(Жељко Цвијановић) Фото: intermagazin.rs

1.

Историја се не понавља, никад. Оно што се понавља јесу империјални протоколи разарања наше земље, односно једна посебна врста инерције која своје утемељење налази у психологији Империје. Дакле, зашто би Империја било шта мењала у наступу Бакира Изетбеговића, кад је све то већ дало резултат у годинама кад је Бакирову улогу играо његов рахметли бабо Алија.

Дакле, посета трочланог Председништва Босне и Херцеговине била је потпуно усаглашена са Београдом, који се после тога потрудио да јој да свечанију димензију посетом гостију споменику незнаног јунака на Авали и састанком са председницом парламента. Наравно, да теме и закључци нису били усаглашени, свакако би изостао тај свечани моментат, можда чак и постројавање почасног вода.

Дакле, Бакир није показао несагласност ставова, већ је у последњем тренутку изашао из већ постигнутог договора, исто као његов отац пре више од 25 година из Лисабонског споразума, који је требало да спречи рат у Босни, исто као мало пре тога из Београдске иницијативе Слободана Милошевића и Адила Зулфикарпашића, која је такође требало да заустави крвопролиће.

2.

Оба пута Алију су наговорили Американци да му мир смањује шансе да има државу, а рат, нараво, повећава. Остало је историја: то је разлог зашто се у Хагу суди за „удружени злочиначки подухват“, а не за „злочин против мира“, као у Нирнбергу. Наравно, са исте адресе четврт века касије из договора са Београдом извучен је и Бакир, и за то не може бити другог разлога сем да су му обећали друго полувреме против Реппублике Српске.

Елем, није Бакир никакав партибрејкер, бесловесна појава без речи и части, која не може да запамти ни шта се договорила пре пола сата. Бакир није урадио ништа што већ није написано у Исламској декларацији његовог оца, где се на посебном месту говори о оправданости политичке претворности, кад је запрацво неопходна, и скидању маске пријатељства онда кад се то мора или кад се може.

Иако је Бакир насупрот себе оставио и Александра Вучића, и Драгана Човића, и Младена Иванића, само је привид како је остао на својој страни без игде икога. Не, Бакир је, као и његов бабо, на страни јачег, на страни где ће се, како су му обећали његови шаптачи, под притиском споља ускоро наћи – тим редом – Човић, Иванић, па Вучић. (Додику се, наравно, не тражи место; њему је намењено да плати цех операције у којој ће Мостар, Бањалука и Београд поћи за Сарајевом.)

3.

Империја наставља по свом аутоматизму, показујући како у њој још није израстао ауторитет који би могао да доведе у питање важеће протоколе и циљеве; у њој још није дошло ни до оног нивоа ауторефлексије на коме се могу правити озбиљне процене сопствених грешака и снаге.

И зато нам најновија историја изгледа као бескрајно понављање истог. Идеја за Балкан Атлантског савета – која је очигледно озбиљно размотрена у Стејт департменту пре него што је лансирана у јавност – само је понављање идеје Рамбујеа, која је подразумевала дизање руку од Косова у Београду и размештање америчке војске по Србији и Балкану, којим би се – како нам је касније објаснио часни Вили Вимер – исправила грешка генерала Ајзенхауера с краја Другог светског рата.

4.

Бакир Изетбеговић, Дејмон Вилсон, Хојт Брајан Ји… отуда нас поучавају о историји као вечном враћању истог, о кретању на чијем крају Срби под претњама и уценама увек попусте. Владимир Путин, Едвард Сноуден, Си Ђинпинг откривају нам историју – која се догађа у знатно ширим оквирима од претходне – као кривудаво кретању, коме смер даје непрестана борба за слободу. Ако смо то мислили, сувише смо мали да бисмо измирили та два историјска кретања, а и зашто бисмо их мирили.

Империјална инерција, којом су захтеви од Србије само обновљени и освежени, мотор је инерције која постоји и у самој Србији, где најутицајнији слојеви одавно не верују да може другачије и боље. Зато у нашем јавном простору још није дошло до препознавања глобалних политичких трендова. (Неким чудом, то се највише догађа код оних који су волели да кажу како Србија 90-тих није видела пад Берлинског зида…) Ништа више није исто.

5.

Размишљајући о својој позицији последњих година, мало смо, чини се, тражили одговоре о снази нашег непријатеља, задовољавајући се закључком да је, колико год да је ослабио, и даље јачи од нас, одакле о њему нисмо смели ни да мислимо као о непријатељу. Готово да ништа не знамо о томе да ли смо ми ојачали или ослабили; о чему размишља наша омладина; на шта помисле кад чују Косово? Колико су јаки наши пријатељи и докле су тачно спремни да нас прате? Ко су, коначно, наши пријатељи, а ко наши непријатељи? Ко смо ми?

Империјална инерција име је нове претње Србији; наша инерција биће име пораза који се раније већ догађао. Није носилац те инерције само добар део власти, који верује да је сваки отпор само повећавање броја жртава, њен део је готово цела опозиција, која ће, упорно интернационализујући питање српске демократије и слободе медије, радије отворити ново поглавље колонизације Србије, само да више не гледа „ове“.

Насупрот инерцији, јесте свест о томе да нас пристајање на вечно понављање истог води истом циљу и да нас не доводи до ниша у којима ћемо наћи своје спасење. Као што их на том путу није било онда, тако их нама ни сад. Настојање да се свест о неопходности изласка из те инерције прошири по Србији много је изнад страначких борби и вере да би наш непријатељ био милосрднији под овом или оном влашћу. Изглобљавање Србије из дугог хода инерције, чак и за добар део њених малобројнијих елита које воле своју земљу и народ, и стварање притиска на политичке актере да је излазак из те инерције и излазак из оне културне магле по којој бауљамо деценијама заправо се чини као данас једини смислени национални послови.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ЦРТИЦА О БАКИРУ И ИНЕРЦИЈИ се појављује прво на ИСКРА.

(Жељко Цвијановић) Фото: intermagazin.rs

Неће проћи много, а српски медији, посебно они прозападни, биће преплављени насловима и причама о великој понуди Америке Србији, која се кува ових дана, да две земље постигну велико „историјско помирење“.

Ради се о предлогу – извештају Белој кући који је у уторак потписао Атлентски савет а који ће већ у среду бити презентован на великој једнодневној конференцији у Вашингтону, на којој ће бити и Ивица Дачић.

Наравно, биће то добра прилика да проговоре о понуди која се не одбија они међу нама који не верују да Србија има другог националног и државног интереса него да клима главом и буде послушна Америци. Биће то, не мање, и прилика и да они који воле да кажу како сунце излази на истоку понуду унапред одбију у маниру одговора запорошких козака турском султану: „Поздрав теби, брате и друже црног ђавола“.

Хајде онда да видимо о чему се ради. Американци спремају некакву целовиту понуду Србима. За четврт века – колико је овде, углавном захваљујући Американцима, тешко – никаква озбиљна понуда из Вашингтона у Београд није стигла. Осим оних које годинама круже као апокрифне приче, сведочећи како је Милошевићу из Вашингтона понуђено много, а он је хтео све, и које су све до једне – лажне. Никад никакве понуде није било.

Откуд сад? Да нису Срби ојачали? Да се не лажемо, нису! Амери су ослабили? Јесу, али не толико да би нас поседали за софру и ставили пред нас плећку! Шта је то што разликује 2017. од 1991, 2000. или 2008? Први пут од 1941. године на Балкану је гужва; ту је Русија, која се носи са Америком боље од сваког очекивања; ту је Кина, која израста у светског економског хегемона; ето и нарастајуће Турске, а и моћна ЕУ данас је мање америчка него иједне од поменутих година.

Речју, америчку понуду исписује чињеница да Србија први пут има некакву алтернаативу.Хајде сад да видимо како гласи америчка понуда? Шта они хоће? Како каже један од писаца понуде Дејмон Вилсон из Атлантског савета, Американци на Балкану захтевају своје стално војно присуство, посредничку улогу међу државама и „историјско помирење са Србима“.

Прво, стално војно присуство Америке на Балкану сахраниће српску идеју о војној неутралности, убацујући Србију, како Вилсон пристојније зове НАТО, у „транатлантску заједницу“.

Друго, посредничку улогу Америке на Балкану смо већ видели и гледамо, и нисмо се баш од тога најели златним кашикама.

Треће, „историјско помирење са Србима“ заиста звучи лепо, не би то боље од Вилсона срочили ни Борис Тадић и Ивица Дачић. Само, шта је фактичко политичко стање које ће то помирење да произведе?

Елем, хоће ли нам Амери вратити отето Косово и Метохију као свој прилог помирењу? Веома сумњам! Или ће од нас захтевати да сви колективно пређемо, рецимо на ислам, као наш услов за „историјско помирење“? И у то сумњам, али мање него да би вратили Косово.

Па ипак не бих терао шалу са америчком понудом у припреми. Утолико пре што је то неочекивано добра вест. Она показује да Амери имају интерес да са Србима поправе односе, што је огроман напредак у односу на времена кад се њихов став сводио на балансирање штапа и шаргарепе.

Унајкраћем, Америма није до туче, и то мора бити добра вест. Чак и то што за „поправљање односа“ нису спремни да дају никакав опипљив уступак, него би уступке требало да испоруче искључиво Срби, није за очајавање, будући да је ствар више техничка него начелна.

У реду, Америчка понуда за сада гласи: Срби, отарасите се Косова, уђите у НАТО, отерајте Русе, и можете нас звати пријатељима.

Није смешно! Запамтите: после прве понуде, увек долази друга. Знајући их, Американцима је најтеже било да нешто уопште назову понудом. Јер не би требало заборавити најважније: као што Србија деценијама тражи своје место у свету, одскоро га траже и Американци.

Прочитано као тв-коментар на телевизији РАС 28. новембра 2017. године

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: АМЕРИЧКА ПОНУДА се појављује прво на ИСКРА.

(Жељко Цвијановић) Фото: intermagazin.rs

1.

Не одзвања оволико Генерал Младић међу Србима због своје трагичне судбине. На сопствене судбине, па и судбине ближњих, Срби, ако још нису сасвим огуглали, а оно огуглавају. Нешто је друго овде. Генерал одјекује зато што је његов удес више од судбине. Он је национална парадигма – готово као Ђенерал Михаиловић у свом удесу пре 72 године.

Као што је од Ђенерала Михаиловића било не мало знатнијих Срба у 20. веку, и као што се ни у једном од њихових дела и судбина нису тако испресецале све силнице националне трагедије тог доба као у делу и повести Ђенерала Михаиловића, тако је у последњих 30 година било истакнутијих Срба и од Генерала Младића. Али, исто тако, ниједна судбина и ниједно дело тог доба нису сведочили о националној трагедији као Генерал.

О чему дакле сведочи Генерал? О насилно продуженом српском 20. веку, који не престаје ни његовом пресудом нити ће престати његовим вероватно скорим силаском са сцене. О томе да је оно што би се дало назвати временом Генерала Младића – од 1991. до овонедељне пресуде – јединствено историјско, па и политичко време, по томе што 2017. годину и Генерала испраћамо са готово истим питањима са којима смо га дочекали давне 1991. Готово као да смо 26 година ходали укруг.

2.

Наравно, гро овдашњих елита, па и политичких, пресуду Генералу доживео је као олакшање. Наметљиво гурање Генерала међу симболе српског пораза и мрачне стране двоструко је неопходно таквим елитама. Прво, да би се коначно легитимисао национални пораз са свим оним што из пораза следи, а што је антички свет обележавао убедљивим изразом: тешко побеђенима! И, друго, да би се те елите сврстале насупрот пораза, прикривајући својју праву улогу – да су оне не само реализатори планираног слома земље и народа него су оне пораз сам.

Зашто се онда из свог аутобуса који их све скупа води у неки савршени свет не би решили досадног деде, који их стално омета неким темама из историје (док они гледају напред). И притом заудара на лук. Утолико пре што је избацивање тог деде један од услова да се уопште докотрљају до новог света

3.

Наравно – док покушавају да га изгурају из аутобуса, из историје, из јавне свести и национално несвесног – они не виде да гурају сопствени народ, који генерала, насупрот хашке правде, види у сазвежђу поретка. Наиме, мало је Срба који Генерала не виде са најбољима из свог народа. За то време, још је мање муслимана који који, ношени својим историјским силницама, не знају да је Генерал оличење шејтана и дин-душманина првог реда.

Два су разлога зашто се тој разлици није чудити. Прво, муслимани Генерала мере бројем сународника страдалих у борби са његовом војском; Срби Генерала мере бројем својих преживелих у ратовима 90-тих, знајући да им се нису поновила страдања из претходних ратова.

4.

Други разлог зашто, као после неких других ратова, победом живота није претегло једно гледиште на Генерала, јесте тај што су ратови из 90-тих завршени само за њега, али нису ни за остале актере ни за западне креаторе и кориснике тих ратова. Српске елите, опет, што више знају да није готово, то више желе мир са суседима и то су скупље спремне да га плате.

Срби су као жртву будућем миру већ принели своје националне интересе и најлегитимнија права, а да се неће одрећи јунака и Генерала. Том циљу принет је и Пети октобар, а биће и поновљен, ако буде требало.

5.

Осталима – међу њима и Босанским муслиманима – западни креатори мир у 21. столећу описали су као „наставак рата мирним средствима“, против Срба, наравно. Зато они нису одустали ни од својих ратних циљева ни од улоге ексклузивне ратне жртве – позиције у којој се рачуна са апсолутним политичким правима и нултим политичким дужностима.

Хашка пресуда Генералу само је постамент на коме се смешта зла природа те жртве. Она је део тог распореда фигура који би требало да учини немогућим живот између Срба и Бошњака. На тај начин онај ко је ауторизовао пресуду судије Орија – а о коме су говорили хашки инсајдери од Карле дел Понте, преко Џозефа Најса до Флоренс Артман – тај гура егзистенцију два народа ка контролисаном конфликту, а не према помирењу. Иста рука осудила је генерала Младића и натерала Бакира Изетбеговића и Сулејмана Угљанина да непрестано Србе избацују из ципела.

6.

То је рука која убогим новинарима диктира есеје о Балкану као историјском бурету барута, које периодично експлодира, само да се не би неко досетио да је договор измађу Сарајева и Бањалуке могуће направити без страних посредника, и то за не више од недељу дана.

То је рука која соколи Србе да науче да свет и посебно себе гледају очима својих непријатеља. Када у томе успеју – а овдашње елите, које ликују што су се решиле Младића – биће зачуђени како одједном нестају сви разлози за будуће конфликте.

7.

Пресуда Генералу коначно говори најважније. Неће бити никаквих преговора, ни између Срба и Албанаца ни између Срба и Бошњака. „Преговори“ ће заправо бити тек спољна форма диктата, у коме ће Србима бити понуђено да на себе и своје интересе заувек погледају очима својих непријатеља. Такав приступ учиниће добродошлим свако српско преговарачко тактизирање, али само као куповину времена и подршке, а никако као нешто што ће водити опипљивим плодовима преговарачког успеха.

Шта смо видели из пресуде Генералу? Да се од Срба не тражи компромис, већ предаја, и да се односом према Генералу проверава јесу ли и колико српске елите одустале од сваког националног и државног интереса. А то значи да наш опстанак неће одредити наше преговарачко умеће, већ много фундаменталније ствари.

Зато одјекује Генерал: зато што Срби неће пристати да се погледају очима својих непријатеља, ма како их виделе њихове елите.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Генерал нам је показао да се од Срба не тражи компромис, већ предаја се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

1.

Пошто је дао мандат Брнабићевој, надобијах се јавно и приватно силе отровних честитки од наших родољубаца противних Вучићу. Јавили су се и твитераши, остали споменичари Фејсбука и, наравно, Влах. И, уместо да ликују другосрбијанци, радовали су се родољупци. Чак је међу овим првим изостао сваки знак тријумфа, док су једва скривали нелагоду, страхујући да би Брнабићева – једна од њих, притом и одликашица – могла одиграти улогу Вучићевог смоквиног листа. Родољупци такве страхове нису имали; сијали су од задовољства и среће: „Ето ти твог Вучића, шта ћеш сад!“

Тако су ме родољупци – илуминирани попут света који је Бог после дуго времена погледао – натерали да помислим колико ли ћу тек од њих честитики добити ако сад Србија под Вучићем не добије оне руске Мигове. А колико ли ће тек среће за поделити са мном имати ако нас, опет под Вучићем, неко нападне, а тек ако нас згази. Свет који је, од Стерије до данас, по правилу, увек више ратовао против „домаћих издајника“ него против страних окупатора, увек ближи револуцији него слободи, наши родољупци само једну ствар љубе више од Србије. Љубе да су у праву.

Али – осим што су показали како је наш родољубачки дискурс духовитост углавном напустила са Винавером, а отменост са Црњанским и Кашанином – наши родољупци још увек немају разлога за срећу. Поново нису у праву, још Србија није толико пала да би је подизао свет који свако њено посртање испуни толиком срећом и надом.

2.

То што само један поглед на његове противнике, и с лева и здесна, постаје најбоље што се Вучићу у корист може рећи, то не значи да се може бранити давање мандата Ани Брнабић. То је једна од оних одлука за које, наравно, постоји објашњење, можда чак и сувисло, али чак и тад ју је тешко правдати, чак и онда кад још не производи конкретну и очигледну политичку штету. Зашто? Зато што је реч о Вучићевом екстремном потезу јаког симболичког набоја, попут именовања Тонија Блера за саветника или оног тужног лупања по рамену са Билом Клинтоном.

Ствари од симболичког значаја, важно је знати, за разлику од неких других области, у политици нису ствари другог реда. Цео језик политике језик је симболичких чинова. Хоћу да кажем да је можда постојао јак политички разлог и за Блера, и за Клинтона, и за Брнабићеву, али има једно место где су веберовци лимитирани. Свесни да са позиције етике одговорности, дакле са становишта произвођења последица, именовање Брнабићеве не мора да получи политичку штету, Вучић је занемарио да то именовање производи озбиљну штету по себи, као симболички чин који исијава јасним значењима у политичком пољу.

Да будем сасвим јасан, није проблем ни то што је Брнабићева хрватског порекла ни што је геј. Ни једно ни друго Србији није првина; мали је Брнабићева Хрват у поређењу са Брозом, а мали је и педер за генерала Петра Живковића. Никад до сад, међутим, Србијом није управљао неко ко је од темена до палца на нози произведен у америчком политичком инкубатору да не можеш чак ни да страхујеш да тај неће бранити државне и националне интересе. Тај их неће препознати чак ни у наступу најбоље воље.

3.

Унутар политичких каузалности гледано, Брнабићева је – хвала Зорани Михајловић – далеко од најгорег што нам се могло десити. Уколико је буду држали даље од политике (кажу да ће то бити Дачићев посао), још боље. Рекао бих да је резон постављања Брнабићеве у томе што би требало да на неколико месеци (до годину) заустави Вучићево урушавање на Западу, одакле му све више постављају онај тип питања који следи кад неки владар покуша да води сопствену игру. Дакле, од непштовања људских права до слободе медија. Вучићев покушај са Брнабићевом био би утолико успешнијо што су у офанзиви америчке „дубоке државе“ готово без отпора пале Црна Гора и Македонија и што су јасне руске акције да им се помогне изостале.

Наравно успех Брнабићеве на месту премијера неће значити исто за Американце и за Вучића. За њега идеално би било кад она не би учествовала у политици, кад би преко својих западних веза и лобија успела да са запада утера неки долар у Србију и кад би бар неко време била гаранција Вучићевог западног курса по сваком питању. Амери опет нису ово дете подизали претходне две деценије да би играло тако епизодну улогу. Њен посао је да са позиције уставно моћног председника владе фактички развласти Вучића, натеравши га претходно да заокружи серију уступака на Косову и Метохији. Ко је видео како се од Емануела Макрона прави политичка фигура, и то пошто је донео Французима катастрофалан закон о раду, тај зна да је то могуће и са Брнабићевом, без обзира што је реч о неисписаној плочи, што не знамо њен политички став ни о чему осим о LBGT (боље да не знамо ни то).

Елем, Вучић би, рекао бих, да му Брнабићева буде оно што је Милошевићу био Милан Панић, она би да Вучић њој буде исто оно што је њему био Тома Николић. Како год, биће то почетак једног великог непријатељства. Јер у будућности какву су Амери са Брнабићевом наменили Србима за Вучића места неће бити.

4.

Интензивни симболички акти, попут Милошевог убиства Карађорђа, не правдају се реторичким фигурама ни политичким објашњењима, већ очигледном сврхом коју остварују. Свака Милошева снисходљивост према Турцима могла се јасно мерити бројем корака ка остварењу самосталности српске државе. Ако су Вучићеви симболички акти са Блером и Клинтоном и имали политичко оправдање, нисмо до сада видели њихову јасну сврху. Не видимо је ни у симболичком чину именовања Брнабићке, осим ако то није акт задовољавања захтева америчке стране да би, на другој страни, Србија успела да сачува руски хуманитарни центар у Нишу и наоружа се у Русији. Елем, симболичко постављење Брнабићеве могло би своју сврху да нађе у ојачавању руског центра и, следствено томе, ојачавању српске одбране. Наравно, не ради се ту о уступку Русији, већ о одговору на питање има Србија и са Аном Брнабић на челу владе намеру да се брани ако буде нападнута или је смисао њеног постављења у томе да би се Србија можда и бранила, само кад би имала шта да брани.

Ваља бити праведан: ниједан српски владар после Милошевића није учинио толико симболичких аката којима је сугерисао потребу Србије за историчношћу и суверениетом – од редовног обележавања Јасеновца, преко погрома Срба из Крајине 1995, до агресије из 1999. године и захтева за наоружавањем војске. Али ниједан владар није није учинио ни толико симболичких аката достојних поражене колоније, којима је понизио своје грађане, и то баш оне који представљају Вучићеву изборну базу, измештајући их из поља сваког политичког достојанства.

Сврху постављења Брнабићеве Вучић ће Србији дати брже него што би се тако важан одговор могао очекивати. Дакле, ускоро ћемо знати да ли је за Брнабићеву жртвовано место премијера да би Србија могла да се брани или је она на том месту да Србији не остане ништа што би имало да се брани. Тај одговор очекује се од Вучића, и очекују га пре свега они којима, за разлику од мојих родољубаца, није потребна још једна револуција у Србији да би бранили своју земљу.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Србија није толико пала се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

1.

Иако су изјавама после састанка мање-више очитовали дипломатску рутину, Александар Вучић и Брајан Хојт Ји важност и тежину свог сусрета описали су тек неколико сати касније, кад су већ били далеко један од другог. Тад је, очито забринут, Вучић рекао да је пред његовом земљом „тежак период“. Такође је говорио колико ће у том периоду за Србију бити важно да сачува мир и стабилност, будући да, како је рекао, кад је Косово и Метохија у питању, са три стране постоје притисци за „убрзавање процеса“.

Ји – који је у маниру америчких званичника из 90-тих година после састанка са Вучићем „радно ручао“ са делегацијом опозиције (Јанковић, Радуловић, Чанак, Шутановац, Рашковић-Ивић) – послао је Вучићу једноставну поруку: ако нећеш ти, има ко хоће. И, да не буде забуне, рекао је тад, преноси Бета позивајући се на „извор који је учествовао у разговорима“, да за САД у Србији није важна само стабилност већ и демократија. „Г. Ји је у разговору јасно рекао да САД нису само за стабилност у региону него и за демократизацију”, рекао је исти извор.

2.

Хајде да Вучића и Јиа преведемо на српски. Дакле, три силе које на Косову траже „убрзавање процеса“ су Америка, ЕУ и Турска. Даље: није се Вучић забринуо за стабилност због претњи са Косова, већ зато што није постигао са Јиом онај степен сагласности који би могао да му гарантује мир. Јер Амер је захтевао признање Косова, макар тако да се Србија сагласи са његовим уласком у УН. Иначе, најавио је Вучићу за новог премијера Приштине Рамуша Харадинаја, типа коме приличи оно што приличи мало коме. Уз, наравно, америчку подршку Харадинају као баш таквом новом преговарачу. У ваздуху је посла састанка остала и претња повлачењем војника НАТО с Косова, што би у харадинајевским околностима додатно драматично отворило питање глава на раменима за косовске Србе.

Шта је још хтео Ји? Да Срби откаче Русе тако што им неће дати већ договорен имунитет за чланове Хуманитарног центра у Нишу. Ји се противи и енергетској и војној сарадњи Београда и Москве, наговештавајући да би НАТО могао и физички да затвори путеве наоружању из Русије у Србију.

3.

Коначно, Ји је прихватио тезу српске опозиције, мање-више целе, да је код нас демократија безнадежнно супротстављена стабилности. А то ће рећи: што мање стабилности, то више демократије и обратно. Наравно, демократија се ту не појављује у значењу из уџбеника, већ као ствар поштовање империјалних правила. Како знамо да смо поштовали империјална правила? По томе што се повинујемо вољи Империје, а, ако се пак не повинујемо, да играмо тако како ћемо обавезно од Империје изгубити.

А то ће рећи да је свако ко је забележио ма какав резултат у отпору Империји – од Путина и Орбана па све до Трампа – заслужио да га зову „непријатељем демократије“.

4.

Отуд ће Вучићево одбијање да призна Косово, откаже аранжмане са Русима, успори послове са Кинезима и окрене леђа Додику – кога финансијски увелико даве и прете му да ће га пресећи напола стационирањем стране војске у Брчком – новог председника Србије сврстати међу „противнике демократије“, таман онакве каквим је за повратак демократије неопходно ускратити стабилност земље.

Пошто су окончали аншлус Црне Горе у НАТО, инсталирали проамеричку владу у Македонији, на радост овдашње либералне и националне опозиције, на реду код империјалних службеника нашао се Вучић.

Није, међутим, све тако сјајно у балканским плановима САД. Иако Тирана и Приштина показују енергију и лојалност, њихов притисак на Србе и претње ратом неће бити довољни. У исто време, међутим, западни фронт против Срба потпуно се распао већ током свог формирања: Бошњаци не следе ратни ентузијазам Бакира Изетбеговића до мере да је чак и он почео да диже руке од позивања у рат. Истовремено, после преласка из немачке у америчку сферу, Хрватска није у стању да се политички стабилизује, тако да још од Санадера нису имали ни јаку личност на челу владе а ни стабилну владу. Да зло буде веће, крах Агрокора само ће неодређено време одложити стабилизацију земље.

5.

Са врло ограниченим могућностима западног фронта, само са источним (према Албанцима), амерички притисак на Београд мораће да створи посебно место за домаће противнике Вучића. Да САД не држе до стабилности више него до демократије, порука је Јиа управо њима. Елем, враћаћемо демократију тако што ћемо, како је и ред, разваљивати Србију. Није нам први пут.

С тим се сагласио и Саша Јанковић, рекавши Јиу да Србија може боље од „лажне стабилности, а изнутра мрака“. Елем, кретајући се задатим опозитом – стабилност / демократија – Јанковић зна да ће суспензија „лажне стабилности“ за њега и његове следбенике упалити светла изнутра. Колико Америка радо гледа опозицију као средство притиска да Вучић као државник капитулира, посведочио је извор Бете који је рекао како је Ји петорки са којом је ручао рекао да опозиција може да демократизује Србију „тако што ће превазићи међусобне разлике око најважнијих питања и ићи ка обједињавању“. Дакле, већ на изборима за Београд, командована је једна опозициона колона.

6.

Долазак Брајана Хојта Јиа у Београд да обједини опозицију најава је дакле новог круга притисака и дестабилизације Србије. Задатак Албанаца биће да притисак повећавају преко граница издржљивости претећи ратним сукобом, а опозиције да артикулише унутрашњи отпор и понуди нову политику. Зар то није нешто што смо недавно већ видели, нешто што може да стане у израз „македонски сценарио“?

Може ли Србија да избегне рђаве сценарије? Можда ако у сврху одвраћања заврши обнову и наоружавање војске иако је и сада, према америчким проценама, на Западном Балкану „једина сила која је у стању да води рат“ (Д. Сервер). Истовремено, неопходно је да до јесени издржи у миру, чекајући расплет немачких избора, на којима ће, по свој прилици, победити Ангела Меркел, између главног кандидата Империје Шулца и Алтернативе за Немачку, чије делове конзервативног програма је инкорпорирала у свој. И да сачека сусрет Трампа и Путина, после кога ће постати много јасније где је у катастрофалном наступу Јиа на Балкану престајала америчка „дубоке држава“ и где је почињао – ако је уопште почињао – Трамп.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Три фронта против Србије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

1.

Опако згушњавање догађаја чини излишним чак и њихово набрајање. Судећи према сигналима из Приштине и Брисела, или се западним силама нешто јако омакло, или су решиле да са Србијом играју тврдо. Толико тврдо да је готово угашена чак и европска шаргарепа, која је требало да Србима макар на неко време олакша финале предаје Косова.

Разлог је мање-више очигледан: у Босни и Херцеговини Запад је на референдуму и локалним изборима потучен до ногу. Није само тријумфовао Додик него се чини и да Ердоган, бар за сада, полако извлачи Бошњаке из антисрпског фронта, у коме је требало да играју толико важну улогу да без њиховог учешћа сваки зулум постаје теже изводљив.

2.

Вађење за пораз у Босни требало је да се обави у Црној Гори, али је изостало. Истина, Ђукановић је освојио највише, али је морао да буде склоњен не би ли Душко Марковић покушао оно што Мило више не може – да извуче неког из никад овако јединствене опозиције. Наравно, Марковић је за тај посао мање споран од Мила, али ту више није питање спорности, већ Марковићеве способности да неком од опозиционих лидера понуди сигурну будућност. Не би ме зачудило да Марковић – који је од Мила научио бар толико да је најбоље бити на страни јачег против слабијег – сутра и ухапси Ђукановића под условом да то неком од опозиционих шефова заличи на обећање изгледне будућности.

Елем, џаба је славио Данијел Сервер тврдећи да су Руси потучени у Подгорици. Тамо ће тек да се разиграва у наредних годину дана. Ваљда се опозиција неће залетети да по сваку цену тесно узме власт. У данашњим условима, њима се не нуди власт, већ да неко време управљају Ђукановићевим неразмонтираним апаратом, и да се после годину дана тако тешко улупају да ће и сам Мило тад изгледати као принц из бајке. Можда би им мудрије било да оставе ђукановићевце да владају још неко време, а они да остану скупа и годину дана се припремају за конкретну владавину Црном Гором, ходајући по брдима и приморју и, уместо да је Ђукановић најгори, објашњавајући народу шта ће стварно да ураде. Мила су већ срушили, сад се ради о томе да не сруше Црну Гору.

Ни у Макодонији, упркос свему што је урађено, не видим на који начин би на власт могли да дођу западни пулени. Још један пораз Запада у најави. О:3? Остала је Србија.

3.

А ко победи у Србији, тај носи све. Тај ће под собом имати Централни Балкан, па макар пре тога убедљиво изгубио и у Бањалуци/Сарајеву, и у Подгорици, и у Скопљу. Парадоксално, то је једини разлог зашто је Додику дозвољено да се шепури пошто је у Босни победио све које је могао да победи – и Кормакову (америчку амбасадорку), и Бакира, и Босића. Само то је разлог зашто Демократски фронт у свој западној штампи још није приказан као група окорелих фашиста, која са дугим цевима, понеким Русом и Србином јури рањеног Мила по Подгорици намерна да га овери.

Два су пута да западне силе покоре Србију. Један је да се натера Вучић да то уради; други је да се отера. Рок и за једно и за друго јесу председнички избори. Идемо редом.

4.

Упркос шуми вести у којој се мало шта разазнаје, власт може имати једног од само двојице председничких кандидата. Један је Томислав Николић, други је сам Вучић.

Ако то буде Николић, у најгорем случају, Србија ће остати на досадашњем курсу. А он значи наставак евроинтеграција, додуше, са све мање елана и вере. Јасне црвене линије на Косову, другачији тон у Бриселу. Врата према Русији бар за нијансу отворенија него до сад. Кинеске инвестиције, али озбиљне. Дачић који се више не плаши Ружића.

5.

Ако то буде Вучић, неће то бити овај кога познајемо, већ један који ће пре тога морати дефинитивно да се обрачуна са Николићем. Наравно, са водом у којој ће просути Тому просуће и Русе, и сваку идеју о суверенитету земље. Ружић се више неће залетати на њега, него ће се само једном залетети на Дачића и одуваће га. Није дакле смисао да западне силе натерају Вучића на председничке изборе као свог човека, већ да га том кандидатуром учине безрезервно и коначно таквим. И зато очекујте Крлета и све оне живописне ликове који се убише ратујући са Другом Србијом јер ова не -признаје да је Вучић другосрбијанац; само их чекајте онако дрске и некреативне да крвљу са сопствених колена испишу слоган: „Вучићу, спаси Србију и кандидуј се!“

Наравно, Вучућ то зна, и на изборе му се не иде. Истовремено, не даје му се ни подршка Николићу, бар не пре последег часа, јер ће и тада странци почети да га лупају по глави. Опет, да подржи Зорану, смејали би му се, не би никог могао да убеди да није намерно изгубио.

6.

Ако сам изађе на изборе, имаће против себе ојачаног Тому, вероватно и Дачића и један део сопствене странке. Имаће против себе и Путина и Русе. И све је то ни по јада, него што ће то на изборима бити Вучић ослабљен тиме што ће му остати само западна парадигма политике. Речју, биће то још један Мило Ђукановић.

Ако изађе сам, неће имати против себе прозападне кандидате, и управо то је разлог зашто се на тартану још не појављује нико од оних који би радо ту трку истрчао у име западних амбасада. Ако се пријави Вучић, сви такви поред њега изгледаће смешно. Зато су на чекању све ове паткице и сва остала менажерија. Ако се пријави Тома, а изостане Вучић, биће то поплава прозападих кандидата – од оцвалих либерала, преко „пристојних људи“, чија је пристојност измерена француском Легијом части, до националиста, који би тако радо одиграли танго са америчком амбасадом, пуни вере у своје играчке способности, којима ће тај танго до краја игре претворити у моравац.

7.

Два су дакле начина да, кад је реч о намерама Запада, Србија буде сломљена. Први је да сами уместо њих опослимо ту ствар – да се Вучић и Николић уведу у обрачун, кроз који ће обојица остати без оне друге парадигме своје политике, руске или западне. Други је да, ако њих двојица и Дачић остану на окупу, власт буде нападнута на онај класичан начин, преко пете колоне, медија, обавештајним аферама, изазивањем нестабилности и сл.

Зато држим да је у наредених пола године од суштинске важности да Вучић, Николић и Дачић остану на окупу. Истина, то неће обезбедити да Србија не буде сломљена и стављена пред нове бруталне дилеме. Али, ако се разиђу – а то неће ићи без оштрог унутрашњег сукоба – то ће сигурно обезбедити да буде сломљена. Све остало су глупе приче типа Три карте за Холивуд, све друго су наша расположења, а она су, по правилу, увек према појединим људима и никад према процесима и контрапроцесима, који се безнадежно одвијају без нашег учешћа и разумевања.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: После Босне и Црне Горе, Македонија је још један пораз Запада у најави. О:3? Остала је Србија, а ко победи у Србији, носи све се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

1.

Додатно убрзање на Централном Балкану доводи до тога да посматрачима све чешће испод радара остају важни догађаји и њихова тумачења. Попут састанка Управног одбора Већа за провођење мира у Босни, тела које чине дипломате и представници међународних организација у Сарајеву. Од дипломата – где је руски представник Иванцов бранио српско право на референдум, док су западни били без резерве против – очекивало се дуго натезање и настојање да се дође до заједничког саопштења о референдуму које би, наравно, било резултат консензуса. Уосталом, кад хоћеш консензус, шаљеш дипломате.

Али није га било. Састанак је трајао кратко, руски амбасадор га је напустио, објављујући да нема договора, док је остатак Већа, који су чинили западне дипломате, изашао са оштрим саопштењем, осуђујући Србе и подржавајући Сарајево. Ако упростимо ствари, у Већу су доминирале две силе – САД и Русија. И то су биле две супротстављене политичке воље око српског референдума, ношене двема најмоћнијим силама на Балкану. Изостанак, чини се, чак и озбиљног покушаја за договор може да упућује на две ствари. Прво, да су њихови ставови били толико удаљени да је обострана процена била да не вреди губити време на приближавању, него се брзо прешло на прегласавање Руса и његов излазак са седнице. И, друго, да ниједна страна није имала интерес за приближавање ставова.

2.

Шта год да је од то двоје по среди, није добро. Јер, ако је једна велика сила за сукоб, а друга њој супротстављена у темељном ставу није, неке шансе да се сукоб избегне, још постоје. Ако су обе ван расположења за компромис, ту је сукоб известан. Да ли сам у праву, видеће се брже него што мислимо чим ставови Београда, с једне, и Сарајева и Загреба, с друге стране, почну још још више да се удаљавају. Хапшење хрватског шпијуна, као први офанзиван потез Србије у тим сукобу, сведочи о томе. У сваком случају, конфликт је тренутно вероватнији од договора, и приче у јавности о фингираном сукобу Срба и Хрвата привилегија су лакомислених будала.

Друга школа мишљења – која каже да би кризу угасило српско играње искључиво по западним нотама – није само будаласта него је и опасна. Према том ставу, Србија не би смела да буде оружје Русије, која би се радо потукла са НАТО преко срских посредника у дубини западне територије, него би, не угрожавајући америчку хегемонију на Балкану, своје место морала да потражи у некој врсти треће Југославије, која би опет, као и претходна, била под контролом НАТО. У тај пројекат „балканске стабилности“ Србија би у старту требало да инвестира своје одрицање од Русије, а онда би већ наши западни пријатељи имали сасвим одрешене руке да одлуче хоћемо ли Срби у то треће козарачко коло ући са Војводином или без ње, са Српском или бањалучким калифатом, са економијом или нетакнутим ораницама у миразу. Не сумњам да ће тај заводљиви план наћи своје присталице, посебно међу онима који се сећају да су под Титом наше краве јеле само детелину са четири листа и онима који су нас после Дејтона уверавали да је само важно сменити Милошевића и донети Србији демократију, па ће албански покрет на Косову издувати као балон.

Осим што је одвратан колико и удаја за силоватеља, тај став не стоји и због једне мале чињенице. Јер није проблем Срба – једнако и у Београду и у Бањалуци – то што не могу да се одрекну руске подршке, већ они не могу да се те подршке одрекну зато што већ четврт века имају проблем са западним силама, које стабилност Балкана граде на политичкој, територијалној и свакој другој дезинтеграцији српског фактора.

3.

Како та ствар укупно изгледа, можда је најбоље сагледати у новом односу Вучића и Додика, који се гради поводом референдума у Српској. Разматрајући ствар по површини, Додик је, расписујући га, погрешио. Наиме, њему је јасно да САД подижу Бошњаке и Хрвате, дестабилизујући Централни Балкан и усмеравајући оштрицу против Срба. Сарајево и Загреб нису у прилици да у том сукобу калкулишу сопствене ризике и добитке – ризике ће, верује та врста марионетске памети, преузети Амери, а добитак је већ у томе ако Срба више не буде – него се, по историјској навици, повинују вољи западног патрона. У таквој ситуацији, кад Срби не претендују на делове територије Хрватске и Федерације БиХ, већ да задрже оно што политички и територијално већ имају, а и због много других разлога, доминантан српски интерес је мир. Хрватски и бошњачки, наравно, није.

Е сад, ако ти је интерес мир, онда не дајеш никакве поводе за рат. Српски референдум то јесте, не као нека објективна политичка категорија – утолико пре што Срби имају и конституционално и политичко право и на тај референдум и на свој празник – али јесте у доживљају њихових непријатеља и њихових патрона. Наравно, ако буде рата, неће га бити због референдума, он неће послужити ни као повод. Али биће један у низу фактора који ће служити даљем продубљивању сукоба. Уз важну напомену да обратно не важи: одлагање референдума не би донело смиривање, него би се тражили нови разлози и поводи. Исто онако као што ни његово одржавање неће донети корист Србима.

4.

Тако ствар изгледа на површини. Амери на Централном Балкану играју тврдо и унеколико предвидиво, као свет који је последњи пут том територијом прошао као кроз сир. Подржавају своје старе савезнике, истовремено нудећи Србима магловите концесије под условом да постану део тог света, где није на првом месту ни улазак у НАТО, па ни даљи територијални уступци, већ само одрицање од Руса. Само та мала ствар. Било би глупо на то не пристати – чује се од неких аналитичара, па чак и у неким коридорима власти. Али и Додик и Вучић са Американцима могу да раде шта хоће и колико морају. Једино што не смеју то је одрицање од Руса, пријатељске силе која нам, истинабог, не може гарантовати спасење, али ће учинити више од било кога другог да нам у томе помогне.

До сада су Вашингтон и Лондон Вучићу и Додику непрестано скраћивали маневарски простор, док им га је, са друге стране, Москва непрестано ширила, тако да се баланс њих двојице у једном моменту свео на испуњавање политичких захтева Запада и одржавање веза са Москвом. По питању референдума у Српској, међутим, Москва је заиграла неочекивано тврдо, чак би се могло рећи тврђе и од самог Додика. И, са те стране гледано, референдум је морао да иде.

5.

Одакле тако тврд руски став према референдуму, утолико пре што, осим извесне мобилизације становништва, Српска не добија много њиме, Русија још мање? Можда су стварно у праву они који нас убеђују како Руси хоће да се посредством Срба потуку са НАТО у дубини западне територије? Можда, али – од Грузије, преко Украјине, до Сирије – Русија није изазвала ниједну кризу у којој је учествовала, него је свеки пут реаговала на њу. Зашто би Балкан био прва? Можда знају оно чега ми још нисмо сасвим свесни: да је сукоб неизбежан и да времена за губљење нема? Можда је њихов наступ потреба да се Срби за што креће време прекале, престану да лутају у геополитичким спекулацијама и сањају како ће узети руску помоћ, а онда с њом отићи на Запад, где би нас С-300 сасвим добро бранио од руских авиона. Шта год да је, једно је сигурно: и Руси су заиграли тврдо.

6.

Уосталом, биланс Додиковог референдума биће следећи: он западног политичара после овог више неће видети. А зашто би га и видео, питаће се они чија памет свет дели на хероје, издајнике и ништа између, кад му већ годинама не доносе ништа добро? Зато што, ако живиш на Балкану а ниси за столом, ако ниси у западном политичком процесу, онда си њихова мета. Трећа позиција у политци не постоји осим ако ниси Владмир Путин, па после западних санкција организујеш сопствени политички процес. Из руске позиције гледано, Додик се референдумом коначно прекалио: спалио је све своје мостове према Западу.

Зато за је Додика позиција Вучића и Николића – који су по питању референдума јавно остали уздржани – свакако много боља него да су га безрезервно подржали. Њихова уздржаност, посебно Вучићева, оставља их у западном политичком процесу, одакле ће Српској бити од помоћи. Наравно, и Вучић је у том процесу претрпео штету – из офанзивне позиције, у којој му се отворило да даноноћно засипа Брисел питањима зашто толеришу агресивно усташтво у Хрватској, мораће бар неко време да одговара на питања зашто није зауставио Додика, што се јасно видело у данима кад је са Запада сва одговорност за референдум у једном моменту била лепљена за њега.

7.

И Додик је, са своје стране, од користи Вучићу и Николићу: ако успе да се задржи на власти пре расплета, то је нека гаранција да неће Српска спалити своје мостове са Западом да би их потом Србија спаљивала на супротној страни. Додик је бацио сидро за све нас, и зато је важно да преживи, као што је важно да се Вучић одупре притисцима да га руши, утолико пре што ће ти притисци сад бити јачи од оних за Косово.

Речју, основ за разумевање између Вучића и Додика није само питање оданости Српској, већ једна врста посебне идентификациије. Наиме, Додик би морао да разуме Вучића и његову данашњу позицију будући да је и сам био у његовој кожи, заобилазећи и испоручујући захтеве Западу, док је стрпљиво градио односе са пробуђеном Москвом из позиције западног клијента. Са друге стране, и Вучић би морао да има разумевање за Додика јер неће проћи много, а и сам ће као Додик бити искључен из западног политичког процеса, после чега ће се наћи на мети и кад ће морати још суптилније него данас да ослушкује сигнале који долазе из Москве.

Иако није време да се прави пресек ситуације око референдума, распоред српских адута не изгледа рђаво: и Додик, који је референдум расписао, и Вучић, који га није зауставио, остали су лојални првој линији српске међународне подршке – Русији. Истовремено, Вучић је остао присутан у западном политичком процесу, и то учешће још ће неко време Србима моћи да купује време за избегавање или бар одлагање сукоба. Колико је то важно, најбоље говори чињеница да је Србија данас за сукоб – пре свега захваљујући покретању наменске индустрије и најавом о испоруци руског оружја – спремнија него пре две године. Једнако томе, чињеница је и то да још увек није спремна и да ће за две године бити спремнија но данас. И то су чињенице, а све друго је списак лепих жеља, очај, бес и курчење.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Додик је јуче био у Вучићевој данашњој позицији; Вучић ће сутра бити у данашњој Додиковој се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Шест позиција које ће Србија морати да по сваку цену брани са новом владом
1.
Једна лоша и једна добра вест. Лоша је да је, колико год медији и аналитичари то крили од грађана и себе, рационално и смислено на Србију гледати као на землју у предратним околностима, а не као на землју у раздоблју послератне консолидације, како би у Вашингтону и Бриселу волели да видимо сами себе. Речју, Србија је у предратном, а не у послератном стању.

Добра вест је да је њена влада, иако каснећи, тога постала дубоко свесна. Да није тако, не би било потребе да јој се најавлјује Бајден, први вашингтонски експерт за увртање руку, него би посао обавили Нуландова и Кери; не би Медведев био међу првим гостима владе, са намером да опипа колико су јој руке снажне да подиже тешке ствари и завршава раније договоре; не би Вучић обилазио и ојачавао војне специјалце у Панчеву уместо да отвара фирме и километре аутопута.

Не би ни Небојша Стефановић из Бањалуке најавлјивао заједничку вежбу антитерористичких јединица Србије и Српске. Наравно, да није тако, не би се из престонице РС ни обрачунавао са Бакиром Изетбеговићем, утолико пре што је овај имао и јачих провокација од посете Новом Пазару, али тешко да их је имао у атмосфери кад је регионална политика оволико натоплјена бензином.

2.
Наравно, атрофирана српска јавност и њене елите имају друге приоритете – углавном себе, уз вечито питање: где смо ми ту – тако да једва и да примећују шта се заправо догађа. А, и кад примете неко комешање на потезу Загреб – Сарајево – Београд – Приштина – Скоплје, тад капитални примерци наше јавне сцене надмено констатују како смо сви ми са тог потеза некако неприлагођени и одмах граде свој извежбани оптимизам на нади како нам „међународна заједница“ валјда неће дозволити да се потучемо. Свашта!

Речју, прилике су да се између пете и шесте колоне у Србији губи свака разлика: први неће бранити никакву Србију; други би бранили сваку, али Вучићеву, ето, не могу. А сад, што је ова Србија која је нападнута Вучићева, а не неког пристојнијег типа, шеста колона жали случај…

3.
Наравно, добар део те „међународне заједнице“ – чија рационалност и морална супериорност би требало да спречи атавистичне Балканце да исучу „ноже позлаћене“ – заузет је сопственим демонима, и ни мало се не либи да нам их изручи у доволјном броју.

Уосталом – не мораш да је волиш, тек није лако гледати некад велику Француску положену на леђа под тероризмом, у којој банку и далје држи Бернар-Анри Леви. Док се овај надмени европски петоколонаш претвара у портпарола тероризма, тврдећи како се сад „сваки убилачки олош крије иза имена ИСИС“, прави горући проблем Запада смешта негде између „издајника“ Трампа и „убице“ Путина.

Француска, расточена политичком декаденцијом, своје окупаторе данас гледа преплавлјена дивлјењем и комплексом инферирорности, у длаку исто као нацисте 1940. С том разликом што је онда Де Гол усправлјао Француску са таласа ББЦ, исте оне станице која данас Левија, авај, представлја „највећим филозофом данашњице“.

Доскоро (полицијски) добро брањена, начета је и Немачка, чији званичници шалју криптичне поруке о ненавођеним лудацима као виновницима терористичких напада. У землји која је свету дала Карла Шмита, данас не постоји ни толико „концепта политичког“ да би могла да гласно препозна непријателје своје државе, неспособна да одговори ни на најједностванија питања. На пример, како то да су сви немачки лудаци од 1945. до данас били контролисани пијући своје лекове, да би сви престали да их пију у једном дану и експлодирали у само једној неделји?

На другој страни океана – чак и ако не победи у новембру – Доналд Трамп биће запамћен као неко ко је самом својом незграпном појавом прецизно раскринкао не само вредности постсептембарских америчких елита већ и њен дијаболични поглед на будућност света.

Наиме, говорио је Трамп у својој кампањи свакојаке сировости и о избеглицама, и о Мексиканцима, и о муслиманима, и о женама, и био нападан због њих. Али, тек кад је изговорио једну двосмислицу о НАТО – далеко испод својих стандарда грубости – тек кад је благо најавио да ствари са тим војним савезом неће моћи да иду као до сада, тог момента цело глобалистичко небо сручило му се на главу.

Тај свет, који је историју идеја задужио и таквом бесмислицом да је издаја у демократији немогућа, зачас је одбацио своје лјудскоправашке магле, напрасно се очистио од својих фразетина о говору мржње и није прошла ни неделја дана, а готово свако ко до себе држи као до дела америчког естаблишмента Трампа је описао на исти начин – као „издајника“.

4.
Тај свет Србији не може да гарантује ни мир ни било шта; то је свет толико сагорелих осигурача да ни себи не може да гарантује ништа што и малена Србија не би могла себи. У таквом свету, наравно, постоје и каклулације и идеје, постоји све што би могло да га чини нормалним и удобним, али не постоје веродостојне пројекције будућности, повезане чврстим унутрашњим каузалитетом.

Такав свет око себе хаотично производи и шири конфликт, а не ред; он око себе сеје минска полја, он производи екстремне опасности. Шта Србија може у таквим приликама?

Више није доволјно правити се мртав, што је проверен метод овдашњих „реалполитичара“ и вечитих купаца времена. Простор у коме се налази Србија све је мањи, места за маневар нема много и та позиција мора се бранити. Исто тако, иако тврдо верују како долази тренутак истине који ће им дати за право, добро је не слушати глупаке са обе стране политичког спектра, који не умеју друго него да кажу како се више не може седети на две столице.

5.
Србија – гледано према приоритетима, на првом месту – не сме да устане са руске столице. Русија није нити ће бити гарант српске безбедности, али јесте њен главни, незамењиви и једини крупни фактор.

Друго, Србија не сме да постане исклјучиви геополитички Запад, што ће рећи и НАТО и ЕУ. Иако је то позиција коју овако или онако заговара већина српских елита, на њено главно питање нико од њих није одговорио. Дакле, да ли Вашингтон и Лондон две и по деценије политички, друштвено и територијално разарају Србију да би је једног дана примили као поштованог члана своје заједнице? Наравно, када наше прозападне елите заговарају такву позицију, оне само показују колико су трагично остале на фону југословенске геополитике, која је дијаментрално супротставлјена српској.

Треће, Србија не сме да устане са столице на којој пише „неутралност“, јер јој то најпре гарантује да неће у миру капитулирати пред НАТО, који није само некадашњи агресор на Србију него и будући. Уосталом, агресивно и проусташко понашање Хрвата према Србији није део њихове европске, већ њихове НАТО агенде. Без обзира на то што је неопходно да се снабде руским оружјем, Србија мора да задржи неутралност и у односу на ту страну, будући да би сваки улазак у отворен војни савез са Русијом терао Србију на регионални захват, што је, изван заштите српског народа у региону, веома ризично у околностима кад се налази дубоко у позадини НАТО света.

Четврто, много више него кад је у ЕУ владало благостање, Србија данас има разлога да се идентификује са судбином европског света. Наиме, најважнији проблеми Србије и Немачке готово су идентични; много сличнији него, рецимо, проблеми Србије и Русије. На крају, геополитички смисао Брегзита састоји се у томе што Велика Британија уочи нултог часа своју судбину не идентификује са европском (већ против ње), и што су, таман за толико колико је Британија отишла ван Европе, Србија и Русија закорачили у њу.

Пето, Србија мора учинити све како би ојачала своје послове са Кином, будући да је Кина једина велика землја инвеститор која Србију види на путу свог стратешког, а не спорадичног инвестирања. Речју, то јесу послови на којима се гради економска будућност землје.

6.
И, коначно, шесто: уз САД и Сирију, не видим поред Србије трећу землју која би морала да са толико интересовања посматра будући развој односа Русије и Турске. Уколико тај однос успе, имаће, уз подршку Ирана, перспективу највећег православно-муслиманског савеза у историји. (Да је, рецимо, такав савез постојао пре скоро хилјаду година, вероватно би се о Крсташким ратовима другачије писало. Узгред, православце као другу највећу жртву тих ратова, по правилу, не помињу западни, већ муслимански извори.)

Уколико дакле две землје пронађу модус вивенди у Сирији, постоје не мали изгледи да ће га постићи и на Централном Балкану. Иако је Ердоган ојачан, Турска је војним ударом ослаблјена и не може се овде појавити без партнерства или са Русијом или са САД. Ако се појави са Русијом, то ће, на једној страни, бити озбилјна сила, док ће, на другој, моћи да пацификује односе Срба и Бошњака. Колики је значај тога, биће јасно ако се једна ствар има у виду: без сукоба Бошњака и Срба нема рата на Центалном Балкану; Хрвати неће кренути сами; Албанци, ако би нешто покушали, ризиковали би савез православних земалја којима су окружени и против кога би могли да изгубе све што им је дато у последњих 15 година.

7.
И то су позиције које ће са новом владом морати да брани Србија. Нјихово дефинисање, које се догађало током предугог формирања владе, коначно је завршено. Онај коме те позиције нису доволјне, мораће да се избори за њих, па онда да тражи више; онај коме је то превише, морао би да зна да је испод тога само дубок понор и убрзавање растакања. Испод тога нема ни Србије ни Срба.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Хрвати неће на Србију кренути сами, а неће ни Албанци јер би изгубили све што су за 15 година добили се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

1.

Знам да није лепо, али радије бих да сам у четвртак могао да гледам лица западних амбасадора кад су чули да је Вучић одлетео у Москву него да знам о чему је тамо разговарао са Путином. Уосталом, Вучићева и Путинова изјава, колико год слојевите, нису биле забавне колико саопштење подвесног „ја“ западних амбасадора – ентитета познатог као Јелена Милић. Дакле шта Вучић уопште има да се виђа са Путином, па још тајно, па још усред разговора о влади. Он са Путином, А Воланд га је цео дан чекао на клупи код Патријаршијског рибњака.

Е сад, наше русофобе и наше русофиле (бар већину њих) безнадежно спаја једна ствар: и једни други о Русији говоре често и глупо. Први се убише да објасне Вучићу да Путин не ваља и да само питање дана кад ће под санкцијама остати без пара и кавијара. Кад им не пође за руком са Вучићем, тад се жале Америма и на Вучића и на Путина („деведесете су пред вратима, драги Скоте“). Русофили, пак, посебно они које узгаја генерал Петреус на Н1, уверени су да би за само пет минута насамо са Путином разјаснили они њему ко је Вучић, и толико су се уживели у тих триста секунди фантазије да нису презали ни од најбеднијег фалсификовања Путинове изјаве са састанка у Москви.

2.

Наравно, представе наше политичке јавности о спољној политици углавном су наивне, па се тако у српским медијима нашироко поименице разглабало о томе кога све Путин жели да види у српској влади, док је, рекло би се по писању штампе, за Бајатовићево место у Србијагасу спреман и да убије. Наравно да Руси, као и сви остали, имају своје људе које желе да виде на утицајним местима, али, да се Путин свих ових година тако предано бавио састављањем српске владе, ефендија Ел Багдади и генерал Бридлов би одавно већ ширили чадоре у Подмосковљу.

Какав је је дакле Вучић тако изненадан посао имао у Кремљу, а да нису могли да га обаве амбасадори или изасланици који би дошли било у Београд било у Москву. Једноставно: шта би друго, радило се о нечем што је Вучићу могао да каже само Путин и што је Путину могао да каже само Вучић. Шта је то? Идемо редом.

3.

Прво, свака влада од 2012. у којој су учествовали напредњаци и социјалисти, више друга него прва, почивала је на некој врсти баланса интереса на линији САД-ЕУ-Русија. Тога раније углавном није било, али било би неправедно Вучићу и Дачићу приписати веће заслуге за то него логици међународних догађаја, која је Русију последњих година вратила на светску сцену. Тај баланс је на неки начин визуелизован и овај пут на Вучићевој првој конференцији за штампу у својству мандатара, када је десно од њега стајао русољуб Селаковић а лево натољупка Михајловић.

Реч је, дакле, о једноставном балансу интереса. Не би ме чудило да је Вучић пре Москве летео и у неке друге престонице, с том разликом што то овај пут није било објављено, исто као што није било ни кад је летео у Москву после избора 2014. Зато је добро питање зашто је овај пут било објављено?

4.

И овај одговор чини се једноставним: Русија више нема потребу ни да крије своје интересе ни своје присуство на овом делу Балкана. Зато – кад Путин каже да се нада како ће у будућој влади „достојно место заузети људи који ће обратити озбиљну пажњу на развој наших међудржавних односа“ – то није порука за Вучића, јер он је ту поруку и примио и прихватио и 2012. и 2014. године. Није ни подсећање, јер то су могли да обаве Чепурин, Бабаков или неки трећи московски гласник. Ради се о томе да је то била порука упућена свету, која, пропуштена кроз дипломатски шифрарник гласи: Русија није светска сила само на Блиском истоку него и на Балкану, где има своје интересе, где је присутна и то више нема ни намеру ни потребу да крије. Тачка.

Ако је то била порука, онда ће ипак испасти да Путин и Вучић нису разговарали о гаскому Бајатовићу и НАТО наредникињи Милић, него о нечем много већем. Уосталом, постоји ли на свету још једно место попут Путиновог кремаљског кабинета где се на тако високом нивоу укрштају информације и геополитичка визија, има ли места на коме ће Вучић моћи боље да се упути у то шта га чека у следећој години и које све опасности прете и њему и Србији? Постоји ли тренутак кад ће то пажљивије саслушати од овог, кад се опасно близу Србима приноси запаљени пламен са две стране – из Македоније и Босне? Постоји ли ико ко ће Вучићу боље од Путина да објасни докле је у таквој ситуацији спремна да иде Русија; постији ли неко ко ће Путину са више веродостојности од Вучића да каже колико у томе може да изнесе Србија? Не, наравно. Ето зашто су се видели и зашто је саопштење наредникиње Милић доживело нервни слом, само да га не би доживели наши драги амбасадори.

5.

Наравно, неће после тог састанка српска влада бити напуњена искључиво русофилима нити ће је преплавити натољупци. Али то не значи ни да је остало све исто. Није, догодила се једна значајна промена – променила са природа српског страха. Наиме, одавно се на овим страницама писало о томе како је српска политичка класа безнадежно окована страхом од Америке после убиства Зорана Ђинђића а српски народ исто то после НАТО агресије 1999. године. Тај страх народ је водио у неку врсту „прагматичне обамрлости“ да је сваки пут после 2000. гласао за оног ко би му понудио баланс саздан од максимума патриотизма и минимума ризика од могуће одмазде за то. Коштуници је окренуо леђа кад су га убедили да је у његовом отпору на Косову и Метохији превше ризика; Тадићу кад је схватио да је ту премало патриотизма. Истовремено, паралишући страх од Американаца у нашој политичкој класи временом се претварао у страхопоштовање и дивљење жртве према непоправљивом силеџији.

У међувремену – говорим о последње три године – догађаји су породили разумевање да Амери јесу опасни, али да свет данас, много више него пре 15 година, не прати њихове нацрте. Породили су и разумевање да се рађа свет који може да се успешно супротстави тој култури спектакла и масакра. Кључно је, међутим, то што се, најпре у народу а потом и у деловима политичке класе, рађа разумевање да се паљење Централног Балкана, које је у току, догађа без обзира на понашање Србије, да се већ сутра могу наћи у катастрофи којој нису нимало допринели, ни непосредно ни посредно. Елем, Америка неће показати милост; а Русију, која је далеко, Централном Балкану ће приближити, са једне стране, раст њеног утицаја, а са друге, ескалација регионалне кризе. Све те три ствари се догађају. Шта су оне произвеле?

6.

Не, страх Срба – и народа и политичке класе – од Американаца данас није нимало мањи него пре десет година, али то више није наш највећи страх. Највећи страх данашње Србије је да јој Русија не окрене леђа, још горе, да сама не учини нешто што би до тога довело, и то је та фундаментална промена, то је та разлика која ће, пре него што мислимо, произвести политички квалитет. Та промена у народу је данас толико дубока да су на изборима странке које су неговале проруски дискурс или се ослањале на подршку Москве освојиле готово три четвртине гласова. Да се притом цела политичка класа сопственом крвљу заклела на верност у Ленглију, пред чињенициом о три четвртине проруских гласова, на мало су се заклели.

Ето о чему су у Москви разговарали Путин и Вучић. О новом највећем српском страху.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: О чему су у Москви разговарали Путин и Вучић? О новом највећем српском страху! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

1.

Почело је: Македонија је запаљена, Српска се пали, Србија потпаљује. А двеста километара источно од Београда, на југу Румуније, диже се гвоздена завеса америчке противракетне одбране, окренута ка Москви. Остало је још само да се на Балкану угаси светло. Ко до сад није почео да мисли неће ни тад; онај ко у Скопљу, Бањалуци, Београду и Девеселу до сада није видео исту руку нека не отвара очи, неће видети ни тад.

Александар Вучић – међу овдашњом патриотском интелигенцијом виђен као онај који ће „продати“ РС – у среду је покварио америчке планове за суботњи митинг опозиције. Најавио је нереде у Српској и упозорио актере на последице. Тешко да ће се после тога догодити оно што је за тај дан било планирано – да се са багерима и наоружаним људима под плаштом демонстрација нападну институције Српске. Али неће се ни одустати, и, ако ову пропусте, тражиће и наћи нову прилику.

2.

Јер, како тачно упозорава Ростислав Ишћенко, обојене револуције нису никакви унутрашњи сукоби, па тако ни обојеног преврата нема без стране силе. Стране силе – у нашем случају САД и Велика Британија – неће одустати; оне, као и у сваком рату, имају разрађене планове за случај отпора, па тако и за Вучићево минирање плана за суботу. Речју, ако се нисмо љутили раније Младена Босића, не вреди ни да беснимо сад што неће да откаже митинг. Први услов да би уопште дошао у ситуацију да у суботу јуриша на владу био је тај да те ствари не зависе од њега већ од више воље агресорске силе. Речју, ако се не догоди у суботу, догодиће се у неку другу суботу.

3.

У уторак је Вучић примио Данијела Сервера, типа који већ 25 година разноси америче поруке по Балкану. Судећи према каснијим изјавама, нису се растали у великој љубави. У саопштењу са састанка речено је да је његова тема била регионална стаблност (тешко да су могли а да не помену Српску), док је дан касније Сервер офирао Вучића у Данасу тврдећи како је он за Москву непожељан лидер. Вучић је затим офирао Сервера, изашавши са причом о могућим немирима у РС. Она се Серверу и његовим газдама никако није могла допасти. Тако је, по свој прилици, пропала једна прилично сумњива понуда за стабилност Србије: да се на меша док у Бањалуци черече Српску.

Вучићево мешање, а на његовом трагу и касније патријархово, говори да Србију неће оставити изван процеса који је планиран за Српску. (Додуше, не би је на миру оставило и немешање.) Пошто су Амери на изборима у Србији демонстрирали до које мере могу да се умешају, приступили су потом окупљању националне и либералне опозиције и подизању тема у медијима на којима се ствара платформа за антивладину мобилизацију.

Ствари у Српској и Србији догађаће се паралелно. С том разликом што су припреме у Бањалуци одмакле даље, што опет не значи како ће Бањалука чекати Београд, већ да ће се са Србијом пожурити.

4.

Ако смо сагласни са Ишћенком да је обојени преврат вид агресије, тад се отвара питање да ли Српска и Србија могу да му се супротставе. У ранијим фазама – притисак на власт, мобилизација политичке и медијске пете колоне, мирне демонстрације – вероватно да, будући да изнутра нису мање кохерентне од Македоније, која је те фазе већ преживела, истина, уз високу цену. Касније фазе – које подразумевају оружану побуну, регионално уплитање, стварање претпоставки за грађански рат и отворену страну агресију под ко зна каквим хуманитарним изговором – не могу, међутим, издржати.

Зато је нормално што су наше очи упрте у Русију, једину контрасилу која може да се умеша и спречи планирани сценарио у његовим најрадикалнијим видовима. Занимљиво је, рецимо, да Милорад Додик већ две године покушава да из Русије добије кредит од 700 милиона долара, којим би затворио рупе у буџету и купио неко време социјалног мира, чиме би свакако олакшао своју ситуацију. Али новац није добио. Зашто?

5.

Објашњење малодушних како је Русија окренула леђа Србима не бих озбиљно третирао, будући да се не улаже толико у неког колико је Русија политички последњих година уложила у Србију и Српску, да би га напустила. Није ближе истини ни она групу објашњења како Москва оклева јер нема поверења у Вучића и Додика, јер поверење у поједине личности рангирано је много ниже од интереса за поједине земље. Такође, чињеница да Централни Балкан још увек није довољно у фокусу Русије може да важи све док обојене револуције на овим просторима не постану акутне. То су ситуације које, по правилу, преко ноћи изоштравају фокус.

А шта, рецимо, ако у Москви верују да би новац који је тражио Додик био бачен јер процењују да не би могао да заустави процес обојене револуције? Шта ако Русија Српску и Србију види као државе братских народа смештене дубоко у територији непријатеља, и неће их због тога оставити, али ће добар део решења и борбе оставити на терет њима самима? Шта ако оцењују да ће само борба моћи да нас прекали у нашим лутањима и намерама да се извучемо по најмањој могућој цени?

6.

Речју, очекује нас тешка политичка борба, а можда и нека друга. Спремност власти за ту борбу видећемо већ у саставу нове владе. Ако у њој препознам снаге договора са силама обојене револуције, нећу бити много разочаран. Али ћу бити ако у њој не препознам превагу снага спремних да приме политичку борбу са тим силама.

Али неће то бити само борба која припада власти. Зато онима који су ту борбу замишљали другачије – рецимо тако што ће Радованови и Коштуничини партијски наследници збацити најпре Додика и Вучића, а одмах затим и окупационе окове – предлажем да одрасту пре него што смисле алиби да Додикова Српска и Вучићева Србија нису вредне да буду брањене под њиховим високим патриотским критеријумима.

Ради се о томе што под тим околстима у нашој борби за Српску и Србију не може бити разлике између овдашњих посткомунистичких либерала, који верују да је суверенитет Србије препрека њеној модернизацији, и прегажених национал-демократа, последњих недеља пораслих у чврстој вери да би се окупација некако и поднела, само кад би била демократска, кад њихов фини грађански мир не би реметили Вучићеви људи под фантомкама.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Македонија је запаљена, Српска се пали, Србија потпаљује се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Не памтим кад је последњи пут посета неког српског државника једној метрополи узнемирила западне амбасаде и локалну олош-елиту колико Вучићев одлазак у Москву. С разлогом, јер после Москве понешто у Србији неће бити исто.

Шта је дакле толико узнемирило амбасадоре и олош-елиту?

l Прво – Србија је решила да своју безбедност штити (и) руским оружјем, што има свој геополитички значај.

l Друго – Србија је одлуком да, заједно са Русијом, прошири гасна спремишта, своју енергетску безбедност везала за руски гас. Тако су у други план пала сва решења која су нудиле САД, укључујући и оно преко хрватског острва Крк. Геополитичка вредност те одлуке није у томе што се Србија између две понуде определила за једну, већ у томе што су све гасне понуде САД, тешко оствариве и прескупе, више радиле на томе да Срби одустану од руског гаса него да им обезбеде енергију.

l Треће – Вучић је био изричит о томе да Србија неће уводити санкције Русији, а Медведев је дан по повратку српског премијера рекао како ЕК притиска Србију да раскине трговински споразум са Москвом.

l Четврто – Србија ће проширити своју економску сарадњу са Русијом, чини се, мање бринући него до сада хоће ли неког у ЕУ тиме наљутити.

l Пето – Вучић је у Москви – понављам: у Москви – изговорио да зна ко дестабилизује Балкан и, иако никог није именовао, свима је било јасно да говори о САД.

l Шесто – такође у Москви, први пут откад влада, Вучић је саопштио да су се пред Србијом отворила „бројна и широка питања од суштинског и стратешког значаја“.

l Седмо – добар део свог разговора са Путином посветио је албанском рушењу Бриселског споразума и добио подршку.

Наравно, било је тога још што је подигло косу на глави западних дипломата. Али питање је шта се ту променило? Вучић? Сумњам, да ће бити великог заокрета у његовој политици. Руси? Не, сем што су данас много јачи, њихова понуда Србији годинама је непромењена изложена на столу. Запад? Не, брутални захтеви према Србији не мењају се, без обзира на то што се њихова реална понуда смањила до сенке оне негдашње. Нико од актера се није променио, а ништа није исто!?

Наравно, промениле су се прилике: ствари су дошле до логичног краја. Манипулишући обема сукобљеним странама у Македонији и Црној Гори, САД су показале да им није најважнији циљ смена власти у тим двема државама, већ изазивање нестабилности на Балкану. Захтеве демонстраната у Скопљу и Подгорици – прелазна влада и ванредни избори – сад су активирани и у Српској а за неку недељу ће – држите ме за реч – и у Србији.

Јасан је цео ланац усаглашености „балканског пролећа“, започет летошњим доласком Викторије Нуланд у Скопље управо са идејом о прелазној влади и ванредним изборима. Истовремено, у Европу, која се плаши нестабилног Балкана, нико одавде не може се поуздати будући да она није у стању ни да решава сопствене кризе, попут мигрантске, него и њих извози на Балкан. Јагода на торти српске забринутости био је извоз балистичких ракета у Хрватску, којом она сигурно неће решавати проблеме миграната са Мађарском и Пиранског залива са Словенцима. Србији су остали дакле само Руси и њен пуки нагон да преживи и опстане, због чега ће јој наредних дана многи замерити.

Сада ће, наравно, кренути притисци, дићи ће се локалне западне агентуре, упрегнути сав медијски олош и мобилисати сви расположиви корисни идиоти. Ускоро ће се показати и то да је Вучићева одлука да одустане од ванредних избора била грешка – срећом још увек поправљива – после којих је могао да мобилише снаге да изнесе оно што је речено и договорено у Москви.

Јер, сваки српски лидер после 2000, па и он, почињао је са подршком западних сила и сваки је владавину завршавао у сукобу с њима. Тај сукоб неће избећи ни Вучић, али само он има пред собом избор да пружи отпор у часу кад је најјачи, а не кад оне процене да је најслабији. Утолико пре што га ускоро очекује и отварање питања Војводине и Српске.

У сваком случају, пред Србијом су тешки дани; питање је, међутим, хоће ли они бити обасјани светлом победе или ћемо наставити да се гушимо у губитничком мраку.

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: После Москве ништа исто се појављује прво на ИСКРА.

Фото: nspm.rs

Најгори су ратови који се никад не завршавају. Злу прилику да томе сведочи из прве руке добио је др Неле Карајлић, рођени Сарајлија са именом Ненад Јанковић, човек многих талената и једна од икона културног бљеска Сарајева из предратних 80-их.

Почело је кад је Карајлић у недељу увече са својим тамошњим пријатељима дошао у један сарајевски ресторан, где је провео неколико сати. Та чињеница, по свему неважна за било кога осим за њега, који после готово четврт века избивања походи свој родни град – који је почетком рата напустио спасавајући главу, заједно са још двеста хиљада сарајевских Срба – произвела је експлозију тамошњег мнења. Свега неколико сати од Карајлићевог доласка, друштвене мреже усијале су се у изливима мржње, претњи и позива на линч да је чак и полиција обезбедила ресторан у коме је седео. У оштрој конкуренцији посебно се истакао Емир Суљагић, млада сарајевска политичка звезда у успону и миљеник западних амбасада, који је на свом Твитер-налогу овако оценио Карајлићев долазак: „Ми који смо преживјели нисмо све ово заслужили. Жао ми је само оних људи који су дали своје животе да би смеће које је позвало ово смеће и дочекало у Сарајеву било живо“.

Није највећи проблем то што Суљагић налази да су они који су Карајлића дочекали у Сарајеву незаслужено у животу и што оставља на машту и вољу шта би тек била заслужена казна за Карајлића. Проблем настаје тамо где се тај твит показује као испуњење хоризонта очекивања унутар јавне свести босанске престонице. А то значи да није ствар у томе како у Сарајеву тумаче прошлост и шта из ње имају да замере Карајлићу – који је оштро говорио о свом родном граду, али никад увредљиво, никад шовинистички. Ствар је у томе какве пројекције будућности може да произведе та јавна свест.

У својој књизи Фајронт у Сарајеву Карајлић описује предратну мржњу у том граду. Ако буде писао наставак, тешко ће избећи закључак како је она експлозивна мера предратног стања јавне свести – по дефиницији привремена, какву са собом носи сваки рат међу светом који је њиме захваћен – постала начин цивилног живота и 20 година пошто је рат завршен.

Ни две деценије после Дејтона јавна свест Бошњака не може да прихвати просту чињеницу да је тај мировни споразум, иза кога су стајале највеће силе, легитимисао њихове захтеве, али и српске. Наравно, данас могу само горко да жале за тим што је Алија Изетбеговић тик уочи рата одбацио план кантонизације БиХ Жозеа Кутиљера, који је за њих био много повољнији, а за Србе много неповољнији од Дејтона. Исти тај план Срби су прихватили, а Изетбеговић одбацио на наговор тадашњег америчког амбасадора Ворена Зимермана. (Можда би Петро Порошенко данас могао да извуче поуку из тога док га преко океана саветују да мора да поднесе ратну жртву за повратак Крима и Донбаса.)

Да, Бошњаци јесу највећи губитници тог рата, али у томе тешко да им највећи кривци могу бити Срби, још мање Неле Карајлић, чије се изјаве, како је време пролазило, нису показале непромишљеним, још мање антибошњачким.

Уосталом није се у бошњачком мнењу боље провео ни њихов истакнути политичар Сулејман Тихић, кад је 2008. рекао да би код Бошњака „филозофију жртве требало да замијени одговорност“. Тешко да је било политичара у Сарајеву, још мање припадника улеме, да се није тад обрушио на Тихића, који се залагао за помирење са Србима. Његово супротстављање налога одговорности осећању жртве остао је један од најважнијих политичких наступа у послератној БиХ. Жртва, по дефиницији, носи стање које легитимише максимум права – где спада чак и позив на линч Карајлића, па и одбацивање у јавној свести политичког споразума по коме живе целе две деценије. Истовремено, стање жртве легитимише нулту одговорност за било какву самоодрживу организацију живота, утолико пре што жртва своје право на пристојан живот црпе из оног што је преживела, а не оног што ради.

Фабрике међу Бошњацима данас не раде, једнако као оне у Републици Српској, у Србији, Црној Гори, Македонији… Тек мањи број њих страдао је у рату, већина је нестала у каснијем пустошењу. Кад би бошњачка јавност отворила врата за разговор са онима у Србији који су према њима оштри и лековити, попут Карајлића, можда би дошла до неких закључака који би нам свима отшкринули врата обнове. Рецимо оним о највећим кривцима – наравно, осим нас самих – за слом живота на овом просторима.

Док се то не догоди, уживаће у речима оних из Београда који су се и сами острвили на Карајлића, налазећи разлог да увере Бошњаке да је њихова филозофија жртве старија и од Дејтона и од живота. Можда ће Суљагић после свог твита о Карајлићу бити још милији амбасадама у Сарајеву, можда има дражи у томе да Бошњаци за себе легитимишу сва права и никакве обавезе, само што то не производи ништа сем нових страдања. Суљагић и Карајлић могу различито да тумаче свет, али ради се о томе да би овај незавршени рат ваљало окончати пре него што опет почне.

Уредник ,,Новог стандарда”

Чланак ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Фактор Карајлић се појављује прво на ИСКРА.