ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ (Фото: М. Цветковић)

– Језик симбола који Емир Кустурица употребљава јесте ствар која ће сијати кроз време и на људе утицати да добро промисле о стварима и околностима. Ооснивањем Андрићграда Кустурица је ушао у једно поље које га сврстава у ретке посленике културе и подвижнике друштва који чине ствари које за већину људи делују немогуће и неоствариве.

Ово у интервјуу „Искри“ каже Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије. Са Вукосављевићем смо разговарали на Мећавнику где је гост Кустендорфа који се одржава по 12. пут.

Сложићете се констатацијом да је једно писмо живо онолико колико се користи. Судећи по томе, нашој ћирилици, која је културно језгро овог народа, не пише се добро. Шта сте ви, током свог мандата, као министар културе учинили да се то промени?

– Ситуација је врло сложена. Мања употреба ћирилице није последица једног историјског тренутка, већ дужег временског периода и компликовани историјски, политички и друштвени разлози су на то утицали. Оно што је Министарство културе и информисања урадило јесте да је предложило измене и допуне Закона о језику и писму, и у тим изменама и допунама се третирају неке околности које би и чија би употреба могла да доведе до кориговања тих незгодних последица које нисмо само ми, него су их сви запазили. Међутим, те измене и допуне закона већ једно годину дана стоје на Влади Републике Србије која их још није ставила на дневни ред. И даље, још неко време, верујем да је у питању загушење прописа и једна велика активност Владе, међутим, ускоро ћемо морати снажније да инсистирамо да Влада стави измене и допуне тог закона пред посланике Народне скупштине.

Једноставно, било је различитих тумачења, из добро познатих углова, да такве измене и допуне и промене доводе до сузбијања латинице и да су то мере које су уперене против латиничног писма. Наравно да су то бесмислице које имају своје идеолошко-политичко покриће и мотивацију. На овај начин, као што смо ми то предложили, желимо да се избегне дистинкција службене и јавне употребе која заиста не постоји нигде у Европи и свету. Једноставно, треба да се користи термин „јавна употреба“ и да тамо  где год је држава присутна и на било који начин било у јавним предузећима, медијима и на други начин, ћирилица мора да буде обавезно писмо, а да се наравно стимулише одређеним разумним мерама употреба латинице, а и ћирилице у свим другим областима као што су уписи радњи и предузећа, декларација на робама и тако даље.

ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ И ЕМИР КУСТУРИЦА (Фото: М. Цветковић)

Ми сматрамо да су те мере разумне. Сличне мере спроводе се у Бугарској, Русији и другим земљама, тако да питање ћирилице, односно заштите употребе ћириличког писма није за нас идеолошко питање нити политичко, већ је оно трансисторијско и  културолошко питање. Није тешко запазити да је то спори ритам промена. У питању су промене које су дугог трајања како их назива један француски историчар Бродел, промене које су неприметне да дневном нивоу, али које се после одређеног временског периода појављују као корените промене у односу на претходно стање. До неких ствари долази спонтано, до неких долази са неком намером.

Рецимо, латиница је први пут званично донета на аустроугарским бајонетима у окупирани Беобрад 1915. године када је донета и мера забране употребе ћириличког писма. Исто се десило у Црној Гори када је Италија окупирала Црну Гору, затим се десило поновило 10. априла 1941. године у тзв. НДХ, и, наравно, јасно да су окупатори, и Аустроугари, и италијански фашисти, и Павелићева лажна, злочиначка товревина, међу првим доносили меру забране употребе ћирлице што значи да су они врло добро знали колико је тај елемент битан део културног језгра српског народа и колико нападом на тај елемент почиње или може да почне процес не само физичке него и менталне окупације једног народа.

Наравно, процеси који су се касније одвијали нису имали директно ту мотивацију, можда донекле прикривену. Деценијама је енглески језик у званичној употреби, читава индустрија забаве, индустрија робе широке потрошње су на енглеском језику. Енглески је језик интернета, и последично, латиница постаје први, интуитивни избор не намером појединаца или већине, већ једноставно стицајем околности. Ми сматрамо да ту не треба приступати са великом политичком напетошћу. У питању су разумне мере једне разумне културне политике и Министарство кутлуре и информисања ће наставити да спроводи напоре у вези са законским предлозима који треба да пруже додатне мере заштите ћириличком писму.

Оно што јесте чињеница је да се ћирилица учи од првог разреда основне школе као прво писмо и да њу сви знају. Свако ко заврши основну школу зна и ћирилицу тако да није спорно стицање знања и употреба ћирилице у погледу капацитета којима човек располаже, али писмо јесте онолико живо, свако писмо и сваки језик, онолико колико су у употреби. Према томе, наше мере и наше процене су базиране на тим проценама и тим чињеницама.

Што се тиче струке, ми овде имамо велику подршку и то је охрабрујућа чињеница.

ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ (Фото: М. Цветковић)

Радите под одијумом националисте. Да ли вам смета када вам кажу или напишу за вас да сте националиста? Где је та граница између националисте и онога ко изнад свега воли своју државу, свој народ, своју културу?

– Знате, то је стара прича. Код нас се из фиоке извлаче епитети, атрибути испражњени од смисла и од садржаја и служе само за лепљење политичких етикета. Наравно, то је комично и безначајно за мене, а поготову када се има у виду из којих и каквих кругова таква врста инкриминација, ако је то уопште инкриминација, долази. Сматрам да бити националиста јесте једна битна особеност сваког разумног човека. Наравно, паралелно са тим је важно да човек има своје интернационално усмерење, да воли и познаје друге културе, да је свестан  да је његова култура, култура његовог народа, током векова и примала и давала утицаје. Та размена утицаја је веома значајна. Не постоји аутохтона култура која обитава у историјским ходницима као самодовољна, она увек трпи утицаје на свим пољима, и то су углавном добри утицаји. Према томе, ради се о политичким детињаријама. Рећи за некога да је националиста, за мене апсолутно није увредљиво, чак је нека врста похвале, ако то тумачимо на једини могући начин и језички и смисаоно и симболички, да је човек начелно заинтересован за просперитет, напредак своје нације, и наравно своје државе у свим областима и свим правцима. Мени је то, ако уопште обраћам пажњу на такве ствари много више комплимент него било какав  разлог за забринутост или покушај да демантујем такве тврдње.

Ваш став јесте и да је задатак Владе, вашег министарства да води „гипку“ културну политику. У ком смислу гипску и према коме гипску?

– Кад кажем гипку, мислим да је то политика, а овде је реч о културној политици, која је могуће да буде реализована. Свет идеја и свет представа које свако од нас као појединац има, свет неких заједничких представа друштвених група, јесте, наравно, добра ствар. Међутим, живот је компликован, а политички жвиот, друштвено-историјски живот једног народа и једног друштва, у овом случају друштва, је предмет различитих утицаја и околности. Према томе, не може ни нашим породицама да се деси сво оно што очекујемо од своје деце, или од својих рођака преко ноћи. Једноставно, ми се залажемо да спроводимо ону културну политику која је базирана на разумним, јасним и високо вреднованим циљевима историјских интереса српског народа И других националних мањина које живе у држави. Треба да покушавамо да подстакнемо, да покренемо оне ствари за које мислимо да у датом временском оквиру могу да буду реализоване, одрживе и самодовољне и корисне. Дакле, не заносимо се. Енглеска пословица каже: „Рим није саграђен за један дан.“ Према томе, све оно што је деценијама код нас ишло погрешним стазама или се радило на погрешан начин не може бити исправљено за време једног министра, тачније за време сазива једног министарства. Свесни смо да је одрживост битан елемент и у том смислу сам говорио о гипкости, а не као о прилагодљивости како се ова реч може тумачити. Дакле, није у питању седење на две столице или нека врста политичког опортунизма, већ супротно од тога. Гипкост значи труд и воља да се оствари оно што је разумно и оно што је оствариво.

Народни музеј у Београду посетио је огроман број људи. Испоставило се да је и те како недостајао Београду. Колико вас овакве вести охрабрују, колико оне дају наде и снаге за неке предстојеће изазове?

– У питању су веома охрабрујуће вести. Велика посета није никакво изненађење, јер смо је очекивали, али искрено, нисмо очекивали да ће музеј посетити баш толики број људи. Ово је једна добра вест и добра околност, али је веома битна и због једне много дубље и шире ствари. Наиме, код нас постоји једна вишедеценијска политика ружења народа у оквиру које се тврди да је народ прост, да тежи баналним садржајима, да је изгубио своју душу, да је необразован и да културни садржаји нису његов приоритет. Нормално, ми у министарству сматрамо да то није тачно. Видите да на Београдски сајам књига сваке године дође 200 хиљада људи и да наше библиотеке из године у годину остварују већу читалачку публику. Ово је једно социолошко питање. Уколико друштву нудите квалитетне садржаје, оно ће те садржаје конзумирати, расти уз њих и интелектуално стасавати, а уколико друштву понудите баналне садржаје, опет, по природи људског друштва и људског духа, биће оних који ће да похрле тим садржајима. Дакле, задатак друштва, министарстава културе и просвете и једне разумне владе јесте да на сваки начин друштву нуди суфицит квалитетних садржаја, а дефицит нечега што се не може сматрати моралним и друштвено прихватљивим. Велика потврда ове претпоставке јесте управо број посетилаца Народног музеја. Тако је и са другим институцијама. Карте за наше најбоље позоришне представе унапред су распродате, ФЕСТ има огроман број посетилаца, успешни су концерти квалитетне музике, велики број људи посећује изложбе. На друштво можете гледати са песимизмом или можете увиђати његове потенцијале да се развија. Свакако се може говорити о бројним проблемима, али наше друштво има жеђ за културним садржајима, па је наша мисија ту жеђ утолити или утољавати у складу са могућностима и самим тим ће дуго трајање квалитетне понуде условити да раст моралног, васпитног, културног и образовног нивоа. Кажу да се глобалном цунамију баналног садржаја не може одупрети, јер је он преко многобројних медија доступан свима. Ово свакако јесте забрињавајући процес, али и у том случају веома је важно пружати отпор борећи се квалитетом, традицијом, иновативношћу и добром вољом. Српска култура је култура снажног унутрашњег језгра, дугачке традиције, јаких садржаја са многим невољама које су наше друштво и државу угрожавале, али ми имамо на шта да се ослонимо, имамо чиме да се поносимо, па самим тим, треба и даље стварати услове да се ово друштво богати културом, а да се упорно, без обзира на повремене поразе и одступања, боримо против сваке врсте баналности и простаклука у сваком виду, у сваком облику и свуда.

Како се осећате када се у нама суседној Црној Гори појави снага која каже – песник Матија Бећковић овде није добродошао, треба му забранити не само да говори своје песме него му забранити и улаз у ту земљу?

ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ (Фото: М. Цветковић)

– Са великом забринутошћу смо примили вест о таквој одлуци. Касније сам добио информацију из Министарства културе Црне Горе да то није у потпуности тачно и да не постоји никаква забрана. У почетку то јесте изгледало тако, а можда заиста и јесте било онако како смо у првом тренутку и помислили. Уколико му јесте забрањен улазак и ако је неки орган у Црној Гори донео такву одлуку везан за пролаз српских интелектуалаца пореклом из Црне Горе, онда је то један веома забрињавајући гест који не доприноси сарадњи две државе, који може да доведе до мера реторзије са наше стране, али то не води никуда. Овакве ствари не би требало да се дешавају. Једноставно у бици за сопствени идентитет и реална и остварива права у сврхе просперитета, Црна Гора не би требало да посеже за таквим средствима, јер она не воде никуда. Постоји проблем идентитетског питања између Србије и Црне Горе, дакле нашој вишевековној народној испреплетаности, и то доводи до тога да неко или неки делови владајуће номенклатуре у Црној Гори долазе до једног таквог потеза или намеравајућег потеза, али свакако тај потез неће довести ни до чега осим до нових подела и разарања темеља на којем односи блиских братских народа треба да почивају. Наравно, када се говори о блиским или братским народима, та улица мора да буде двосмерна, јер један смер не води никуда и протоком времена ће довести до компликација. Лично, гајим наду и оптимизам да је реч о једном грубом кораку изнуђеном одређеним околностима у чије мотиве не желим да улазим, јер би се свакако дошло до забрињавајућих закључака, али верујем да се такве ствари више неће поновити и да је у питању један непријатни и исхитрени инцидент.

Да ли је уметност живот или је уметност живети у данашњој Србији?

– Веома занимљиво питање на које морам одговорити да је тачно и једно и друго. Свакако да уметност јесте живот. Креативна снага појединца и друштва јесте основна покретачка снага за сваку врсту напретка. Сви искораци које је историја запазила и препознала на историјској платформи, а да нису нестали у вихорима историје, били су прожети културним садржајима који доводе до креативности, што доводи до развоја друштва, образовања, па самим тим и државе. Дакле, култура је та која ствара цивилизацију, а не обратно. Тек касније цивилизација ствара оклоп који штити културу и који омогућава да се цивилизација даље развија. Стога, уметност јесте живот. Међутим, ви сте са питањем били у праву, јер живети у узбурканим глобалним временима јесте нека врста уметности зато што се свет у којем обитавамо мења, мења се његова структура, стари односи се руше, нови још увек нису настали, па историјске околности доводе до сталних напетости и сукоба. Можемо да се надамо да ти историјски ломови неће довести до тога да постане права уметност живети. Верујем да ће друштво да смогне снаге да избегне ратове, а победи у већ постојећим ратовима који се тичу очувања животне средине и културе. Остаје нам да се надамо да ће кроз уметност, културу и интелектуални просперитет моћи да се превазиђу све напетости које је почетак 21. века донео са собом.

Покретач сте петиције за оснивање Музеја жртава геноцида над српским народом у 20. веку. Да ли вишак страдања Срба има везе са мањком културе?

– Свакако да има. Код нас постоји Музеј жртава геноцида, али ја сам заиста био покретач идеје да се оснује музеј који сте споменули, јер када се каже геноцид, увек се мисли на веома трагичну судбину нашег народа у Првом и Другом светском рату од стране бугарског окупатора, од стране Албанаца на Косову и Метохији, од стране мађарског окупатора у оба рата, од стране немачког окупатора, па према томе, трагични догађаји јесу део културе једног народа, али не треба их памтити у сврхе реванша, односно песимистичког историјског памћења, већ управо супротно – народ мора да зна које су околности довеле до његовог страдања како би извукао поруке за будућност. Музеј српских жртава геноцида у 20. веку је неопходност и наставићу да улажем напоре да се ова идеја оствари и да се тако очува култура сећања у Србији и Републици Српској.

Шта за вас представља заједнички пројекат вас и Емира Кустурице назван „Београдски контрапункт“ и колики је одјек имао ван граница Србије?

– Имао је занимљив одјек. Идеја је да се од Београда направи место које је исходиште занимљивих интелектуалних расправа. У питању је главни град Србије, најважнији културни центар целог региона и осим приказивачких уметности, сматрамо да Београд корак по корак мора да постаје међународни центар интелектуалних дебата о уметности, култури, стваралаштву уопште и да тако окупљамо интелектуалце из целог света који ће Београд доживљавати као град у којем ће различитост мишљења бити добродошла. Професор Кустурица је пружио велику помоћ својим присуством и захваљујући њему је одјек изван Србије био запажен. У Србији је то наишло на веома добре реакције. Знамо да велике ствари почињу практично ни из чега. Оне често почињу од ентузијазма, од идеје, па су тако настајали БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ и остале ствари којима се поносимо. Сматрамо да Београд има интелектуалне потенцијале и међународни углед и да протоком времена, јер није могуће одмах, може бити препознат као центар интелектуалних сучељавања на пољу културе и општих цивилизацијских токова у свету.

Како гледате на мисију Емира Кустурице и његових градова? Каква је ваша реакција на споменик Мехмед-паши Соколовићу и патријарху Макарију, браћи која загрљена дочекују госте у Андрићграду и поруку – можемо заједно, доста је било ратова и крви?

– Тешко је преценити значај изградње Андрићграда, а у симболичком пољу и постављања споменика које су историјски токови раздвојили. Језик симбола које је Емир Кустурица овом приликом употребио јесте ствар која ће сијати кроз време и на људе утицати да добро промисле о стварима и околностима. Споменици и друге ствари из области културе делују снагом својих симбола и продубљивањем асоцијација. Стога, тај споменик је изванредан пример промишљања о српском културно-историјском језгру, о нашим поделама, о нашим суновратима, али и о нашим успонима. Са друге стране, идеја Андрићграда је несвакидашњи светски подвиг да се нашем највећем писцу Иви Андрићу, можда се неко неће сложити, већ ће бирати између три или пет највећих, дакле, једном веома особеном човеку српске историје и културе, не само зато што је лауреат Нобелове награде, подигне град. Подићи град из маште посвећен живој успомени на великана наше књижевности јесте један од највећих потеза Емира Кустурице. Он се у области у којој је и сам великан, а то је филм, већ доказао и њему су признања пристизала и пристижу са свих страна, па је он један од највећих редитеља краја 20. и почетка 21. века у целом свету и на то не треба трошити пуно речи. Међутим, оснивањем Андрићграда Кустурица је ушао у једно поље које га сврстава у ретке посленике културе и подвижнике друштва који чине ствари које за већину људи делују немогуће и неоствариве. Такав град, тачније начин да се очува успомена на великог књижевника и његово дело, не постоји нигде у свету. Лично мислим да је у питању потез великог значаја и великог добачаја, па Емир Кустурица, не само због тога, заслужује једно трајно признање у том и другим његовим пословима и треба му пружати сваку помоћ.

Да ли стајати уз Емира Кустурицу донекле значи и стајати уз српску културу и њену одбрану?

– У симболичком смислу да, без икакве сумње.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ, МИНИСТАР КУЛТУРЕ: Бити националиста јесте битна особеност сваког разумног човека! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Министар културе и информисања у Влади Србије Владан Вукосављевић стигао је поподне на Мећавник где ће вечерас са Емиром Кустурицом отворити 12. по реду Међународни филмски и музички фестивал Кустендорф. Министра Вукосављевића на Мећавнику дочекао је оснивач фестивала Емир Кустурица, а Вукосављевић је затим, по традицији, угошћен хлебом и сољу.

– Министарство културе са великим задовољством подржава рад, постојање и деловање овог фесивала. Ми мислимо да је ово једна од најзначајнијих манифестација културе током године у Србији. Овај фестивал је значајан зато што ставља Србију на светску мапу догађаја из области културе. Уз значајна имена филма овде су и млади људи са различитих меридијана. Овде се размењују искуства, стичу познанства. Ово је лабораторија духа и креативности и уметничке инспирације првог реда. Уметнички фестивал Кустендорф на Мећавнику је догађај прве категорије и мени је драго да Министарство својим учешћем даје симболички допринос. Ових дана на Мећавнику ће бити најзначајнији ставараоци филма, било физички, било кроз своје филмове, ретроспективе. На овај начин се улаже у будућност не само филмске уметности. Ових дана ово мало место центар је филмске уметности у свету – рекао је министар Вукосављевић данас по доласку на Мећавник.

Чланак МИНИСТАР ВУКОСАВЉЕВИЋ НА МЕЋАВНИКУ: Ових дана, ово мало место центар је филмске уметности у свету! (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Владан Вукосављевић (фото: РТРС/kultura.gov.rs)

Поштовани Министре Владане Вукосављевићу!

Ево, овим писмом желим да Вам се јавим и да Вас срдачно поздравим из далеке јужне земље Аустралије у коју нисам дошао од своје добре воље него од велике и страшне невоље која ме је задесила у мом завичају. Али, шта је ту је, из своје коже не можемо побјећи никуда без обзира да било куда идемо или било шта да радимо, јер све је то наша животна судбина. А што се тиче наше српске Културне Баштине и свега осталог што је чиста српска дједовина то увјек носим у свом срцу ма гдје био. Ја знам да сте Ви презаузети свакодневним обавезама које Вас зову на све стране, јер радите велике и веома одговорне послове и да их заиста успјешно обављате, што је за сваку похвалу! Исто тако, чини ми се да сте Ви сада права особа на правом мјесту и да ћете темељито одрадити оно најважније, а што су Ваши претходници (у својим мандатима) пропустили. Али, било како било, ми овамо далеко од Отаџбине, а под ударом носталгије, будно пратимо шта се тамо догађа и свака позитивна ситница нас весели, а негативна мучи и тешко нам пада. Међутим, прије свега желим уратко и искрено да Вам нешто кажем, што мене на велико мучи и дубоко боли, а то је садашње стање нашег дивног српског језика и његовог писма предивне српске Ћирилице, као темељних и главних стубова српске Културе и српског духовног и историјског постојања на којима све остало почива и траје вјековима, а што нас чини и о нама говори: ко смо, шта смо и откуда смо.

Наиме, као што знамо да нам је језик у расулу , а писмо на издисају, дошло је вријеме да се морамо борити свим средствима на све начине и да буде (као што рече Његош) борба непрестана све док се не изврши препород и језика и писма, то јест да се врати наша српска Ћирилица у свој српски језик и свој српски народ без обзира на то гдје тај народ живи и чиме се бави. Како нам вели Алекса Шантић у једном свом стиху: „Од своје мајке ко ће наћи бољу!“ Тај не постоји на овој планети, јер ако имамо своју рођену мајку која нас је носила у својој утроби, родила, млијеком својим задојила и одгојила, а све остале мајке туђе су мајке или маћехе, тако да нико не може да каже нити ичим да докаже да је маћеха боља од рођене мајке, а Ћирилица је наша рођена мајка која нас је рађала хиљаду година и људски и српски одгајала и увијек са нама страдала ни крива ни дужна.

А за наш слатки српски језик довољно је прочитати из Хиландарске повеље „Завјештање Стефана Немање“ оца Св. Саве, који каже: „Чувајте чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио колико ти је ријечи поткрао и својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. Послије изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. Послије изгубљеног језика нема народа.“

Нема ништа драже ни слађе, него кад у туђини чујете глас свог преслатког рођеног језика и видите новине или било шта друго одштампано твојим најсавршенијим писмом на овом свијету, а ништа ружније ни жалосније него кад дођете у Отаџбину па видите како је српски језик окупиран туђим језиком и туђим параписмом, а његовог писма нема нигдје на видику. Није чудно да се овамо, све што се пише (службено) српским језиком на нивоу државе Аустралије, то се истовремено штампа чистом српском Ћирилицом, а све што се пише на хрватском то се штампа на хрватској латиници. Заправо, то није никакво чудо да аустралијански штампари знају којим се писмом пише српски или било који други језик, јер то је тако нормално, већ је велико чудо да многи наши „високо школовани“ Срби то не знају, а посебно је чудо над чудима да то не знају ни (част изузецима) многи стручњаци за језик и писмо, односно да не знају да је писмо српскога језика: једино, рођено и по Уставу Р.Србије (члан 10) службено и званично само српска Ћирилица, а да се у том члану 10 не спомиње никакво друго писмо, па ни хрватска латиница. Туђа писма могу бити само писма националних мањина које живе у држави Србији и сви имају своја права да то и користе. Али, наши „умни“ лингвисти сербокроатисти, често пута изјављују да је и латиница српско писмо и да је то „богатство“ имати два писма, а то нико други нема. Ако би то и било тако, онда би Србија била најбогатија држава на Земљи, а врло добро знамо колико се Србија обогатила са два писма у односу на друге државе са једним писмом.

Они, када о томе пишу или говоре, никада неће да кажу да је то службено писмо хрватског језика у хрватској држави и њихове националне мањине у другим државама, већ круже около као мачка око вруће каше и све нешто мрсе на неком немуштом, неразумљивом језику да се власи не досјете, те се и даље тога држе као пијан плота. Каква је то њихова стручност и писменост ако већ знају да су Хрвати одустали од Новосадског договора из 1954. и заједничког српскохрватског језика још далеке 1967. године и својом декларацијом јавно и јасно објавили да је хрватски језик посебан језик, коју су потписали многи њихови интелектуалци, лингвисти и књижевници, међу којима је то учинио и Мирослав Крлежа и да је та латиница (коју они проглашавају српском) у свим међународним установама регистрована само уз хрватски језик, као што је и уз српски језик регистрована само српска Ћирилица, а то нам доказују и наши писаћи рачунари који се не дају лако заварати, нити имају обичај лагати, већ сваки пут кад пишу било који језик пишу, га само његовим званичним писмом.

Радити нешто наопако као стручна лица, а свом народу тумачити да је тако боље, то је изван сваке памети и здравог разума, а и чиста издаја свог српског језика и писма. Никада, ни ничија латиница није била српско званично писмо него само под ударом силе за вријеме ратова и окупације стизала је на бајонетама и гранатама и ускакала у српски језик умјесто забрањене српске Ћирилице. Али сваки пут након ослобођења, српска званична власт би издала наређење: да се одмах и под хитно српска Ћирилица врати свом српском народу и свом језику. Ако неко то не учини, биће строго кажњен новчаном казном.

Поштовани Министре, ову заврзламу око нашег језика и писма нико не може да разрјеши него само званична власт Републике Србије, односно Министарство За Културу и Информисање којем сте Ви на челу уз свесрдну подршку Владе и Министарства за Просвјету као и председника Републике Србије, јер је то државно питање. Дувоко вјерујем да сви заједно имате жарку жељу и добру вољу као и велику могућност да то одрадите за свој драги народ и за своју дивну земљу Србију. Посебно ме је задивио председник Александар Вучић о језику и писму у свом говору на Вуковом Сабору прошле године. Сада је најважније да се крене од Устава Републике Србије и да се са ријечи пређе на дјела те да се стратегија за језик и писмо удеси, не само за десет, него још хиљаду година, јер док је српског језика и писма српске Ћирилице као и Српске Православне Цркве, највећег чувара нашег свеукупног српског постојања и битисања, биће и Срба како у Србији тако и по читавој планети од Канаде па све до Огњене Земље, Аустралије и Новог Зеланда. До сада, за одбрану и заштиту Ћирилице највише су учинила родољубива Удружења, а посебно се истиче прво основано Удружење за заштиту Ћирилице у Новом Саду „ЋИРИЛИЦА“ односно предсједник тог Удружења професор Драгољуб Збиљић, који је написао преко 10 књига о језику и писму и све је (у својим књигама) објаснио и разјаснио шта је било и прошло и даје право истинско рјешење шта и како даље треба да се ради за спасење (из живога блата) српског језика и писма српске Ћирилице. Само једна Збиљићева књига броји преко 1000 страница под насловом: „ЛАТИНИЧЕЊЕ СРБА“ по прописима српских лингвиста сербокроатиста, која се може наћи (као и остале његове књиге) по многим библиотекама: Београда, Новог Сада, Панчева, Ковина и осталих градова и села по Србији и шире које је он већином поклонио свом народу да чита и да (ко воли свој народ, језик и писмо) научи све о српском језику и нашем светом писму српској Ћирилици. Он је својим искреним и стручним писањем и залагањем на све могуће начине за одбрану и заштиту српског језика и писма одавно и поштено заслужио Вукову, а и Његошеву награду као и звање поносног и почасног доктора наука, јер је далеко више учинио на том пољу него многи тзв. „дипломирани стручњаци и научници“. Све што је Збиљић написао, урадио је то на чистом Вуковом језику и савршеном Вуковом писму, тако да његове књиге може да чита свако наше дјете које је завршило први разред основне школе и свако чељаде које је научило српску АЗБУКУ као самоуко без икакве школе, може сазнати и врло добро разумјети, односно за сва времена са тим начисто бити да је писмо српскога језика: једино, рођено и по Уставу Републике Србије, службено и званично само српска Ћирилица, а да су сва остала писма туђа писма, као што су и сви остали језици туђи језици.
Толико за овај пут.

Срдачно Вас поздрављам и желим Вам сваку срећу и добро здравље у будућем раду и животу!!!

Душан Гајић Жоља, професионални возач у пензији и пјесник
Перт Аустралија

Чланак МИНИСТРУ ВУКОСАВЉЕВИЋУ, ПИСМО ИЗ ДАЛЕКЕ АУСТАЛИЈЕ: Ћирилица је наша рођена мајка која нас је рађала хиљаду година се појављује прво на ИСКРА.

Владан Вукосављевић (Фото: С. Гарић)

Међу првим гостима који су стигли на овогодишњи Кустендорф је министар културе и информисања – Владан Вукосављевић.

Он ће вечерас у 19 часова, заједно са идејним творцем и директором фестивала Емиром Кустурицом у биоскопу „Проклета авлија“ свечано отворити 11. Кустендорф филм фестивал.

Чланак КУСТЕНДОРФ 2018: Министар културе стигао на Кустендорф се појављује прво на ИСКРА.

Владан Вукосављевић (фото: РТРС/kultura.gov.rs)

Министар културе и информисања Србије Владан Вукосављевић изјавио је да је српски народ изложен процесу акултурације, те да му се чини да одређени кругови у Србији желе да српска култура убудуће нема име и презиме.

Вукосављевић је истакао да је стању у српској култури донекле хаотично, да се од Стратегије развоја културе не могу очекивати чуда, те да је веома важно да држава стане на становиште да је за културу потребно одвајати више новца.

„Ми смо изложени једном веома незгодном процесу акултурације, феномену који отприлике представља топљење основних идентитетских атрибута неке културе и преузимања вриједности и атрибута неке друге културе у одређеном историјском процесу“, рекао је Вукосављевић за „Спутњик“.

Према његовим ријечима, уколико акултурација одмакне, практично се долази до топљења културног језгра и стандардних културолошких и идентитетских образаца једног народа, што је предуслов за разне историјске невоље.

Вукосављевић је навео да му се чини да је неким круговима, током јавних расправа о Приједлогу стратегије развоја културе, највише засметао покушај дефинисања српског културног језгра у дугом историјском трајању на овом простору.

Он је додао да је неке било спорно зашто се уопште говори о српском културном простору, јер сматрају да треба говорити само о савременом стваралаштву, гледати у будућност, те да се не треба освртати на прошлост.

„Ти аргументи су политизовани, политикантски и често врло дјетињасти. Разлози за такво понашање су из различитих политичких мотива који треба да доведу до следеће последице – да српска култура убудуће нема своје име и презиме, да то постане један аморфни збир појава и феномена у различитим облицима постојања“, оцијенио је Вукосављевић.

Он је оцијенио да се треба водити рачуна да се не западне у процес културног етноцентризма, односно да се српска култура затвори сама у себе.

„Ми морамо да ходамо једном врло прецизно одабраном стазом, имајући на уму опасан процес акултурације који у доба глобализма утиче на многе мале културе“, додао је Вукосављевић.

Он је најавио да ће Србија крајем јануара 2018. године у центру Пекинга отворити Културни центар који ће се звати Иво Андрић, а да су наредни циљ центри у Москва, Берлину, Трсту.

Чланак ВУКОСАВЉЕВИЋ: Српски народ изложен процесу акултурације се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић упутио је са скупа „Београдски контрапункт“ поруку да „култура има шанси да овај свет учини бољим“.

Владан Вукосављевић је на затварању скупа, на коме су учествовали Петер Хандке, Милован Данојлић, Ју Хуа, Фредерик Бегбеде, Захар Прилепин, Емир Кустурица, истакао да култури треба дати шансу и да је она у свету, који се дрма пред нашим очима, можда последње уточиште здравог разума и позитивног охрабрења које људе може да спаја и учини да се боље разумеју, може да буде мост повезивања цивилизација, народа и појединаца.

„Култура јесте и данас и требало би да буде оно што је одувек била музика која се чује изнад буке ратова и звецкања оружја. Ми смо покушали тој музици, тој дивној симфонији културе да додамо по неку ноту и мислим да смо у томе успели“, рекао је Вукосављевић, чија је идеја одржавање скупа „Београдски контрапункт“.

Приметио је да културу можда данас угрожава глобализација, али и лошија страна природе људског духа.

„Лошија страна човека угрожава културу, њене производе и њене могућности, али сматрамо да се за културу треба борити“, нагласио је министар.

Оценио је да је „Београдски контрапункт“ успео у својој намери и да је донео низ интересантних увида у питања која се тичу културе, глобално и локално гледано.

„Постављена су занимљива питања, на нека су дати одговори, на нека нису, али су започети конструктивни дијалози. Успели смо у намери да култура два дана буде главна тема у нашем главном граду, дошли су људи из читавог света, веома угледни, важни писци, високи интелектуалци и питања културе, њеног значаја данас у свету, значај књижевности биле су теме наших разговора“, додао је Вукосављевић.

Ју Хуа је скуп „Београдски контрапункт“ упоредио са хорским певањем.

„У хору сви превају истовремено само различитим тоналитетима и могу их пратити различити инструменти, али сви они напредују у истом правцу. Наш састанак је био такав“, нагласио је Хуа.

Дводневни скуп „Београдски контрапункт“, који је организовало Министарство културе и информисања, окончан је „Београдском изјавом“, која садржи закључке и поруке учесника.У „Београдској изјави“ је примећено да се заоштравају односи међу народима и поравнава културно обиље света, да су разарања и физичка и духовна, а носиоци моћи своје интересе потурају као неупитне вредности.

Хандке, Прилепин, Хуа, Данојлић, Бегбеде су се сложили да стваралаштво не трпи наметнуте, октроисане истине и ограничења, ма одакле они долазили, али и да глобални неуротични и површни стил живота, који се намеће као једини могућ и једини прихватљив, претвара античку или просветитељску визију потпуног човека у једнодимензионално биће, а људску заједницу у био-масу, погодну за брзу менталну обраду и прераду.

Они сматрају да у времену када светска индустрија забаве и антикултуре настоји да потпуно превлада и завлада, култура мора да, мимо других подела и разлика које су неизбежне, допринесе вишедимензионалности света.

„Култура треба да помогне освешћењу појединца клонулог под епохалним притиском. Култура је израз запитаности и одговорности. Култура је свест да свет не почиње од јуче, нити ће трајати само за нашег трајања. Култура од разлика прави богатство контрапункта, а не метеж сукоба. Сваки разумевајући разговор чини корак у смеру таквог освешћења. Ми тај мали корак овде чинимо“, поручили су књижевници.

Чланак ВУКОСАВЉЕВИЋ: Култура је музика која се чује изнад буке рата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Министар културе Србије Владан Вукосављевић оцијенио је да Нацрт измјена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма, који је достављен Влади Србије, представља корак даље у односу на досадашњу заштиту, али и почетак континуиране бриге о националном писму – ћирилици.

Он је нагласио да није ријеч о наметању ћирилице, већ о њеној заштити.

„Ћирилица је у Србији угрожено писмо, а стање је релативно забрињавајуће, пре свега, због превише доминантне употребе латинице“, изјавио је Вукосављевић за „Вечерње новости“.

Вукосављевић је истакао да је ћирилица заштићена и постојећим законом, али да низ околности, као што су интернет, ТВ програми и остало чине да се млади несвјесно окрећу латиници.

„Ћирилици прети некоришћење, што води ка њеном нестајању“, упозорио је министар културе.

Према његовим ријечима, заборавља се да је српска ћирилица изванредно фонетско писмо, израз културног блага и историјске еманципованости и доказ културног идентитета.

Чланак ВУКОСАВЉЕВИЋ: Нови закон заштитиће угрожено национално писмо се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Кустендорф

Министар културе у Влади Србије Владан Вукосављевић стигао је данас поподне на Мећавник где ће вечерас званично отворити 10. по реду фестивал филма и музике „Кустендорф“ чији је оснивач Емир Кустурица. Министра Вукосављевића на Мећавнику је дочекала Маја Кустурица, селектор такмичарског програма, уз традиционалну добродошлицу – хлеб, со и медовачу.

Фото: Кустендорф

Званични програм Кустендорфа почиње данас поподне пројекцијом филма „Жена која је отишла“, филипинског режисера Лава Дијаза који је јуче стигао на Мећавник, после филма Дијаз ће одржати радионицу студентима режије, затим ће на Мећавнику бити приказан 40-минутни филм посвећен гостима Кустендорфа а у 23 сата је церемонија свечаног отварања.

Фото: Кустендорф

Фото: Кустендорф

Чланак МЕЋАВНИК: Министар културе Владан Вукосављевић стигао на Мећавник, вечерас ће отворити 10. Кустендорф се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Mинистар културе и информисања Србиjе Владан Вукосављевић изразио jе нађубље саучешће породицама погинулих чланова руског хора „Aлександров“ и рекао да Mинистарство предлаже да се у знак сећања парк испред споменика Цару Николаjу II Романову у Београду назове „Парк хора Aлександров“.

„Поводом велике трагедиjе, погибиjе чланова хора „Aлександров“ у авионскоj несрећи, изражавамо наjдубље саучешће члановима њихових породица, као и свим поштоваоцима њихове изузетне уметности, у Русиjи и у целом свету,“ рекао jе Вукосављевић у изjави Танјугу.

Хор Aлександров гостовао jе много пута у Београду и Србиjи и били су доказани приjатељи нашег народа и државе, подстио jе Вукосављевић.
Њихови незаборавни наступи, додао jе министар, остаће нам у вечном сећању.

„Изражаваjући дубоки пиjетет, Mинистарство културе и информисања, предложило jе премиjеру Aлександру Вучићу, и за таj предлог добило подршку, да се у знак вечног сећања, а у договору са Градом Београдом, парк испод споменика цару Николаjу II Романову, у Београду назове „Парк хора Aлександров“.

Jутрос jе са падом Tопољева 154 у Црно Mоре, према последњим подацима настрадало 93 Руса, од коjх 65 чланова чувеног воjног хора.

Чланак ВУКОСАВЉЕВИЋ: Назвати парк код цара Николаjа II по хору се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Стање српске баштине на Kосову и Mетохиjи jе питање културног идентитета првог реда, оцењуjе министар културе и информисања Владан Вукосављевић.

Oн jе, за лист „Jединство“, нагласио да jе врло тешко игнорисати чињеницу да на Kосову и Mетохиjи између осталог постоjи више од 1.300 српских цркава, манастира и археолошких локалитета, као и да jе немогуће не узети у обзир историjски период у коjима су они настаjали.

„Стање српске баштине на Kосову и Mетохиjи jе питање културног идентитета првог реда. Наше наслеђе на Kосову и Mетохиjи jе изузетно битан део српског културног простора, његова стожерна тачка“, рекао jе Вукосављевић истичући да jе неопходно целокупну културну и друштвену заjедницу у заштиту и одбрану наших светиња и укупног српског споменичког и културног наслеђа у покраjини.

Kраjем следеће недеље, како jе наjавио, заjедничка делегациjа Mинистарства културе и информисања и Kанцелариjе за Kосову и Mетохиjу посетиће са члановима Радне групе установе културе и поjедине српске светиње на териториjи Kосова и Mетохиjе, међу коjима и Грачаницу и Пећку патриjаршиjу. коjе су под заштитом Унеска.

„Jединство државних органа, СПЦ и културних посленика исказано приликом гласања за приjем тзв. Републике Kосова у Унеско добар jе пример да око тема коjе су чворна тачка идентитета jедног народа и родно место jедне државе треба да постоjи консензус свих заинтересованих актера на jавноj сцени“, нагласио jе он.

Према његовим речима, jедан од великих изазова са коjима се суочава Mинистарство jе то што Aлбанци годинама воде кампању фалсификовањем историjских података и што ће наредне године Kосово поново аплицирати за чланство у УНEСKУ.

„Спроводимо редовне активности у координациjи са Сталном мисиjом Републике Србиjе при Унеску у Паризу и Mинистарством спољних послова. Tе активности усмерене су првенствено ка томе да целокупна светска jавност препозна и схвати да би приjем такозване Републике Kосово у Унеско представљао кршење Резолуциjе УН 1244“, нагласио jе Вукосављевић.

Oн jе поручио да би био преседан да Унеско, основан од стране УН, доноси одлуке контрадикторне своjоj „кровноj“ организациjи, као и да би евентуални приjем Kосова у Унеско негативно утицао на диjалог Београда и Приштине, као и на статус ионако угрожене српске културне баштине на овом подручjу.

Гласање о приjему Kосова у Унеско jе, према његовим речима, показатељ да већина света и даље прихвата аргументе истине и права пре него аргумент силе.

Упркос околностима коjе су такве какве jесу, културни диjалог и културна размена између два народа мораjу, сматра Вукосављевић, да постоjе и да се интензивираjу.

Диjалог jе, како истиче, нужна потреба, поготово у области културе, jер неброjено пута, поготово на овим просторима, виђено jе шта почиње када престану речи.

„Mешањем култура могуће jе створити хибрид прилично великих потенциjала и вредности, али несумњиво да jе очување свог културног и националног идентитета увек на првом месту“, обjаснио jе он.

Kада jе реч о Радноj групи коjа jе формирана ради заштите културне баштине и jачања установа културе у jужноj покраjини Вукосављевић jе казао да jе циљ да ово тело ради на побољшању не само институционалног оквира већ и фактичког стања на терену, првенствено у области заштите културног наслеђа.

Чланак KOСOВСKA MИTРOВИЦA: Заjедничким снагама бранити културну баштину на Kосову се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Mинистар културе и информисања Владан Вукосављевић наjавио jе да jе са колегама већ обавио разговоре о изради стратегиjе културне политике у Србиjи.

„Нама таj документ недостаjе. Oчекуjем да ћемо до краjа године имати урађен предлог. Стратегиjа културне политике jесте документ на коjем треба да се заснива културна активност у држави. Изостанак стратегиjе доводи до конфузиjе у погледу критериjума, логике, начина и облика финансирања, заштите примарног и секундарног значаjа…“, каже министар Вукосављевић у интервjуу за „Политику“.

Према његовим речима, право jе чудо да смо до сада успевали да функционишемо без jасно конципиране стратегиjе.

„Tо jе, дакле, jедан од приоритетних задатака у првом периоду коjи нам предстоjи. Исто тако, обавезали смо се да у наредном, релативно кратком року, до краjа 2016. године урадимо нацрт стратегиjе медиjске политике, што jе, такође, врло осетљива тема“, каже министар и додаjе да ће у домену медиjа покушати да ствари стави на чврсте темеље.

Говорећи о законима на коjима ће током свог мандата инсистирати, Вукосављевић jе поменуо рад на доношењу Закона о позоришту.

„Наше културно наслеђе jе богато и заслужуjе пажњу. Закони и прописи у том домену постоjе, али потребно jе донети jош неке или постоjеће прилагодити очекивањима, концептима, стратегиjи…Tу су и друге области, као што jе филм, издавачка делатност…Чека нас деликатан посао, али нико се

не плаши тог задатка“, каже министар.

На питање да ли ће вратити националне пензиjе коjе jе укинуо његов претходник Иван Tасовац, Вукосављевић каже да jе то деликатно питање чиjа су претходна решења изазивала контроверзе у jавности.

„Покушаћемо да успоставимо jасан оквир, да и питању националних пензиjа дамо простор у jавности. Да се види шта људи очекуjу од Mинистарства културе“, каже министар и додаjе да се неће брзати са решењима у тоj области.

На питање како ће решити стање у Народном позоришту у Београду, коjе практично функционише ван закона, Вукосављевић одговара да ће та ситуациjа бити брзо решена.

„Врло брзо ћемо формирати нови управни одбор, коjи ће расписати конкурс за управника ове националне куће и та ситуациjа биће брзо решена. Исти принцип важиће и за друге установе културе на републичком нивоу, jер jе в.д. стање замишљено као привремено“, истакао jе Вукосављевић.

На подсећање да са медиjима коjе су откупили приватници у Србиjи има много проблема и на то да jе Радоjица Mилосављевић купио чак четири телевизиjе и да крши уговоре и запосленима не даjе плате, Вукосављевић прецизира да ће се прописи у обалсти медиjа заснивати на поменутоj медиjскоj стратегиjи.

„У том смислу угледаћемо се, усваjати принципе EУ, али имаjући у виду и своjе специфичности“, рекао jе министар.

На питање „како ће решити опстанак Танјуга“, министар Вукосављевић каже да ће се покушати са применом наjбољег модела.

„Управо смо имали разговоре с представницвима EУ и покушаћемо да применимо наjбољи модел. Неке државе имаjу своjе државне агенциjе са извесним процентом власништва, неке немаjу, тако да и Србиjа мора да нађе своjа решења. Ни земље EУ немаjу jединствена решења“, каже Вукосављевић.

Mинистар jе на краjу интервjуа напоменуо да живимо у епохи глобалне доминациjе индустриjе забаве и спектакла.

„Под утицаjем токова савременог света и Србиjа jе учесник, па и жртва тог погубног процеса. Инсистираћемо да се поље културе jасно одвоjи од естраде и неукуса и да се направи jасна граница између квалитета и пожељног културног светоназора и онога што, нажалост, чини део духа времена у коjем живимо“, нагласио jе министар културе и информисања.

Чланак ВУКОСАВЉЕВИЋ: Постали смо жртве забаве и спектакла се појављује прво на ИСКРА.