Ђаковица (Фото: ИН4С/Фејсбук)

Расељени Срби из Ђаковице одустали су од доласка на данашње Задушнице у ово метохијско мјесто. Од доласка одустају са, како наводе, „великом огорченошћу и тугом“, преноси КоССев.

„У створеној атмосфери застрашивања, мржње, напетости и лажних оптужница и после 19 година, расељени Срби из Ђаковице нису у могућности да запале свеће својим прецима на гробљима у Пискоту, Петровцу и Ђаковици“, наводи у саопштењу за медије Удружење расељених Ђаковчана „Успење Пресвете Богородице“.

Истовремено, од међународних институција траже да им омогуће право на слободу кретања и безбједност:

„Да обиђемо наше светиње на верске празнике,“ казали су Ђаковчани.

Расељени Срби су одустали од доласка у Ђаковицу и на Бадњи дан због претходно најављеног протеста Албанаца који је, и поред недоласка Ђаковчана одржан, подсјећа КоССев.

„Тужни смо и са неверицом гледамо како је некоме дозвољено да створи климу линча, хистерије, лажи, уочи нашег доласка на Бадње јутро, са Бадњаком у наш манастир у наш град за наш православни празник мира и рођења Христовог. Н. Н. лица су покренула хајку, хистерију, лажи и угрожавања слободе, поручили су на Бадњи дан из Удружења Ђаковчана “Успење Пресвете Богородице“.

Чланак У СТРАХУ ОД НАСИЉА: Расељени Ђаковчани одустали од доласка на Задушнице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИН4С

Тзв. Косовска полиција одбила је да обезбиједи пратњу за расељене Србе који су за Задушнице планирани да организовано посјете гробља у више средина на Космету, преносе „Новости“. Организовани обилазак гробаља планирали су расељени Срби из Ђаковице, Приштине и још неколико средина у Покрајини.

„За организовану посету гробљима у Ђаковици јавило се више од стотину људи који су планирали да запале свеће на гробовима својих предака када већ не могу да обиђу своје узурпиране или порушене домове. Међутим, уочи поласка јавили су да нам косовска полиција не може гарантовати безбедност и да не сносе одговорност за нас, због чега смо одустали од одласка. Тиме нам је одузето чак и право да се поклонимо костима својих предака,“ казао је за „Новости“ Ђокица Станојевић председник Удружења расељених Срба из Ђаковице који истиче да су овим чином погажена сва права Срба из ове општине у којој је некада живело њих више од 12.000 Срба а у којем су сада једине Српкиње монахиње у цркви пресвете Богородице.

„Расељени очекују пратњу косовске полиције јер је познато да у овом граду нема безбедности за Србе и да су их готово приликом сваког одласка у родни град дочекивале демонстрације Албанаца. Слична ситуација је и са расељеним Србима из других градова у којима више готово да нема Срба,“ напоменуо је Станојевић.

Према сазнањима „Новости“ од организованог одласка одустали су и расељени из више средина у централној Србији који су планирали да обиђу приштинско православно гробље.

Разбацане и кости

„Већ осамнаест година се не усуђујемо да обиђемо гробове својих најближих на градском гробљу у Подујеву где су готово сви споменици поломљени а има случајева да су и гробна места откопана, сандуци извађени а кости разбацане,“ опомињу расељена лица из подујевске општине у којој више нема Срба, наводе „Новости“.

Чланак КОСОВО: Тзв. Косовска полиција одбила да прати Србе на Задушнице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Радоје Пантовић

Више стотина Срба обишло је на Духовске задушнице гробље у јужном делу Косовске Митровице, где је уништено више од 90 одсто надгробних споменика. Неколико десетина Срба обишло је приштинско гробље, које је и даље неочишћено и зарасло у коров.

Срби су гробље обишли у организацији Црквене општине Косовска Митровица и Привременог органа Општине Северна Косовска Митровица.

Прилику која се Србима пружа само за Задушнице, искористила је и Зденка Живковић која је обишла гроб свог сина.

„Нема шта да се каже, много је тешко и цео свет ово мора да види“, каже Живковићева.

Гроб се не заборавља, али је све теже и теже, додаје Милован Милановић.

„Више готово нема шта да поруше, то говори о онима који то раде, то је дело бездушних људи, мртви људи су безопасни“, каже Србољуб Лазаревић.

Уплакана, уз помоћ рођака, Ратка Лазић подиже споменик супругу који је на гробљу у јужном делу Косовске Митровице сахрањен пре 1999. године.

„Деца немају где да дођу, све је горе и горе, а ми немамо коме да се обратимо, све је порушено“, каже Лазићева.

Протојереј ставрофор Милија Арсовић навео је да је недопустиво то што се последњих неколико година дешава на гробљу — коси се трава, али се не односи, већ прекрива надгробне плоче.

Од 1999. године Срби своје преминуле сахрањују на гробљу у селу Рударе.

Неколико десетина Срба обишло је приштинско гробље, које је највеће православно гробље на Косову и Метохији.

Међу њима има пуно оних који су тешко пронашли гробове својих покојника, јер је већи део гробља и даље неочишћен и зарастао у коров.

Верници кажу да су немоћни пред неодговорношћу локалне самоуправе у Приштини, задужене за чишћење гробља.

Из Српске православне цркве стално апелују на локалну власт и подсећају на обавезу одржавања гробља, али то остаје без ефекта.

Организоване посете расељених гробљу у Приштини данас није било.

Гробове својих покојника обишли су Приштевци који након рата живе у Грачаници и околним српским селима.

Чланак НИ МРТВИМА НЕ ДАЈУ МИРА: Стотине Срба кренуло на задушнице на Косово, затекли страшан призор се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

На Задушнице, дан када се посјећују гробља и прислужују свијеће на гробовима најближих, слика православног гробља у Косовској Митровици гдје су порушени и оскрнављени споменици опомиње на вријеме безнађа у којем живи не могу да чувају успомену на претке, каже парох митровички Милија Арсовић.

„Морамо наћи начин да подигнемо споменике и вратимо изглед гробљу, јер наше душе не могу бити спокојне све док слике гробља плаше и застрашују“, рекао је парох Арсовић.

Неколико стотина Срба из сјеверне Косовске Митровице јутрос је организовано и први пут самоиницијативно без пратње полиције изашло на гробље у јужном дијелу града, а на гробља су прије подне изашли и Срби у мјестима на Косову и Метохији, гдје постоји каква-таква безбједност.

Прогнани старосједилац из Приштине Илија Трајковић каже да забрињава и поражава број Срба који су данас изашли на гробље у Приштини.

„Нема нас. Данашња слика на гробљу говори све. Дигли смо руке од града у коме нас је живело 45.000. Ако је судити по броју нас који смо изашли на гробље, чини ми се да полако дижемо руке и од предака и од мртвих и на тај начин се саглашавамо са жељом Албанаца да се затру сви трагови нашег постојања у главном граду покрајине“, рекао је Трајковић Срни.

Према његовим ријечима, гробље у Приштини на коме су порушени споменици и све већи број празних гробова говоре о намјери и одлуци Срба из Приштине да се преносом посмртних остатака у неку од средина по централној Србији сагласе са тим да Србима нема повратка у Приштину.

„Олако се предајемо. Олако дижемо руке од свега“, каже Трајковић, чију су кућу у непосредној близини Цркве Свети Никола у Приштини узурпирале дојучерашње комшије Албанци.

Инцидената током дана није било, а, према информацијама из српских средина са подручја метохијске котлине, на тамошњим гробљима, посебно на подручју Клине, Ораховца и Суве реке наставља се урушавање и скрнављење гробаља.
Срна

Чланак ВРИЈЕМЕ БЕЗНАЂА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: На Заудшнице слике страхоте на оскрнављеним српским гробљима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Литургијом у цркви Успења Пресвете Богородице и изласком на гробље у црквеној порти, али и на старо српско гробље, обележене су Духовске задушнице у Ораховцу. Литургију и помен за све знане и незнане упокојене Србе у Ораховцу, је служио парох ораховачки, отац Веља Стојковић. Он је са тридесетак Срба обишао и Српско Православно гробље у делу града из којег су Срби протерани 1999.године. И на гробљу је свештеник одслужио помен, окадивши гробове и покропивши их вином. Због веома високе температуре, гробље је посетио мањи број Срба, него обично, а од траве и растиња тешко је било пронаћи гробове и споменике поваљане, и поломљене по земљи.

После одслуженог помена, Отац Веља је рекао да је од великог значаја што се гробље обилази и што се у молитви сећамо својих упокојених предака.

-Наша је дужност да се окупљамо и овог дана који је наша црква одредила да споменемо наше упокојене, јер Цркву не чине само они који су око нас у окружењу, већ су Црква и они који су и пре нас живели – рекао је отац Веља. Црква је једна заједница, једна ширина и то је подстрек, да треба увек да бринемо и о томе водимо рачуна, како би нас Господ наградио и погледао због труда и због поштовања наших предака. Свако наше окупљање овде је и велика туга, јер још увек нема неког помака у смислу побољшања и поправки свега оно поломљеног, уништеног, али ми као људи, као православни хришћани, не смемо да губимо наду, него да верујемо. Ако будемо долазили и ако се будемо окупљали, сигурно ће већа нада бити, него ли да одустанемо од тог пута и борбе, која није праведна према нашем народу, али борба која, надамо се и јесте, на исправном и добром путу. Нека је вечни покој свима, да им Бог душу прости, а ми да у што већем броју долазимо како бисмо показали да смо присутни и да нам је стало до овог места, и да утичемо на наше рођаке и познанике, да и они дођу и да макар на сат времена будемо заједно, јер само тако ћемо бити јачи и истрајнији у тој борби.

Ковиљка Бањац је из Краљева, где живи после прогона из Метохије, по први пут, после 1999. године, дошла да обиђе гробове својих упокојених. Споменик на гробу њене мајке Ковиљке Радић, чије име носи, је срушен, а отац је сахрањен у црквеној порти. На њен позив свештеник је сишао и до новог дела гробља, на којем су се Срби сахрањивали 1997. године, и одслужио помен.

Ту су сахрањени њен зет Предраг Витошевић, сестричина Милена, доктор Звонко Грковић са сином Срђаном и доктор Никола Јовичић. Заједно су пострадали у саобраћајној несрећи на Светог Пантелејмона 1997. године.

-Дан када је из ораховачке цркве изнето пет ковчега, био је трагедија, не само за породице пострадалих, већ и за цео Ораховац. Два лекара, који су спашавали животе болеснима у Ораховцу и околини, страдала су заједно, у истом дану, и то баш на дан Светог Пантелејмона – присећала се Десанка Вучић која је са Ковиљком и још неколико Срба сишла до новог гробља.

Њихови гробови, као и гробови Цветка Витошевића, Данице Ускоковић, Славета Витошевића и још неколико избеглица из Хрватске остали су без каменог обележја. Десио се напад албанских екстремиста на Ораховац 1998, после тога бомбардовање, па прогон. Тај део гробља је данас зарасто у траву, а свуд уоколо су изграђене нове куће друговерих комшија.

Нема тог новца који може да ми замени ово што сам данас доживела. После толико времена дошла сам на гробове својих најмилијих, запалила им свеће, помолила се за њихове душе. Осећам огромну бол у души што је гробље у оваквом стању, а опет и неко олакшање што сам бар на тренутак могла да застанем ту крај гроба своје мајке, и свих мојих који су овде сахрањени-рекла је Ковиљка.

На, старом, ораховачком гробљу Срби се не сахрањују од 1998. године. Првих поратних година Срби из безбедносних разлога нису смели ни да посећују своје гробље, и своје упокојене су почели сахрањивати у црквеној порти. Последњих година се гробље посећује само на задушнице, а више стотина надгробних споменика који су до 1999. године обележавали гробове почивших Срба је срушено, поломљено, металне ограде су однете и продате у старо гвожђе. Неки гробови су чак и прекопавани и кости избациване на површину.

Чланак ЗАДУШНИЦЕ У ОРАХОВЦУ: Старо српско гробље у Ораховцу са све мање спомен обележја се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

„Спавајте моји умрли без гроба и без биљега!“… Са ступањем на тло Српског Православног гробља у Ораховцу, однекуд ми, у ушима, почеше одзвањати стихови песме коју је 1991. изговорио у Пребиловцима песник Рајко Петров Ного, док су сахрањивани посмртни остаци Срба извађених из јама по Херцеговини. Страдање као нит која повезује страдање живих, али и мртвих Срба, тамо у Херцеговини, али и овде на Косову и Метохији. Времена различита, можда различити починиоци, али жртве из истога рода српскога, православнога. На гробљу у Ораховцу сахрањене генерације и генерације Срба, а данас на Задушнице, на њиховим гробовима нема обележја. У налету неких идеја безбожничких, дојучерашње комшије порушише све споменике, вероватно са жељом да се затре сваки траг, да се избрише сваки доказ да су ту, испод тог камена, похрањене кости неких Срба који су битисали на ораховачкој земљи, рађали се и умирали на ораховачком тлу, желећи да ту у миру почивају, опет закриљени својом метохијском земљом. И то је било мало онима који не знају за светињу гробаља, већ опет и опет скрнаве гробове, бацањем смећа, лешева цркнутих животиња, доводећи стоку да ту пасе, везујући је за неки од споменика који ће потом извући из лежишта и поломити у комаде.

Не! Ја и даље не верујем да сви у томе учествују! Али они који то чине, свакако нам нису пријатељи, свакако нису за помирење, праштање, заједнички живот. И ове Задушнице су нам потврдиле да нема покајања, већ да је жеља за затирањем свега српског и даље јака. Осим цркнутих паса, и силних џакова са смећем, видљиви трагови ломљења камених споменика су на сваком кораку. А на гробовима двоје Срба, Стане Радовановић и Анђелка Станковића, јединих које је родбина сахранила на овом гробљу после 1999. поломљене крстаче.

Бака Стана је сахрањена 23. новембра 2015. на месту које је себи припремила за живота, још кад јој се упокојио супруг Спиридон. А данас, на Задушнице, када су син и унуке дошли на гроб, затекли су само део крстаче. Други део је син Звонко пронашао на неких пет метара даље, низ брдо.

-Поломили су крст, и даље не мирују – каже Звонко. Понадали смо се да су се смирили, сахранили смо мајку овде крај оца, којем су после 1999. поломили надгробни споменик. Али ево, не дају им мира. Нашао сам део крста чак доле, и положио га тако, на гроб.

И споменици на гробовима Васиљевића поломљени. Жика Васиљевић и његов отац Трајко, дошли да запале свеће својима. Показују редом гробове, са поломљеним обележјима:

-Овде су сви моји рођаци сахрањени. Ту су Драгутин, Димитрије, Драга, Јованка, Добривоје, Радмила, Велика, тамо су стриц Влада и син му Младен. На свим гробовима су били споменици, али су сви поломљени после 1999. године. Исто и тамо где су гробови Станковића: Живане, Спасе, Слободана, Србе… нигде није остао читав споменик.

Новица Радић са супругом Љиљаном пали свеће на гробовима својих родитеља.

Поломили споменик, а ту су ми сахрањени родитељи Драгољуб и Лепосава, деда Душан и баба Крстана, прадеда Стојан, чукундед Рада…

На гробу свога оца Пере стоји Доста Баљошевић. И њему је споменик порушен. До њега, неким чудом, још увек читав, стоји споменик њеног стрица Боривоја, убијеног од балиста 1945. у месту Обриње.

На другој страни гробља на гробовима Баљошевића, свеће пали стари Антоније Баљошевић. И ту су сви споменици порушени:

Овде почива супруга покојног оца Григорија Баљошевића, попадија Стеванка, тамо Младен и Даница, Димитрије, Петар Баљошевић, бата Димина прва жена Зона, Зорка се звала, Цветко и син му Благоје… све споменици порушени, поломљени…

И под великим старим дудом, показује чика Анта комаде мермера од срушених споменика :

Тамо су гробови Миленковића, Јефтића, гроб супруге Боре Мојсића Борке, и још неких Мојсића, па мајка и отац Коље Станковића су ту сахрањени, овамо Шорићи : Љубинко, Вуче, Јорданка, Драгету Шорићу мати, па Грковићи…

Споменик Божидару Грковићу, сину Јовановом, пострадалом од балиста 1945. исти као и Боривоју Антићу, са урезаном петокраком и натписом, читав. Како су и зашто ти споменици српских младића преживели не зна се. Да ли због петокраке или због натписа у којем пише где и када је од балиста убијен? Само се нагађа. На неким гробовима остао само оквир од бетона, а на једном делу гробља и не познаје се да су гробови ту. Нема ни комада камена од некада великих, лепих надгробних обележја, које је родбина постављала, за покој душе и поруку будућим генерацијама, да знају да су ту њихови преци. Док је старијих Ораховчана попут чика Анте, који знају где је ко сахрањен, знаће се где су чији гробови, а после? Како ће потомци знати кад дођу на место, са којег од Задушница до Задушница све више обележја нестане, и остане само растиње и смеће?

Отац Веља, парох ораховачки почиње парастос. Молитва се са мирисом тамјана уздиже до неба, а потом се као облак спушта на гробове знаних и незнаних Срба који ту почивају. Са упаљеним свећама у рукама, педесетак Ораховчана узноси молитву. Суза одавно нема. Моћнија је молитва од сузе, рече неко. Можда ће покојници осетити миловање тамјана и светлост свећа и сачувати наду да увек неће бити тако. Да ће Бог растерати таму која влада у друговерим комшијама, да ће им осветлити разум и окренути их од чињења зла. Зато је отац Веља , после поливања гробова вином, рекао, да Срби и даље треба да обилазе гробове својих предака и тиме покажу да су гробља наша света места и да наши почивши заслужују да им над местом почивања кажемо макар једно ,, Господи помилуј“:

-Ми смо данас, својим животом и својим делима сведоци овога времена и не треба да одустанемо, да одступимо и да се предамо. Видели смо да све ове године, осим што живи нису имали мира и слободе и поштовања, да су и наши покојни некоме сметали, да су били проблем некима. Али, тај проблем је решив, ако ми будемо са Богом. Зато треба да се надамо и дубоко верујемо да ће једног дана све опет бити враћено на своје место и да се окупљамо на уређенијем гробљу, да заједно спомињемо и знане и незнане који овде почивају, јер они су нам оставили и нашу веру и све оно што је потребно да се назовемо православним хришћанима.

И председник Привременог органа општине Ораховац Голуб Кујунџић је рекао да је од пре 12 година како се организују посете српском гробљу, сваки пут по неки споменик више срушен, а да се бацањем смећа и цркнутих животиња, уочи Задушница неко труди да нас отера са овог места.

Оваквим својим чином стварају слику коју ми нисмо заслужили, а најмање су заслужили наши покојни – рекао је Кујунџић. Ја се ипак надам да ће свест о култури да овлада, да ће већинска албанска заједница на Косову и Метохији да се уразуми, и да ће тако и светиња гробаља, као део једне цивилизацијске тековине да се заштити. Наравно и на нама је да се више потрудимо и да чувањем и сређивањем гробаља одужимо дуг према покојницима, сачувамо традицију, не одступамо пред притисцима којима смо изложени и да сачувамо оно што је наше.

На Српском Православном гробљу у Ораховцу се од 1999. године Срби не сахрањују из безбедносних разлога, већ се сахрањују у црквеној порти у горњем делу Ораховца. Само је двоје Срба, споменутих у тексту сахрањено у овом периоду, али су им крстаче на гробовима након кратког времена поломљене. На гробље Срби одлазе само организовано у данима када се обележавају Задушнице.

Чланак ЗАДУШНИЦЕ У ОРАХОВЦУ: Оскрнављено гробље у Ораховцу показује да на Косову и Метохији ни мртви Срби немају мира се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Више од 300 Срба jутрос jе уз пратњу Kосовске полициjе, на Задушнице, посетило православно гробље у jужном делу Kосовске Mитровице.

Срби су до гробља, у jужном делу Mитровице коjи jе настањен албанским становништвом, стигли организовано аутобусима коjе jе пратила полициjска патрола и приватним аутомобилима. Инцидената ниjе било.

Tек понеки читав споменик, гробови оскрнављени, бисте однете – то jе слика коjа jе и оваj пут дочекала све коjи су дошли да упале свеће за покоj душа преминулих рођака и приjатеља.

Наташа Вељковић живи у Смедереву и данас jе први пут после 18 година дошла на гробље у jужном делу Kосовске Mитровице где су jоj сахрањени родитељи.

Причали су jоj да jе већина споменика уништена, али слику коjу jе затекла ниjе очекивала.

“Mоjи родитељи су сахрањени овде, нисам била 18 година и сад сам дошла, под тако сам снажним утиском, причали су ми али нисам могла да веруjем да jе овако. И страшно ми jе и не знам када ћу следећи пут доћи. Разочарана сам, тешко ми jе, не знам шта бих рекла”, казала jе Вељковић.

Њихово гробље у северном делу града ниjе такнуто, одржава се – напомиње она, додаjући да се  види коме сметаjу споменици  на гробљу у jужноj Mитровици,  да jе то jасно свима, али да не може ништа да се уради против тога.

Фото: З. Шапоњић

Радомир Mилић каже да на гробљу осим тротоара ништа више ниjе урађено.

“Mи прођемо поред њиховог гробља (у северном делу Kосовске Mитровице) што се каже као поред турског гробља, нико главу не окрене. Mи њихове не дирамо а што они наше дираjу, засто им то смета, хоће изгледа да нас затру одавде, а ми се не дамо. Долазимо, обилазимо, чистимо, одржавамо колико можемо”, каже Mилић.

Ната Видосављевић каже да се речима не може описати колико jе тешко доћи на гробље и сваки пут затећи исту слику.

“Све рушевине, њихово гробље ниjе такнуто, а наше катастрофа. Дођем овде – разочарам се, кад одем кући, болуjем. Рекли су да ће поправити али ништа по том питању нису урадили. A да jе тешко, свакоме jе тешко. Чак има  родитеља  коjима су деца овде сахрањена , нема трага, ни споменика нити било каквог обележjа, насред гробља пале свеће”,  разочарано каже Видосављевић.

Протоjереj ставрофор Mилиjа Aрсовић, архиjереjски намесник косовскомитровачки каже да на гробљу ништа ново не може да се види, сем исте слике срушених споменика.

“Новине овде човек као и да не види, и даље рушевине, поломљени споменици, урушени крстови. Надамо се Богу и то нам jе обавеза да водимо рачуна и да ово гробље, ако Бог да, покушамо на све начине да обновимо jер морамо опет  да ставимо симбол крста коjи jе овде био много година”, казао jе Aрсовић.

На гробљу у jужном делу Kосовске Mитровице капела коjа jе била уништена, обновљена jе недавно.

На том гробљу више од 70 одсто надгробних споменика jе након завршетка сукоба 1999. године порушено или оскрнављено.

Чланак РАСКОПАНИ ГРОБОВИ, ПОРУШЕНИ СПОМЕНИЦИ, ПОЛОМЉЕНИ КРСТОВИ: Срби, на Задушнице, у пратњи полиције стигли до гробља у јужној Митровици се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Беседа на Светој Литургији у суботу за Задушнице у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог

„А он рече: Пазите да вac не преваре јер многи ће доћи у име моје говорећи: Ја сам, и: време се приближило. Немојте дакле ићи за њима, А кад чујете за ратове и немире, немојте се уплашити: јер cвe то најпре треба да буде, али није одмах крај. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; И земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба“.

(Лука 21, 8-11; Зач. 105)

„Заиста, заиста вам кажем: Кo моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“.

Молитва за упокоjене

Беседа на Светој Литургији у суботу за Задушнице у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог

„А он рече: Пазите да вac не преваре јер многи ће доћи у име моје говорећи: Ја сам, и: време се приближило. Немојте дакле ићи за њима, А кад чујете за ратове и немире, немојте се уплашити: јер cвe то најпре треба да буде, али није одмах крај. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; И земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба“.

(Лука 21, 8-11; Зач. 105)

„Заиста, заиста вам кажем: Кo моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“.

(Јован 5,24-30; 3ач. 16)

Данас у недељу Месопусну врши света Црква парастос свима упокојенима од века: оцима, браћи и сестрама нашим.

Ми смо у Христу једно, једна Црква којој је глава Христос, а ми смо сви мистички тело Цркве, тело Христово. У Цркву Христову спада и Господ као глава те Цркве, Света Богородица и сви свети Мученици и остали Свети у Цркви торжествујућој, а такође и ми живи који смо још у Цркви војинствујућој. У ту Цркву спадају, кажем, и сви упокојени у Господу. И наша је дужност, ако можемо рећи за љубав да она има дужност, да се сећамо својих упокојених јер смо заједница, остајемо то и по смрти њиховој и нашој кад дође, заједница остаје са Богом и њиховим и нашим, и са свима светима и са свима нашим упокојенима.

Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ђе тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света“ (Мт. 25, 34). То да буде и данашња наша опомена и данашњи наш савет и себи и свима.

Нека се Господ сети упокојених слугу Својих који су у вери и животу по вери и отишли са овога света и помогне и нама и да имамо у виду тај час изласка пред Њега, Судију Праведнога, да живимо и сада са том вером, животом по тој вери светој православној. Бог вас благословио!

Патриjарх Српски Павле

Чланак ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Молитва за упокојене се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

На улазу стоји полицајац који, у мали бели блок, дискретно записује таблице аутомобила који се паркирају на изрованој улици која води до приштинског гробља. Задушнице су и овде се јуче очекивао већи број посетилаца, али оваква пажња није протеклих година била уобичајена. Она је последица кампање у албанским медијима о томе како расељени Срби планирају да наведу и испровоцирају Албанце да изазову инциденте како би их, пред гласање у Унеску, приказали као вандале.

Одмах иза капије на гробљанској клупи седи Александар Јанићијевић, један од најстаријих српских становника града, дотеран и љубазно осмехнут.

„Добро смо Драгица и ја, знате. Године су прошле и нису биле лаке”, каже онако успут, не занимају га изјаве. Излазак за задушнице и на ово гробље за њега је сусрет са својим градом, с лицима која само тада може видети и срести. Достојанство којим је победио зло и самоћу зрачи из овог човека у чијем бистром и свежем уму живи огроман број уништених чињеница једног етнички очишћеног града.

Он је, вероватно, последњи живи Приштевац који је, као дечак, дочекао кнеза Павла Карађорђевића кад је овде отварао нову зграду Гимназије. Чим је стигао аутобус с расељенима из Београда Александар их дочекује као да су му дошли у кућу.

Неколико година пре тог давног доласка кнеза Павла у Приштину је, из Херцеговине, стигла породица Смиљанић. Њихов потомак, Гордана, три године долази на ово место и не може да нађе хумку својих предака. Данас је успела: „Све је било у врзини, дођем тако и ходам, ходам као избезумљена около, три године”. Радила је у „Енергопројекту”, путовала по Африци, а требало јој је три године да пронађе деду и баку, Спасоја и Мару, сада испод њихових слика горе две велике воштане свеће, први пут од 1999. године.

Већина овде неког тражи, јер онај ко не може да дође, „задужи” неког од својих суграђана да пронађу споменик и запале свећу. То брзо кретање и грозничаво читање имена, завиривање у поломљене споменике и склапање расутих имена и презимена траје неколико сати. Један део гробља је очишћен један, јуче на задушнице чисти, сече и реже дрвеће неко локално, албанско комунално предузеће. Притиснути позивима, вероватно, нису имали друго решење него да се појаве.

Тамо где није очишћено, пробијају се кроз шикару само најупорнији и они који сигурно знају где се неки гроб налази. И свештеник приштински Дарко Маринковић, који дели самоћу и издвојеност своје градске пастве, тражи неког Крајишника сахрањеног овде и не може да га нађе.

„Сваке године је све ужасније и ужасније. Године пролазе време чини своје, шта да очекујемо да може да се уради од оваквог гробља да се некако заштити, конзервира, није ми јасно. Све буја, па и ове велелепне зграде око гробља које се подижу и које зврје празне, али то је живот”, каже Љубиша Танасковић, директор Галерије уметности, некадашњег култног културног места у граду.

„У пензији сам, иако још обављам функцију директора и чекам од 2009. године да ме неко разреши. Не сликам, немам услова и снаге, спремам изложбу Косова и Метохија у делима ликовних уметности.”

Танасковићу је јуче у Дому културе у Грачаници враћена слика „Газиместан”, настала деценијама раније. Њу је у ову установу, однекуд из Приштине, донео неки Албанац уз образложење да им се не свиђа српски споменик па су је „бацили на смеће”. Смеће се накупило иза споменика породице Љамић, а рупа од НАТО бомбе, поред обновљене капеле, још се види, није затрпана шибљем и растињем које се у њу баца. Код споменика француским војницима страдалим 1918. вијори се на јарболу француска застава, одмах до њега је споменик српским ратницима, али српске заставе нема.

После толико времена излазак на гробља у покрајини је постао нека врста догађаја од јавног, друштвеног значаја, чак и за Албанце. Највећи је проблем у Ђаковици где до сада готово ниједан долазак није прошао без инцидената.

„Извели су сву полицију коју су имали на улице и није било никаквих инцидената”, каже професор Саша Ђикић који се јавља из Петровца, Љуг Бунар код Ђаковице, где је парастос служио дечански јеромонах Петар Ројевић. Професор Ђикић, пореклом из Ђаковице, своје јављање завршава речима: „Да ми је да могу да понесем овај мирис!”

Расељени из Обилића били су на гробљу, па су онда у Грачаници организовали промоцију књиге Драгослава Ћетковића и Бранка Инића „Век постојања и развоја комбината Косово у Обилићу”, где се говорило о производњи струје, о судбини некадашњег гиганта и основе развоја овог краја.

Свако са својом муком, идејом, мирисом и сликом завичаја, чека да се дође, па макар и на тих неколико кратких и недовољних сати.

Чланак ЗАДУШНИЦЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: Албанци се уздржали од инцидената због гласања у Паризу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Организовано, уз обезбеђење косовске полиције, група од педесетак расељених Срба из Ђаковице обишла је јуче православна гробља у Пискотама и Петровцу. По речима Ђокице Станојевића, председника Удружења расељених Срба из овог града, православна гробља су зарасла у коров, а већина надгробних споменика је поломљена већ годинама.

– Осим што ни мртвима не дају мира, јаке полицијске снаге које су нас пратиле и током посете цркве Успења пресвете Богородице само потврђују колико у Ђаковици нема слободе ни за живе Србе. Због тога, иако је било далеко веће интересовање расељених за посету гробљима, долазак смо свели на минимум, односно на један аутобус. Због тога апелујемо пре свега на међународну заједницу, која је гарант безбедности на Косову, да нам омогући верске слободе и обилазак наших гробаља и светиња, али и повратак, јер је велики број расељених заинтересован да се врати у свој град – истиче Станојевић.

Расељени Срби не скривају разочарање стањем у којем су затеки гробља.

– Ово је срамота, шта им сметају споменици, ни према мртвима немају респект – говорили су расељени, од којих већина није успела да пронађе споменике најмилијих.

Помен на гробљу у Пискотама служио је отац Петар из манастира Високи Дечани, где су јуче ујутру расељени из Ђаковице присуствовали манастирској литургији.

Док су поједини косовски медији посету Срба из Ђаковице за задушнице окарактерисали као провокацију, градоначелница овог града Мимоза Кусари позвала је Албанце да не изазивају инциденте као претходних година како не би послали лошу слику у свет уочи гласања о чланству Косова у Унеску.

Осим у Ђаковици, Срби са Космета посетили су јуче широм Покрајине православна гробља, од којих је већина зарасла у коров а надгробни споменици уништени.

ПОСЛАНИЦИ СРПСКЕ ЛИСТЕ СА ИГУМАНОМ

ПОСЛАНИЦИ листе Српска и представници Срба у косовским институцијама јуче су са расељенима из Ђаковице присуствовали литургији у манастиру Високи Дечани, где су потом разговарали са игуманом ове светиње, оцем Савом Јањићем, о захтеву Косова за чланство у Унеску.
Са игуманом Високих Дечана сагласили смо се да је Српска православна црква најбитнији стуб опстанка Срба у Покрајини и договорили се како да поступимо у случају евентуалног пријема Косова у Унеско – истакао је за наш лист Славко Симић, председник Српске листе, напомињући да је најбитније да се очува стабилност у српским срединама и мир и црквени живот у нашим светињама.

Чланак ЂАКОВИЦА НА ЗАДУШНИЦЕ: Нема слободе ни мира ни за живе ни за мртве Србе се појављује прво на ИСКРА.