком плану?

— И ту се може одговорити фразом западног света: „Спасење Русије је спасење света, пропаст Русије је пропаст света“. И код нас се дешавају прилично сложени процеси, тектонске промене, у току је борба, али се надам да ће се све завршити тако што ћемо победити, односно тако што ће победити бог, а не ђаво. То сада зависи од Русије.

rs.sputniknews.com

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.