Дмитриј Каржов (Фото: РТРС)

Руски писац, пјесник и новинар Дмитриј Каржов, који као члан делегације руских писаца из Мурманска борави у Републици Српској, оцијенио је да је апсурдна забрана уласка у БиХ руском књижевнику Захару Прилепину, јер је ријеч о великом писцу.

Каржов је рекао да Прилепина лично познаје и да је ријеч о великом руском патриоти.

Он је истакао да је разговор са другим словенским народима и културама суштина ове експедиције писаца и чланова Савеза писаца Руске Федерације, који су на „Словенском путу“ већ посјетили Пољску, Чешку, Словачку, Србију, Црну Гору и Бугарску.

– Почели смо прије 20 година и бирамо у које градове и због чега долазимо. Говоримо сами о себи, вама доносимо Русију, али желимо и да лично видимо како ви живите. Желимо да се повезујемо и кажемо вама како ми живимо – рекао је Каржов данас новинарима у Бањалуци.

Предсједник Удружења књижевника Републике Српске Предраг Бјелошевић, који је домаћин делегацији писаца из Мурманска, рекао је да му је част што су умјетници из Русије осјетили потребу да се упознају са Српском.

– Договорили смо сарадњу и потрудићемо се да наредних година урадимо преводе српских и руских пјесника у заједничком алманаху. Покушаћемо и да се дружимо сваке године у Бањалуци или у Мурманску – рекао је Бјелошевић након пријема у Удружењу књижевника за ову десеточлану делегацију руских писаца.

Он је рекао да се умјетници из Мурманска интересују за рад Удружења и овдашње књижевно стваралаштво, те да ће том плану наставити међусобну сарадњу.

Писац, пјесник и новинар Илија Наградов је рекао да су остварили бројне и плодне везе са писцима у словенским државама.

– У Бањалуци смо лако остварили договор о заједничким издањима. Иначе, у Русији се мало зна о савременим српским писцима тако да ће ова посјета бити драгоцјена – навео је Наградов и додао да су у Српској и Србији наишли на велику добродошлицу, што говори о блискости Срба и Руса.

Руски писци су током посјете Бањалуци данас посјетили Музеј позоришних лутака у Дјечијем позоришту Српске гдје су погледали представу „Одисеј, Сан о повратку“ и присуствовали свечаном отварању позоришне сезоне.

За руске писце и умјетнике вечерас је организован и пријем у Културном центру „Руски мир“ у Народној и универзитетској библиотеци Српске.

Руски писци би сутра у 11.00 часова требало да буду примљени код предсједника Српске Милорада Додика, послије чега би требало да отпутују у Бијељину, гдје ће посјетити неколико православних манастира и дан касније имати пријем код владике зворничко-тузланског Фотија.

Чланак РУСКИ ПИСАЦ ДМИТРИЈ КАРЖОВ: Апсурдна забрана уласка Прилепину у БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Представници институција Републике Српске досадашња објашњења забране уласка у БиХ пјеснику Захару Прилепину одбацују као нелогична. Траже да овај случај буде испитан до детаља и да сви који су проузроковали штету буду кажњени.

Објашњења српских представника у Предсједништву и Савјету министара БиХ да нису знали за забрану руском књижевнику, за предсједника Републике Српске Милорада Додика су немушта. Они су се овим чином, каже Додик, јасно приказали једној тако важној држави као што је Русија.

„Они су морали да знају. Нема ниједне одлуке на нивоу БиХ, ако није и српска и муслиманска и хрватска. Очигледно да су они то, или преспавали, или су се сагласили, то још тачно не знамо. Ми вјерујемо да су то намјерно учинили“, рекао је Додик.

Предсједник Народне скупштине Недељко Чубриловић пита како је могуће да пријетња Босни и Херцеговини буде пјесник који је у њој несметано боравио двадесетак пута.

„То говори о апсурду Босне и Херцеговине и незрелости институција, шта друго да кажем?! Забранити улазак једном књижевнику и рећи да је он опасност за систем једног народа… Како неко може да угрози безбједност читајући пјесме?“, пита се Чубриловић.

СНСД-ов Сташа Кошарац узрок проблема види у, како каже, прећутној сагласности кадрова СДС-а и ПДП-а у Обавјештајно-безбједносној агенцији да бошњачким колегама допусте да раде шта желе.

„Савјет министара има тијело за надзор Обавјештајно-безбједносне агенције. У њему је Мирко Шаровић. Зашто он није инсистирао да се Комитет одмах састане и да се тражи одговорност?“, наглашава Кошарац.

Предсједнику НДП-а Драгану Чавићу нејасно је како БиХ Прилепина кажњава због ангажмана у украјинско-руском сукобу, док пјесник истовремено без проблема борави у Европској унији. Чавић каже да се противи оваквим забранама.

„Таква врста листе мора бити суспендована и сви они који су учествовали у таквим стварима, које немају везе са разумом, наравно да треба да буду санкционисани“, каже Чавић.

Руском књижевнику улазак у БиХ забрањен је с објашњењем да представља пријетњу безбједности, јавном поретку или међународним односима Босне и Херцеговине.

На чему је тачно ова процјена заснована, Обавјештајно-безбједносна агенција ни њој надређене институције нису објаснили ни јавности ни Прилепину.

Чланак ИСПИТАТИ СЛУЧАЈ ДО ДЕТАЉА: Објашњења забране уласка Прилепину потпуно нелогична се појављује прво на ИСКРА.

(Емир Кустурица) Фото: М. Цветковић

Прослављени српски режисер Емир Кустурица изјавио је Срни да је забрана уласка руском писцу Захару Прилепину у БиХ обнова старе праксе коју су практиковали представници номенклатуре Савеза комуниста, с тим што сада забране исписују „неписмени извршиоци који тешко да су прочитали и лектиру из основне школе“.

„Плаше се да им Захар поремети „иначе стабилну ситуацију у БиХ“. Пошто им пред кућним вратима блеје мигранти, добили су задатак из истог извора који је забранио улазак Прилепину да на несрећним избјеглицама са Блиског истока вјежбају задаћу из хуманизма и сорошевске ренесансе промјене европске крви“, рекао је Кустурица.

Он каже да им смета писац романа „Обитељ“, једног од највећих романа модерне европске књижевности који је добио и Андрићеву награду и који је „Микеланђеловска метафора о страдању руског народа у времену бољшевизма“.

Кустурица је нагласио да је забрана уласка Прилепину у БиХ озбиљно упозорење предсједнику Републике Српске Милораду Додику.

„Та наредба је зла намјера неписмене фукаре која је одувјек мрзила културу, а највише руску и која управо вјежба силу над књижевником. Дај Боже да не оде и даље“, упозорио је Кустурица.

У Бањалуци је синоћ требало да буде одржано књижевно вече руског писца Захара Прилепина, али му је у четвртак, 23. августа, на улазу у БиХ забрањен улазак због наводних безбједносних разлога.

Ову наредбу донијела је Обавјештајно-безбједносна агенција 26. марта, а у образложењу рјешења, које је у посједу Срне, наводи се да би боравак Прилепина на територији БиХ представљао „пријетњу безбједности БиХ, јавном поретку или међународним односима БиХ“.

Амбасада Руске Федерације изразила је забринутост и дубоко разочарење због забране уласка у БиХ Прилепину и навела да се обратила Министарству иностраних послова БиХ за разјашњење.

Чланак КУСТУРИЦА: Забрана уласка Прилепину у БиХ озбиљно упозорење Додику се појављује прво на ИСКРА.

Сарајево: Руска амбасада (Фото: РТРС/ Глас Српске)

Амбасада Руске Федерације изразила је забринутост и дубоко разочарење због забране уласка у БиХ руском писцу Захару Прилепину.

„Амбасада изражава забринутост и дубоко разочарање због овог инцидента. Обратили смо се Министарству иностраних послова БиХ за разјашњењем“, саопштено је из Амбасаде Русије.

У саопштењу се подсјећа да је данас на Граничном прелазу Рача између БиХ и Србије руском држављанину Евгенију Захару Прилепину забрањен улазак у БиХ.

„Евгениј /Захар/ Прилепин је познати руски писац не само у Русији, већ широм свијета, укључујући БиХ и Србију. Он је требало да стигне у БиХ на позив руководства Народне библиотеке града Бањалука као почасни гост 53. Кочићевог збора, односно књижевне вечери у Народној библиотеци у оквиру овог догађаја“, истичу из Амбасаде Русије.

У саопштењу се напомиње да је Прилепин раније више пута боравио у посјети БиХ.

Чланак АМБАСАДА РУСИЈE: Разочарење и забринутост због забране уласка у БиХ Захару Прилепину се појављује прво на ИСКРА.

(Захар Прилепин) Фото: rs.sputniknews.com

Познати руски писац Захар Прилепин оцењује као преседан чињеницу да му је данас забрањен улазак у Босну и Херцеговину због тога што, како му је објашњено, представља претњу за безбедност те земље.

Чланак СПУТЊИК: Зашто је Прилепин опасан за БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Захар Прилепин (фото:mojenovosti.com)

Руском писцу Захару Прилепину забрањен је улазак у БиХ због наводних безбједносних разлога, сазнаје РТРС.

Рјешење (Фото: РТРС)

Прилепин је требало да учествује у књижевној вечери поводом Кочићевих дана у Бањалуци.

У образложењу рјешења о забрани уласка, које РТРС ексклузивно посједује, пише:

„Наредбом ОБА-е БиХ од 26.03.2018. године Прилепин има забрану уласка у БиХ. Његово присуство на територији БиХ представља пријетњу безбједности БиХ, јавном поретку или међународним односима БиХ“.

Рјешење – потпис (Фото: РТРС)

Прилепин је савремени класик. Његове књиге укључене су у програм руских хуманистичких факултета. Уџбеник Историја руске књижевности XX вијека (издање 2013. године, с препоруком Министарства образовања и науке РФ) садржи посебно поглавље о Захару Прилепину, којим се завршава курс савремене књижевности.

Роман Породица Захара Прилепина, објављен 2014, помирио је све његове критичаре – сложно су га оцијенили као догађај у руској књижевости, а аутора сврстали у класике. Породица је добитник четири најзначајније књижевне награде у Русији, и то две националне – 2014. „Книга года“( „Књига године“), „Большая книга“ ( „Велика књига“), „Лучшая художественная книга“ ( „Најбоља белетристичка књига“ ) и 2015. Награда за бестселер (побједник ИВ конкурса „Ревизор – 2015“).

Прошле године, Захар Прилепин био је гост и српског режисера Емира Кустурице на „Кустендорфу“.

У Андрићграду му уручена награда „Иво Андрић“ за животно дјело.

Чланак ЈАДНА ЈЕ ДРЖАВА КОЈА СЕ БОЈИ УМЈЕТНИКА: Захару Прилепину забрањен улазак у БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Захар Прилепин (Фото: Sputnik / Владимир Трефилов)

Руски писац Захар Прилепин изјавио је да је задовољан одговором руског председника Владимира Путина на питање које му је поставио током „Директне линије“, закључивши да је чуо оно што је и желео.

Прилепин се руском председнику обратио као саветник лидера ДНР и официра армије самопроглашене републике. Он је говорио о страховањима у Донбасу да ће украјинска војска почети војну операцију током Светског првенства у фудбалу које се од 14. јуна до 15. јула одржава у Русији.

Путин је, одговарајући Прилепину, рекао да се нада да напада неће бити, али је истакао да ће у случају таквог развоја догађаја „последице за украјинску државност бити озбиљне“.

„Први кључни моменат је да у случају напада Украјина ризикује да изгуби своју државност. Други кључни моменат је да се народ Донбаса неће уплашити, он је направио свој избор и не бира кијевску власт, што на сваки начин подвлачи легитимност избора Донбаса. Треће тачка – Русија чини све што може да ситуација не би кренула по кијевском сценарију. Оне ствари које су мени важне, чуле су се“, закључио је руски писац.

Чланак ПРИЛЕПИН: Задовољан сам Путиновим одговором о Донбасу се појављује прво на ИСКРА.

(Захар Прилепин) Фото: Sputnik/ Владимир Астапкович

Британски мислилац и писац Џонатан Џонс у новини Гардијан позива на тотални културни бојкот Русије: нико овамо да не долази, да не пева, да не плеше, ни у пиштаљку да дуне – све док се Руси не дозову памети. Текст је изазвао много галаме, разматрају га са необичним жаром, мада се ту, у ствари, нема шта разматрати – ситуација није од јуче, него траје много година.

У недавном роману Џулијана Барнса „Пре него што ме је срела“ постоји оваква сцена. Јунакиња је сквасила чарапе и опсовала: „Мајку ти!“

Њен муж, зачуђен таквом лексиком, пита:

„А шта би радила ако би се овде искрцали Руси?“

(Наравно, па шта би се друго могло и питати у таквој ситуацији? У таквим околностима увек се сетиш Руса.)

Чудно, али јунакиња уопште није изненађена, и она са своје стране пита: „Да ли је то претња или обећање?“ Муж одговара: „Не, друго хоћу да кажем. Опсовала си кад си сквасила своје чарапе, па сам помислио: шта би тек рекла ако би сломила ногу или ако би се искрцали Руси, или нешто слично“.

Крај цитата.

Можете замислити: Енглез и Енглескиња говоре о руском искрцавању као о некаквој страшној, али у суштини могућој и предвидивој ствари.

Па неће ваљда причати о сађењу руских бреза?

Између осталог, Руси се још никада нису „искрцавали“ на територији Велике Британије. Дотле су Енглези, напротив, бомбардовали Соловјецки манастир (на несрећне монахе бачено је неколико тона бомби), у Кримском рату војевали су на страни Османске империје, током Грађанског рата спровели су директну агресију и баш се „искрцали“, заједно са Французима, у Мурманску и Архангелску, отворивши против Москве Северни фронт.

Без обзира на све то, знаменити писац Џулијан Барнс описује разговор о „руском искрцавању“ (да ли је он уопште икада видео Руса изблиза?) – као нешто просто и уобичајено, на граници баналности.

Да ли вам је сад јасно какав је њихов однос према нама?

Сећам се, велики енглески певач Стинг имао је песму на сличну тему: о томе да Руси неће ратовати – зато што они такође воле своју децу. Прелепа песма, али звучи тако као да је посвећена вуку или медведу: како би било вуковима и медведима кад би дошли зечеви, антилопе и кошуте и смазали им децу. Ма исти случај, закључује Стинг.

У ствари, његовом песмом могла су се само деца збуњивати, у целој Великој Британији она баш никога није успокојила.

Као да се од тог времена у принципу ништа није променило. Међутим, после свих ратних сукоба са поменутом Великом Британијом, који су се одвијали, још једном напомињем, на руској земљи, када су енглески војници директно интервенисали овде, у нашим крајевима – да ли је некоме познат случај да неки руски писац описује сцену бар издалека сличну овој коју сам горе навео? Као: „ускоро ће се искрцати Енглези – о чему ћеш тада певуцкати, драга?“

А она одговара:

„Енглези? Какав ужас! Нема ничега страшнијег од Енглеза!“

Или можда код нас постоји песма на ту тему – а не сећате се? Са речима, отприлике: „Енглески момци неће нас убијати зато што они воле свој јутарњи пудинг, спремљен топлим мајчинским рукама“. Нема такве песме? А зашто? Зар ти Енглези умало нису убили главног руског писца, Лава Толстоја? А без тог официра историја Русије сигурно би била друкчија.

Растојање од тога како Русе представљају у америчком филму (шубара, вотка под седиштем космичког брода, „дођавола, заборавих да искључим нуклеарни реактор“, „сва моја родбина нестала је у Гулагу, али сам ја на удици КГБ-а, и могу само да маштам о слободи: шта ти мислиш, хоћу ли успети да допливам до Енглеске из Архангелска, у зимском периоду?“ – до тога како нас узгред представљају понајбољи савремени енглески списатељи – то растојање у ствари је минимално.

Жалосно – али је тако.

Можда је непотребно што Руси хоће да изгледају као Европљани, а нико им свеједно не верује. Енглези могу знати двојицу, тројицу или петорицу Руса сличних европејцима, или чак читаву позоришну групу, потпуно европску, можда и бољу од европске, али ће потајно свеједно бити уверени да се иза леђа тих европских Руса, у њиховом хладу, иза ограде са бодљикавом жицом кроз коју је пуштена ужасна руска струја, крије огромна гомила правих, а не лажних Руса, с ножевима у зубима.

Мада, зашто у зубима? Руси ће зубима прегристи бодљикаву жицу, а ножеве могу преносити у сопственом телу.

По свој прилици, ми немамо никаквих шанси да постанемо бољи у очима Европе. Нема другог излаза осим да одговоримо адекватно њиховим представама.

Руси треба да буду онолико лоши каквим их сматрају.

Драги Џулијане! Као писац писцу, желим да вам поручим: ако ваша земља не прекине са својим санкцијама, Руси ће се код вас обавезно искрцати, поломиће ваша скровишта и прегазити ваше травњаке.

И попиће сво пиво у вашим пабовима.

Руси не воле ни своју децу, у то се не уздајте. А како се односе према туђој, не можете ни да замислите.

Упамтите то. И Стингу пренесите.

(Из зборника „Огледало руско“, приређивач и преводилац Желидраг Никчевић)

Чланак ЗАХАР ПРИЛЕПИН: Руси у енглеском огледалу се појављује прво на ИСКРА.

(Захар Прилепин) Фото: Sputnik/ Владимир Астапкович

– Караџић, Младић, и у Хагу убијени Милошевић – просто су заробљеници – каже ексклузивно за „Искру“ велики руски писац Захар Прилепин, коментаришући јучерашњу пресуду Хашког трибунала генералу Ратку Младићу.

– Оно што се јуче догодило у Хагу није суђење, већ масакр непријатеља. Иживљавање над непокорним Србима.  Српске енклаве у Хрватској и Босни желеле су да се споје са Србијом како би народ тамо избегао масакре и геноцид, баш као што су  нама у Русији желели да се придруже, због заштите од неонациста подржаних од западних земаља, Крим и Донбас.

Разлика између Србије и Русије само је у томе што је Русија велика, што је моћна. Русија је дужна да помогне Младићу. Срби не смеју да забораве шта је  њима урадио Запад и не смеју да се продају Западу. Запад нас купује само због тога да би нас полако убијали – каже Прилепин.

– Молим вас такође и да пренесете наше братске поздраве Емиру Кустурици, од свих нас из Доњецка. Ако једном реши да нам дође у госте, у Доњецк, овде ће то бити народни празник – поручује  велики писац који је Доњецку, командант једног добровољачког батаљона.

Чланак ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: ЗАХАР ПРИЛЕПИН О ПРЕСУДИ  МЛАДИЋУ: Оно што се догодило у Хагу није суђење, већ масакр  се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Познати руски књижевник Захар Прилепин гост је Андрићграда и другог Сајма књига који је данас отворен у Андрићграду. Прилепин је данас поподне са гостима Сајма бродом обишао кањон Дрине, видео места страховитих страдања Срба у Другом светском рату, а вечерас у Андрићграду, на свечаности отварања Сајма књига, дочекан је аплаузом и љубављу.

– Данас сам путовао Дрином, и иако ја живим у највећој држави на свету, такву лепоту нисам видео, и на томе вам завидим. Код нас у Русији много је добрих, много талентованих људи, али, таквог брата као што је Кустурица – нема. Ми Руси понекад изгледамо тако мрачно, али, ми плешемо изнутра, у својој души и својом душом. Уз музику Кустурице и Но смокинг оркестра, плесали би данас, сигуран сам и Толстој и Достојевски да су живи, чак и Свети Серафим Сарофски и медвед који је дошао код њега да му излечи шапу… И они би сви заједно плесали. Завидим вам што имате оваквог Емира, а ја га сматрам руским. У Русији има много војника, ратника, али ти момци који су дошли из Србије да би ратовали заједно са нама, са Русијом у свим ратовима, без њих би нам било много теже. И ја сам много поносан што имам такву браћу и сестре из Србије. И ако код вас буде проблема ми ћемо такође да вам притекнемо у помоћ – рекао је Прилепин поздрављен бурним аплаузом.

– Најважније што ми имамо јесте наша музика и наша литература. Нас могу да преваре, али, национални код чува се у нашој речи у нашој музици. Достојевски и Иво Андрић нас никад неће преварити. У Холивуду увек побеђују највећи роботи и највећи мајмуни само никад не побеђује Словен и никад не побеђује Христос. Док су Словени сви заједно нама ништа није страшно. Хвала вам за ову победу – рекао је Прилепин.

Чланак ЗАХАР ПРИЛЕПИН У АНДРИЋГРАДУ: Има у Русији много добрих људи, али, нема брата као што је Кустурица се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

На препуном Византијском тргу у Андрићграду, уз присуство бројних званица, богат културни програм, вечерас је свечано, у склопу „Видовданских свечаности“, отворена 40. по реду „Вишградска стаза“, културна манифестација посвећена делу Иве Андрића. Вишеград и Андрићград од вечерас су културна престоница и културни центар Србије и Републике Српске, а „Видовданске свечаности“ у Андрићграду и Вишеграду настављају се сутра, на Видовдан, отварањем Сајма књига у Андрићграду.

На Византијском тргу вечерас су најпре интониране химне Србије и Републике Српске. Присутнима се обратио Дане Малешевић, министар просвете у Влади РС, а начелник општине Вишеград Младен Ђуревић поносно је истакао да је Вишеград вечерас престоница културе која окупља умне и добронамерне људе.

Министар  Малешевић рекао је да му је задовољство што присуствује свечаном отварању манифестације „Вишеградска стаза“, која већ 40 година његује сјећање на богато стваралаштво нобеловца Иве Андрића.

– Можемо бити поносни на ову величанствену културну манифестацију која чува стихове, записе и животне мудрости Андрића, али и савремених књижевних стваралаца који слиједе његов пут. `Вишеградска стаза` је прави празник умјетности који оплемењује културну сцену овог краја, али и Републике Српске у цјелини“, рекао је он.

Малешевић је истакао да је Андрић у наслеђе оставио немјерљиво културно богатство, што обавезује да се од заборава чувају та непроцењива дела и да усмеравају младе генерације да читају Андрића како би стасали у поклонике истинских културних вриједности.

Начелник општине Вишеград Младен Ђуревић поносно је истакао да је Вишеград вечерас престоница културе која окупља умне и добронамерне људе.

– Посебно се вечерас овде захваљујемо Андрићу и свим људима који су се у његово име придружили нашим настојањима да Стаза буде вечна као што је вечно и дело нашег нобеловца. Целог живота, ма где био, Андрић је свакодневно у својим мислима прелазио вишеградску стазу која лечи бол и потире свако страдање. У духу источњачке пословице да је човјек дужан свом завичају, Андрић је свом завичају посветио значајан део свог књижевног опуса. Вишеград је доживљавао као свој завичај. Долазећи, не тако често, проналазио је времена да оживи слике из детињства и да прошета ћупријом, да види одсјај сунца на Дрини, да обиђе школу, сокаке и авлије и да се састане са некадашњим друговима – рекао је Ђуревић.

Вишеградску стазу беседом је отворио Душан Ковачевић, истичући да „овим скромним обраћањем упућује захвалност великом писцу и добром човеку који је својим свеукупним делом и посебно једним романом упознао цео свет са овом плаховитом реком“.

– И, Дрина би остала заувек ту где је од памтивека, помињала би се међу људима и народима са леве и десне обале као крива да би тек овде код Вишеграда била примећена по старом каменом мосту. То би било тако да је велики писац није именовао за један од најпознатијих неживих јунака, ликова своје књиге која у наслову мост назива ћупријом, каменим луком као човеком који је својим телом премостио реку па преко његових плећа прелазе народи, војске и векови – рекао је Ковачевић.

– Усудићу се да данас, на овом месту, допишем неколико реченица посвећених овом скупу и прослави на месту које нико жив није могао ни да замисли пре двадесетак година. Реч је о Андрићграду, живом споменику, подигнутом у знак захвалности, вољом, инатом и радом, руком задужбинара, професора Емира Кустурице, човека старог неколико стотина година, који се у различитим вековима појављује у разноразним митовима. Данас је то човек познат као један од најзначајнијих филмских режисера, са даровима за глуму, музику и литературу, и са, кад погледамо ово прелепо чудо, даром за архитектуру – рекао је Ковачевић.

О књижевном лику Андрића говорио је и Емир Кустурица.

– Ако већ треба да говорим о Иви Андрићу, почећу од краја. Андрић је написао тестамент у коме је захтевао да буде сахрањен поред жене са којом је живео, а завршио је у загрљају Родољуба Чолаковића. Због тога је за живота говорио да на Балкану постоји закон да се мртвом вуку у зубе гледа. А до тог краја док се дође постоји опасност кроз коју је и Вишеградска стаза пролазила и мислим да је ово прави тренутак да се обједини оно што наш народ зна о музици, о литаратури, о свим видовима уметности – рекао је Кустурица.

– Од Матије сам сазнао да је Андрић сахрањен тамо где није хтео. Држава Србија није га се одрицала, али се врло често дистанцирала од Андрића, посебно после Титове смрти, где се показивало да је Андрић, како се то данас каже, био контраверзни лик. Дакле био је неко ко је у политици деловао како није одговарало Титу, али је ипак на крају био како ваља. У тренутку кад је требало да почине и да се упокоји он је остао тамо где није желио. У таквој ситуацији где постоји један град где је он код своје тетке провео свој школски век и где је кроз тај прозор створена највећа слика света, а зато имам и потврду једног немачког писца који ми је на једну стару тему – да ли је Андрић већи од Гетеа, рекао – можда није од Гетеа али од Томаса Мана сигурно јесте. Да ли је било довољно да се не услиши последња жеља једном таквом аутору па да се после тога, што рече Душко, из ината сконцентрише енергија и као дар од Бога се врати на оно место где је он гледао на мост и да се ту направи град који је посвећен њему уз једну малу турбуленцију која се развијала неко време и којој је данас, чини ми се, дошао крај – Андрићград је пришао Вишеграду, а Вишеград је пришао Андрићграду и то је сад једна целина и то ће Вишеградска стаза да потврди – закључио је Кустурица.

У другом делу програма, Андрићеве записе из „Знакова поред пута“ говорио је глумац Небојша Дугалић, а наступио је и хор „Србадија“ из Бијељине. Публика у Андрићграду нарочито топло поздравила је извођење руских композиција.

Чланак КУСТУРИЦА НА ОТВАРАЊУ ВИШЕГРАДСКЕ СТАЗЕ: Андрићград је пришао Вишеграду, Вишеград Андрићграду и то је сад целина се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Андрићград ће на Видовдан поново бити културна престоница Србије и Републике Српске. На свечаној церемонији прославе Видовдана и отварања Другог сајма књига, 28. јуна у 17 сати учеснике Сајма, госте Андрићграда чека, по обичају, богат културно уметнички програм.

Наступиће хор „Србадија“, фолклорна друштва, гудачки квартет Бањалучке филхармоније, глумац Небојша Дугалић, посетиоцима Сајма обратиће се Душко Ковачевић, Захар Прилепин, Сајам ће свечано отворити министар науке и технологије у Влади РС проф. др Јасмин Комић.

Следи радионица: Савремена литература и кинематографија на којој учествују Емир Кустурица, Lorenzo Miglioli, Giancarlo De Cataldo, Andrea Gambetta, изложби: Српкиња – хероина Великог рата и Хлеб у Великом рату, представа „Прах“…

Још једно вече за памћење у Андрићграду у режији Емира Кустурице.

Чланак КОВАЧЕВИЋ, ПРИЛЕПИН, КУСТУРИЦА: Богат културни програм у Андрићграду на отварању Сајма књига на Видовдан се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Петер Хандке, Милован Данојлић, Ју Хуа, Захар Прилепин и њихови домаћини, Емир Кустурица и Владан Вукосављевић, разматрали су у оквиру скупа „Београдски контрапункт“ ситуацију у којој се налазе култура и уметност, посебно књижевност, скренувши пажњу на хиперпродукцију књига, невидљивост великих писаца и да су они изгубили утицај у савременом свету.

Кустурица је констатовао да је ово век у коме је све колабирало, укључујући културу и уметност, време када велики романи не обележавају час у коме живимо, већ су маргинализовани и приметио да данас не можемо да кажемо да има мање добрих писаца него у претходном веку, али су постали мање видљиви, затрпани „гомилом смећа“.

Констатовао је да данас у Кану од 5.000 филмова 22 која ваљају одређује идеологија савременог западног света која тврди да су комунизам и фашизам исто и намеће политичку коректност и аутоцензуру као базу понашања.

„Тешко је живети у времену у коме култура губи значај, а смеће прави шуму кроз коју се тешко долази до великих дела. Политичари су преузели функцију великих уметника, а велики уметници су остали без утицаја. Уметник у Европи је изгубио позицију, његов глас се не чује“, рекао је славни редитељ.

Хандке је оценио да је Кустуричина констатација страшна, али исправна, с тим што се не слаже да су политичари отели утицај уметницима.

„Нико ту није злочинац, сви су недужни и то је скандал. Невиност и недужност људи је крива“, рекао је Хандке, приметивши да је филм узео примат у односу на остале уметности, али и нагласио да писмо једног читаоца из Неготина или Сеула вреди више од листе бестселера.

Прилепин се надовезао на Кустуричину констатацију да нас савремени глобализовани свет позива да одустанемо од идеологије, свог идентитета, поручујући „дођите голи у наш глобални свет и бићете срећни“, при чему они, приметио је руски писац, не одустају од своје идеологије, свог народа, свог имена.

Указао је и да је у Француској „омиљено јело“ лоша вест из Русије и да је Србија једина земља у Европи где може да говори похвално о Русији.

„Задатак уметника је да не буде подложан манипулацији. Достојевског би данас сматрали злочинцем, иако је он писац број један у свету и сви га поштују. Толстој би био фашиста и нитков. Достојевски, Толстој, Хемингвеј нису били политички коректни“, навео је Прилепин приметивши да у Русији писци још увек имају велики утицај, за разлику од других земаља Европе.

Истакао је да његове књиге чита сваки стоти становник Русије, укључујући и председника Владимира Путина.

„Ја тако утичем на Путина, а Путин утиче на свет“, уз осмех је додао један од најчитанијих руских писаца последње деценије.

Прилепин је, такође, приметио да криза утицаја писца на масу није последица тога што су људи усмерени на нешто друго, већ зато што је писац постао превише послушан, „као да су га дресирали“.

Фото: РТС

„Књижевност трпи још већи изазов да се бори за правду, истину и човечност“

Данојлић је рекао да је огромна количина књига плод опште демократизације, лакоће објављивања, чињенице да свако ко научи 30 слова хоће да напише књигу, али је ипак уверен да права књига увек нађе свог читаоца.

Констатовао је и да је поезија постала потпуно невидљива, да су се песници на западу претворили у „секту првих хришћана“, што је индикативан знак опадања културног капацитета и животног елана.

Сматра и да тешко увиђамо чињеницу да су велике западне културе вековима грађене на пљачки, отимачини, ратовима, експлоатацији колонија и сопственог народа и поручио да морамо у свом односу са западним светом, од кога још увек имамо шта да научимо, да раздвојимо управо то од горких ствари и пронађемо сопствени пут између тих супротности у свету којим влада лаж.

„Оквир у коме живимо је презасићен лажима и култура, посебно књижевност, настоји да одржи стандард нормалности и поштеног мишљења што је најтеже. У ситуацији када све посматрамо кроз призму западног империјализма, књижевност трпи још већи изазов да се бори за правду, истину и човечност“, нагласио је Данојлић.

Фото: РТС

Тврди и да је „маса описмењена да би читала упутства за белу технику, таблоиде и потписивала чекове, што се не разликује много од стања потпуне неписмености“, али и додао да не треба очекивати да сви читају и то врхунску литературу јер то не би био нормалан и здрав свет.

Хуа је скренуо пажњу на интересантну појаву коју је недавно приметио на једном такмичењу – да писци, рођени после деведесетих година, имају своје компаније које воде њихови менаџери од двадесетак и нешто година и који креирају велику базу обожавалаца, али и нагласио да је оптимиста да ће значајне књиге увек имати утицаја на људе.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић, чија је идеја организовање „Београдског контрапункта“, осврнуо се на хиперпродукцију књига, запитао се колико је књига заправо потребно појединцу да би оне имале темељан ефекат на њега и приметио да је индустрија забаве од културе учинила робу и да ће то довести до њеног краха.

Хандке је, реагујући на анализу стања на књижевној сцени, коју су изнели учесници „Београдског контрапункта“, повикао да је доста кукања.

„Баш ме брига да ли имам читаоце. Ја сам одлучио да наставим да пишем као и до сада“, закључио је славни књижевник и цитирао Гетеа који је рекао да „у тешким временима, где је све незивесно и трагично, велики људи настављају да раде као да се ништа не догађа“.

Чланак КУСТУРИЦА: Политичари су преузели функцију великих уметника, а велики уметници су остали без утицаја се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Петар Вујанић

„На пуштајте своју децу у војску, Украјинци. У томе нема никаквог смисла, ни најмањег. Они не умиру за Лавов ни за Одесу. Они умиру зато да би Порошенко још месец или годину дана седео на власти”, пише Захар Прилепин.

„Према информацијама добијеним пресретањем радио-сигнала, у претпразничним данима код Горловке је за један дан убијено и рањено 57 војника и официра Оружаних снага Украјине”, пише руски писац и заменик команданта извиђачко-јуришног батаљона специјалне намене војске ДНР Захар Прилепин за портал Свободная пресса.

„У правцу Широкина је потучен штаб батаљона Азов, 21 војника су убијена. Али то је само у штабу. Укупни губици се броје стотинама. И то само, понављам, на два положаја током празничних и претпразничних дана.”

„Ако те губитке упоредимо са губицима војске ДНР, познато је да за то исто време погинуло шест војника током артиљеријског гађања од стране украјинске војске. И још да су, што је ужасно, у безумној паљби артиљерије украјинске војске погинула четири цивила у Авдејевки и шест и Безименом. Двоје деце је остало без родитеља. Украјинска страна о губицима међу цивила не саопштава ништа.”

„Из ових бројки свако сам може да изведе закључке. То јест, губици су у односу најмање седам са њихове према једном са ове стране, и то само они који су већ потврђени. Али када се утврде укупни подаци о Широкину, разлика ће бити још више обесхрабрујућа.”

„Шта о томе саопштава украјинска страна? Она не саопштава ништа. Од 1. маја, ако верујемо њиховим подацима, имали су једног, ваљда, рањеног. Шокантно је, али ето таква слобода код њих влада.”

„А шта говоре људима којима носе сандуке? Шта кажу очевима и мајкама погинулих ових дана? Да су им деца отрована? Да су испала кроз прозор? Да су страдали у саобраћајној несрећи? Невероватно лажљива и подла власт. Лажљива није зато што крије губитке, можда губитке понекад и треба скривати. Лажљива је и подла зато што никакав Донбас они никада неће добити. Доњецку и Луганску област ипак ће морати да предају, и то у целини.”

„Људи на другој страни гину само зато да би на власти остао Порошенко. Ако Порошенко нареди да се повуку и однесу тешко наоружање, све ће одмах престати. Али онда ће се добровољачки батаљони вратити у Кијев и откинути му главу. Две трећине добровољачких батаљона сада су на првој линији фронта. Њих се нико не плаши у Донбасу. Њих се плаше они у Кијеву.”

„Руски либерали су много галамили о томе да у Украјини нема никаквог нацизма, погледајте, рекли су, резултате избора. То би било као када би манијак ухватио као таоце породицу са дедом, бабом, родитељима и петоро деце, а тамо дошли наши заштитници људских права и, пошто су проучили ситуацију, рекли: све је у реду, тамо је један човек ’против’, а девет је ’за’, манијак је у мањини, треба да се боримо за његова права.”

„Група суманутих кијевских политичара, који се брину само за то како да сачувају власт (и, такође, живот), десетак градоначелника и губернатора широм Украјине са њиховим поданицима, неколико хиљада декларисаних нациста, пола и по процента лудих маргиналаца и око пет хиљада идиота на друштвеним мрежама стварају наш утисак о целој Украјини. При чему, по правилу, они не гину. Гину најчешће млади, глупи и несрећни, регрути у армији. Њих ми је веома жао. На пуштајте своју децу у војску, Украјинци. У томе нема никаквог смисла, ни најмањег. Они не умиру за Лавов ни за Одесу. Они умиру зато да би Порошенко још месец или годину дана седео на власти. А онда ће га и онако скинути.”

„Они још умиру зато да би пацови у позадини 9. маја од Бесмртног пука у Кијеву, Одеси, у Дњепропетровску и Лавову из руку људима отимали портрете и газили их. Да ли за то стварно вреди умирати? А за шта овде умиру људи – то сви знају. За то да се та безобразна гамад никада не појави у Донбасу. И гамад се овде никад неће појавити”, закључује Прилепин у свом тексту.

ruskarec.ru

Чланак ПРИЛЕПИН: Украјински војници умиру за Порошенкове милијарде се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Петар Вујанић

У ПРОДАЈИ се појавила најновија књига Захара Прилепина „Вод“. О руским писцима, композиторима и драматурзима који су се борили за своју Отаџбину.

Тим поводом је дао интервју угледном московском дневном листу „Известија“.

• Писац је по свом бићу хуманиста. Како онда може ићи да ратује?

– Ко је рекао да је писац – хуманиста? А ко је рекао да ићи у рат противречи принципима хуманизма? У Донбасу је убијено 8.000 људи, од тога – 232 деце.

У чему је хуманизам? У томе да се седи и говори: „Нећу узети оружје у руке јер сам ја миротворац и хуманиста? Или ипак има смисла поћи и покушати зауставити рат? Моје је мишљење да је хуманизам управо у овом другом.
Сервантес је у рату изгубио руку, Егзипери је ратовао, Ромен Гари такође. Бајрон је погинуо. Љермонтов, Батјушков и Толстој су служили у армији. Чак и Достојевски и Фет.

• Љермонтов је један од стваралаца-ратника, а није поменут у вашој књизи…

– У „Воду“ се говори само о књижевницима рођеним до 1799-те године. Зато ћу написати и други том у којем ће се појавити и Љермонтов, Полежајев, Бенедиктов, Толстој, Гаршин и цела плејада официра. А то је само XIX век. Последњи у том тому биће Гумиљов и Хлебњиков. Ако будем жив, написаћу том о њима.

• „Ако будем жив“? То показује да схватате да у ратовима убијају. А ви имате четворо деце. Да ли сте о њима мислили?

– А ако неко нема децу – да ли је због тога лакше? Тај који нема децу чак ни потомство не оставља иза себе, оне који би продужили његов род. Сви ми говоре: „Куда идеш? Па ти имаш четворо деце“. Па шта?

• Деца ће плакати…

– Плакаће, па ће престати. Нико не плаче цео живот.

• Шта су деца рекла кад је тата одлазио у рат?

– Ја већ три године идем у Донбас. Навикла су се већ. Средњи син се понекад буни: „Зашто стално путујеш? Пусти друге да тамо иду“. Све у свему, сви све схватају.

• Желите ли ви то да уђете у историју?

– Ја сам у историју већ ушао, код мене је то већ у реду.

• Вас сматрају безмало „лицем Донбаса“. Зар тамо нема других који су кандидати за ту улогу?

– Александар Владимирович Захарченко – апсолутно је херојски тип човека. Три пута је рањаван, има харизму. Он је поштовани лидер Донбаса…

• Изгледа да је потребан још неко…

– Донбасу су потребни сигнали из Русије. Треба му да зна да није заборављен. То је за његове људе празник, а тамо је празника мало. Признали су им пасоше – празник. Допутовао глумац Александар Михајлов – празник. Иван Охлобистин добио пасош ДНР – празник. Стигли Саша Скљар, Вадим Самојлов из „Агате Кристи“, Чичерина и Џанго песму о Донбасу сачинили – све су то празници…

• Како се односите према естрадним уметницима из Русије који држе концерте по Украјини? Они тврде: „Тамо такође живе Руси, они нас позивају“.

– Мени се то нимало не свиђа. Наравно, то је њихова ствар. Русија је – слободна земља. Ипак, у томе постоји парадокс: Руси живе и у Донбасу и наше естрадне звезде зову себи. Ако неко од њих одржи концерт у Кијеву, а потом у Доњецку, ја ћу му рећи: „Брате, хвала ти, ти си други на овом свету после Индире Ганди“. Али, нема ни једног који би гостовао и у Кијеву и у Доњецку.

• Због чега људи иду да ратују у Донбасу? Фали им адреналин?

– У рат у Донбасу већ поодавно више нико не иде. Момци из Доњецке и Луганске Републике чине 99 одсто састава њихових армија. Тако је и у мом пуку. Грађана Русије у мом батаљону је само 12.

• То је њихова мисија?

– Не, то је њихов живот. Дошли су некада – из идеалистичких побуда – да ратују за Донбас. А онда су остали. Сада је то заиста њихов живот: неки су се поженили, неки већ и децу имају. Они се назад више неће вратити.

Донбасу никакви добровољци нису потребни. Домаћи момци чекају „у реду“ да обуку униформу. Веома много њих то жели.

Узимају се само они који су већ ратовали, они који имају мотивацију, за које се поуздано зна да нису дошли да би се прехранили само…

• Ви такође примате плату?

– Да, 20.000 рубаља и одмах их поделим својим војницима.

• Шта је тачно ваш посао? И, може ли се звати послом?

– Па, јесте то посао. Чак у Доњецку и радну књижицу имам. Званично: ја сам официр армије ДНР…

Чланак ПРИЛЕПИН: Ко је рекао да ићи у рат противречи принципима хуманизма? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Свестски познати руски писац средње генерације Захар Прилепин – који је и саветник председника Доњецке Републике Александра Захарченка и заменик командира једног елитног батаљона армије ДНР – рекао је да долази време када ће оно што ће заменити Минск-2 „изненадити цео свет“.

У интервјуу високотиражном московском дневном листу „МК“, додатно је објаснио и нагласио.

„Оно што ће заменити минске споразуме заиста ће крајње изненадити цео свет. Са тиме се не жури управо зато да изненађење не би било прејако. Обратите пажњу: ако је раније ,цивилизовани свет’ уводио санкције (против Русије и Донбаса) за све и свашта, сада када је Москва признала пасоше и друга документа ДНР и ЛНР – тишина. Још су две републике одједном преузеле 40 највећих предузећа Донбаса и опет – тишина. Навикли се. А и на друго ће се навикнути. У томе и јесте био смисао споразума постигнутих у Минску“.

Прилепин је 90-их година ратовао у Чеченији, а сада је – упитан да ли је рат између Донбаса и Украјине грађански рат, рат за независност, рат за Руски свет или једна од етапа Трећег светског рата – одговорио овако:

– Има свега тога у ономе што се догађало и што се догађа. Ипак, то је примарно устанак руског народа који није желео да се даље игра јереси украјинства и да „иде у Европу“ у којој ни нас ни Украјинце нико не сматра Европљанима и не чека нити ће чекати. Иначе, у Чеченији су вехабије били градска герила, а у Донбасу смо партизани били ми. Сада су се снаге донекле изравнале, али Кијев има 3-4 пута више и војника и технике. Украјина ипак неће победити. Зато што је правда на нашој страни“.

Упитан – да ли је могуће да Русија признана суверенитет Донбаса у некој форми, односно да ли је признавање пасоша ДНР и ЛНР први корак ка томе – Прилепин је, додатно упитан „да ли је то Русији уопште потребно?“ – рекао:

Рецимо да код куће имате дете, брата или оца, а ја вас питам – да ли вам је потребно да се са њиме срећете? Да ли је то уопште умесно питање? У сваком случају, Донбас ће бити руски. То желе сви нормални Руси, а они су већина“.

„МК“ је Прилепину предочио да многи Украјинци Русе не сматрају браћом и да је међу њима и Русима – истовремено и Берлински зид, и црна рупа и гнојна рана… А он је на то узвратио:

„Могу најозбиљније да вам кажем: кад би сутра у Украјини били одржани поштени избори за председника земље – Порошенко и Тимошенко били изгубили од председника ДНР Захарченка. У другом кругу и у тешкој борби, али би изгубили“.

Прилепин је одговорио и на питање: Шта је Руски свет – да ли је то неки мит или нешто реално, односно – шта је за вас данас заиста Руски свет?“

Учинио је то овако:

„Руски свет је реалност каква су моја кућа, моја породица, моја деца, моја породица и историја моје земље. Ко год је правилно прочитао „Тараса Буљбу“ и запамтио оно што је тамо написано – он таква питања никада неће постављати. А ко још прочита бар неке песме Пушкина, Батјушкова, Фјодора Глинке, Љермонтова или Тјутчева – за њега се ту нема шта више говорити. Све што су нам последњих деценија у главе убацили фарисеји и преваранти однеће прва промаја. Остаће само оно што је главно. А у Донбасу се то главно управо и догађа“.

Чланак ПРИЛЕПИН: Оно што ће заменити Минск-2 изненадиће цео свет, зато се са тим и не жури се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Петар Вујанић

Украјинска Служба безбедности покренула је кривични поступак против руског писца Захара Прилепина, изјавила је портпаролка Јелена Гутљанска.

„Предсудски поступак се води по члану 1. тачке 158-3 (учешће у делатности терористичке организације) и члану 1. тачке 258-5 (финансирање тероризма) Кривичног закона Украјине“, навела је Гутљанска.

Раније је саопштено да је Прилепин постао заменик командира једне од јединица самопроглашене Доњецке Народне Републике.

Касније је лидер ДНР Александар Захарченко доделио писцу звање мајора.

Чланак КИЈЕВ: Украјина тужи Захара Прилепина се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Прес-служба шефа самопроглашене Доњецке Народне Републике Александра Захарченка потврдила је да је писац Захар Прилепин постао заменик командира једног батаљона у ДНР.

„Прилепин је именован за заменика командира једног од батаљона Доњецке Народне Републике“, саопштила је прес-служба лидера ДНР.

Писац Захар Прилепин који је чест гост Србије саопштио је да намeрава да остане у Донбасу.

Раније је у интервјуу који је дао „Космомољској правди“ изјавио да је постао командир батаљона специјалних снага ДНР.

Кремљ није коментарисао ову информацију.

„Ви знате да постоје руски грађани, као и грађани других држава Западне Европе и Источне Европе, који из различитих побуда, по зову срца, или из других разлога заиста иду у те непризнате републике. Не бих овде ништа коментарисао“, рекао је новинарима прес-секретар председника Русије Дмитриј Песков.

Прилепин је прошле године служио као командир одреда специјалне полиције, учествовао је у борбама у Чеченији 1996. и 1999. године. Прво дело овог чувеног руског писца објављено је 2003. године.

Чланак ПО ЗОВУ СРЦА: Познати руски писац заменик командира батаљона у Донбасу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

На свечаности у Андрићграду данас је директор Андрићевог института Емир Кустурица уручио награду „Иво Андрић“ Душану Ковачевићу и руском писцу Захару Прилепину. Ковачевићу је награда додељена за укупно књижевно стваралаштво и за драмско дјело „Хипноза једне љубави“, а Прилепину за роман „Обитељ“ и књигу приповједака „Седам живота“.

Мојим руковањем са Емиром Кустурицом, данас су се овде срели Андрић и Достојевски! Не кажем ово зато што сматрам себе тако и толико великим, али, мој стисак руке данас овде доноси топлину и дух руских класика.
Ово је данас, примајући из руку Емира Кустурице награду „Иво Андрић“, коју Андрићев институт у Андрићграду додељује већ другу годину, рекао најбољи руски писац данашњице Захар Прилепин. Њему је награда додељена за роман „Обитељ“ и књигу приповедака „Седам живота“.

– Долазим из Доњецка, а на поласку, моји другови, борци рекли су ми само – поздрави нашу браћу Србе. Руси воле многе народе, али, никад, рецимо, неће рећи поздрави браћу Французе, или, поздрави браћу Пољаке, кад каже брат, Рус мисли – брат Србин – рекао је Прилепин захваљујући се на награди.
Награда Андрићевог института из Андрићграда за укупно књижевно стваралаштво и за драмско дело „Хипноза једне љубави“, додељена је данас у Андрићграду драмском писцу Душану Ковачевићу.
– Изузетна ми је част што сам данас у овом здању које сматрам националним. Овакво чудо не постоји нигде на свету да је читав град саграђен у част једног од највећих писаца 20-тог века. Самим тим ова награда ми је веома важна и нема тог писца чије би име могла да носи једна оваква награда а чије би ми име могло бити драже, жељеније од имена Иве Андрића. Ова награда је као златна значка наше књижевности. Одрастао сам на причама, приповеткама, романима Иве Андрића, као и тадашње генерације, без ових технолошких чуда, међу људима који су читали, и увек ми је посебна била књига „Знакови поред пута“ и она увек стоји поред мене. Кад год хоћу да прочитам нешто мудро узмем ту књигу – рекао је Душан Ковачевић захваљујући се на награди.
Образлажући одлуку жирија да додели награду Прилепину, професор Јован Делић рекао је, данас,  да Прилепин наставља традицију великих руских писаца од Толстоја до Солжењицина.
– Андрићева награда Прилепину промовише ову награду као међународну књижевну чињеницу – рекао је професор Делић.
– Прилепина су неки престали да воле због Доњецка и Новорусије, а почели су да га воле због његовог невероватног приповедачког духа.

Кажу за њега, такве приповедачке мајсторије изводио је у своје време Хемингвеј. Његовом причом делује магија, он је дошао из Русије а тамо људи ништа не раде са пола снаге. Он својим делом обнавља врхунски дух руске књижевности – речи су члана жирија Желидрага Никчевића.
– Ово ми је прва међународна књижевна награда, и веома је важно да је од српског народа. Као што је и Орден дружбе Путина Кустурици – орден брату – узвратио је Прилепин.
У образложењу жирија за награду Душану Ковачевићу стоји поред осталог да је он водеће име српске драме, један од највећих европских смехотвораца.
– Његове драме су ремек дела са изузетним статусом код публике. Подигао је српску горку комику на највиши ниво – оцена је жирија награде „Иво Андрић“.
Иако је раније највљено, додели награде „Иво Андрић“, није данас присуствовао председник Репбулике Српске Милорад Додик, како сазајемо због високе температуре.
– Награду додељујемо већ другу годину уз захвалност Милораду Додику који из председничког буџета годинама подржава културу. Данас смо овде чули много и емотивних и поучних ствари од добитника награде. А оно што неки данас чине Андрићу, веч одавно је записано на страницама његових књига, они му чине зло. Он једноставно није нити може бити националиста, треба само читати његове књиге – рекао је Кустурица.

https://www.facebook.com/iskra.co/videos/735034006658160/

Чланак АНДРИЋГРАД: Душану Ковачевићу и Захару Прилепину свечано уручена награда „Иво Андрић“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Петар Вујанић

У Америци, Русији, а чини ми се и у Србији, интелигенција и такозвана буржоазија представљају три до четири процента становништва, а народ (више од 90 процената) нешто је сасвим друго. Тај посебан слој људи непрестано нам намеће своју вољу, хипнотише нас. Из тога морамо да изађемо, каже у разговору за Спутњик руски писац Захар Прилепин.

Захар Прилепин у Србију долази, како сам каже три до четири пута годишње. Овде има много пријатеља, међу којима је и Емир Кустурица. Српски редитељ угостио је руског писца у Дрвенграду на Мокрој Гори, током 10. филмског фестивала „Кустендорф“.

Двојицу уметника, поред међусобне стваралачке наклоности, спаја и љубав према књижевности и филму, али и поглед на савремени свет који се, према Прилепиновим речима, мења изузетно брзо у тежњи да поново успостави равнотежу уздрману лажним вредностима које већ деценијама прокламују „буржоаски секташи“ широм света.

Били сте у Србији пре неколико месеци, на Сајму књига у Београду. Не чини ли Вам се да се ситуација у свету донекле променила од нашег последњег сусрета?

— Свет се веома брзо мења, јер, рецимо, када се Крим ујединио с Русијом, многи такозвани унутрашњи непријатељи у Русији су викали да се Русија претвара у највећи затворени, усамљени простор на свету, да с њом нико неће желети да има посла. Прошле су, међутим, две године и испоставило се да је ситуација много сложенија него што се првобитно чинило. Имамо веома много пријатеља у Италији, Француској, Грчкој… Ту је и чудни чова Трамп, од кога не знамо шта можемо да очекујемо, али можемо да се надамо. Веома је много људи који у Русији виде наду. Њима се не допада оно што се код њих догађа, осећају се понижено, у Француској, Немачкој, Шпанији, чак и у Великој Британији… Да, свет се мења. Русија је дала на знање да неће да игра њихову игру двојних стандарда. Они покушавају да играју по својим правилима, а ми смо им наметнули своја. Нисмо се уплашили њихових санкција и хвала богу што је у Русији, ипак, остало понешто од Совјетског Савеза, што је утицало на њено понашање. А и Путин је, наравно, дар Господа, појавио се као неким чудом.

Очекујете ли нешто добро од Трампа?

— Имам неких основа да се надам, али ствар је у томе што Трамп није сам. Тамо постоје бројни други интереси, финансијски интереси, интереси специјалних служби, парламента, свих медија, шоу-бизниса. Разумете ли какви су то колосални интереси и утицаји, то је веома сложено. Да је реч само о Трампу, ми бисмо с њим решили сва питања, али ту је још педесет играча.

Да, разговарали смо прошли пут о томе како, заправо, корпорације владају светом. Како видите Трампа у том контексту, он је милијардер, бизнисмен. Може ли се он изједначити с тим корпорацијама?

— Не треба упрошћавати свет као Маркс: овде су корпорације, тамо је Трамп, овде су поштени Руси…

Тако то види обичан човек.

— Да, али то, нажалост, није тако. Постоје разне системске тешкоће и слабе тачке у које ми, народ, треба да продремо, да правимо мале пукотине и да намећемо своју вољу, социјалну вољу, или вољу народа да се уједини — руског народа или неких народа бивше Југославије, на пример… Треба користити тренутке када падају неки председници, када су две корпорације у неком спору. Оно што недостаје савременом свету јесте владавина народа. И у Америци, и у Русији, а чини ми се да је тако и у Србији, интелигенција и такозвана буржоазија представљају три до четири процента становништва, а народ, који чини више од деведесет процената, нешто је сасвим друго. Тај танак слој људи непрестано нам намеће своју вољу, диктира нам, хипнотише нас. Из тога морамо да изађемо. Управо се тиме овде бави Кустурица. Колико год се то чинило чудно, култура у том смислу има огроман значај. Ја сам у Русији 1995. године мислио да је све изгубљено, да је просто немогуће вратити осећај припадности својој земљи, јер су је уништили. Али испоставило се да је тај милион малих људских воља јачи од банака, од интереса буржоазије, од гламурозних часописа. Ти људи су се одједном показали као јачи, иако немају ништа, немају новац, немају иза себе медије. То је парадокс. Али има Бога…

На који начин се тај парадокс огледа у савременом филму?

— Тако што има много људи који подржавају Русију, као, на пример, Стивен Сигал, Оливер Стоун. Они су за Америку једноставно изроди који су узели руско држављанство, који подржавају Путина, али то су часни људи, они су храбри, једноставно поштено посматрају свет. Они нису непријатељи Америке. Данас су то Мики Рурк, Стоун, Сигал, тројица-четворица људи… Сутра ће их бити петнаест, потом већ педесет. Људи ће рећи, ето, они су успели, они се понашају како треба, Русија је нормална земља, она нам помаже да се боримо против тероризма, треба да јој дозволимо да решава своје проблеме у Украјини…

Шта је оно што Вам је блиско у стваралаштву Емира Кустурице?

— Кустурица је снимио „Оца на службеном путу“, снимио је „Аризона дрим“, „Живот је чудо“, „Црна мачка, бели мачор“. То је један редитељ, али су то, заправо, различити редитељи. У сваком од тих филмова проналазим ствари које разумем, које ме муче, радују, које код мене изазивају смех, чуђење, или ме плаше. Величина Кустурице јесте у томе што је створио сопствени, чудесни, ничему сличан свет. Нас су дуго учили да ако срушимо све границе, ако завладају мултикултуралност, политичка коректност и толерантност, онда ћемо сви ми бити јединствени и живети у једној великој породици. А ништа од тога није истина, јер сви ми постајемо један велики Американац. Американци нешто раде добро, нешто раде лоше, нешто раде изузетно добро, али нас то у сваком случају не чини богатијим већ сиромашнијим. Емир Кустурица је један од великана који је у ових последњих тридесет година, веома сложених, не обазирући се ни на шта, не продајући се за новац, за добре односе с естаблишментом, културним и светским, сачувао своју самосвојност, непоновљивост, изванредност. И то је учинио тако да ја затварам очи и налазим се у једном огромном селу, у огромној земљи, по којој се крећу Кустуричини јунаци, лете змајеви, трче пси и мачке, Цигани, оркестри, генијална музика, тамо је рат, овде љубав, тамо част, овде страст.

То је блиско руској души?

— Блиско јесте, али не личи на руску душу. Блиско нам је управо због тога што нама то недостаје, такав жар, такав плес, све то што представља Кустуричин свет… Тога нема код Достојевског.

Ја бих рекла да код Руса такође има страсти.

— То је страст коју су Русији увек доносили с југа. То су Гогољ, одешка књижевна школа, неке руске циганске песме…

И Пушкин.

— И Пушкин… Али он је имао црначке крви, он је репер! У самој Русији доминантно је мрачно, меланхолично расположење, туга, нема тако много радости… У Русији нема редитеља који би могао да сними такав филм. Код нас се веселе само када их обузме велики мамурлук, а после се не сећају шта се догађало. А овде — то је унца-унца-унца-унца све време.

Постоји ли могућност да сарађујете с Кустурицом?

— По мојој прози су снимљена два филма, али су откупљена права за све моје књиге. Оне нису баш политички коректне, а Русија у последњих тридесет година и није била тако слободна како се, можда, чинило, тако да нису хтели да екранизују ни моје књиге о Чеченији, ни о позицији Јељцина… Оне могу да се објављују, у том смислу постоји слобода, али никада никоме није успело да их пренесе на екран, јер нико није давао новац за то. Неке ствари које се дешавају у мојим књигама разумљиве су и блиске свету, чини ми се. Кустурица је сам то рекао, нисам ја измислио. Он је читао неке моје књиге, може се десити да нађемо нешто за сарадњу.

То би била веома занимљива сарадња.

— Да, веома интересантна. И да, с обзиром на то да повремено глумим, ако ми да улогу пса-луталице, бићу веома срећан.

Постоји идеја о покретању књижевног фестивала овде на Мећавнику. Да ли сте разговарали о томе с Кустурицом и који су то писци који би, према Вашем мишљењу, требало да дођу у Србију?

— Емир је, као што сам већ рекао, човек који уопште не припада холивудском и другим сличним естаблишментима. Потребно је тражити исте такве људе по целом свету, у Латинској Америци, Азији, Африци, Русији… Њих нема много, али смо дужни да преокренемо ову ситуацију, да прекинемо ову диктатуру либерализма и демократије, при чему либерализам и демократију треба ставити под знаке навода. То су, заправо, секташи који признају само себе. Они говоре о добру, о миру, а притом бомбардују Југославију, улазе у Украјину. Нас оптужују да смо фашисти, а они су разорили демократију. Много је људи у Француској, Немачкој, на пример, који су прозрели ту безличност. Због тога је потребно давати сигнале, говорити да смо заједно, да можемо да се ујединимо. Засад смо још у мањини, али такви људи постоје.

Чланак ПРИЛЕПИН: Бићу срећан чак и ако ми Куста да улогу пса-луталице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Добитник „Андрићеве награде“ за животно дјело за прошлу годину, коју додјељује „Андрићев институт“, је драмски писац Душан Ковачевић, а награду је добио за укупан драмски опус и ново драмско дјело „Хипноза једне љубави“, саопштио је стручни жири.

„Андрићеву награду“ за најбољи роман објављен први пут у Републици Српској и Србији добио је руски писац Захар Прилепин за роман „Обитељ“ и књигу приповједака „Седам живота“.

Награде лауреатима биће додијељене у „Андрићевом институту“ у Андрићграду 27. јануара.

Стални савјетник „Андрићевог института“ и предсједник трочланог жирија Јован Делић рекао је да је Душан Ковачевић данас не само водеће име српске драме, већ и један од најзначајнијих европских драмских писаца и „смјехотвораца“.

„Ковачевићеве драме `Маратонци трче почасни круг`, `Радован Трећи`, `Сабирни центар`, `Балкански шпијун`, `Свети Георгије убија аждаху`, `Клаустрофобична комедија`, `Професионалац`, `Урнебесна трагедија`, `Лари Томпсон` и друге, објављене у његовим петотомним „Сабраним делима“, све су одреда ремек дела која имају изузетан статус и код књижевне критике и код публике“, истакао је Делић.

Он је оцијенио да је, настављајући традицију Стерије, Нушића и Поповића, а понекад у комбинацији са поетским драмама Симовића и хумором Бећковића, Ковачевић „подигао српску горку комедију на највиши ниво и постао европска књижевна вриједност првог реда“.

Делић сматра да је Прилепин и прије романа „Обитељ“ имао статус класика савремене руске књижевности, а да је тим романом не само учврстио тај статус, већ га и „високо подигао“, наслањајући се на велику традицију руских писаца који тематизују историју.

Члан жирија Владимир Кецмановић изјавио је да му је била част што је учествовао у одлучивању о додјели најважније књижевне награде у овом дијелу свијета.

Он се сагласио са Делићем да је Ковачевић, који је добио „Андрићеву награду“ за животно дјело, један од најзначајнијих српских писаца, али да је својим књижевним иновацијама велики и у свјетским оквирима.

„Ковачевић је признати класик српске и непризнати класик свјетске драме“, каже Кецмановић.

Члан жирија Желидраг Никчевић нагласио је да је проглашење добитника „Андрићеве награде“ у двије категорије за њега „дуго очекивани празник“.

„Када српска култура преко `Андрићевог института` на чијем челу је Емир Кустурица указује поштовање и љубав према руској култури награђујући једног великог руског писца, то је сусрет на врху – у висини очију и срца. То је онај братски стисак руке који показује блискост руске и српске књижевности“, рекао је Никчевић.

Руководилац за књижевност „Андрићевог института“ Александра Вранеш подсјетила је да је Награда „Иво Андрић“ установљена 2015. године и да се додјељује у двије категорије.

Жири који додјељује награду дужан је да током цијеле календарске године прати издавачку дјелатност у Републици Српској и Србији и да објективно сагледа значај укупног књижевног стваралаштва аутора и појединачног романсијерског остварења у том периоду.

Награда се састоји од Повеље и новчаног износа, који се одређује Планом рада „Андрићевог института“.

Чланак ДОДЕЛА НАГРАДА НА САВИНДАН У АНДРИЋГРАДУ: Душану Ковачевићу и Захару Прилепину „Андрићева награда“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ruskarec.ru

О пријатељству са Кустурицом: Нисам веровао да ће он хтети да се упозна са мном

Захар Прилепин: Нас двојица имамо много заједничких познаника у Србији који су одавно хтели да нас повежу, али сам био помало скептичан, јер је Кустурица великан светске кинематографије, а ја сам обичан млади писац из Русије. А онда ми је пре отприлике три године речено да ме Кустурица позива у његов Дрвенград. Помислио сам да је нека грешка. А кад сам последњи пут био у Србији рекли су ми да Кустурица зна да сам ту и хоће да се сретнемо. И тада сам помислио да то није истина, а онда је он сам дошао да ме види. Ја до последњег тренутка нисам веровао. Претходно сам се већ договорио са својим издавачем да се састанемо негде на крају града, и човек је тамо већ наручио вечеру. Кад сам му јавио да морам да се састанем са Кустурицом, он је рекао: „Е сад је готово, сад је Емир твој пријатељ, нећеш ти ни доћи код мене“. Ја му кажем: „Не, брате, доћи ћу, само ме мало сачекај“. Одем у центар града, у један велики ресторан, а тамо Емир већ наручио јело и пиће, и седи са женом и ћерком. Он је тога дана допутовао из Мексика, а затим сео у ауто и за седам сати стигао до Београда. Превалио је огроман пут да се види са мном. Ја сам се понео мало некоректно, рекао сам му: „Знаш шта, Емире, мене тамо човек чека на крају града, спремио је вечеру, хоћеш ли да одемо тамо?“ А он каже: „Нема проблема, наравно!“ Замислите да је, рецимо, Никита Михалков наручио вечеру за мене у ресторану „Пушкин“ у центру Москве, а ја му предложим да одемо на периферију, у Бутово, и да ми он одговори: „Наравно, идемо у пивницу у Бутово!“ То је отприлике тако изгледало. Кустурица је устао и отишао са мном код људи које не познаје, седео је са нама и осећао се као међу својим пријатељима.

Он и ја смо се брзо спријатељили. Одмах ми је рекао да је читао моје књиге, да зна све о мени, да су му познате све перипетије моје биографије, мој однос према Путину, према Захарченку, и све остало. Тада сам схватио да је он стварно заинтересован за дружење. И одмах сам му предложио да урадимо понешто у Москви, да учествује у емисији „Сол“ заједно са својом групом. Он је пристао. Затим је дошао у Москву, састали смо се и снимили ту емисију, осмислили смо и неке друге пројекте, и од тада смо стално у контакту, чујемо се телефоном… Подударност је разумљива. Он је направио свој Дрвенград, ја правим етно-село „Хутор Захара Прилепина“, и ми обојица схватамо да нам је туђа светска буржоаска политичка елита, и да смо ми њој туђи, да све полуге управљања припадају људима другачијег кова, који нису као Емир и ја. И Кустурица то тако разуме. Дошао сам овамо и схватио у којој мери он то добро разуме. Он из целог света окупља људе као што је он сам, људе који су изнад свега приземног, који шире антихоливудски дух. Он гаји све што је разнолико, разнобојно, и свему томе се радује. Ја сам схватио да нас двојица радимо исту ствар и да између његовог Дрвенграда и мог Хутора треба да успоставимо енергетску линију, а затим да је спроведемо и у САД, и на Кубу, у Француску, и да том мрежом обухватимо цео свет!

О Србији: Увек постоје пријатељи који нас већ дуго чекају

Србија је једина земља у којој ја могу да изађем пред публику и да кажем: „Русија је најјача, Русија ће све остале победити!“ И Срби устају и аплаудирају, и узвикују: „Да! Да! Русија ће их све победити! Хвала Русији!“ То је крајње необично, јер ако ја тако нешто кажем у Великој Британији или Немачкој, могу да ме изведу из сале. То је огроман и невероватно сложен рад у свим могућим правцима. Совјетски Савез је имао те капацитете које је користио у свим правцима сарадње. Ми смо преводили све југословенске ауторе, приказивали смо њихове филмове, и овде су приказивани наши филмови… Тај посао је био непрекидан, то је био сложен и добро подешен систем. А затим смо за 20 година све изгубили, прекинули све везе и само смо се кревељили глумећи Американце Тек сада, буквално пре пар година, почела је да нам се враћа свест о томе да треба ценити своје другове, да треба да ценимо наше пријатеље Србе, да их волимо и да им помажемо. И то се не тиче само Срба. Свуда има другова који нас већ дуго чекају, и кажу: „Па где сте ви, Руси?! Отишли сте, а ми вас чекамо! Мислите ли да смо вас заборавили? Не, ми вас памтимо!“ Ми морамо осећати већу одговорност према тој појави. Армију смо поново подигли на ноге, а сада морамо схватити да је овај културни фронт исто толико важан, да је огроман, да је ту потребно стварати кадрове и везе. То су хиљаде послова, и све треба радити истовремено. И све је то требало почети још јуче.

http://ruskarec.ru/arts/2017/01/17/prilepin-treba-da-cenimo-nashe-prijatelje-srbe-i-da-ih-volimo_683156

Чланак ЗАХАР ПРИЛЕПИН ЗА „РУСКУ РЕЧ“: Треба да ценимо наше пријатеље Србе и да их волимо се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Захар Прилепин, велики руски писац! Класик!

Јуче је шетао Мећавником и загледао ледене врхове Шаргана изнад.

Другарима у Москви јавио: „Овде је топло! Овде сам као код куће!“

Дуго смо јуче причали на Мећавнику, о Србији и Русији, о Кустуричиним филмовима, о новом свету који настаје, и о једној жутој, сувој травки у степи иза Бајкала…“

Добро дошли на Мећавник, господине Прилепин. Мом пријатељу, писцу и песнику Горану Лазовићу, недавно сте рекли да филмови Емира Кустурице могу излечити душу.

Може ли и ова планина у томе помоћи, може ли се и овде душа лечити?

– Ово је прекрасно место, врх, а одатле се све боље види. Предивно ми је на Мећавнику, мада сам ове пределе гледао у Кустуричиним филмовима. Знате, ја  често долазим у Србију, али сам мало путовао ван Београда. Сад ми се посрећило. Док ово гледам, кроз главу ми пролазе слике из филмова “Завет“, “Живот је чудо“.

Уопште, то иде уз Кустурицу.У његовим филмовима се мешају смрт и музика, у основи се преплићу, и та трагикомедија на крају израста у нешто чудесно, у оно што постаје празник душе.

Напросто, бивамо опчињени и збуњени виђеним, не знамо како је филм направљен, а знамо да смо срећни.

Све је тамо животно, као и овде, на овом врху, и овде се не може опстати без душе.

Откуда толика љубав Русије и Руса према нашем прослављеном редитељу, Емиру Кустурици?

Као прво, Емир сваким својим филмом шаље поздраве Русији и њеном народу. У свим тим сликама, звуку и музици има доста руских осећања, има онога због чега руски човек одмах задрхти.

Друго, код Емира у филмовима има доста музике, Цигана, весеља!

Руси се према Кустуричиним филмовима односе као према празнику. То је за њих светковина.

Кустурица нам је зато близак, ми га осећамо као што осећамо Пушкина који је у себи сједињавао сву лепоту руске духовности.

Такође, ми смо браћа по духу, и делу!

Чак и о рату, који је у његовим филмовима тако јасно осликан, мислимо слично.

Фото: З. Шапоњић

Родили сте се и одрасли на селу. Да ли бисте ви и ваша породица могли овде да живите?

Зашто да не? Овде је прелепо, и високо је, што је најважније.

Моја породица не живи у граду, отишли смо на обалу, у шуму и сад тамо има доста животиња, све је као из књига. Уживамо, и имамо све што нисмо имали на асфалту. Моја деца су срећнна и радосна. То је најважније, играју се са животињама, слушају природу.

Једно можда лично питање, како сте се осећали када је НАТО алијанса бомбардовала Србију?

Ох, Боже! Имао сам тада само осамнаест година! Жао ми је што нисам био старији. Сигурно бих дошао да ратујем и браним Србију.

Али, не заборавите, ја сам тада био млад, а Русија је била немоћна. Слаба!

Русија је тада ћутала?

Јесте, али многи интелектуалци нису. Да вам само поменем Едуарда Лимонова. Било је много крупних идеја од интелектуалне елите, предлога шта да се учини по српском питању, али није слуха између власти и мислећих људи, као што није било сагласја између власти и народа.

Такве грешке се више неће поновити, сигуран сам.

Фото: З. Шапоњић

Каква је судбина овог века?

Верујем да ће ово бити век слома система који су носиоци  и произвођачи трагедија.

Сада гледамо нове процесе, у Америци је стигло Трампово време, погледајте десницу у Француској, развој политичких догађања у Бугарској, и још шире.

За неколико годинаа геополитичка карта ће изгледати потпуно другачије од садашње, у то сам убеђен.

Све су земље у некаквом проблему.

Имамо и ми у Русији своје невоље.

Имамо Домбас, али ми ћемо победити, зато што је то праведна ствар.

Код других је све то пуно другачије.

У Украјини сви помало личе на Порошенка, у Грузији на Сакашвилија, а у Русији сви личимо једни на друге, јер смо сви за Русију.

Знате ли колико је година прошло како Толстој није добио Нобелову награду? Кад ће она опет стићи у Русију?

Нобелова награда се претворила у политички Институт.

Погледајте ко је све добија!

Ми смо имали генијалног Шолохова који је написао генијалан роман, и он је награду заслужио.

Буњин, Солжењицин, Бродски, па скоро госпођа Алексијевич, сви су они из друге приче , далеко од Шолохова, а у тој причи је било и нечега што није била само књижевност.

Нобелову награду нису добили Толстој, Мајаковски, није је добио ни Чехов.

Све је то доведено до апсурда.

Пре четири године, енглески новинар ме је питао нешто слично, и ја сам одговорио – знате, када је био СССР, он је био велики и моћан, и ви сте се нас тада пуно бојали, па смо тада добијали Нобелове награде. После смо постали слаби! Сад опет почињете да се бојите Руса!

Фото: З. Шапоњић

Шта ћете својим пријатељима причати о Србији када се вратите у Москву?

Моји другови знају шта мислим о Србији, и бојим се да сам им већ мало досадан  са том причом, а ја не престајем, хоћу да и они заволе вашу земљу као и ја, јер Србија заслуђује да се воли!

Овде се осећате срећно и задовољно?

Када знате да су вам за леђима Толстој и Достојевски, лепо је и лако бити Рус, а када имам пријатеље попут Кустурице осећам се поносно и почашћено.

Морам Вам рећи нешто лично. Давно, пре десетак година, био сам на Бајкалу, у степи, гледао суву, жуту травку како се повија под ветром и пожелео да легнем ту у степи, на жуту траву, да гледам како небом плове бели облаци и да ту останем заувек… То је Русија коју памтим…

– Да, управо је то Русија… Добро сте је видели!

(Превод са руског Горан Лазовић)

Зоран Шапоњић, Искра

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ЗАХАР ПРИЛЕПИН, РУСКИ ПИСАЦ: Мећавник је прекрасно место, врх, одавде се све боље види! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Захар Прилепин, највећи живи руски писац, стигао је данас поподне на Мећавник где ће вечерас присуствовати отварању 10. по реду Кустендорфа. Великог руског писца, на Мећавнику је традиционалним српским поздравом „добро дошао“, хлебом и сољу дочекао домаћин фестивала Емир Кустурица.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Чланак КУСТЕНДОРФ 2017: Захар Прилепин на Мећавнику, хлеб и со за пријатеља из Русије се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Емир Кустурица у култној телевизијској емисији Захара Прилепина – Чај са Захаром, на ТВ Цариград! се појављује прво на ИСКРА.

Стигао је Захар Прилепин опет у Доњецк.

Донео хуманитарну помоћ борцима и народу.

Обишао Моторолину породицу.

Успут се срео са новинарима и рекао да је од Емира Кустурице добио обећање да ће и он доћи у Доњецк и тамо приказати свој нови филм “На млечном путу“ са Моником Белучи у главној улози.

-Одобрење од Кијева нећемо тражити! – нагласио је Прилепин,

Кустурица је нормалан човек, и он разуме ситуацију, питање о томе треба ли или не треба питати Кијев – излишно је!

Кад сам га питао – долазиш ли, Емире? – одговорио је – свакако да долазим!

То је људско осећање, и питање.

Он је велики уметник, снима где пожели, свугде само не у Холивуду!

Ја желим свим руским уметницима да се угледају на Кустурицу.

И за све што је урадио и што ради, ми ћемо му уручити пасош Доњецке Народне Републике!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ, ексклузивно за Искру: Кустурица добија пасош Доњецке Народне Републике! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Petr Pestryaev

Зове јуче Олга Кљуева, из завејане Москве шаље поздраве, и таман да узвратим, кад она пита – је ли се Кустурица шалио када је рекао да у његовом оркестру свира и Слободан Милошевић?

-Није, милошка!

И Олга ништа више не пита.

Нити јој је ишта јасно.

После је послала најаву телевизијске емисије у којој Емир Кустурица гостује код Захара Прилепина.

Биће емитована на Аранђеловдан, у ударном термину  руске РЕН ТВ.

Пред долазак у студио, мало смо заснежили  у Зубовском булевару, те ноћи.

Крили се од ветра, и кад смо ушли у подземну гаражу, јурнули смо према тенку  паркираном у ћошку, да се фотографишемо, и  испалимо цигарету.

Емир Кустурица је стигао касније.

Без Ордена дружбе на реверу.

Захар Прилепин, садашње најзначајније име Русије, негдашњи рокер који је носио минђушу, радио по клубовима и на гробљу, ветеран чеченског рата, у полицији крио да чита књиге док није постао командир, добитник најзначајнијих књижевних награда, међу њима и Јесењинове, братски је дочекао нашег прослављеног редитеља.

Фото: Petr Pestryaev

-Емир, ви видели Путина? – питао је.

-Да,видео сам га. Пили смо шампањское, разговарали. Он ми је дао Орден дружбе. Ја сам дружељубив човек!

-Је ли Путин питао за Прилепина, има ли времена да га чита? – наставио је Захар.

И од свег пића којим смо гошћени узео јабуку и са Кустурицом кренуо ка студију.

Причали су о Русији.

-Она ми је у срцу, рекао је наш редитељ, велика земља и велики народ, велики сте у свему!

За нас је музика као вотка.

Опијум за народ, како је Маркс говорио за религију.

Фото: Petr Pestryaev

После првих нота, публика у студију је у руском ритму завриштала од среће.

Очарана Кустурицом, његовом скромношћу и једноставношћу, Олга Кљуева, са којом сам био у режији, понављала је – маладец!

-Србија никада Русији неће увести санкције, ми смо то имали! – рекао је наш редитељ Прилепину, најављујући московску премијеру филма “ На млечном путу“ за 19. децембар, и додао да је сваки филм – филм о домовини, а  Холивуд одавно претворен у аагенцију.

Далеко иза поноћи завршено је снимање.

По изласку из студија, Кустурицу су дочекали новинари, и обожаваоци.

-Јесте ли уморни, професоре? – питао је Деjан Спаравало.

-Чини ми се да нисам, идемо по Мају, а онда у живот. Грех је у Москви време трошити на спавању!

Испраћа нас Прилепин.

Фото: Petr Pestryaev

Пред нама његова прича из Доњецка, о човеку који је обилазио стражарнице, и свуда слушао речи које се и овде изговарају – С Богом, нека вас Христос чува!

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ, ексклузивно за ИСКРУ: Кустурица код Прилепина – Србија никада Русији неће увести санкције! се појављује прво на ИСКРА.

Живим по руски и дишем по московски.

Још ми снег пред очима и ветар у ушима!

Наузео сам се зиме, и лепоте о којој је писао Чехов.

За све је крив Кустурица!

И за оног таксисту Таџикистанца који је, кад сам му поменуо нашег прослављеног редитеља, рекао:-не треба ништа да платите, ја сам уз његове филмове научио да мислим, зато сам и дошао у Москву!

Крив је и за чудесну ноћ коју сам провео у Долгопрудном.

Педесетак глумаца је те вечери носило афише са његовим именом.

Бабушка Наталија Николаевна је специјално за његов концерт у Кремљу ставила – зимске наушнице!

-Зар постоје летње? – питао сам.

-Ово су сребрне пахуље, Кустурица је заслужио да вечерас лепо изгледам!

И таман што сам стигао у Београд, стигло ми писмо из Москве.

Од великог Захара Прилепина:

Драги Горане,

Емир Кустурица је један од најважнијих људи за садашњу Русију.

Увек ми се чинио блиским, чак и кад га нисам познавао.

Кад смо се први пут срели, ја и он, све је текло глатко, и брзо се показало да је он велики, јак, паметан и учинило ми се да смо ми род.

Својевремено сам највише волео његов филм “Аризона дрим“ , али сада за мене већу важност има “Живот је чудо“.

У Русији, на Донбасу се сада дешавају слични догађаји.

Ломе се породице, очеви одлазе у рат са децом, дојучерашњи суседи пуцају један у другог.

Ипак, за мене је важан Емиров завет – нека буде шта буде, али ће љубав победити!

Кустуричин свет је невероватан за руског човека који је навикнут да на живот гледа преозбиљно, понекад и сурово.

Свет Емирових филмова је мешавина романа Шолоховљевог “Тихог Дона“ и Гогољевих “Мртвих душа“.

Код њега је све у једном!

Или можда спој Лава Толстоја и Андреја Платонова.

То и јесте истовремено еп и апсурд, судбина и фантазмагорија!

Ми смо навикли да то постоји одвојено, а оно је овде једно у другом.

И сва мука, и сав бол обавијен је хришћанским осећањем, и светлошћу.

Кустуричиним филмовима могуће је излечити душу.

Ја волим тог човека!

Твој,

Захар Прилепин

Чланак ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ЗАХАР ПРИЛЕПИН, ексклузивно за ИСКРУ: Кустуричиним филмовима могуће је излечити душу! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Европска демократија је оличење лицемерја, а многи европски народи граде идентитет на бази нацизма, на русофобији. Нацртали су свастику на челу и пошли у рат за слободу. Данашњим светом владају финансијске корпорације, али у 21. веку ће коначно победити народ, каже у интервјуу за Спутњик руски писац Захар Прилепин.

Руски писац Захар Прилепин, веома популаран међу читаоцима у Србији, био је гост 61. Међународног београдског сајма књига, на којем је представљена његова нова књига есеја „Није туђи рат“, посвећена догађајима на југоистоку Украјине и руско-украјинским односима. Ову, као и претходну књигу, збирку прича „Седам живота“, објавио је „Самиздат Б92“. Током ове године, у издању „Логоса“, објављена су и Прилепинова „Писма из Донбаса“.

Почев од 2005. године, када је на српском језику објављен његов роман „Патологије“, Прилепин не престаје да привлачи српске читаоце. Подједнако су популарни и његови романи „Сањка“, „Грех“, „Обитељ“ и друга дела.

Иако је најпревођенији руски писац у протеклој деценији, добитник више од двадесет руских и светских књижевних признања, Прилепин каже да му се у последње две године, откако отворено говори о свом виђењу догађаја у Донбасу, књиге преводе још једино на српски и на француски језик, оцењујући да је то једна од чињеница у којима се огледа суштина европске демократије.

С овим „лудим заљубљеником у књижевност“, великим поштоваоцем књижевне класике, нарочито руске, оцем четворо деце и великим поборником брака и породице, разговарали смо о порасту нацистичких, па и фашистичких тенденција у Украјини, али и у другим европским земљама, глобалној улози савремене Русије, националној шароликости Крима, лицемерју Европе и Запада и одрживости система заснованог на владавини финансијских корпорација.

Ваша књига „Није туђи рат“ изузетно је корисно штиво за све који желе боље да разумеју суштину односа Русије и Украјине и позадину актуелног сукоба у којем су се нашла два народа. Једна од интересантних ствари на које указујете у књизи јесте афирмативан однос руске либералне интелигенције према свему ономе што се догађа у Украјини. Како објашњавате такав став, због чега тај круг људи подржава украјинску политику и критикује „руски империјализам“?

— Руски империјализам —то су једноставно две ружне речи које ништа не значе. Постоји огроман простор који се зове Евроазија и на којем живи две стотине народа. Они желе да живе у миру. Један део њих себе сматра Русима, а међу њима је огроман број људи који живе у Украјини, Белорусији, Казахстану… Када би у стварности постојала демократија, сви ти људи би могли да одрже референдум и да се одвоје од земаља у којима живе и да оду својим кућама, јер ни по каквим светским законима распад Совјетског Савеза 1991. није био легитиман. То нема никакве везе с империјализмом! Због чега би то био империјализам?! Ако двадесет милиона људи који живе у Украјини себе сматра Русима, то није империјализам, они једноставно желе да „иду кући“. Они не желе да уче украјинску историју која је само један мит, која није истинита. Такве историје уопште није било, измислили су је за себе. Веома много националних идентитета у Европи гради се на пронацистичким расположењима – у Румунији, Мађарској, Бугарској, у балтичким земљама, у Украјини.

Због чега је то тако?

— Не знам зашто је то тако, не могу то да објасним и не желим да објашњавам, јер би то било увредљиво за поједине народе. Ипак, очигледно је да се идентитет (заборавио сам да споменем и Хрватску) гради на нацистичкој основи, на русофобији. Нацртали су свастику на челу и кренули да ратују за слободу. У том смислу, европска демократија представља колосално лицемерје — они (Европљани) лажу и једноставно подржавају људе који су инфицирани, болесни. Ти људи не смеју да добијају подршку под изговором да се боре за слободу. На основу тога се гради русофобија. Сама Русија никада није ишла у Европу, никада није освајала у Европи, мада су, рецимо, односи с Пољском били сложени, али то је потпуно друга тема.

Став Америке према Украјини, односно амерички интерес у тој земљи је јасан, али је тешко разумети због чега Украјинци бирају Американце који су толико удаљени од њих, на штету односа с Русијом, која је њихов сусед. Зар није логично да украјински народ буде у добрим односима са својим великим суседом? 

— Самосвест народа гради се по истим принципима као и самосвест човека. Ако се човек осећа понижено и увређено, код њега се развијају одређене фобије. Украјина, односно део Украјине (и то није први пут у историји), закључио је да може да изгради сопствену државу и да ће јој Америка у томе помоћи. То је потпуно погрешна претпоставка. Тако је било почетком 20. века, Аустроугарска је на територији Украјине покушавала да успостави независност, у 17. веку је Пољска покушавала да успостави независност у Украјини. То се увек завршава лоше и сада ће се поново завршити лоше.

Ви у књизи, поред осталог, аргументовано указујете на то да се ни у једном историјском документу не спомињу Украјинци и Украјина, да су, заправо, једини који о њима пишу управо Руси, пре свега руски књижевници.

— Украјинаца у светској историји нема, о њима не пишу немачки или француски историчари, пишу само украјински историчари који тврде да је постојала велика Украјина, али тога нема ни у византијским, ни у азијским, ни у римским или неким другим изворима. На све то се затварају очи и то је велика прича, велика анегдота о европском лицемерју.

У књизи представљате и детаљну историју освајања Крима, хронолошки набрајајући све народе који су одвајкада живели на овој територији. На основу тога закључујете да би на Крим, ако би се у обзир узимала историја, право могли да полажу и Грци или рецимо Пољаци, те да Русија нема коме да враћа Крим, јер је Крим руски.

— Мој закључак је, заправо, да људи који живе на Криму бирају ко су, да ли су Грци, Пољаци, Украјинци или Руси. А они кажу да су Руси, и то је апсолутна демократија. Они су сами изабрали ко су. То није мој избор.

Русија је кроз историју увек имала веома значајну улогу у светским збивањима, увек је била кључни играч на светској позорници. То је огромна земља, огроман простор. Како Ви посматрате ту улогу Русије у свету? 

— Русија није миран светски играч, не треба то улепшавати, она је активан играч, али она не мора да иде у Берлин, Париз или Барселону да би ометала Французе или, не знам, Британце, да нормално живе. Русија учествује у свему, она може да ратује за Србију, за Бугарску, може да се бори за православне вредности. Она може да ратује, она јесте светски играч, не треба да се заваравамо да Руси не ратују. Ратују и те како. Али то се не поклапа с европским митом о Русији која жели да иде до Берлина или Њујорка. Русија тамо не иде, она иде тамо где је очекују. Ако је очекују у Србији, ако је очекују у Грчкој, ако је очекују људи у Украјини, она иде тамо. То је апсолутно поштен став. Светска русофобија гради се на миту да Русија жели да освоји цео свет. Не жели! Русија делује само тамо где је код куће.

Да, ствара се утисак да Русија жели да освоји цео свет, то је, заправо, део информационог рата који понекад звучи веома чудно, несхватљиво, на пример, када се говори о томе како би Русија могла да нападне Шведску, Норвешку, Данску…

— (Смех) Да, то је апсолутни апсурд!

Ваш став о односу Русије и Украјине је потпуно јасан, а како гледате на актуелну политику Русије у Сирији и њену глобалну позицију?

— Издалека гледано, чини се да се то не тиче Русије, али заправо, рат у Чеченији, рат на Кавказу, све је то била прва етапа свега онога што се дешава у Сирији, јер постоје одређене радикалне групе квазиисламистичког усмерења које су изграђене на агресивним темељима, и то се односи и на њихов однос према Русији. У Русији живи, не знам тачно, око 15 до 20 милиона муслимана. За нас је то огроман проблем и ми морамо то да решавамо изван граница Русије, да се то не би појавило у самој Русији. Ту је још једна ствар, Русија је почетком деведесетих година напустила све своје партнере. Убедили су је да је цео свет саздан од пријатељства и да треба пустити Латинску Америку, Африку, Кубу, Азију, и да ће свуда бити демократија. Русија је све то напустила, а онда је ту дошла Америка. И хајде де што је дошла Америка, него је настао хаос, настао је рат – у Ираку, у Авганистану, свуда. То је безумље! Колико су Русију (Совјетски Савез) само осуђивали због тога што је њена војска била у Авганистану, а после је дошла Америка, тамо и даље влада хаос и никако се не побољшава ситуација.

Многи људи у Француској, Немачкој, Америци, разумеју да се догађају неке ствари које су понижавајуће за њих, да су то лажи, да то није демократија, него огромна количина лажи, лицемерја, лукавства, подлости, подметања – све је то један непрестани ток обмана. Људи све то, наравно, разумеју. Постоји интернет и човек може да погледа и да прочита оно што га интересује. Нажалост, многи људи не могу да читају на руском језику… Слика света је много више обесхрабрујућа, много је ужаснија него што људи замишљају.

Приликом сусрета са студентима и новинарима овде на Међународном београдском сајму књига, споменули сте и једну епизоду коју сте доживели у Француској када су Вам након Вашег говора о неким, како сте рекли, обичним темама, попут државе, религије, права народа на независност, породице, брака, мушко-женских односа, пришли бројни француски интелектуалци да Вам кришом честитају на храбрости што говорите о свему томе отворено, јер се то у њиховој земљи карактерише као фашизам! Остало је нејасно како прича о овим темама може бити протумачена као фашизам?

— Свако ко говори против геј-бракова, свако ко се залаже против америчког диктата јесте фашиста. То је смешно, јер ти људи подржавају фашисте, дозвољавају им да марширају улицама и трговима Кијева, или у балтичким земљама, у Риги или Виљнусу, и то је апсолутни апсурд. Ја чак нисам спреман ни да се расправљам с њима, немам енергије за то. Просто говорим оно што мислим: мушкарац треба да живи са женом, деца треба да се васпитавају унутар породице. Свет је веома сложен, свет није један велики Холивуд, у њему треба да буду сви народи. Геноцид није повезан само с Јеврејима, него с многим народима, и с Јерменима, и са Ромима, и с Белорусима… Уморан сам од безграничног светског лицемерја, јер ако ти говориш једноставне ствари, онда је то фашизам.

С таквим чињеницама веома је тешко размишљати о будућности овог света.

— Са светом ће све бити у реду… Светом управљају финансијске корпорације које су против мира. Када би у свету функционисала реална демократија, он би се променио веома брзо. Француска, Немачка, Велика Британија би веома брзо промениле своју власт. Недавно гласање у Великој Британији против остајања у Европској унији такође је показатељ тога. Затим, успех Марин ле Пен у Француској, успех Доналда Трампа у САД. Јасно је да су то све елементи апсурда, а људима је тога доста. У 21. веку ће победити народ, ми ћемо изабрати онај облик живота који желимо да живимо!

Чланак ПРИЛЕПИН: Свет није Холивуд! 21. век ће донети слом корпорација и победу народа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Владимир Астапкович

Дефинитивно бих на филму волео да будем Тарас Буљба, а књига која ми је променила живота је Лимоновљева „Ја сам Едичка“, изјавио је вечерас гост Београдског сајма руски писац Захар Прилепин.

Српска песникиња Милена Марковић нашла се у публици која је познатом писцу постављала питања. Она је питала Прилепина како се одлучио да описује природу и у својим књигама, када је то просто ишчезло из модерне књижевности.

„Писци данас у великој мери живе у градовима. Чак и ти писци који живе на селу не учествују у сеоским радовима. Моја жена увек у шали каже да је невероватно како описујем природу када немам појма како се који цвет зове, али ја сам одрастао на селу. Око мене је била цела фарма. Некада човек није могао да живи без коња, а данас му та племенита животиња није потребна“, казао је Прилепин.“

Милена Марковић је питала великог руског писца која књига му је променила живот и који јунак са филма би желео да буде. „Имао сам 16 година када сам прочитао књигу Едуарда Лимонова ’Ја сам Едичка‘. Та књига ми је скинула невидљиве наочари које сам до тада имао, и боје и људи око мене су постали живљи и другачији. Гогољ има приповетку о Тарасу Буљби. Дефинитивно бих на филму волео да будем Тарас Буљба“, истакао је Прилепин.

Он је додао да је пре десетак дана завршио снимање филма.

„Живим на селу и тамо су ме нашли. Одбио сам их у први мах, али моје четворо деце ме је наговарало да се ’снимим за филм‘, па сам попустио. Тамо сам преживео пакао. Одмах су ме убили у првој сцени коју смо снимили. Било је страшно. Не само да су ме убили, већ сам морао акробацијски да падам на неког дечака“, рекао је Прилепин. Прилепин је у разговору са публиком рекао и да обожава нашег славног редитеља Емира Кустурицу чије је све филмове гледао, као и да у стану има целу полицу са књигама српских аутора међу којима посебно воли књиге Моме Капора. „Јако ценим стил Моме Капора, који је истовремено писао прегледно и осећајно. Волео сам да читам и дела Павића, Горана Петровића, Ћосића и Андрића“, казао је Прилепин.

Чланак ПРИЛЕПИН: Обожавам Кустурицу чије сам све филмове гледао, у стану имам целу полицу са књигама српских писаца се појављује прво на ИСКРА.