Фото: Политика

Професор др Зоран Аврамовић (1949) објавио је неколико књига о проблемима културе и књижевности: „Чији је књижевник и његово дело” (2003), „Политика и књижевност у делу Милоша Црњанског” (1994, 2007), „Социологија и књижевност” (2008), „Социолошка осматрачница културе и образовања” (2011). Завод за уџбенике у Београду објавио је недавно изузетно занимљиву студију Зорана Аврамовића: „Огледи из српске културе и књижевности”. Српска културна душа (идентитет), каже Аврамовић, разумева се у троуглу: традиције, политике и новог таласа глобализације – масовне и чулне културе. Свака национална култура носи у себи предање, наслеђе, оно што су створиле генерације прохујалих векова… Наше време, изузетно је по експанзији глобалистичке, чулне, хедонистичке културе.

У својој књизи понудили сте нов приступ у односу културе и књижевности. У чему су те посебности?

Култура обликује основна значења искуства, доживљаја и мишљења једне националне заједнице. Књижевно-верска традиција српске културе је њена духовна суштина. Српска култура је књижевноцентрична. У таквом схватању културе књижевност се појављује посредством својих дела. А реч је о томе да културна значења обликује писац и својим јавним деловањем, читаоци са својим читањима, издавачи, библиотеке, дакле читав низ учесника књижевног живота. Култура са својим значењима обликованим из других области друштва такође оставља траг у „књижевној републици”.

Да ли се наша књижевност разликује од европских и осталих књижевности?

Наравно. Није реч само о елементима књижевне структуре већ и о месту књижевности у друштвеном простору. Српска књижевност је током последња два века, знатно више од европских, утицала на укупан друштвени и политички живот. Када се погледа из којих све професија долазе писци и „писци”, само ћемо појачати књижевноцентрични карактер српске културе.

Пишете о схватањима културе великих српских писаца. Како су они схватали суштинске одлике српске културе?

Вук Караџић је у језику тражио темељни ослонац српске културе. Његош у православној вери и политици схваћеној као борби за слободу. Андрић је у некњижевним текстовима српски језик (и други истакнути ствараоци) узимао као суштински темељ културе, али су у књижевним делима религије окосница око којих се одвија живот народа. Црњански културу схвата као укупан начин живота једне нације, а језик, традиција и истакнуте личности јесу кључна обележје српске културе. Владан Десница је значајан као представник граничне српске културе. Уочљива су идентитетска колебања између националног имена, религије и језика.

Каква је улога књижевника (и књижевности) у формирању националних културних вредности?

Двострука. Они су својим делима сигурно обликовали вредности културног постојања и развоја нације. Међутим, они су и својим некњижевним текстовима и практичним активностима доприносили одбрани националних културних вредности. Постоји разлика између 19. и 20. века. У ширењу југословенске идеологије и њених заблуда, током 20. века, учествовали су и српски писци. Крај ове анационалне идеологије најтеже је погодио српску културу.

Шта је код Иве Андрића важније: знање историчара или приповедача?

Није препоручљиво опредељивање. Драгоцено је и његово знање и његова приповедачка уметност. Једно без другога не би постојало. Већ је написано неколико сјајних студија о нашем писцу. Занимљиво је да су странци који су у Андрићевим романима тражили кључ за Босну заобилазили његова некњижевна, историјска и друштвена дела.

Како је Милош Црњански схватао српску и иностране културе?

Између два светска рата Црњански путује диљем целе Европе. Писац се и физички „мешао” са европским културним простором, али са свим осетљивостима за границе између националног и иностраног. У „Алманаху” Бранку Радичевићу (1924), он је записао: „Ко зна колико планина и манастира дува кроз наша тела у ово столеће.” Српска култура је део европске духовне традиције, али је он знао да јој у лице скреше кад тапка у месту и кад ново тешко прихвата. Црњански је својим културним и књижевним бићем био за српско европејство.

У једном тренутку било је много писаца у политици. Какав је био њихов учинак? Да ли је писцима место у политици?

У српској националној култури писци су увек били у политици. Од Вука до наших дана. Учинак им је био променљив. Некада су помагали опште интересе народа, некада су одмагали и сметали. Тај део наше културне историје треба истражити. Посебно је плодно раздобље за истраживање политичког понашања писаца у последње три деценије. А када је реч о њиховом политичком ангажману, нема демократских препрека да се не мешају у јавне ствари друштва. Питање је, међутим, каква су им знања, искуство, разумевање догађаја и људи, способност за деловање у борби за гласове бирача и још понешто. Тишина писања далеко је од буке трга.

Да ли вам се чини да се данас фаворизују неталентовани уметници како би се уништила права уметност?

Ми живимо у времену у коме се поставља питање шта се у ономе што је створено представља као уметност. Хедонизам и тржиште потискују идеал естетског. Уметничко дело више није уметничко по томе како (форма) изражава, већ по томе шта изражава. А то шта јесте баналност, порнографија, псовачки језик. Јуриш на ново надахнут је уништавањем традиционалних уметничких облика. У комерцијализацији уметности, у продору чулне културе видим ширење простора за неталентоване уметнике.

И да будем прецизнији: да ли „глобалистичка култура” уништава националне културе?

Глобализована култура је усмерена на промену темељних одредница малих култура. Њене основне вредности су слободно тржиште, инструментални ум, агресивни индивидуализам. Кључни „задатак” нове, глобализоване културе открива се у промени темељних значења националних симбола. То ће се постићи таласом забаве, „ријалити програма”, игре, уопште духовно празног живота уз материјалну похлепу.

Небрига за ћирилицу траје цео век

Једно поглавље посветили сте ћирилици. Шта данас највише угрожава идентитет српског језика и писма?

Ћирилица је културна вредност српске културе стара више од осам векова. Небрига и нехај према писму нашег језика почиње са југословенством, траје један век и наставља се. Напади на ћирилицу долазе са више страна. Производи глобализованог тржишта су исписани латиницом, интернет поплава, остаци „југословенске” латинице су још жилави, образовни систем не брани ћирилицу у довољној мери, а српски писци и интелектуалци своје књиге објављују више на латиничном писму. Ипак, опасност од нестанка ћириличног писма може да спречи држава која ће донети закон о његовој употреби. То значи, буџетски корисници су обавезни на употребу ћирилице, а затим треба стимулисати медијске, уметничке, забавне установе да користе ово писмо.

Чланак ДР ЗОРАН АВРАМОВИЋ: Језик, традиција и истакнуте личности су кључна обележја српске културе се појављује прво на ИСКРА.