(Његово Преосвештенство Господин Јоаникије Епископ будимљанско-никшићки) Фото: eparhija.me

Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Јоаникије рекао је данас у манастиру Михољска превлака код Тивта, гдје је служио парастос погинулима у НАТО бомбардовању 1999. године, да српски народ дуго пати, трпи и ћути, али да не заборавља.

Владика Јоаникије истакао је у бесједи да су се преварили сви који су мислили да ће Срби брзо заборавити бомбардовање, јер се овај народ не одриче завјета слободе и жртава.

„Нажалост, у овом случају они који су слали најбоље и најспремније синове наше отаџбине желе да их забораве. Нити их помињу, нити су им било које спомен-обиљежје подигли. Држава која их је слала у рат није ништа учинила да се њихов спомен обиљежи, нити их помиње“, рекао је владика Јоаникије.

Према његовим ријечима, ваљда је то договор са НАТО алијансом у коју је ушла власт у Црној Гори, али није народ, саопштило је братство манастира Михољска превлака.

Обиљежавање 19 година од агресије на Савезну Републику Југославију у манастиру Михољска превлака организовали су Српска православна црква у Црној Гори, Братство православне омладине Црне Горе, Удружење ветерана 63. падобранске бригаде, мрежа НВО „НЕ у рат-Не у НАТО“ и Матица Боке у манастиру Михољска Превлака.

Након Свете архијерејске литургије и парастоса у манастиру, на градском гробљу Брдишта служен је помен погинулом припаднику 63. падобранске бригаде Марку Аврамовићу и припаднику Министарства унутрашњих послова Србије Драгану Бјелановићу.

Замјеник Удружења хероја Русије генерал-мајор Александар Петрович Салујанов уручио је највеће одликовање Ваздушно десантне војске Руске Федерације епископима пакрачко-славонском Јовану и Јаоникију, те предсједнику ДНП-а Милану Кнежевићу, који је тренутно на одслужењу затворске казне.

Уручујући Орден Маргелова генерал Салујанов је рекао да је чуо како је Кнежевић био искрени борац против уласка Црне Горе у НАТО, те да се отворено залаже за пријатељске и блиске односе Русије и Црне Горе.

„Он је својом политичком борбом и страдањем које сада трпи у спушком затвору заслужио овај високи орден“, истакао је генерал Салујанов који је оредне предао Кнежевићевом брату Мирку.

Салујанов је напоменуо да су прије 19 година Србију и Црну Гору примиле удар умјесто Русије.

„Сада постаје јасно и ја о томе могу отворено да кажем да су тај удар који је 1999. године преживио српски народ, спремали за Русију. Ви сте примили удар умјесто Русије“, рекао је генерал Салујанов.

Он је подсјетио да је 1999. године са јединицом руске Ваздушно десантне војске заузео аеродром Слатину код Приштине.

„Пролазили смо код територију Грчке. Иако је чланица НАТО пакта, њихове власти и њихов народ нису нам правили никакве тешкоће. Наше војнике су дочекали са цвијећем и таквим паролама о /америчком предсједнику Билу/ Клинтону и Медлин Олбрајт какве не бих овом приликом цитирао“, напоменуо је Салујанов.
Срна

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: Српски народ дуго трпи и ћути, али не заборавља се појављује прво на ИСКРА.

(Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије) Фото: Novosti.rs

Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Јоанкије изјавио је да се промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције.

Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити Српска православна црква – Пећка патријаршија.

Појашњавајући предвиђене измјене епископ Јоаникије је рекао да се то чини прије свега како би се правилније дефинисало историјско одређење Српске православне цркве, преноси Митрополија црногорско-приморска.

„Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом, као што имамо и код других патријаршија“, рекао је владика Јоаникије.

Он даје и примјер да Руска православна црква користи осим тог наслова и наслов Московска патријаршија.

„Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено“, навео је владика Јоаникије.

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: „Не мијењамо име помјесне Цркве, ојачавамо је са њеним историјским сједиштем“ се појављује прво на ИСКРА.

Фоот: vostok.rs

Дошли смо свечано и празнично на Немањин град, на обалу ријеке Рибнице, на мјесто рођења Св. Стафана Немање. Кад прослављамо Светог Божјег угодника онда свечано славимо дан његовог спомена, клањамо се његовом облагодаћеном гробу, али истичемо и друге важне моменте из његовог земаљског живота. Мјесто његовог рођења знаменује се његовим именом као што је и ово историјско мјесто гдје се родио Св. Стефан Немања давно названо Немањин град, а десна обала Рибнице Немањина обала.

Нашим прецима није требало посебно објашњавати због чега је ово мјесто посвећено Немањином имену. Не само што је он овде рођен него због његове изузетне историјске улоге као државотворца, великог ктитора , монаха и светитеља…

Нарочито је наш народ увијек високо цијенио то што је Немања успио да обједини српске земље Рашку, Дукљу,Травунију и Захумље. Због тог дјела називан је од давнина обновитељем свог расцјепканог и пропалог отачаства, а због ослобођења Дукље од византијске власти величао га као обновитеља своје дједовине. Можда ће неко помислити да ова реторика нема много везе са историјском истином па смо дужни да то и поштено провјеримо и да дамо одговор на важно питање о Немањином поријеклу: да ли Немања и Немањићи воде поријекло из средњовјековне Дукље, а данашње Црне Горе.

Онима којима није довољно убједљив податак о Дукљи као истинској колијевци и дједовини Немање и Немањића препоручујемо да изуче житије великог дукљанског владара Бодина Војислављевића.

Да одмах напоменемо Бодин је давно прије Немање објединио српске земље Дукљу, Рашку и Босну мада је послије његове смрти убрзо дошло до њиховог раздвајања и новог расула. Споља гледано у државотворном смислу исто је било Бодиново и Немањино дјело, с тим што је Бодиново обједињавање било привремено, а Немањино је потрајало близу триста година, и имало је епохални, боље рећи трајни значај, од друге половине дванаестог вијека до дана данашњег.

Као врховни господар обједињене српске државе Бодин је у древни Рас послао своје сроднике са дукљанског двора Вукана и Марка и дао им управу у Рашкој области. Послије Бодинове смрти Дукља губи самосталност и потпада под византијску управу, али се у Расу уздиже Вукан и његов син Завида, отац Немањин. Завида убрзо послије Вуканове смрти у унутар династичком обрачуну губи власт у Расу и испред својих непријатеља склања се у своју дједовину Дукљу, на своје наследне посједе на Рибници гдје му се родио најмлађи син Стефан Немања. Овим се изричито потврђује оно што је написано у Немањином житију о Дукљи као његовој старој, истинској дједовини. Очигледно је и то да је његова лоза од једне гране старе дукљанске династије, од владарског рода, јер код Срба у то вријеме нико није могао бити потврђен за владара ако из владарског рода не происходи. Да је Немања унук старог Вукана сродника Бодиновог видимо и по томе што је свом сину првјенцу дао име Вукан као што је остао обичај код многих Срба и до данас, а нарочито у Црној Гори, да се најстаријем унуку даје име по ђеду или прађеду.

Бодин је дакле као владар српске Дукље ослободио и ујединио српске земље па нико до дана данашњег то није назвао окупацијом него уједињењем српских земаља .Послије Бодинове смрти дошло је до новог разједињавања српских земаља, а касније и до великог метежа, о коме пишу стари хроничари, све докле Господ не подиже новог Давида, великог Стефана Немању, који обједини Рашку, Дукљу, Травунију и Захумље. Прођоше од тада до данас многи вјекови, па нико осим данашњих проусташких скрибомана у Црној Гори, Немању није назвао окупатором него обновитељем своје дједовине Старе Дукље, а данашње Црне Горе, и објединитељем тадашњих српских земаља, осим, нажалост, Босне. То обједињавање, овјерено Немањиним печатом, дало је снагу српском народу и његовој држави те се за кратко вријеме послије тога подигао до краљевства и царства под светородном династијом Немањића.

Немања је дакле своју стару дједовину Дукљу, касније названу Зету, данашњу Црну Гору ослободио од грчке управе и сабрао кључне српске земље осим Босне у једно и у том јединству доживјели смо процват и златни период наше историје.

У немањићкој држави Зета је увијек уважавана као завичај славне династије, а краљевска круна Немањића наставила је континуитет и сачувала славу дукљанског краљевства Војислављевића. То се потврђује чињеницом што је Вукану, сину Немањином, као владару Зете била додијељена титула краља, а касније је Зета, по правилу, додјељивана на управу младом краљу наследнику са сједиштем у Скадру.

Зетска властела је енергично заступала право краља наследника (понекад и преурањене претензије) да,приликом наслеђивања престола, заузме краљевски скиптар српских земаља. Племство Зете од почетка до краја било је важан ослонац моћне државе Немањића, али често и узрочник унутардинастичних сукоба, увијек уз младог краља, никада не устајући против своје династије.

Државотворно дјело Стефана Немање и његове династије увијек је високо вредновано у Црној Гори, а нарочито у свијетлој мисли Петровића који су Немањину Црну Гору величали као неугасиву искру славеносербске слободе и једини непоробљени остатак царства Душановог.

Ова напаћена Немањина дједовина одужила се њему, свом најславнијем изданку, понајвише његовањем његовог светачког култа, спајајући га са култом Светог Саве, што кроз минуле вјекове можемо лијепо пратити преко богослужбених књига штампарија Ђурђа Црнојевића и Божидара Вуковића, разгледајући фреске и иконе по нашим манастирима нарочито у Морачи, Острогу и Пиви, ништа мање и по сјеверу Црне Горе и њеном приморју. Немањићко државотворно, духовно и културно наслеђе је златна нит историје Црне Горе коју просветни систем ове државе кривотвори,прекида и брише, што само по себи довољно говори о биједи такве просвете и науке.

Немања је, дакле, историјска личност највећег ранга. Војсковођа који је битке добијао и губио, задобијао ратну славу и падао у ропство, моћног ромејског цара заробљеник коме се задиви престоница и царска свита, противник византијског василевса који је увијек добијао добре услове за мир све док се није ородио са царем и свом сину Стефану, зету ромејског цара, обезбједио узвишено византијско звање севастократора, а својој држави дефинитвну самосталност и слободу.

Дивећи се Немањиним изузетним способностима великог војсковође и мудрог државника погријешићемо ако не обратимо пажњу на унутрашњу страну његове личности гдје се разгоријевала жива вјера., незасита богочежња која је била покретач за сва његова добра дјела на славу Божију и за добро свога отачаства. Данас, послије толико протеклих вјекова, можемо видјети колико је било важно и од далекосежног значаја његово опредјељење за Источно Хришћанство, Православље. Он је тим кораком отклонио себе, а тиме и свој народ, и то трајно, од западне инквизиције, крижарских редова и ратова, давних претеча фашизма и наказне идеологије „милосрдног анђела“. То је био отклон од вјере која Духа Светог подређује људској мудрости и од оне правде која се шири огњем и мачем. Увијек је, па и данас, друго лице такве правде, нарочито у њеном хашком издању, било обојено лицемјерјем и двојним стандардима. Немања је реченим опредјељењем високо уздигао заставу крста Светог Цара Константина Великог и хришћанско начело да је Крст Господњи оружје праве вјере и христољубивог војинства, исто као што је и Немањи по духу сродни Свети Александар Невски клицао у сраженију с крсташима: „ Бог је у правди, а не у сили“, или, како је Свети Петар Цетињски ријечју и дјелому свједочио „У имену је Божјем суд и правда“.

Нарочити значај Немањиног дјела огледа се у томе што је својој држави сачињеној од сједињених српских земаља удахнуо душу, утврђујући свој народ у светој вјери Православној, украшавајући своје отачаство светим храмовима и божанственим љепотама.

Градећи земаљски дом своје државе и видљиве храмове он је себи и свом роду градио и онај вјечни храм саздан од живе вјере, духовности, културе, милосрђа, труда, покајања, поста и молитве, а све то засољено жртвеном љубављу према Богу и роду. Тај неразориви храм Немања је саздао и у души својих синова, а он је нарочито заблистао кроз светитељски лик и равноапостолно дјело Св. Саве. Непролазне вриједности немањићке државе јављају се и данас у јединству вјере, српског језика и ћириличног писма, недјељивости историјског памћења и културног наслеђа српског народа. Због тога је и наша одговорност да те вриједности чувамо и унапређујемо, и да их такве предамо као духовно благо своме потомству.

Стефан Немања, у монаштву названи преподобни Симеон, испунио је идеал средњовјековног хришћанског владара коме је од Бога дата власт да градећи и унапређујући своју државу, истовремено свој народ приводи Господу, а земаљску своју отаџбину везује за небеску, за Вишњи Јерусалим, да сузбије и истријеби јереси што је овај свети и учинио без икаквог двоумљења. Није нимало случајно што је тек под утицајем ове облагодаћене личности, која је код свих Срба имала ауторитет као Аврам код Јевреја, наш народ заузео правац и смјер на свом историјском путу, са јасном визијом да заузме своје Богом одређено му мјесто под небом, да се духовно обликује, да изгради свој идентитет и свој препознатљиви знак међу осталим просвећеним народима.

Свом владарском дому, племству и цијелом народу био је и остао незамјенљиви примјер у вјери, праведности, храбрости, љубави, задужбинарству и свакој другој врлини. Он је те врлине пројавио у току своје владавине, а запечатио их добровољним одрицањем од земаљске власти, примањем монашкога чина са именом Симеон, одласком на Свету Гору, гдје је он, некада силни Немања, задивио светогорске монахе примјером крајњег монашког себеодречења Христа ради . Није обоготворио власт, него је слиједио свог Спаситеља који је рекао „нијесам дошао да ми служе, него да служим , и да живот свој положим у откуп за многе“. Као монах причасник Господњег смирења, блаженим уснућем причасник живоносне смрти Христове.

Послије полагања у гроб његово свето тијело убрзо поче изливати свето миро што се прво догоди у Хиландару, а касније се настави, послије преноса његових светих моштију у Студеници. Дејство светости од његових светих моштију измири његове завађене синове Стефана и Вукана, утврди светородну лозу Немањића, а цијелом његовом роду, кроз вријеме и вјекове доноси изобилну благодат до дана дамашњегт.

У Немањиној личности видимо сјајну синтезу врлина и достигнућа великих владара Дукље и Рашке који су му претходили Часлављеву и Бодинову државотворност , чистоту вјере и задужбинарство св. Јована Владимира, Војислављеву и Вуканову храброст, Михаилову мудрост. Он је као звијезда засијао своме потомству које га је вјерно слиједило и трудило се да га достигне. Велики су сви редом наследници Немањиног престола, али он, нови Јесеј, био је свима корјен. У неким врлинама и достигнућима поједини су га надмашивали, али нико у свим. Ако га у нечем превазиђоше и у томе се опет узвиси слава овог светог родоначалника. Његов печат се препознаје у Савином светитељству, у просвећености Првовјенчаног, у Милутиновом ктиторству, у подвижништву и молитвености Дечанског, у непобједивости Душановој, у царској љепоти Хиландара, Пећаршије, Дечана и осталих славних задужбина његовог потомства. Његово опредељење за Православље добило је своју пуноћу у косовском Лазаревом опредјељењу и косовској мисли Његошевој.

Свети Симеон Немања – увијек савремен и са нама као наставник и родитељ.

Као Светац Божји увијек испред нас,

давно назван Вожд Отачаства,

био и остао,

јесте и биће.

Амин!

(Свечана светосимеоновска бесједа на Немањином граду у Подгорици, коју је Владика Јоаникије одржао након Светосимеоновске литије, у суботу, 25. фебруара 2017. године)

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: Слово о Немањи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Принцип

Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Јоаникије изјавио је на свечаној академији поводом обиљежавања стотину година од Мојковачке битке да се та битка доживљава као наставак Косовске јер је то јунаштво равно косовском и по смислу и по завјештању.

Владика Јоаникије рекао је на свечаности у Моковцу да је у сагледавању значаја Мојковачке битке неопходно нагласити да се „братски и недјељиви народ Србије и Црне Горе херојски и једнодушно супротставио надмоћној војсци Аустро-Угарске монархије и њених савезника“ које је назвао крсташима и крстоломима 20. вијека, претечама Хитлера и НАТО агресије.

Он је истакао да су важни догађаји, и када их вијекови дијеле, блиски по томе што отварају и обогаћују ризнице памћења и потврђују завјете које чувају покољења.

„Отуд пјесма и потресна порука мојковачких јунака `Ми смо пали, прошлост крунишући`. Јунаштво мојковачких витезова на чијем челу је био прослављени војсковођа Јанко Вукотић представља круну и достојни завршетак ратне епопеје Црне Горе из доба Петровића, друге српске државе“, рекао је владика Јоаникије.

Он је навео „да на Мојковцу, за разлику од Косова, није било издаје“, те да је, нажалост, издаја Мојковца дошла десетак дана послије битке, саопштила је Епископија будимљанско-никшићка.

„Неславна наредба тадашње Владе Црне Горе да црногорска војска положи оружје пред непријатељем, од стране прекаљених ратника од Грахова до Чакора, схваћена је као издаја, и одмах је проузроковала раздор у народу, који, на нашу несрећу, трају до дана данашњег. Мојковачка, као и косовска драма, још није завршена. Још траје борба за част и образ Црне Горе, која се не мири са владином издајом Јанка и Мојковца, Косова и Русије“, поручио је владика Јоаникије, на свечаној академији у Центру за културу у Мојковцу.

Академија је одржана у суботу, 9. јануара, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Српског националног савјета Црне Горе. Бесједу је одржао академик Матија Бећковић.

На почетку свечаности, пуштени су аудио-записи поруке краља Петра Карађорђевића и краља Николе Петровића, пред почетак Првог свјетског рата. Поруке, које су аутентичне биљешке тадашње Владе двије земље, јасно говоре о односу Србије и Црне Горе, српства и вјечне заштитнице Русије.

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: Мојковачка, као и косовска драма, још није завршена, још траје борба за част и образ Црне Горе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Принцип

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих Отаца VII Васељенског сабора, у 20. недјељу по Духовима, 18. октобра 2015, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког.

Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке, а литургијском сабрању је присуствовао у великом броју вјерни народ Никшића.

Ријечима обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије говорећи о данашњем празнику Светих Отаца 7. васељенског сабора на којем је одбрањено поштовање светих икона. Владика је свом надахнутом архипастирском слову казао да смо сви ми саслужитељи Господњи када се год сабирамо у светим храмовима, у свештенодејству светих тајни Христових. Саслужитељи су и свештеници и вјерни народ, који својом молитвом саслужује вјечном Архијереју Господу Исусу Христу Који је са својом Црквом и са нама, увијек присутан на светој служби Божјој.

„То је дијалог између Господа и народа Његовог – наше прозбе ка Господу и Његов одговор, а Његов одговор је такав што нам Он ниспошиље своју благодат, своју милост, своју свјетлост, своју истину, што нам дарује нови живот, дарује самог Себе. Према том дијелогу ми увијек стремимо“, казао је, између осталог, у својој бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Осврнувши се, потом, на актуелну друштвену ситуацију у Црној Гори, Владика је изразио забринутост услед недостатка дијалога у Црној Гори, који се ових дана манифестује на различите начине, па чак и употребом силе. Недавно је и Црква имала искуство да јој се потурају лажни свештеници и лажни људи, који се представљају као прави и истинити, а са којима Црква треба да води дијалог, оцијенио је Преосвећени Епископ и додао:

„Ми смо увијек спремни да разобличимо лаж и ми то радимо ријечима, аргументима, истином. Не радимо то као што раде данас поједини да умјесто дијалога, ако имају шта да кажу онима који их за нешто оптужују, да им изнесу аргументе и истину, а не силом, пендрецима, затворима, хапшењима. То је врло опасно“.

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: Аргументи и истина, а не сила, пендреци, хапшења и затвори се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Владика Будимљанско-Никшићки Јоаникије говори за Православие.ru о изузетном поштовању благоверног кнеза Александра Невског и Царских страстотрпаца, о руско-српским везама у току многих векова, о значају и важности јединства словенских народа, о расколима и ситуацији у Украјини као о великом духовном искушењу.

«Наша веза с Русијом је изузетан Божији Промисао»

Владико, често долазите у Русију, у последње време сте неколико пута гостовали у Санкт-Петербургу који је повезан с именима познатих личности Српске Цркве и српског народа. Реците нам нешто о овим везама.

– Кад неко допутује у Петербург, посебно ако је то свештенослужитељ из Црне Горе, он ће пре свега посетити најзначајније руске светиње у Петрограду, почевши од Александро-Невске лавре, манастира Светог Јована и мноштва других светих места, све до Никољске поморске цркве у Кронштату.

А шта је за нас, Србе из било ког краја наше отаџбине, посебно важно? За нас је изузетно важна чињеница да је у Александро-Невској лаври, у старој Благовештењској цркви сахрањен последњи Српски патријарх из времена турске владавине – Василије (Јовановић-Бркић).

Кад је био протеран и лишен престола, тражио је помоћ од Русије у нади да ће захваљујући Руској Цркви успети да обнови Српску Патријаршију и да се врати својој пастви. Нажалост, томе није било суђено да се оствари, већ је у Санкт-Петербургу нашао своје последње упокојење – заједно са Црногорским митрополитом Василијем (Петровићем), који му је био одан.

Двојица великих Василија – један патријарх, а други Црногорски митрополит – двојица великих бораца за спасење Православља и за спасење јединства наше Цркве, почивају заједно у Александро-Невској лаври.

А поред њих је и гроф Сава Владиславић који је код нас дуго времена био практично непознат, али је одиграо важну улогу у историји руске државности. Био је један од главних сабораца цара Петра Великог.

И код нас се за њега сазнало више кад је наш дивни песник Јован Дучић написао дивну монографију о њему. Овај руски државни прегалац српског порекла такође је обрео свој вечни мир под сводовима Александро-Невске лавре. Овде почива и генерал Милорадовић – херој из рата против Наполеона, саборац Кутузова, и наравно, велики Србин.

Поносимо се тиме што су и гроф Сава Владиславић и неколико Милорадовића ушли у руску историју. Ове историјске личности су у време турског ропства повезивале наш народ с Русијом. Давале су наду и снагу нашем народу да се бори за ослобођење од османске владавине.

Очигледно, постојао је посебан Божији Промисао у томе што смо у тим тешким годинама турског јарма посебно одржавали везу с царском Русијом и с Руском Православном Црквом.

Кад смо већ започели разговор од Александро-Невске лавре, желео бих да се дотакнемо и теме поштовања светог кнеза Александра код Срба. Познато је да овај руски светац ужива велику љубав у Србији, али се у вашој епархији посебно поштује. То је веома занимљива прича. Како је дошло до тога да српско племе које живи веома далеко од Русије поштује Александра као свог небеског покровитеља?

– Свети Александар је веома поштован и као истакнута историјска личност и као човек Божији код свих православних народа, а посебно код Словена.

Али српско племе Васојевића које живи на територији наше епархије заиста га сматра својим небеским заштитником и покровитељем. Ово изузетно поштовање почело је средином XVII века кад је управо на дан сећања на светог Александра Невског Бог даровао победу Васојевићима у борби против туђинаца – Турака и Климената, који су угњетавали и пљачкали српска племена у околним брдима.

У складу са сачуваним предањем, у XVII веку су биле две сличне битке, које су се десиле на дан Александра Невског, и у обема су Срби извојевали победу. Говори се и о томе да се наш народ уочи битке заклео светом кнезу Александру Невском, да му се молио као небеском заступнику, молио је да заштити њихово племе и да охрабри јунаке који су се борили. А у случају победе дали су реч да ће славити овог свеца као свог покровитеља у свим потоњим временима. Идући у смртни бој Срби су певали песму, коју њихови потомци певају и данас:

Помози нам, Боже,

и свети Лесандро!

Ако нам будеш свети помоћник,

славићемо те довека.

С овом песмом су кренули у бој и победили.

У време комунизма све ово је помало пало у заборав, али је 1990-их година почела духовна обнова и традиција је очврсла. Рестаурирана је црква коју је саградио војвода Васо и поново је почело поштовње светог Александра Невског у овом крају.

Име страстотрпца цара Николаја такође има посебан значај за све Србе, а повезано је и с нашом епархијом. У којој мери се поштује сећање на Романове?

– Сви балкански и други православни народи су за време турског јарма били под заштитом руских царева. Треба видети храмове који су били подигнути уз руску помоћ од Палестине до нашег Никшића!

Допринос руских царева очувању Православља је веома велик, али Срби посебно поштују цара Николаја. Он је штитио наш народ за време Првог светског рата. Био је главна личност која је надахнула наш народ на војно удруживање како би пружио достојан отпор аустроугарској сили. Сам војни савез између Србије и Црне Горе тада је био потврђен уз подршку Русије, с извесним гаранцијама које је Русија дала.

Кад је Аустроугарска окупирала Србију цар Николај се лично умешао у ове догађаје и поставио је савезницима услов: ако под хитно не пруже помоћ и не испуне своја обећања у погледу Срба, раскинуће односе с њима. То је имало великог значаја.

Наравно, захвални смо и другим народима који су нам помогли у том тренутку, али српски народ никад неће заборавити да се Русија тада због нас нашла на озбиљним искушењима и кад се у њој десила револуција и кад је цар био убијен, српски народ је то доживео као сопствену трагедију.

Посебна је прича колико је руска помоћ вековима била значајна за нас – Србију и Црну Гору. Донедавно најлепши храм у нашој епархији – храм Светитеља Василија Острошког у Никшићу – саграђен је уз помоћ Руса. У његовој изградњи учествовала су двојица руских царева. Александар III је дао средства за почетак изградње, а храм је завршен за време цара Николаја II. Зато поштујемо Романове као наше ктиторе и посебно обележавамо дан црквеног сећања на њих, 17. јул. Прослављамо све Царске страстотрпце овог дана и молитвено помињемо све Романове.

Овог лета је у Београду у храму Светог Саве одржана лепа изложба посвећена династији Романов. Тада је у граду било изузетно вруће, али се без обзира на то на изложби окупило много посетилаца. Какав значај имају, по вашем мишљењу, овакве манифестације, сусрети, презентације, изложбе и догађаји, који освежавају сећање о династији Романов и руској царској породици?

– Ако се има у виду колико снажно осећамо блискост с Русима у духовном и културном смислу, може се рећи да оваквих манифестација нема тако много. Треба да их буде много више.

Десила нам се трагедија која је трајала од Октобарске револуције донедавно: скоро 100 година су везе између Срба и Руса биле практично прекинуте.

Пре свега их је прекинуо комунизам. Наш краљ Александар Карађорђевић управо због убиства цара Николаја и његове породице дуго времена није хтео да успоставља дипломатске односе са СССР-ом – то је објашњиво, али је само по себи овакво стање било на штету наших односа.

Убрзо после завршетка Другог светског рата Тито се посвађао са Стаљином и почео је да води очигледно прозападну политику. Занимљиво је да је наш народ ово управо тако доживео: нико то није протумачи да се Тито дистанцирао од вашег бољшевизма и комунизма, сви су то схватили као удаљавање наше власти од Православља.

То је био прави парадокс. У Совјетској Русији комунизам је тада био на врхунцу моћи, а наш народ то није осећао, није знао шта се дешавало тамо – у Совјетском Савезу. Народ је и даље Русију доживљавао као православну велесилу.

Због свих ових трагичних околности све наше везе су до недавно биле сведене на минимум.

«Безумна је власт која мисли да може донети добро својој земљи чинећи насиље»

– Како ви лично оцењујете савремено стање православног света, пре свега словенског? Вековима смо се осећали као једна целина – и Срби, и Руси, а да не говоримо о народима који су нам ближи по крви. А сад се суочавамо с чињеницом све већих подела. Наша братска љубав је под великим знаком питања. Дели нас све више граница. То се одлично види на судбини бивше Југославије. У Украјини се сад води прави жестоки рат између браће. Зашто нам се то дешава и како да превладамо ова искушења?

– Мислим да Црква овде може да одигра огромну улогу и власти у нашим земљама би требало да чују њен глас.

Сад најтежи проблем видим у Украјини. То не значи да нема проблема и на другим местима словенског света, просто тамо још нису достигли фазу ескалације. Оно што се дешава у Украјини могло се очекивати, зато што је у Украјини извршен покушај промене самосвести, народног самоидентитета.

Ово «украјинство» је вештачки форсирано. Колико знам, и данас многи Украјинци говоре на чистом руском језику и осећају се као органски део руског народа, а посебно снажно се осећају као део Руске Цркве. И садашња украјинска власт треба да поштује ову чињеницу.

А онај део украјинских грађана који се не осећа као део руског народа, који не говори руски, природно, има на то пуно право. Ако они имају такав духовни темељ, нико у Русији нема ништа против тога.

Страшно је то што људи који живе вековима у својој земљи трпе прогоне и дискриминацију власти због свог језика, вере и националне самосвести. безумна је власт која мисли да може донети добро својој земљи чинећи насиље и покушавајући да промени самосвест народа. То је ударац по слободи, неприкосновености личности, по основама људских вредности.

Зато је сукоб и попримио тако радикалне облике и плашим се да то неће лако и брзо престати. Данашња власт у Украјини мисли да уз помоћ Запада може да оствари замишљени безумни пројекат. Али, он се не може остварити! Ништа добро из тога неће произаћи.

Треба разговарати с народом, треба чути његов глас, поштовати слободу личности, слободу сваког човека. Док желе да иду путем насиља не може бити ничег доброг.

Колико знам, читаве области су пружиле снажан и одлучан отпор овом безумном пројекту. Мислим да ће бити отпора и у другим областима. Сад треба да се молимо Богу за то да одговорни људи и власти у Украјини што је могуће пре одложе оружје и седну за преговрачки сто. Само тако се може наћи решење.

Веома је жалосно што пати толико невиних људи, што су људи пострадали буквално ни због чега, што се пролила људска крв због овог безумног пројекта. То је веома опасно.

Нешто слично се дешава у Црној Гори, само с том разликом што засад нема оружаног отпора. Међутим, и овде се код нас реализује пројекат вештачке измене самосвести.

Имамо посла с противприродном ситуацијом. У црногорском парламенту и у органима власти против воље народа се доносе неке одлуке које су веома опасне, веома озбиљне и ризичне. Притом наше власти знају да ове одлуке противрече мишљењу већине. И свеједно их насилно спроводе, врше притисак.

Одлука о придруживању санкцијама према Русији је против народне воље. Одлука о уласку у НАТО је против народне воље. То је свима познато – то пре свега показују њихова сопствена испитивања јавног мњења. Али и даље то спроводе. То ништа добро не може донети Црној Гори.

«Најопаснија је помраченост на духовном нивоу»

У Украјини постоји веома велики проблем – то су расколници, које предводи рашчињени Денисенко, који је изопштен из Цркве. Кад је у први план доспела војна реторика овај стари пустолов је почео да учествује у њој на најактивнији начин. Једноставније, речено, активно врши «пи-ар». Ако здрав човек погледа такве ствари са стране, све изгледа као нека глобална шизофренија. Шта очекује људе који се називају православним хришћанима и који иду за оваквим лажним пастирима? Какве духовне последице све ово може имати по људске душе, које у томе можда и несвесно учествују?

– Овај раскол у Украјини је најопаснија ствар. Најопаснија је помраченост на духовном нивоу.

Кад се пролива крв и води информациони рат против Русије расколници у томе виде шансу да привуку на своју страну што је могуће више људи. Кад би почели да користе нормалне аргументе, кад би водили дијалог и могли да говоре мирно, било би очигледно да нема никаквог повода за овај раскол. И све мање људи би му се придруживало.

Међутим, расколи се појављују управо тамо где постоје мотиви који су повезани с најнижим људским страстима. У суштини, то нису религиозни мотиви. На пример, самољубље, егоизм или извесни национализам и шовинизам. Ако ови мотиви превагну над религиозним, десиће се трагедија.

Био сам зачуђен кад сам сазнао да је овај расколник Денисенко лично отишао у САД да тражи оружје за Украјину, за убијање сопственог народа. Било је просто страшно видети овог човека на главном тргу у Кијеву у кампањи свих оних посленика који су донели велико зло самој Украјини, оних који су изазвали сукобе и крвопролиће. Овај несрећни расколник се у суштини богати на несрећи свог народа.

Нормалан човек може само да жали због тога до којег степена помрачености је дошао човек који је некад био епископ.

На шта су позвани пастири Божији за време сличних искушења и потреса?

– Добро се сећам речи нашег блаженопочившег патријарха Павла који је био поглавар наше Цркве у време страшних искушења, кад се на целој територији наше отаџбине водио грађански рат, кад се распадала држава Увек је говорио о миру, али на неки свој поетски начин. Увек је позивао да се не изазива крвопролиће, али је истицао да народ треба да брани своје домове.

Кад је наша отаџбина била подвргнута агресији и бомбардовању, он се молио и за војску, и за народ, али је увек говорио о миру и увек је позивао све на помирење, покајање. Треба да се сећамо његових изузетно снажних речи.

Свакодневно је служио Литургију, молио се и носио је мир у свом срцу. И самим тим је изазивао чуђење многих непријатеља српског народа. Занимљиво је да у време кад се против нашег народа и отаџбине водио информациони рат, нико ниједну реч патријарха Павла није могао да истргне из контекста и да је злоупотреби.

То се десило због два разлога. Као прво, зато што се увек држао Јеванђеља кад је говорио, а као друго – сви су знали његов карактер, какав је он као личност. Свима је светлео својим примером и снажно је утицао на наш народ, и на архијереје, па чак и на наше непријатеље.

С њим се десило по речи Јеванђеља: не може се сакрити град који стоји на врху горе. Господ га је поставио у најтеже време као свећу која гори како би светлео свима.

Мислим да је то најбоље што можемо да учинимо, посебно кад се ради о сукобу међу браћом. На све оно што се сад дешава у Украјини не могу да гледам другачије него као на свађу међу браћом, која може да доведе до још трагичнијих последица него што је сукоб између различитих народа.

С епископом Будимљанско-Никшићким Јоаникијем (Мићовићем) разговор је водио јеромонах Игњатије (Шестаков)

Са руског Марина Тодић,

Чланак ЕПИСКОП ЈОАНКИЈЕ: Безумна је власт која мисли да ће донети добро чинећи насиље се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Јоаникије позвао је данас вјернике да буду сложни и јединствени, поручивши да ће Српска православна црква /СПЦ/ одољети актуелном прогону у Црној Гори уколико се сви буду држали истинске и праве вјере.

Владика Јоаникије каже да Цркву у Црној Гори данас прогоне они који су се изједначили са распопом Мирашем Дедеићем и који су примили причу и мисао Секуле Дрљевића, највећег издајника свога рода.

„Нажалост, и власт Црне Горе све се више поистовјећује са распопом и са причом Дрљевића, највећег крвника, издајника и несреће свога рода“, рекао је епископ Јоаникије.

Он је поручио да ће Црква одољети и актуелном прогону, као што је одољела и у свим ранијим временима уколико се сви буду држали истинске и праве вјере и уколико буду призивали у помоћ силу Часнога Крста Христовога.

„Ово су искушења која ће проћи и не треба им придавати велики значај, али исто тако не теба ни потцијенити зло које прожима срца појединих људи. Оно може да произведе ново зло и несреће“, упозорио је владика Јоаникије.

Епископ је указао да народ највише страда када у њега уђу раздор и раскол и када се распопи разиђу по народу да донесу несрећу, гатку, заблуду, раздор, братске погибије и народне несреће.

Подсјећајући да је Свети Петар Цетињски својевремено једнога распопа протјерао из Црне Горе, владика Јоаникије је поручио да православни народ данас не мора прогонити никога, али да би власт у Црној Гори требало да се призове памети да не би произвели нову несрећу у народу.

Епископ будимљанско-никшићки је рекао да православци треба да иду царским путем, не скрећући ни десно ни лијево, проповиједајући мир.

Владика Јоаникије данас је у цркви Светог архангела Михаила на Ножици служио литургију поводом празника Светог Александра Невског, завјетне славе Васојевића.

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: Христову цркву прогоне са распопом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Више хиљада вјерника учествовало је синоћ у Требињу у свечаној литији која је кренула од Саборног храма и прошла улицама до градског трга, одакле су упућене честитке за славу града и Саборног храма – Преображење Господње.

Литију су предводили Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени владика Атанасије и владика будимљанско-никшићки Јоаникије.

Честитајући славу, владика будимљанско-никшићки Јоаникије је истакао да је празник Светог Преображења – празник свјетлости, Божије истине и правде, Божијег милосрђа које се излива почевши од момента када се Господ преобразио на гори Таворској па кроз сву историју до данас.

„Данас нас је у Требињу сабрала Божија свјетлост и Божија милост и Божија љубав, утврдила нас у заједништво у међусобној љубави и у радости“, рекао је владика Јоаникије.

Он је напоменуо да су вечерас вјерници са духовним пастирима ишли на свети и свештени ход кроз град да пронесу славу празника и радост до сваког срца и сваке живе хришћанске боголике душе, да их окријепи, сједини, обрадује и преобрази.

„Нека Господ излије своју милост и свјетлост, нека нас просвијетли својом истином, оснажи својом благодаћу, укријепи наше руке да чинимо добро, да излије своју љубав у наша срца, да би те Божије љубави, правде истине и свјетлости било што више у нама, да би смо процвјетали љубављу, добрим дјелима и милосрђем“, поручио је владика Јоаникије.

Фото: Срна

Обраћајући се окупљеним грађанима и гостима, градоначелник Требиња Славко Вучуревић је рекао да је сигуран да Свето Преображење није случајно одабрано за крсну славу Требиња, те да су се преци водили мишљу да је Преображење дар који је стигао са Неба.

„С Преображењем је стигла и мисао да човјек није вјенчан ни за добро ни за зло, већ за избор и за моралну потребу да одабере оно што подржава и истиче живот“, истакао је Вучуревић.

Он је додао да, када се говори о преображају, треба гледати у себе, око себе и изнад себе.

„Истичем нашу заједничку жељу да се сви и у свему преобразимо и пред својим ближим и пред лицем Божијим“, рекао је Вучуревић.

У литији су учествовали и славни режисер Емир Кустурица, народни посланици из Херцеговине, представници источно-херцеговачких општина, те многобројне угледне званице. Литији је претходило празнично вечерње у Саборном храму.

Чланак ПРАЗНИК: Требињце сабрала преобажењска свјетлост се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Изјава црногорског министра спољних послова Игора Лукшића у разговору с немачким шефом дипломатије Франком Валтером Штајнмајером – коју је потврдила једна од откривених дипломатских депеша амбасаде Црне Горе у Берлину – да се „руски притисак на Црну Гору одвија преко бројних структура од СПЦ, опозиције до неких невладиних организација“, изазвала је бројне реакције у Црној Гори, посебно после потврде аутентичности. Епископ будимљанско-никшићки и администратор Епархије милешевске Јоаникије за „Новости“ је казао да такво понашање и изјаве не приличе једном државнику.

– Та изјава унижава углед Црне Горе, а господина Лукшића дискредитује као шефа њене дипломатије. Срамота је да један министар спољних послова клевета свој народ и Цркву која има највеће поверење становништва ове државе. Упркос томе што се троше народне паре на лобирање и усиљену кампању, већинско расположење народа је и даље убедљиво против уласка Црне Горе у НАТО – рекао је владика Јоаникије, с којим смо разговарали по повратку из његове вишедневне посете Русији. – Зар се може замерити Цркви што памти и молитвено помиње невине жртве свог напаћеног народа? Не могу се заборавити злочини које је

НАТО починио над недужним становништвом Црне Горе, посебно у Мурини, нити ранији злочини и ужасна разарања наше отаџбине у два светска рата од стране оних држава које су сада чланице тог, овде до бесвести хваљеног, али само од стране власти, војног савеза. Потискивање у заборав невиних жртава, прелажење преко потока невине крви, на шта су очигледно спремни наши НАТО пропагандисти, ради једне утопије, може само донети нове несреће и нове непремостиве поделе у Црној Гори.

Епископ наводи да су односи СПЦ и Руске православне цркве традиционално добри.

– Ми смо с Русијом и Русима увек били чврсто повезани на првом месту заједничком вером, али и по основу заједничког порекла, традиције, писма, историјских и културних веза кроз прошле векове. Мислим да ниједан народ на свету нема такву способност да нас разуме и саосећа са нама у свим нашим радостима и тешкоћама, да препознаје и високо цени вредности које баштинимо и да је до те мере отворен за сваки вид братске сарадње уз највеће међусобно уважавање – каже владика Јоаникије.

Он је у Санкт Петербургу посетио архиепископа охридског Јована, који је на опоравку у Новодевичком манастиру.

– Хвала богу он је издржао робију, будући неправедно заточен, апостолски сведочи и делом и речју свету православну веру и бори се за јединство цркве. Надам се да ће његова жртва бити темељ за решавање раскола у Македонији, који наноси велику штету, највише том народу који живи у духовној изолацији. Руска православна црква учинила је све да помогне и нама и архиепископу Јовану. Он се ускоро враћа у Македонију на своју катедру, свом народу и својој светој служби.

Владици Јоаникију је у Санкт Петербургу архиепископ петерхофски Амвросије, ректор Петроградске духовне академије, уручио високо признање, медаљу Светог Јована Богослова.

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: Лукшић клевета народ и цркву се појављује прво на ИСКРА.