НАТО објавио нови извештај о Србији.

„Србији прети потпуна изолација ако ускоро не уведе санкције Русији“, „нова забрињавајућа упозорења за Србију“, „кандидатура Србије за приступање Европској унији је у опасности“, „властима прети могућност потпуне изолације“…

Кукала нам мајка…

Да се Србин смрзне и без овог мраза напољу. Замислите само – „кандидатура Србије за приступање ЕУ је у опасности!

Замислите само, сва она силна поглавља која смо отворили, а сад висе о концу! Људи нас упозоравају, а ми тога нисмо ни свесни. У ЕУ само што нисмо, а сад ћемо све прокоцкати само због своје тврдоглавости и тупоглавости.

Замислите још, они би да нас приме, еворпски рај нас чека, а ми запели – Русија па Русија, нећемо санције Русији? Хоћемо Косово. Косово је срце Србије.

Луд народ!

Зато нам је у уводном делу горе наведеног, најновијег извештаја и поручено, стављено до знања да „свако избегавање коначног сврставања на страну Запада или Русије више неће бити могуће“!

Претња одмах у уводу да Срби не лупају много главу читајући извештај до краја. Избегавање сврставања више неће бити могуће.

„Опак и ничим изазван рат Русије против Украјине сада представаља тренутак разјашњења за Западни Балкан. До сад је Русија пружала другачији пут неким играчима у региону, међутим, тај пут сада личи на ћорсокак. Тај пут нуди визију будућности која је нихилистичка, ауторитарна, бонкротирана и насилна“, пишу НАТО аналитичари у најновијем извештају.

Бомбама их не можеш убедити него, сваке године мораш и извештаје да правиш, упозораваш, преклињеш, молиш.

Па још веле НАТО аналитичари:

„Положај Србије постаје све неодрживији како Путинови злочини постају већи и све више застрашујући. Тако настаје ризик да би српска влада могла бити све више изолована у Европи. Кандидатура Србије је већ проблематична, а сада је у још већој опасности.“

После уводних претњи, криткују. Кажу да се Срби у многоме ослањају на старе, неефикасне и по животну средину штетне термоелектране на угаљ и да нисмо довољно инвестирали у одрживија енергетска решења!

Па, како да инвестирамо, питају сад српска зановетала, кад су нам требале године, деценије, да обновимо земљу од њихових бомби? Бисмо се ми сад грејали на соларне панеле и на ветар, али, веле иста зановетала, отишле паре на обнову путева и мостова, трафостаница и зграда које су нам порушили.

После претњи и упозорења има у НАТО извештају и још један шамар Србима.

Приметили аналитичари да је „Београд једини европски град који је одржао митинг подршке Русији“, а истиче се и да „међу грађанима постоји велика подршка руском председнику Владимиру Путину.

Значи, јасно је као дан, у Србији – не ваља народ! Све им лепо речено, нацртано, а они, Путин па Путин. И, хоће се рећи, у праву су били  што су 1999. године покушали да нас искорене. Ми као такви и не заслужујемо да живимо.

Тврдњу да овде не ваља народ, да су Срби начисто покварени, допуњују још једним наводом. Чиста статистика.

„Једна недавна анкета показала је да 60 одсто Срба криви САД за рат, а за 51 одсто испитаних је крив НАТО, у поређењу са само 26 одсто оних који су кривили Русију и 24 одсто оних који су мислили да су Украјина или ЕУ криви за Инвазију“.

Ко даје право Србима да мисле, па још у оваквим процентима? У реду је да мало и мисле, али, проценти морају бити обрнути.

Срби, дакле, осим што су покварени, и не размишљају правилно, кад размишљају. Због свега тога, због свих тих грехова, и „постоје знаци да ће се озбиљно закомпликовати процес приступања ЕУ, посебно ако Србија настави да нарушава европски консензус о санкцијама Русији и уколико њена јавност види ЕУ у тако негативном светлу“.

Дакле, упутства су јасна. Србија да уведе санкције Русији, да преда Косово, Срби да држе слику Столтенберга и Бајдена уместо слике крсног свеца, даље, да имају позитивно мишљење о ЕУ, да забораве бомбардовање и уранијум, да не помињу ону децу побијену 1999. године, да не нарушавају више европски консензус, да криве Путина за сва зла овог света, и, да наставе да отварају поглавља.

Ето решења, ракао би Радован трећи!

Како се само сами нисмо сетили него смо чекали да нам све нацртају!

Могуће да је све ово зато што смо затровани руском пропагандом и малигним Путиновим утицајем па су нам мозгови зарибали.

Чланак Ето решења, рекао би Радован трећи се појављује прво на ИСКРА.

Друштво полицијских ратника Републике Србије и Свесрпски савез ветерана „Бојево Братство“ доделили су Зорану Шапоњићу, уреднику портала „Искра“, и дописнику дневног листа „Курир“ из западне Србије, „Косметску звезду Првог реда“ за текстове о животу и страдању Срба на Косову објављене протеклих годину дана.

Ово признање је установљено посебним, „Правилником о спомен обележјима, знамењима и ознакама, Друштва полицијских ратника Републике Србије“,и једном годишње, на Свете Духове, додељује се страним и домаћим држављанима и организацијама који су у претходном периоду дали запажени допинос у области књижевности, безбедности, културе, духовности, новинарства и хуманитарног рада.

Ово признање је донешено поред осталог како би се подстакли домаћи и страни грађани и организације да дају свој директни допринос у циљу повратка светој српској земљи Косову и Метохији, српским светињама, напуштеним домовима, заустављању уништавања српског народа и заштити споменика православне вере и културе у Србији.

Косметска звезда Шапоњићу је уручена данас у порти средњовековног града Сталаћа, места одакле је део српске војске под командом Светог кнеза Лазара пошао 1389 године на косовски бој.

Чланак ДРУШТВО ПОЛИЦИЈСКИХ РАТНИКА СРБИЈЕ НАГРАДИЛО УРЕДНИКА „ИСКРЕ“: Зорану Шапоњићу „Косметска звезда“ Првог реда се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Уочи Нове године „Руска реч“ је сумирала резултате фото-конкурса „Русија: Тренутак који се памти“.

Победник конкурса је Зоран Шапоњић, уредник портала „Искра“ (Андрићград). Својим фотографијама Зоран је успео да „улови“ и пренесе сву разноликост Русије. „Фотографије су настале пре десетак година приликом незаборавног, дивног путовања на Бајкалско језеро“, написао нам је Зоран. Честитамо победнику и објављујемо његове фотографије! Редакција „Руске речи„ се топло захваљује свим учесницима фото-конкурса и жели срећне новогодишње и божићне празнике!

http://ruskarec.ru/arts/2016/12/30/ruska-rech-objavljuje-ime-pobednika-foto-konkursa_672241

Чланак БЕОГРАД: Зоран Шапоњић, победник фото-конкурса „Руске речи“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Прошарали прексиноћ облаци небо над Пештером. Читава висораван около сијала је под благом месечином, и тако само на час, а онда тонула у тешку помрчину чим би какав већи облак заклонио Месец.

Десно, од Голије, иза назубљених врхова, застављени облаци. Као да је неко раширио велику црну заставу. Нанизани, велики и тешки, претили су невременом и терали страх у кости. Зјапила је отуда тмина као нека велика, застрашујућа рупетина.

Горе, небом, велики жути Месец пловио је међу облацима. Час малим округлим, бљештавих белих ивица, а час су ти облаци постајали велики црни застори окачени за небо над пештерским брдима.

У даљини, и лево и десно, напред, по голим брдима трепери тек по које светло. Пољем около сукља хладноћа, мирише на снег и невреме… Кроз сасушену траву, која рушти, мрви се под ногама, изанђалу од слана и недавног првог снега, тек повремено, зазвижди северац, уствари, више зацвили међу травкама, склапајући и допуњујући општу слику која је истовремено одисала и неким натприродним миром и у исти час било дубоко узнемирујућа…

Зауставио сам кола поред пута, изашао напоље, на ноћну хладноћу, онда дуго стајао опчињен месечином, белим облацима који су пловили небом, оним црнилом које је куљало од Голије… Лево су били Карајукића Бунари, напред Сјеница, иза Дуга Пољана… Пустиња пуста…

Фото: Р. Прелић

Онда ми се учинило да негде испред, рже коњ. Испод пута, јасно се чуло да неко крши грање, и тек кад сам се преко ивице нагео преко, испод, мало у странчици, видела се и кућица. На ћошку, под стрехом, чкиљила је сијалица, зрачак светла избијао је из собице, кроз навучену завесу…

– Чекај мајсторе, стани, да те нешта упитам – већ је одоздо допро глас, више гласић, слабашан, задихан…

Стајао сам на путу, стајала је и моја коса дупке на глави, утом је и повелики облак заклонио месец, када је испред, у барици зашљапкала прилика…

– Да немаш богати, мало љепка у колима… Малочас је један стајо с колима ђе и ти, али, он немаде…

– Немам бога ми – једва дођох себи…

Трен касније размакоше се и облаци и већ сам пред собом могао да видим чичицу под шајкачом, огрнут кожухом, у руци је држао – опанак…

– Погледни богати… Данас ми се раскину опанак… Да немаш мало љепка да залијепим…

Пресабирао сам се на путу, немам лепка за крпљење гума у колима…

– Скоро сам купио опанке. Данас, десни пуче… Ја био за говедима, једва се вратио до штале… Угазим у поток, уквасише се чарапе… Био ми кљечкот у овом десном опанку, ено види…

Шта ћу, прихватим се опанка, он сав каљав, мокар, стварно пукао позади, расцепио се, не вреди ни пет пара…

Зађе поново месец за облак, наста помрчина на путу, онај чичица не мрда…

Фото: З. Шапоњић

– Некад су шофери обавезно имали љепка у колима! Погледни богати да немаш… А, са чим крпиш гуму кад ти се пробуши на путу?

Немадох куд. Уђосмо у кола да тражимо прибор за крпљење гума… Уђе и чича… Уђе и опори мирис луча и дима, зноја… Претурих све полице, чичи за љубав завирих и под седишта, лепка нема па нема… Чичица се скупио на седишту, прати шта ја радим под светлом, држи онај опанак у руци, виче, погледни де богати још овде да се није завукао љепак…

На глави му избледела шајкача. Виде се колутови од зноја. Испод једва вире водњикаве очи, завукле се, сакриле под обрве. Испод шајкаче висе још два три прамена беле косе… Испале јагодице. Кад проговори забеле се три зуба…

На ногама војничке сиве пантолоне, оне што су некад војсци биле излазне… И оне излизане, на коленима већ поцрнеле, сијају се… Горе џемпер, око врата осула се пређа, на стамку повећа рупа, види се кошуља испод… Преко кожух. На ногама нови опанци, црне се, каиши, незакопчани, висе на обе стране…

Не промаче му да сам му видео нове опанке на ногама…

– Аааа… Ово су ми штедни… Кад идем у Сјеницу четвртком… А рачун’о сам да ми бидну и укопни… Ако иг сад почнем обувати за говедима, у чему ћу у Сјеницу и на онај свијет… – чкиљио је чичица левим оком и загледао ме…

Узмем поново онај опанак из његове руке, рука му црна, хладна, смежурала се кожа… Под светлом погледам да се нешто не може учинити…. Јок… Опанак се безнадежно расцепио, унутра још стоји мокар обојак изрезан од црног сукна… По сукну растегло се блато, види се да је чича поподне угазио у поток…

– Прообо ја малоприје у магази, кад ми онај твој колега рече да нема љепка да опанак увежем канавом, јок… Пробо и неком жицом, не море… Да ми је само мало љепка… Нашо сам мало гуме, ја бик то залијепио… Вако, ништа… – још ме је загледао као да се нада да ћу из неке тајне преграде извући скривену тубу лепка, као имам лепка у колима а недам…

Изађе из кола сав несевесо. Снужден.

-Фала и довиђења – једва притвори врата.

Кренем ка Сјеници… Би ми га жао… Сину ми у тренутку, могао сам узети онај опанак, закрпити негде успут, код неког вулканизера, сутра му га послати поштом… Окренем се и вратим назад… Једва нађем оно проширење где ме затекао чича.

На ивицу пута, доле, угашено светло…

Чича, оооо чичааааа…

Ништа.

Ђедеееееее… Има ли когаааа…

Нигде никога… Или је заспао, погасио светла, или је отишао кроз село. Ка светлима која су светлуцала у даљини, да тражи лепка… Да ујутру има шта обути кад испусти говеда на пашу…

Или му, можда, размишљао сам после, онај раскинути опанак и није био толико важан, него је, кад ме је угледао, горе на путу, искочио одоздо тек да има са ким реч проговорити у самоћи дуге пештерске ноћи.

Чланак О ОПАНКУ И САМОЋИ: У недођији Пештера, сусрет сасвим обичан, а опет – необичан и несвакидашњи! се појављује прво на ИСКРА.

Чланак ЛЕПОТА ПОЗНОГ ЛЕТА: Игра магле, светла и сенки се појављује прво на ИСКРА.

Умро тихо као што је живео. Само се угасио. Отишао да оре небеске њиве, у великом, шареном селу, да и Горе, ако тога у рају има, упрегне волове па да, радостан, слободан од бола и сваке муке, по ваздан вуче букове и смрчеве трупце.

Сретали смо се често горе по брдима, на пртини у планини, сваке године за Васкрс и на Бадњи дан код цркве у Виловима. Он прост и срдачан, онакав каквог га је Бог створио, стезао би својим ручердама огромним као гувнене лопате моје невелике шаке, извлачио из њедара флашицу са радијом и комад сувог меса да ме почасти, радовао се сваком нашем сусрету… Радовао сам се и ја…

И, зрачила је из њега у тим давним а прошлим данима, којих се ево сад са тугом сећам, нека чудна доброта, нека красота, нека људскост и милина коју само божији изабраници имају.

Отишао је Вјекица и, не пишем ово због њега. Пишем због другог, да кажем да постоји и друга Србија, друагачија од ове која нам сваки дан седи за вратом, која нам се намеће, која нам не да дисати, која нас гуши и дави, која вришти са свих страна, празна и помамна…

Једна дивна, тиха, мирна, повучена Србија, за коју нико и не зна. Састављена од људи који су баш као Вјекица. Од оних којима је грам поштења и доброте важнији од свег блага овог света, који живот проведу а да се од њих реч не чује, који се поштено намуче сваког дана који проведу на земљином шару а да ни ропац ни уздах не пусте, који су задовољни на оно мало што имају, на оно што им Бог да, а више и не траже.

И који живот проведу тако, навикнути на патњу, на искушење и све што дође протуре преко плећа, увек помирени и уверени да то тако баш мора. По Јеванђељу и по Божјој заповести.

Фото: З. Шапоњић

И, има још таквих. Живе горе по брдима, по планинама, од Јавора до Пештера, од Мучња до Златара. Притегну понедељком опанке, обуку сукнене капуте, сиђу до Нове Вароши или Ивањице да купе брашна, соли и шећера, гледају да успут на друму не згазе ни мрава, да ни њихова сенка не падне на неког, и тако проведу читав живот.

Има их и по нашим чаршијама. Иду на посао и враћају се погнуте главе, притиснути својом муком и патњом, бригом како да деци купе векну хлеба и патике за школу, дрва за зиму… Ћуте, брину, неприметни, гледају да коме на пут не стану, али се ни од њих ни уздаха ни ропца не чује. Тихи, мирни, неприметни, помирени са својим животима, са својим мукама и невољама.

О онима другима, који вриште са тв екрана, који су нам се уселили у куће а да нас нису ни питали, па вире са сваке полице, који нас уче како да живимо, ком богу и како да се молимо, о онима којима би мало било и да им читав свет поклоне, који стално кукају како немају, а и за унуке имају, који нам прописују стандарде и како да се крстимо, који би и наше ђедове да подуче како се слава слави, о онима који су нам се на врх главе попели, који вазда причају, уста не затварају а никад ништа не кажу, о њима нећу овај пут ни једну једину.

Ја се дивим онима који живот проведу као Вјекица. Који иза себе оставе огроман споменик сазидан од поштења и доброте, од људскости и трпељивости, и који, кад пођу Горе, то понесу са собом.

А мом добром Вјекици, Бог нека да рајско насеље. Заслужио је сирома’.

Чланак Кад оде човек! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Прост је и за ово данашње време некако сасвим неуобичајен човек тај Вјекослав Матијевић из Вилова. Као да је Бог, који је, када дели доброту обично штедљив, па некоме на рођењу да шаку, некоме доброте удели тек као мало соли између прстију, оне ноћи када се Вјекослав родио, застао крај брвнаре под брдом Бистровина у Виловима и Вјекославу уделио читаве две прегршти. А Вјекослав после, знају то добро и препричавају и у Виловима и по околним селима, читавог свог живота ту доброту и благодарност није штедео, него је и сам давао и капом и шаком, и знаном и незнаном, колико је коме могао, и још те доброте има пуну торбу, па је дели кад год кога сретне или на стазама око Бистровине, или горе по Врховима, по потоцима и ливадама по Виловима.

Можда зато што је никао под брдом Бистровина под којим још није рођена зла душа, и са кога су и звезде и Сунце и Месец ближи но и са једног другог места на кугли земаљској, или зато што и сам потиче од добрих, старинских људи, тек Вјекославу се доброта види чим му се завири у душу, а он, какав се родио такав ће и умрети.

Као да му Бог оне ноћи и није дао право на избор, да остари као сви остали у селу, да са годинама постане тврдица на доброти, шкртац, него Вјекослава у Виловима себи равним сматрају и деца која су се тек испилила и они најстарији, па сви у њему гледају друга и пријатеља и када треба скакати за лоптом по сеоском сокаку и када треба упрегнути волове и кола и кренути на мобу по сено или дрва.
И, иако је на прагу осме деценије, што за Вилове и старине из овог краја и нису неке нарочите године, о Вјекославу и његовој доброти дуго већ препричавају се приче и по овом и по суседним селима. Преносити их даље био би “ћорав” и сасвим узалудан посао, јер, за Вјекослава се то подразумева, а он је одавно и изгубио право да буде другачији. Кад коме шта у селу недостаје одмах се трчи код Вјекослава, а он, колико се зна, нити је кад кога одбио, нити је кад коме шта нажао учинио. Једино можда сам – себи.

И сам сам Вјекослава упамтио под баш необичним околностима, има томе можда и 30 година, и још тај догађај памтим као да је јуче било.

Фото: З. Шапоњић

Докон као и обично, шетао сам по планини Босање изнад Нове Вароши, баш испод брда које сви у околини знају као Крстата оморика, премишљао помало да ли је та Крстата оморика једна од оне три Крстате горе око којих ће се, како су Тарабићи предсказали, окупити оно мало преосталих Срба када све пропадне, кад се одоздо, из таме, из пусте шуметине зачула рика волова. Потмула, тешка, од које се у сред те пустиње јежила кожа и подизала коса на глави.

Нерадо сам ступио низ косу, између оморика које су штрчале у небо, заклањале сунце и облаке. Десно од мене, у шуми коју срећом знам од малих ногу, остала је Хајдучка чесма којој су у стара времена само хајдуци прилазили, лево, Робина вода, извор на коме је од страха од шумског звериња, вила и натприродних створења у сред бела дана у она иста стара времена прецркла нека весела робиња…

Доле, у Дубоком потоку, из кога се у сред дугог летњег дана од високих смрча и јелика, од честака не види ни комад неба, нити “ждрака” дневног светла и у коме је и тих светлих дана вазда полумрак, поново је јекнула она страшна рика, одлегла затим низ долове, ударила у косу изнад Увачких страна коју сви зову Раме, онда се сувратила па поново јекнула горе уз Манату све до Каменитог бријега…

И ништа се још пар тренутака у тој пустој шуметини није чуло сем страшне рике која је звонила на све стране, одлегала косама и потоцима… Као да се аждаје кољу доле у том невидбогу.

Није прошло много, иза две јаруге, у сред потока, међу жилама огромне оморике којој је поток оголио и однео земљу са пола корена угледао сам рабаџију и волове. Во “дешњак” био је заглављен међу жилама оморике, “левак” обешен на другом крају јарма. “Дешњаку” се под ногама осипала земља, на јарму је о дуги влачег била закачена влака, оморика од петнаестак метара, а рабаџија, крупан, под шајкачом свом мокром од зноја, у свом том колоплету, рамена подметнутог под крај јарма, уз саме рогове “дешњака” свом силом запињао је и покушавао да и себе и стоку ишчупа из тог замршеног страшног клупка. Знам само да му се под десним коленом видео врх гумене чизме и изнад гуме поцепане пантолоне и крваво колено, на левој нози коју је истурио напред и којом се ослањао на избочину у жили од оморике видела се блатњава, натопљена водом вунена чарапа…

Фото: З. Шапоњић

Учинило се у тренутку, да ће несретнику под том свом силом кичма пући као сламка, да ће остати притешњен између јарма и оморике… “Дешњак” се још једном “прокривио”, шкрипао је јарам, затезао се влачег, онај је рабаџија мученик, својим раменом подизао и јарам и вола, шкрипао зубима од напора и муке, шкрипале су под његовом силом шпице и гобеље у јарму… Под његовим ногама пенио је поток, во “левак” закашао се врата укљештеног у јарам, испуштао тешке звуке као да се дави, мучила се стока, мучио се и онај несретник…

И личио је тај људски див у тим тренуцима на каквог митског јунака који се на палуби брода који тоне, у запенушаном мору, бори са морским неманима.

Не знам колико је та страшна сцена трајала и колико сам као омађијан стајао иза оморике, престрављен, не указујући се. Не знам ни је ли баш све било тако као што сад преносим, знам само да се влака закачена о влачег на крају померила, да се “дешњак” ишчупао из оног корења, и да је онај рабаџија кад се све то завршило пао на маховину изнад потока, тешко отхукнуо и да је во “дешњак”, онако у јарму, сломљен, пар метара дао клекао на предње ноге исколачених очију…

Знам и да ми је онај рабаџија касније, када је дошао даха, и када сам му пришао рекао – умало ми волови не страдаше, и да су му у том трену на очи удариле четвороструке сузе…

Годинама касније, у Виловима, када сам неким познаницима причао шта сам својим очима гледао у Дубоком потоку, већина њих рекли су ми без много размишљања да им све то личи на Вјекослава, остављајући само малу могућност да је то могао бити и неко други. И да је Вјекослав за све добар, само да за себе не ваља, јер ће тако, негде у шуми, сам, кад запне у јарам да спашава волове и сам страдати. Знао је он, рекли су ми неки, да подметне раме и под дрвена кола са широким таваном пуним неовршене јечмене сламе и тако себе или неког од комшија или рођака избави из невоље.

Вјекослава, сазнао сам даље, мало ко у селу зове правим именом, сви углавном или – Вјеко или Вјекица. И не би тај надимак за Вјекослава био необичан да није прикачен човеку леђа широких као најшира оморика у Босању, и шака големих као дрвене лопате која служе једино за “вијање жита” у јесен по гувнима.

О Вјекославу и о тома како зна понекад, али сасвим ретко, бити и врлетан, али само према себи у селу се препричавају приче које су скоро митске. Да ли су истините или нису, то мало ко зна, тек, оне се причају и преносе млађима. Десило се, говори једна од тих прича, да је Вјекослав једном упорно и смирено дуже од пола сата покушавао да јунца за кога неки веле да је имао можда и два товара, и који се баш био узјогунио, врати у шталу. У одсудном тренутку, јунац је налетео на Вјекослава, Вјекослав га је у моменту зграбио за рогове и – треснуо о ледину. После је јунац, кад је видео да је враг отерао шалу смерно устао и сам ушао у шталу.

И Вјекослављевог оца Драгомира мало ко у селу помене седеће, него се сви, када га се сете, обавезно прекрсте и кажу – покојни Драшко, Бог да му душу прости, био је добар човек…

Вјекослава сам касније, кад смо се већ добро упознали, сретао још неколико пута. Једном у Новој Вариши, летео је у опанцима низ главну улицу и у руци стезао најлон кесу са мало кафе и шећера унутра. Журио је на аутобус али је застао да се домаћински поздравимо и испитамо за здравље и породицу.

Стао је на улици, уста развукао у широк осмех, скинуо предамном шајкачу са главе као да сам поп, пружио ми руку и било је у том његовом поступку више срдачности и простодушности но што сам игде икада у свету доживео и видео. Срели смо се касније још једном, опет у Босању. Киша је лила као из кабла, наишао је путем, за собом је водио волове, и он и они мокри до голе коже. Зашљапкао је опанцима у плиткој барици, стао, и онако по пљуску опет развукао лице у осмех, пружио ми ручерду, ланце улара пребацио преко подлактице, па ме питао за здравље и фамилију, све по реду док је вода у потоцима текла низ његову шајкачу, па низ образе…

Неки људи у тим изненадним сусретима не морају ни реч да кажу а опет се у тим кратким тренуцима проспе толико доброте и лепоте, благодарности, колико други људи не могу из себе да истерају за читав живот ма колико се трудили.

Зато се и радујем сваком одласку цркви у Вилове. И због тога што се надам да ћу тамо срести и видети Вјекослава Матијевића у коме је више доброте него што сам игде икада доживео и видео и које је у овом данашњем свету тако мало.

Чланак У ЧАСТ ПРАЗНИКА РАДА: Радник и човек, Вјекослав Матијевић, божија душа се појављује прво на ИСКРА.