Фото: vostok.rs

Аустријанац Волфанг Петрич, а потом Британац Педи Ешдаун, у интересу стварања доказа о наводном геноциду у Сребреници, дају иницијативу за подизање Меморијалног комплекса жртвама Сребренице

Аустријанац Волфанг Петрич, а потом Британац Педи Ешдаун, у интересу стварања што убедљивијих доказа о наводном геноциду у Сребреници, а то им је био главни посао, дају иницијативу за подизање Меморијалног комплекса муслиманским цивилним жртвама Сребренице, страдалим јула 1995. године.

Судска документа у Хагу нису била довољно убедљива да се докаже геноцид. У њима се скоро и не помињу цивилне жртве, а без њих нема геноцида. Тако је након пет година узалудног трагања за доказима о геноциду рођена идеја за подизање Меморијалног центра, грандиозног и монументалног објекта који треба да импресионира посетиоце. Логиком – што већи Меморијал, тим већи и српски злочин. Или, комплекс Меморијалног центра је сам по себи довољан доказ, остали докази о геноциду постају сувишни.

Тако је почела злоупотреба мртвих да би се поткрепиле и доказале обмане живих. Влади РС је наложено да исплати за откуп земљишта 4.681.692,00 марака (тај исти Петрић у то време није одобрио Србима Сарајева да скромним спомеником обележе своја страдања у главном граду БиХ).

Не улазећи у многа спорна питања настојаћемо да у најкраћим цртама изнесемо само неколико непобитних чињеница. Укопавања су почела марта 2003. и од тада су почеле преваре. У недостатку цивилних жртава Сребренице укопавани су шехиди и борци Армије БиХ, хиљаде злочинаца погинулих на разним локацијама и у разним временима током рата. Цивилних жртава ту је и данас једва до 10 посто, а Сребреничана и мање од тога.

Данас притиснути непобитним доказима о обмани неко је коначно на улазу исписао и остале општине чије су „жртве“ ту покопане. То су: Фоча, Сарајево, Тузла, Власеница, Зворник, Вишеград, и још десетак. Врхунац безочности је у чињеници да су ту покопани злочинци непосредно одговорни за покоље и прогоне српског становништва. Простор нам, нажалост, не допушта да томе посветимо и више пажње. Али, поменућемо неколико врло интересантних имена.

Ту је помоћник команданта 281. бригаде Хајрудин Авдић одговоран за 74 убиства у десет српских села Сребренице, Братунца и Власенице. Или Ибро (Хусеин) Дудић, мајор, командант 282. источнобосанске лаке бригаде Армије БиХ, који је уништио 17 српских села у којима је убијено 329 мештана. Ибран (Ибро) Муратовић учествовао у нападу и убиствима у поменутом селу Бљечева. Џевад (Рамо) Бабајић из Глогове, учествовао у нападу на Хранчу 25. јула 1992. и убиствима осам мештана. Официри Мехмед (Салих) Салихоџић, Авдулах (Мустафа) Бећировић и Сафет (Хамед) Ахмић били су на важним командним дужностима у штабу 283. источнобосанске лаке бригаде и одговорни су за убиства 189 мештана у 11 села. Авдулах (Авдо) Ахметовић, био је помоћник команданта, а Хајрудин (Хамид) Авдић, члан штаба 281. источнобосанске лаке бригаде и у 13 села учествовали су у убиству 228 мештана. Ахметовић (Нухан) Мухамед, 1948. г. Кладањ – члан штаба Кладањског одреда; Ђозић (Хајрулах) Мирсад, 1977. г. Кладањ – поручник, начелник атомско-биолошко-хемијске одбране 121. брдске бригаде; Салиховић (Алија) Смајо, 1963. г. заменик команданта 1. батаљона 302. брдске бригаде; Халиловић (Омер) Ахмет, 1953. г. командир 2. вода 1. чете 3. батаљона 121. брдске бригаде, Хоџић (Химзо) Сафет, милиционер у СУП Ступари су у разним временским раздобљима учествовали у нападима на српска села Врановићи, Младово, Оловци, Брдијељи, Обрђевци, Брњице, Пелемиши и мучењу затвореника у логору Ступари.

Чланак МИЛИВОЈЕ ИВАНИШЕВИЋ: Чудна мезарја у Поточарима се појављује прво на ИСКРА.