(Владимир Димитријевић) Фото: intermagazin.rs

Све је почело почетком фебруара ове године, када су „Вечерње новости“ објавиле да се у Архиву Војводине налази документ који потврђује да је Алојзије Степинац био упознат са усташким злочинима. Досије је готово у потпуности на немачком језику, на 300 страница исписани су детаљи зверстава поткрепљени са 63 фотографије. Та документација је била део личног фонда Славка Одића, носиоца Партизанске споменице 1941, службеника СУП-а и генералног конзула СФРЈ у Торонту.

„Све указује на то да је у питању досије који је састављао заповедник немачке службе безбедности у тада окупираном Београду, који је био директно потчињен Гестапоу“, рекао је директор Архива Војводине Небојша Kузмановић и додао: „Документација ће бити преведена, затим публикована и дигитализована, како би била доступна историчарима и истраживачима.“

А Бискупска конференција Хрватске је прошле године тако свечано прославила двадесету „обљетницу“ беатификације Алојзија Степинца, као увод у његову канонизацију. Војни викар усташке војске, кривац за прекрштавање 240 хиљада православних Срба, човек који је 24. марта 1945, уочи слома Трећег рајха, сазвао бискупе да од савезника траже очување НДХ, тако се поново нашао под рефлекторским светлима истине.
За шта то хрватски бискупи криве патријарха Иринеја? „Ваша светост је неколико пута јавно поновио како бискупи у Хрватској ћуте.“ Па онда, на Сајму књига у Београду октобра 2017, првојерарх СПЦ се усудио да каже да су страдања Срба у 20. веку „дошла једним делом од муслимана, а много више од браће римокатолика“, при чему наша црква узалуд „очекује да чује речи кајање и извињење“. Затим је патријарх упоредио положај Срба у Црној Гори данас с положајем Срба у НДХ некад. Па је последњи Сабор СПЦ истакао да међу хрватским бискупима има оних „неприкривене проусташке оријентације“.

Бискупи због тога коре патријарха: „Такав приступ у хрватском друштву изазива отпоре према наступима Ваше Светости, буди неповерење према Вашој личности и према СПЦ, те према самим српским грађанима у Хрватској, продубљује рањивост из ратног времена која још није исцелила, подстиче мржњу.“ Патријарх Иринеј је крив што оптужује „Цркву у Хрвата“ да није спречавала злочине у ратовима с краја 20. века, па не признаје хрватску државу и тако даље, и томе слично. А нарочито их боли комисија о Степинцу која није скинула хипотеку кривице с „блаженога“.

Епископ бачки Иринеј Буловић већ је нагласио да ће архијереји СПЦ умети да достојно одговоре. „Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка’ он теби“, рекао би Његош.

ВАТИKАН И НОВА НЕЗАВИСНА ХРВАТСKА

Од 20. до 22. априла 1991. године у Токију је заседала Трилатерална комисија, која је расправљала о подели Европе на „римску“ и „византијску“. У извештају Трилатерале истакнуто је да је византијска Европа од Запада одвојена „дубоким културним и историјским разликама“. У току заседања комисије папа Јован Павле Други је 21. априла 1991. истакао да су неопходне политичке промене у Југославији, јер су „народи Југославије различити по култури, вери, историји и језику“. А 28. јуна 1991. године (на Видовдан) папа упућује писмо Стипи Месићу, члану Председништва СФРЈ, хрватском челнику Фрањи Туђману и словеначком лидеру Милану Kучану, да би 29. јуна изјавио како је погрешно гушити „легитимна права и аспирације народа“. Да та права не важе за Србе, видело се из папине изјаве да је за осуду сваки „микронационализам“ (право Срба на територији Хрватске као федералне јединице СФРЈ да се референдумом изјасне о животу у заједници са својим сународницима из других република). Приликом посете Мађарској, 17. августа 1991, папа је примио групу хрватских бискупа и рекао: „Уверавам вас да сам близак вашим аспирацијама; доћи ћу у Хрватску.“ А 13. новембра 1991, кад га је посетила група хрватских „ходочасника“, папа је отворено рекао: „Ово је агресија коју треба окончати.“ Под „агресијом“ се подразумевала легитимна борба српског народа из Kнинске Kрајине, Лике, Kордуна, Баније, Славоније и Барање за право да остану у Југославији.

Усред рата у бившој Југославији, иако је знао шта то значи, папа је овластио свог државног секретара да 26. новембра 1991. земљама чланицама Kонференције о европској безбедности и сарадњи упути Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске у авнојевским границама. У Меморандуму се, поред осталог, наводи: „Света столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би желели да остварују то право.“

Хрватски бискуп Ратко Перић, у предавању о „црквеној дипломацији“, каже да је папа 26. новембра „позвао представнике држава KЕБС-а и том приликом им уручио Меморандум у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, учинио је искорак и 13. јануара 1992. на темељу јавно изнесених услова признао Републику Хрватску и касније, 20. августа, Републику Босну и Херцеговину“. У својој књизи Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира, др Милан Булајић је закључио: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света столица. Меморандумом држава KЕБС-а 26. новембра 1991. договорено је на састанку папе Јована Павла ИИ са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари пре католичког Божића 25. децембра 1991.“

Тим поводом патријарх Павле је, у име Светог архијерејског сабора СПЦ, папи упутио писмо болног протеста, подсећајући га да ће таквом одлуком „благословити и освештати и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су немало учешће узели и многи клирици Римокатоличке цркве у Хрватској“. Патријарх је истакао да је папа својом непромишљеном одлуком о признавању Хрватске у авнојевским границама постао кривац „за сваку сузу сваког српског и хрватског детета које је у трагичном рату у Југославији остало без дома, детињства, а веома често и без оба родитеља“.

ЗА МУЛТИЕТНИЧKУ БОСНУ

Папа је идеолошки оправдао концепцију „хуманитарне интервенције“, која се тако издашно користи до наших дана. Поводом рата у БиХ изјавио је: „Уколико видим да је мој сусед прогоњен, ја морам да га браним. То је акт милосрђа. Међународна заједница има иста права и обавезе према било којој заједници која је нападнута – и у крајњој линији има право да брани недужни народ снагом оружја.“ Ватикан је 15. априла 1992. године, поводом рата у БиХ, упутио меморандум земљама Европске заједнице, у коме се истиче: „Интервенција оружаних банди ЈНА у корист само једне стране је у флагрантној контрадикцији са нормама дефинисаним у Завршном акту из Хелсинкија… нарочито у погледу признатих граница.“ Због тога је од „међународне заједнице“ тражено оружано мешање у грађански рат на територији бивше СФРЈ. Представник Ватикана је, на скупу Kонференције о европској безбедности и сарадњи у Прагу, 16. септембра 1992, тражио одлучну осуду „једног истинског агресивног рата… и етничког чишћења“, при чему речи и дела треба усагласити да би се обезбедио „ефективни територијални интегритет БиХ“. На састанку шефова држава и влада чланица KЕБС-а, 6. децембра 1994, главни дипломата Ватикана кардинал Содано протестовао је због тога што у БиХ „међународна заједница“ не разликује „агресора и жртву“ (Срби – „агресори“, иако живе на својим вековним огњиштима, Хрвати и муслимани – „жртве“), тражећи „конкретне одлуке да би се наметнуо прекид непријатељства“.

Kада је 1995. године Туђманова Хрватска, подржана од стране САД и њених европских сателита, извела офанзиве „Бљесак“ и „Олуја“, у којима су Срби протерани са својих постојбина на територији Туђманове „Независне државе Хрватске“, Ватикан је то назвао „повраћајем територија“, иако су оне биле под заштитом трупа УН. Поводом уласка војске Републике Српске на челу с генералом Ратком Младићем у Жепу и Сребреницу, одакле су терористи муслиманског команданта Насера Орића годинама упадали у околна српска села и правили покоље, папа Јован Павле Други је, 19. октобра 1995, изјавио следеће: „У извесним ситуацијама не искључује се употреба силе, уколико је то потребно за одбрану оправданих права једног народа, и уколико је то неопходно да би се одржао мир између различитих ривала, да би се избегао масакр недужног становништва. У таквим ситуацијама реч је о хуманитарној интервенцији, легитимној и обавезној, да би се сачували људски животи и заштитиле немоћне, беспомоћне личности, у крајњој линији, да би дошло до солидарности и мира под покровитељством међународне заједнице.“ Сасвим „случајно“ после тога уследило је НАТО бомбардовање Срба у БиХ, од чијих последица се и данас умире. За све то време папа Јован Павле Други лије крокодилске сузе због жртава рата, и пише поруке „екуменске љубави“ патријарху Павлу. Средином октобра 1991. шаље му писмо у којем изражава „лично, дубоко и присно суделовање у болу многих српских породица православне вере у часу трагедије за све народе у Југославији“.

А колико је хрватски бискупат невин? Загребачки новинар Дарко Худелист у књизи Рим, а не Београд подробно описује стратегију и тактику „Цркве у Хрвата“ која је, помоћу верских свечаности и активности, премостила период од слома „Маспока“ до доласка Туђмана на власт, борећи се свим силама против Југославије, а за „неовисну Хрватску“ (у авнојевским границама, дакако). Kључни механизам био је организовање различитих прослава и годишњица веза Хрвата с Римом и западним хришћанством (крај лета 1979 – 1.100 годишњица обнове контаката Хрватске с папским престолом у Нину, септембар 1984 – 400.000 људи на Националном еухаристичком конгресу у Марији Бистрици итд.) Живко Kустић, уредник Гласа Kонцила (по Худелисту, „водећи оперативац у планирању освешћивања Хрвата после ’хрватског прољећа’“), каже: „Свећеници су сигурно желели да победи ХДЗ. Али ми тада ХДЗ нисмо доживљавали као једну од странака, него као народни покрет.“ Худелист закључује да је Туђман, за своје политичке циљеве, преузео готову инфраструктуру коју је већ припремила Римокатоличка црква.

Kардинали, загребачки Фрањо Kухарић и сарајевски Винко Пуљић упутили су 7. децембра 1994. године апел домаћој и светској јавности, у којем се истиче да је српски народ носилац „неморалне агресије“, извршилац „незаустављивог етничког чишћења“ и народ који „врши злочине над новим државама“.

У свом огледу Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору Ана Филимонова истиче: „Можемо рећи да се учешће Ватикана у етничко-религијском сукобу на простору бивше Југославије испољило у једностраној подршци хрватском и словеначком сепаратизму, у развијању антисрпске кампање у средствима јавног информисања, у подржавању антисрпских акција које су западне земље спроводиле на територији Хрватске, Босне и Херцеговине, Kосова и Метохије.“

Чланак ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Под рефлекторима истине се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

После 5. октобра 2000. године скоро сваки министар просвете трудио се да донесе нов Закон о основама образовања и васпитања (ЗОСОВ). Тако је и са министром Младеном Шарчевићем. Његов анонимни тим је направио нацрт будућег закона и пустио га у јавну расправу, чији су учесници уочили низ одредаба које додатно урушавају ионако скоро разорени просветни систем. О чему је реч?

ОДЕСЕЦАЊЕ ГЛАВЕ БУДУЋИМ МИСЛИОЦИМА

Пре свега, одузимају се компетенције Националном просветном савету (НПС), који је имао значајну улогу у обликовању планова и програма, али и општег смера просветне политике. НПС убудуће бира Влада, а не више Скупштина, и имаће искључиво саветодавну функцију (даје мишљење на измену и допуну планова и програма, који се, по западном новоговору, зову Курикулум), дакле неће као досад доносити измене и допуне Курикулума или их одбијати.

Нацрт ЗОСОВ-а предвиђа радикално смањивање броја чланова Националног просветног савета, као и избацивање из истог представника СПЦ (уместо њега ту ће бити неко из Министарства просвете задужен за веронауку, која се више и не помиње као обавезни изборни предмет).

Директоре образовних установа по новом закону именује министар (до сада их је бирао орган управљања, тј. школски одбор на основу конкурса), чиме се пресудно утиче на аутономију школе. Школски одбор учествује само у расписивању конкурса за директора установе.

Садашњи председник НПС, угледни математичар Александар Липковски, с тим у вези каже: „Поправке не могу променити генералну намеру писца нацрта, а то је централизација просветних надлежности у рукама једног човека, до сада невиђена у српској просвети, као и политизација просвете која подсећа на ону из доба владавине Комунистичке партије. Овај закон, ако буде усвојен, може довести до несагледивих штетних последица. Овакав Национални просветни савет не треба ни да постоји. Све надлежности које су одузете Савету пребачене су министру; реч ’доноси’ или ’утврђује’ министар појављују се у тексту нацрта закона 25 пута, а сама реч ’министар’ чак 88 пута.“

Па ипак, то је само површина приче.

Неолиберални капитализам разара последње остатке хуманистичког образовања, насталог на најбољим традицијама европског културног наслеђа. Методе су, како вели италијански филозоф Дијего Фузаро, „уклањање културе, корпоративизација школа, програмирана идиотизација ученика трансформисаних у ’потрошаче образовања’, укидање наставног процеса“. Процес неолибералних реформи у образовању значи „одсецање главе генерацијама мислилаца“.

Суштина свих досадашњих реформи у Србији је, све у свему, проста: централизација и стандардизација зарад умног сакаћења будућих робова капитала. Тако у званичном документу из 2015. године, такозваним „Општим стандардима и постигнућима за крај општег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета за предмет Српски језик и књижевност“, сазнајемо да, на крају школовања, ученик „разуме важност личне активације и показује иницијативу у упознавању са карактеристикама тржишта рада (захтеви појединих радних места, начин функционисања институција, позиционирање у свету бизниса); разуме принципе тржишта рада и схвата неопходност сталног усавршавања у складу са развојем тржишта и захтевима послодаваца; (…) зна да комуницира с послодавцима; уме да преговара; спреман је да обавља праксу и волонтира поштујући договоре“.

Какве то везе има са Шекспиром и Достојевским?

Да је либерални капитализам кључ наших школских реформи, види се по причи о дуалном образовању која ће приватним фирмама обезбеђивати јефтин прилив радне снаге. Јер, по новим законским предлозима, ученици на пракси ће пуно радо време радити за 65 динара по сату, што је око 9.000 динара месечно.

Пре но што су направљени законски оквири за тако радикалну реформу школства, требало је извести студију о реалним потребама нашег тржишта рада и занимањима за која се наша деца школују, као и отворити јавну расправу о томе какав нам је модел образовања уз рад потребан, и да ли је коришћење јефтине радне снаге ђака хумано. То се, наравно, није десило.

Овде је, по свему судећи, сав посао преузела Привредна комора Србије, која као да је и писала предлог новог закона – она одређује ко су инструктори, даје лиценце, доставља податке о потребним занимањима за која се пишу планови и програми. Послодавци ће, предложено је, добијати и субвенције и смањивање пореза зато што користе јефтину радну снагу момака и девојака који се дуално образују.

Људи се ипак буне. Не пристају да буду следбеници тупоумне и крволочне идеологије капитализма, коју је Валтер Бењамин с правом назвао лажном религијом. Али пошто Велики брат из Вашингтона и Брисела такве побуњеничке испаде, поготово на периферији капиталистичког система, не дозвољава, онда треба донети законе који ће сваки вид протеста спречити.

Зато се доноси нов ЗОСОВ.

ИЗА ПРИЧЕ О „НУЛТНОЈ ТОЛЕРАНЦИЈИ“…

Милан Јевтић, који се у Унији синдиката просветних радника Србије бави развојем образовања, указује на следеће мане новог „кровног“ закона: „Из одредби закона се јасно види намера увођења строгог надзора, увођења политичке контроле над највећим сектором у држави. Екстерна евалуација, фамозно спољашње вредновање, подиже се на пиједестал поуздане мере свих вредности у школи. Иако се ради по сумњивим стандардима, преписаним из стабилних образовних система, и спроводи се у условима који нису ни налик онима на Западу, окачена је да виси као Дамоклов мач изнад главе сваког просветног радника и саме установе.

„Смета и начин на који је дефинисано ’психичко насиље над ученицима’. Према новим законским одредбама, сви смо већ извршили такав облик ’психичког насиља’ самом чињеницом да смо некада у каријери уписали ученику неку слабу оцену, или макар слабију него што је очекивао и што се надао. Да банализујемо до краја, злонамерни директор покренуо би дисциплински поступак, суспендовао наставника, а министар, по већ виђеном сценарију, одузимао би лиценце.

„Нацртом ЗОСОВ-а и даље се наставља са праксом подилажења и охрабривања нерада и недисциплине код ученика. Према његовим одредбама, подилази се лењим, неодговорним и нередовним ученицима, омогућава им се чак и да негативне оцене на крају године поправе без полагања поправног испита. На такав начин се омаловажавају управо они одговорни и вредни, дисциплиновани ученици, јер им се на посредан начин шаље порука да се фаворизују њихови антиподи.“

Један од највећих скандала везан за рад садашњег Министарства просвете био је покушај да се у школе, преко приче о „нултој толеранцији“ према сексуалном насиљу, уведе пропаганда ЛГБТ идеологије, са све женским кондомима које се навлаче на анус кад лезбејке „мазе“ једна другу. Иза „образовних пакета“ је стајао „Инцест траума центар“ из Београда, а министар Шарчевић, који је те садржаје уклонио из школа после притиска јавности, тврдио је да није имао појма о чему је реч. Наравно, он још није одговорио на низ питања, каква су, рецимо, ова: „Ко је тај материјал крстио образовним пакетом и послао у школе; ко је морао да провери на шта се ставља одобрење министарства, а није; ко је без икаквог критичког осврта, у име Министарства просвете, проследио „образовни“ материјал школама са инструкцијом да се ти садржаји унесу у школски програм; да ли је требало да заседа Национални просветни савет, а није; како је могло да се догоди да се грешка увиди тек након два месеца, а не одмах; како поступити према онима који су здраво за готово примили тај пакет, распаковали га и поступили према њему – колико су подобни за рад са децом и омладином ако нису у стању да препознају очигледну настраност; ко ће преиспитати стручне службе и директоре који су прихватили да се овим баве не уочивши да материјал није прихватљив за наставу и ученике; хоће ли они и даље бити у стручним тимовима Министарства; хоће ли вратити средства потрошена да се изнедри тај приручник; хоће ли исти људи из министарства радити на одобравању нове верзије тог или неког другог образовног пакета?“

Иако није одговорио на та питања, министар је спреман да, новим законом, узме апсолутну власт над образовним системом у своје руке, по начелу: „Школство – то сам ја!“ А требало би да сарађује са што више независних инстанци, које би му помагале да се овакве грешке више не понављају.

Али шта ако то нису грешке?

ГРЕШКА ИЛИ НАМЕРА?

Оно што је, после протеста јавности, избачено из учионица, враћа се кроз увођење у ЗОСОВ категорија којих нема у Уставу Србије – то су „родни идентитет“ и „сексуална оријентација“. По нацрту ЗОСОВ-а, забрањена је дискриминација на основу „родног идентитета“ и „сексуалне оријентације“.

„Људскоправашка“ идеологија на тај начин је ушла је, још дубље, у нов закон. Филозоф и изучавалац савремених друштвених феномена Миша Ђурковић указује на злоћудни, за сада незаустављиви, полип штеточинске идеологије тобожњих „права“: „Ви зауставите грађански законик, а иста та решења се на мала врата провуку преко Закона о спречавању насиља у породици. Ви зауставите образовне пакете, кад ето њих у нацрту новог Закона о основама система образовања и васпитања.“

Ђурковић упозорава на стравичне последице непромишљеног усвајања НВО закона, попут новог Закона о насиљу у породици који омогућава државним службеницима да се сваког часа мешају у породични живот: „Ко год данас има било какав проблем у браку може да позове државу, измисли разлог (психичко, емотивно и друга насиља) и ако је довољно уверљив, добије једно месец дана да се ’искулира’ од партнера. Но кад се исти врати у кућу, шта мислите како ће изгледати њихов заједнички живот? Ко ће желети да живи даље са особом која га је пријавила и одвојила од деце? Најлицемерније је што се у исто време отварају некакве расправе о потреби повећања наталитета. Хајте, молим вас. Ко ће са оваквим законима да улази у брак и да рађа децу? Коме, ако не може сам да их васпитава? Држави која константно разара породични оквир у коме они треба да се развијају и расту?А онда се политичари ваде како ово морају јер Европа то тражи. Европа тражи и наше докторе, инжењере, медицинске раднике који у хиљадама одлазе одавде. Као што су отишли из Бугарске и Румуније нпр. Бриселски службеници који гурају овакве ствари неће да живе овде. Њих баш брига што ми демографски пропадамо. Али нас треба да је брига и ми треба да се боримо да не нестанемо.“

Кад се, каже Ђурковић, у експлозивну смесу озакоњених НВО лажи дода категорија „позитивне дискриминације“ за одређене групе, то доводи дотле да се српска деца увелико опредељују да на пријемним испитима себе одређују као ромску како би се лакше уписали: „Да ли је држави Србији стварно у интересу да подстиче Србе да се изјашњавају као Роми?“ По његовом мишљењу, као и по Јевтићевом, увођење у нови ЗОСОВ категорија психичког и социјалног насиља, који су прешироко и нејасно дефинисане, значи могућност још већих злоупотреба него до сада.

Неки сматрају да је нов основни закон о образовању увод у својеврсну диктатуру једног човека – министра. И уопште се не поставља питање ко је тај човек, да ли се презива Шарчевић или другачије. Свака моћ квари човека, а апсолутна моћ квари апсолутно, кажу мудри. Довољно је да образовни систем у руке узме неки нови Гаша Кнежевић, и разарање нашег школства постаће трајно и неповратно. Испада, кажу критичари, да ово и није закон о образовању него закон о министру. Стари Хераклитов афоризам: „Један је мени као десет хиљада – ако је најбољи“, у новој верзији могао би да гласи: „Један је мени као 16 хиљада чланова школских одбора у Србији – ако је министар“ (јер толико је сада у школама присутно чланова школских одбора из локалне заједнице, који су, новим ЗОСОВ-ом, сасвим развлашћени). Већ се чују предлози да би министар просвете требало да буде директор свих школа Србије, разредни старешина свих одељења, а да би преко интернета, у школама снабдевеним видео-бимовима, могао да држи и наставу за све предмете. Уместо давно обећаних демократизације, деполитизације и децентрализације школства, добили смо министра Терминатора (понављамо: без обзира на то ко је у питању), који ће спровести дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију, пошто нов закон, чак и више него до сада, просветаре третира као штетне вирусе, бубе и пацове, који спречавају децу да слободно дишу у оквиру онога што је Гаша Кнежевић звао „школигрица“.

Чланак ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Будући робови капитализма, спремите се се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Отворена биралишта на изборима за председника Републике Србије на којима се грађани опредељују између 11 кандидата. Право гласа има 6.724.949 уписаних бирача, а то могу да остваре на укупно 8.396 бирачких места до 20 часова.

Чланак 11 КАНДИДАТА: Србија бира председника се појављује прво на ИСКРА.

Фото: www.intermagazin.rs

ТЕСНА ГРОБЉА, А МАЛО ГРОБАРА

„Тесна гробља, а мало гробара, / гробарима отежаше руке“: тако је, у „Небеској Литургији“, Свети Владика Николај пророковао судбину Срба кад се одрекну Христа. На наше очи, то пророштво се испуњава: у Београду је, само у јануару 2017, по писању штампе, умрло преко 1600 људи(1), а у мом Чачку преко 130 њих је отишло Богу на истину.

На једном парастосу у Гучи, сазнајем да је прошле године било двоструко више опела од крштења. Гуча, срце Драгачева, празни се и нестаје.

И тако је свуда. Апсолутно свуда у Србији.

ПРАВА СЛИКА СТВАРИ

У тексту „Демографска „будућност“ Србије“, објављеном у зборнику Уније синдиката просветних радника Србије, „Колико коштају илузије“, професори Миљан Мићуновић и Милан Селаковић су, на основу података које им је доставио демограф др Владимир Никитовић, записали следеће: “Зашто жмуримо пред нестајањем? Да ли нас узнемирава податак да смо за последњих десет година остали без 400.000 људи? Зашто затварамо очи пред чињеницом да жене у Србији први пут рађају са непуних 28 година и да просечан мушкарац постаје отац у 33-ој години, а онда нас изненади сазнање да је трећина бракова у Србији без потомства. Јесмо ли забринути што свако пето домаћинство у овој земљи чини само један члан?/…/ Данас, старијих од 65 година има 2,5 пута више него младих, па се отуда демографска старост (просечна старост грађана) повећала и износи 42,2 године./…/ Србија улази у ред десет најстаријих популација на свету (чак 2,9 милиона грађана је старије од 50 година). Узроци су пре свега веома низак наталитет, висок морталитет, проблем зачећа, касно родитељство, али и сиромаштво, незапосленост, себичност и борба за ,,голу“ егзистенцију. Најгоре стање је у Источној Србији и Старом Влаху. У општинама Црна Трава и Гаџин Хан просечна демографска старост износи преко 50, док је она у Новом Пазару и Прешеву око 26, односно 29 година. Број становника се за више од 10 одсто смањио у општинама попут Босилeграда, Беле Паланке, Варварина или Српске Црње и то за период од само 5 година. /…/У последњој деценији сваке године око 150.000 радно способних људи напушта своје пребивалиште и сели се у Београд, Нови Сад и Ниш, док је у општинама Нови Пазар, Прешево и Тутин, где су Бошњаци и Албанци већинско становништво, тај раст настао као последица највећег природног прираштаја у Србији. Више од 40 година београдске општине Врачар, Савски Венац и Стари Град бележе пад становништва због исељавања и негативног природног прираштаја, док су се колевке највише љуљале у Гроцкој, Звездари и Сурчину. /…./Полови концентрације становништва су на главној трансферзали од Новог Сада до Лесковца и помоћној у долини Западне Мораве/…/. Овде живи више од 3 милиона људи или скоро 50 одсто становништва Србије. Примећују се и енклаве попут Крагујевца, Суботице и Новог Пазара, док су делови Источне Србије, Баната и Рашке готово празне области. У Институту друштвених наука примећују да се све више становника концентрише у великим градовима, али страхују да ће и том тренду ускоро доћи крај.“(2)

Читаве области се празне. Нарочито оне близу државних граница. Празан простор просто мами оне који ће га населити.

Авај, ако се овако настави, то неће бити србски народ.

ТРАГЕДИЈА ЕМИГРАЦИЈЕ

Мићуновић и Селаковић указују и на страховит проблем масовног исељавања из Србије, који траје већ деценијама. Људи одлазе, одлазе, одлазе; само из Чачка и само у Чикагу педесетак момака возе туђе камионе, и тако зарађују за живот, јер у својој земљи нису могли да нађу неки нормалан посао. Мићуновић и Селаковић кажу: “Емиграција, односно исељавање, константна је од 1945. године и њоме су обухваћене различите социјално-политичке групе. Непосредно пред крај рата и после њега биле су инициране разлозима политичке природе. Значајније економске миграције почињу 60-их година прошлог века, када се ондашња Југославија отвара према свету, а сиромашно становништво одлази на рад у развијеније европске земље. Тај тренд се наставља 70-их и 80-их година, али са становништвом које је нешто образованије. Током 90-их, па све до данашњег дана, интензивира се одлазак најобразованијег и физички најспособнијег становништва између 25 и 40 година старости. Драматичан је податак да је између 10 и 20 одсто жена у репродуктивном периоду напустило Србију и децу родило у иностранству.

У протекле две деценије пола милиона људи је напустило Србију, од чега су чак 50.000 образовани стручњаци. Најмоћнијим земљама данашњице ,,поклонили“ смо 6.000 доктора наука за чије је школовање Србија утрошила 12 милијарди евра, док целокупно образовање само једног доктора наука државу кошта око 250.000 евра.“(2)

Производимо, дакле, стручњаке који попуњавају упражњена радна места на Западу. Да ли је то случајно? Не улажу, не муче се са школовањем Срба ти западњаци, а добијају висококвалификовану радну снагу из једне напаћене земље пуне обдарених људи. А на власти у Србији држе своје измећаре, који ту земљу чине немогућом за пристојан живот, па је емиграција многима једино решење које виде.

УМИРАЊЕ ЂАЧКЕ СРБИЈЕ

Некада је Србија била пуна граје и дечјег смеха. Ђаци су хитали у школе и у селу и у граду. Сада се школе, мало по мало, затварају, а ђачка Србија изумире. Опет Мићуновић и Селаковић: “Тешка демографска ситуација у Србији, поред постојећих, изнедрила је и нови проблем. У последњој деценији, због малог природног прираштаја и велике миграције становништва ка градским срединама, дошло је до гашења многих сеоских школа, где више нема житеља или су остала само старачка домаћинства. Ништа боља ситуација није у градским срединама где се број ученика у основном и средњим школама непрекидно смањује. Ово најбоље илуструје чињеница да је број ученика у школској 1995/1996. години у основним и средњим школама био близу 1.114.000, док је школске 2007/2008. било свега 930.000 ученика. Најновији подаци Министарства просвете, науке и технолошког развоја показују да се тај број у школској 2011/2012. смањио на 831.483 ученика. Остаје нам само да констатујемо да је наш школски систем за последњих 17 година изгубио више од 280.000 основаца и средњошколаца.“(2)

Како је то страшно! Србија, земља стараца и самаца, у којој не одјекује дечја граја…Да ли су наши ослободиоци, од Карађорђа до краља Петра, од јунака са Мишара до јунака са Цера, могли о овоме и да сањају?

Може ли се ишта поправити или да дигнемо руке од себе, кад смо, одбијајући да се рађамо и живимо, већ дошли довде?

ДА ЈЕ И КАД БИ

Да Срби имају државу Србију, и да она није под тихом, али ефикасном окупацијом туђина, демографски проблем био би решен јасним и разумним мерама власти. Пре свега, држава мора да омогући очевима и мајкама да своју децу подижу у атмосфери поверења у родитељску мисију, а не у атмосфери „људскоправашке“ сумње у све што родитељи чине да би, у тешким условима данашњице, одгајили свој подмладак. Мора се стварати прави култ здраве, срећне, вишедетне породице. Треба повести и борбу против абортуса, који је толико нерођених спречио да се појаве у Србији и поведу нас ка избављењу, и који је толико женских утроба учинио неплодним ( при чему, наравно, за абортус није крива само жена, него, и то веома често, мушкарац, из егоизма и кукавичлука). Родитељима вишедетних породица треба дати и привилегије. То је, како пише Монтескје у „Духу закона“, чинио и Октавијан Август, у доба кад су многи у Риму живели као нежење. Ожењени људи с децом у Августово доба добили су низ повластица, и Рим је почео да се демографски обнавља.

Да не испадне да „мељем на празно“, ево низа предлога конкретних и остваривих мера: под условом да ослободимо Србију.

ЗАШТИТА ПОРОДИЦА И ПРАВА РОДИТЕЉА

1. Слободна Србија законом спречава све облике грубог мешања државе у унутарпородичне односе и обезбеђује приоритетну могућност породице да самостално решава проблеме који се тичу њеног унутарњег живота.

2. Усвајају се законске мере које ће додатно гарантовати права родитеља на васпитање деце, укључујући дечји поглед на свет и начин њиховог живота, заштиту малолетника од опасних и неморалних поступака и пропаганде ЛГБТ тоталитаризма, организовање дечјих свакодневних активности, њихово право на религиозни живот. У слободној Србији, родитељи добијају могућност да се упознају са уџбеничким материјалом, књишком, аудио и видео-продукцијом, као и интернет сајтовима који се нуде њиховој деци, и да ставе умесне примедбе на сваки покушај индоктринације детета.

3. Мора се ударити на законске и подзаконске акте, настале на основу неолибералне идеологије тобожњих „људских права“, који омогућавају неконкретне основе за мешање у породични живот, поготову такве какве су „неправилно васпитање“, „низак материјални ниво“, „психичко насиље“. Свака основа за мешање државе у живот породице мора бити законски конкретизована, и никако не сме да се злоупотребљава, поготову не за одузимање деце од родитеља. Такође, треба спречити доношење квази-закона које свако, па и најблаже педагошко, физичко кажњавање детета проглашава НАСИЉЕМ и довољном основом за одузимање деце родитељима.

4. У слободној Србији, нужно је формирање контролних тела и механизама с циљем да се преиспита сваки случај мешања државе у унутрашње ствари породице, поготову кад је у питању одузимање деце. Такође, треба оснивати саветовалишта за угрожене породице, с циљем да дође до помирења и престанка породичних сукоба, а не да се бракови растурају и деца одузимају. Свака наша кућа треба да постане СИГУРНА КУЋА. Законодавство мора да себи постави као приоритан циљ ОЧУВАЊЕ ПОРОДИЦЕ.

5. Законом ће се, у слободној Србији, јасно прописати и минимизовати број услова за одузимање деце из породице.

6. На нивоу Србије, кренуће се у афирмативну кампању ширења породичних вредности и култа рађања, а као државни празник треба увести и Дан породице, као нарочито подсећање на очување најважније установе једног друштва.

БОРБА ЗА СМАЊЕЊЕ БРОЈА АБОРТУСА

1. Законодавство у области здравства као приоритетан задатак мора да пред лекара постави очување зачетог живота, да забрани лекарске иницијативе за прекид трудноће, при чему је главни задатак да жена у потпуности буде упозната са свим негативним последицима и ризицима који су последица абортуса.

2. Пре него што жена изврши абортус, треба јој омогућити, као у развијеним земљама, двонедељни период за размишљаање, током којег јој на увид треба ставити документ о информисаној сагласности, који ће потписати пре извршења абортуса. У документу ће свима разумљивим језиком бити описано шта се све дешава са фетусом и самом женом приликом абортуса, као и о последицама истог по жену и њено телесно и душевно здравље.

3.При свакој гинеколошкој амбуланти формирати консултативни центар, у коме ће, поред лекара, психолога или социјалног радника, бити и представник традиционалне религије, који ће бити спремни на разговор са женом која је решила да прекине трудноћу.

4. Треба створити прихватилишта за самохране мајке које су се нашле у тешкој животној ситуацији. У сарадњи државе и традиционалних верских заједница наших простора, таква прихватилишта би самохраним мајкама обезбеђивала како привремени смештај, тако и даљу помоћ и животну оријентацију.

5. Операције „прекида трудноће“ ( осим у случајевима непосредне угрожености живота мајке ) морају се изузети из система медицинске заштите који финансира држава.

6. Абортуси се не могу вршити из новчаних средстава пореских обвезника, поготову оних који им се начелно противе.

7. У средњошколске образовне програме увести упознавање ученика са процесом развоја фетуса у утроби мајке, с нарочитим освртом на опасности последица абортуса по живот и здравље жене.

8. У средствима масовног информисања покренути масовну кампању упознавања становништва са последицама абортуса по живот нерођених, живот и здравље жене, као и демографију.

ПОДРШКА МНОГОДЕТНОЈ ПОРОДИЦИ

1. Бригу мајке о домаћинству и гајењу деце треба изједначити са другим друштвено корисним делатностима. Мајке које нису запослене, а имају четворо и више деце у социјално адаптираној породици, добијају месечну помоћ у износу просечне плате у Србији, а мајчина брига о деци рачунаће јој се у радни стаж. Основни став тим поводом је изрекао Гилберт Честертон: ЖЕНИ НЕ ТРЕБА ВИШЕ ПРАВА, НЕГО ВИШЕ ПРИВИЛЕГИЈА.

2. Многодетне породице треба да добију државну подршку за решавање стамбеног питања.

3. Држава даје стимулације послодавцима који нуде олакшице (попут флексибилног радног времена) родитељима вишедетних породица, као и онима који укључују помоћ породицама с више деце у свој социјални пакет.

4. Треба утемељити државну награду, која ће имати и новчани део, за родитеље социјално адаптиране вишедетне породице, и та награда треба да буде уручивана на државни Дан породице и породичних вредности.

5. За породице са четворо и више деце мора да се омогући заједнички годишњи одмор уз стварање финансијских механизама за реализацију тог права.

6. Треба разрадити програме нарочите здравствене и социјалне заштите за многодетне породице.

Услов за све ово је, наравно, Србија слободна од тихе туђинске окупације.

Али, услов свих услова је други и другачији. И он није ни политички, ни економски. Ипак, долази пре свега другог.

CONDITIO SINE QUA NON

Основни разлог пропасти Србије и србског народа није материјални, него духовни. Бог је Живот, а напуштање Бога је смрт. Наша пропаст је почела непосредно после Другог светског рата, кад смо кренули да градимо земљу која је била, по речима Владике Николаја, пркос Богу и Светом Сави. Стандард је растао, уживало се на основама западних кредита, али истински живот је занемарен јер је Творац живота порекнут.

Човек је створен да буде усвојено чедо Божје по благодати. О томе сам Господ говори у псалмима: “Ја рекох: Богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умрећете и као један од кнезова пашћете“ (Пс. 81,6-7).

Створени за бесмртност, изабрали смо смрт. И да бисмо поново живели и рађали се, морамо се, како рече Владика Николај, вратити Богу и себи, „да нас не покрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“. Православни човек у брак ступа и гаји потомке из љубави према Животодавцу, према свом брачном другу и деци. А пут ка обнови православног човештва, коме је све јасно и које нема двоумица да ли да рађа или да самује, јесте свенародно покајање, без кога чак ни ослобођена држава Србија не може помоћи у обнови демографије. Покајање је свецело мењање себе, на које нас Бог позива да би нам опет био Отац, баш онако како пише код пророка Језекиља: „Одбаците од себе сва безакоња која чинисте, и начините себи ново срце и нов дух; и зашто да мрете, доме Израиљев? Јер ми није мила смрт онога који мре, говори Господ Господ; обратите се дакле и будите живи.“(Језекиљ, 18, 31-32)

И заиста – зашто да мремо? Зашто се не обратимо Живоме Богу и тако поново будемо живи? Господе, благослови!

Чланак ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Демографски слом Србије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Године 2008, „Вечерње новости“ су објавиле писмо владике захумско-херцеговачког Григорија. Ту су поменута имена епископа неуклопивих у њу ејџ намењен Србима.

На списку су се нашли епископи већ уклоњени са својих катедри: рашко-призренски Артемије, зворничко-тузлански Василије, милешевски Филарет. Уклоњен је и владика западноевропски Константин, а спрема се и обрачун са владиком канадским Георгијем.

Занимљиво је да су ти епископи, на овај или онај начин, били против литургијске реформе, резервисани према екуменизму и сарадњи с Ватиканом, али и против планова НАТО империје на нашем простору (владика Артемије није признао Ахтисаријев план, Качавенда се, с њим, противио Бајденовој посети Дечанима 2009, Филарет је био против слепе послушности Београда и Подгорице Бриселу).

Ако се томе дода улога коју су имали владике Василије и Филарет у борби српског народа у БиХ 1992-1995, јасно је да је у току „пацификација“ СПЦ, чији ће симболички врхунац вероватно бити посета римског папе Патријаршији у Београду.

Као, са др Зораном Чворовићем, коаутор књиге „СПЦ и Викиликс“

(Романов, Бањалука, 2014), указујем на чињеницу да је великохрватски идеолог Иво Пилар још 1917. тврдио да су Срби државотворно потентни док год је јако светосавско православље. Из депеша „Викиликса“ се види да је један од главних циљева Вашингтона у нас претварање СПЦ у „религиозни сервис“ који нема снаге да брани српску државотворност. То се дешавало и раније: кад је пала Деспотовина 1459, СПЦ је привремено „прогутала“ грчка Охридска архиепископија; у другој половини 18. века, после српске сарадње с Аустријом у борби против Турака, Цариградска патријаршија, по дозволи султана, уклања наше и доводи владике фанариоте; краљ Милан протерује митрополита Михаила, јер се он противи Милановој антируској, аустрофилској политици. Ми живимо у доба нове, „меке“ окупације српског народа, па се историја понавља. Који чита, да разуме.

Чланак ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Смене за долазак папе се појављује прво на ИСКРА.