Фото: РТРС

Документационо информациони центар „Веритас“ саопштио је да се међу 20 српских жртава идентификованих у Загребу налазе и посмртни остаци Десанке Слијепчевић, старе 83 године и њене снахе Јелене Слијепчевић старе 60 година.

Оне су за вријеме хрватске акције „Олуја“ остале у селу Доњи Класнић код Глине, обје тешко болесне и непокретне.

Почетком септембра 1995. нађене су мртве, док су њихова тијела ексхумирана прошле године из заједничке гробнице у Горњем Селишту.

Међу посмртним остацима који су јуче идентификовани у загребачком Заводу за судску медицину налазе се остаци Срба страдалих на подручју Лике, Кордуна, Баније и западне Славоније у времену од 1991. до 1995. године.

Идентификовани су Михајло /Петра/ Ћалић /1938/ из Петриње, Павао /Стојана/
Лончаревић /1964/ из Пољана, Вргинмост, Миле /Јована/ Вила /1953/ из Стрмена,
Костајница, Ђуро /Љубана/ Боројевић /1931/ из Боројевића, Костајница, Бранко /Милана/ Дмитровић /1962/ из Перјасице, Слуњ, Станко /Мирка/ Облаковић /1958/ из Бачуге Горње, Петриња, Владимир /Василије/ Вулетић /1961/ из Горње Бачуге, Петриња.

Међу идентификованима су и Михајло /Николе/ Рајшић /1956/ из Бачуге Горње, Петриња, Бранко /Милоша/ Кошпенда /1937/ из Бачуге Горње, Петриња, Јелена /Јанка/ Слијепчевић /1936/ из Доњег Класића, Глина, Десанка /Лазе/ Слијепчевић /1913/ из Доњег Класнића, Глина, Стана /Бранка/ Стојчевић /1952/ из Цепелиша, Петриња.

Идентификовани су и Стево /Марка/ Павловић /1929/ из Кирина, Вргинмост, Бранко /Стеве/ Остојић /1941/ из Сремске Митровице, Ненад /Ранка/ Савковић /1970/ из Дарувара, Милан /Љубоја/ Јечменица /1947/ из Марковаца, Дарувар, Васкрсије /Велибора/ Јотановић /1954/ из Бенковца, Нова Градишка, Стево /Давида/ Лукић /1920/ из Зрмање врело, Грачац, те брачни пар Савка /Мирка/ Борбељ /1946/ и Антун /Јелисавете/ Борбељ /1938/ из Машићке Шаговине.

Међу идентификованима су и посмртни остаци Стевана Лукића, старог 75 година, којег су униформисана лица ликвидирала у његовом селу Зрмања код Грачаца 20. августа 1995. године, иако га је уредно регистровала међународна полиција УН /УНЦИВПОЛ/.

У селу Зрмања, у „постолујном“ времену од 15. августа до 29. септембра, укупно је ликвидирано девет лица, међу којима и три жене, просјечне старости 71 годину.

Међу идентификованима су и посмртни остаци Станка Облаковића /37/ и Владимира Вулетића /34/, припадника Српске војске Крајине, које су припадници хрватске елитне јединице „Црне мамбе“ заробили у мјесту Жупић код Петриње заједно са рањеним Пером Рајшићем, којег су отпремили у болницу, док се њима изгубио сваки траг.

Прошле године у децембру њихови посмртни остаци ексхумирани су из
заједничке гробнице у Горњем Селишту.

У посљедњих шеснаест година, из заједничких, масовних и појединачних гробница на подручју Хрватске и бивше Републике Српске Крајине ексхумирано је укупно 1.396 тијела српских жртава, од чега су до сада идентификована 1.023 посмртна остатка.

На „Веритасовом“ списку несталих налази се још 1.824 лица српске националности која су нестала у периоду 1991-1995. године на подручју Хрватске и бивше Републике Српске Крајине. Међу несталима је 1.297 цивила, од чега 502 жене.

„Веритас“ располаже поузданим подацима за још око 305 регистрованих гробних мјеста у којима се налазе неидентификовани посмртни остаци смртно страдалих Срба на поменутом подручју и у истом периоду, који и двадесет година по престанку рата, искључиво због опструкције хрватске стране, чекају на ексхумације.

Чланак ВЕРИТАС: Међу идентификованим српским жртвама и 83-годишња старица се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу у петак је, међу ексхумираним телима у задњих 16 година из масовних, заједничких и појединачних гробница, идентификовано још 17 посмртних остатака Срба страдалих на подручју Хрватске и бивше Републике Српске крајине (РСК) у периоду од 1991. до 1995. године, саопштио је данас „Веритас“.

Како је наведено на сајту документационо-информативног центра, међу жртвама је идентификована и Јулка Костањчек (1914), рођена Кољанин, из села Дрљаче код Сиска, која је у хрватској акцији под кодним називом „Олуја“, изведеној почетком августа 1995. на заштићено подручје УН-а сектор „Север“ и „Југ“, остала једина у селу у којем су је и убили припадници Хрватске војске, највероватније 7. августа 1995. године.

Наводи се да је она преживела логор Јасеновац и била удата за Хрвата Стеву Костањчека, а после мужевљеве смрти живела је код ћерке у Дрљачама.

„Веритас“ је навео да је у последњих 16 година из заједничких, масовних и појединачних гробница на подручју Хрватске и бивше РСК ексхумирано укупно 1.396 лешева српских жртава, од чега је до сада идентификовано 1.003 посмртна остатка.

На „Веритасовом“ списку несталих још се налази 1.843 особе српске нациналности, који су нестали у периоду 1991-1995. на подручју Хрватске и бивше РСК.

Међу несталима је 1.303 цивила, од чега 506 жена.

Чланак ВЕРИТАС: Старица која је преживела Јасеновац убијена у Олуји се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Документационо-информативни центар „Веритас“ подсјећа да се навршава 25 година од када су у јесен 1991. године хрватска војска и полиција у Госпићу и околним мјестима одводиле српске цивиле из њихових кућа и станова и убијале их на разне начине.

Према подацима „Веритаса“, у јесен 1991. године убијено је најмање 124 лица српске националности, међу којима и 38 жена, од којих скоро половина 17. и 18. октобра.

Ликвидирани су углавном виђенији Срби, судије, тужиоци, директори, новинари, полицајци, пензионери, који су били лојални новоуспостављеном хрватском режиму. Међу ликвидиранима су и десет брачних парова.

До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 50 ликвидираних, док се за осталима још трага.

Са ликвидацијама српских цивила био је упознат политички, војни и полицијски врх хрватске државе.

Након што су припадници ЈНА, крајем децембра 1991. године, пронашли 24 угљенисана леша српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих свјетских медија и хуманитарних организација, и представници међународне заједнице, под чијим „притиском“ је тадашњи предсједник Хрватске Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.

Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце тих убистава, случај је врло брзо стављен ад акта, а тијела убијених су из примарних премјештана у секундарне гробнице, које још крију око 80 неидентификованих тијела.

Тужилаштво Хашког трибунала, убрзо по оснивању, водило је интензивну истрагу о овом догађају и случај је, прије него је оптужница подигнута, уступљен хрватском правосуђу.

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва. Они су оптужени за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 лица.

Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци из марта 2003. године, осуђени су тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу Тихомир Орешковић на 15 година, тадашњи командант 118. бригаде Хрватске војске Мирко Норац на 12 година и тадашњи комадант Друге бојне Стјепан Грандић на 10 година затвора.

Истом пресудом суд је, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковића и Ивицу Рожића за ликвидацију тројице Срба из Карлобага, који су 25. октобра 1991. године убијени на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док је против Милана Чанића одбио оптужбу због одустанка тужиоца.

Приликом одлучивања о казни, суд је као отежавајуће околности свој тројици осуђених узео чињенице да су жртве били цивили, као и број безразложно ухапшених и усмрћених, те да су лешеви убијених са локације Пазариште премјештени, а лешеви убијених на локацији Липова Главица запаљени и остављени да их развлаче животиње.

Суд је оцијенио да је један дио тих лешева разбацан на сметлиште Разбојиште, а један дио одвезен на непознато мјесто, да је чак четворо дјеце остало без оба родитеља, да је убијена цијела једна породица, да је имовина одведених и потом ликвидираних цивила уништена, а у њихове станове усељени други људи.

С обзиром на све то, „Веритас“ поставља питање колико би један хрватски војник требао да убије српских цивила и којим начином да би добио максималну казну затвора.

„Поставља се и питање зашто нису процесуирани и остали за које је `ван сваке сумње` у том судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности“, наводи „Веритас“.

У саопштењу се напомиње да је таквих више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, као што се то ради у другим случајевима и у другим државама региона.

Из „Веритаса“ наводе да породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава и онеспокојава сазнање да је, по правоснажности пресуде „госпићкој групи“, тадашњи предсједник Хрватске Стјепан Месић помиловао осуђеног Грандића, ублаживши му казну за двије године, коју је већ одавно и издржао.

Осуђеном Норцу, којем је 2010. године казна за овај и случај „Медачки џеп“ обједињена на 15 година затвора, омогућен је скоро нормалан живот у затвору /студирање, вјенчање, прослава рођења и крштења сина у родном селу пред великим бројем званица, од који су неки били на високим државним функцијама и то под пажњом свих медија у Хрватској/.

Осуђени Орешковић је дуже времена, због наводне болести, умјесто у затворској болници, провео на слободи, а у затвору је из затвореног, противно правилима, премјештен у полуотворено одјељење.

Норац и Орешковић су од 2011, односно од 2012. године на условној слободи, док се, с друге стране, ништа не предузима у проналажењу посмртних остатака њихових жртава.

У Госпићу је, према попису становништва из 1991. године, живјело 9.025 људи, међу којима је било 36 одсто Срба и три одсто Југословена.

Према попису из 2011. године, у том граду је живјело 12.745 људи, међу којима је нешто мање од пет одсто Срба, а Југословена и нема.

Чланак ЗЛОЧИН БЕЗ ПРАВЕ КАЗНЕ: Две и по деценије од стравичног покоља Срба у Госпићу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг/ Р.Прелић

Документационо информативни центар Веритас саопштио jе данас, поводом годишњице страдањас Срба у хрватскоj воjно-полициjскоj операциjи „Oлуjа“, да се у евиденциjи те организациjе налазе имена 1.856 погинулих и несталих Срба током и после акциjи, од чега jе до сада расветљена судбина 1.019 особа.

На евиденциjи несталих води се jош 837 особа, од чега 613 цивила, међу коjима jе 308 жена, наводи се у саопштењу.

Веритас прецизира да су 1.206 особа (65 одсто) били цивили, од коjих jе око три четвртине било стариjе од 60 година.

Mеђу жртвама се налази 546 (29 одсто) жена, од коjих су око четири петине биле стариjе од 60 година.

„Хрватска избегава без ваљаног разлога ексхумациjе и познатих места укопа са око 214 посмртних остатака, покопаних углавном под ознаком „непознат“, што jе jединствен случаj на подручjу бивше Jугославиjе, као што без правог разлога отеже и са идентификациjама 349 ексхумираних посмртних остатака“, истакао jе председник Веритаса Саво Штрбац.

Kако се додаjе против краjишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 воjника) ангажовано jе око 200.000 хрватских воjника, од коjих jе директно у операциjи учествовало 138.500 припадника ХВ-а, MУП-а и ХВO-а.

„Aко се томе додаjу снаге AБиХ и НATO, агресора jе било више него становника у Kраjини, а омjер воjника био jе наjмање 7:1 у корист агресора“, констатовао jе Штрбац.

За неколико данас сломљен jе отпор Српске воjске Kраjине (СВK), од коjих jе 1.500 припадника преживело заробљавање.

Oгњиште jе напустило више од 220.000 Срба, док jе око 3.200 старих и немоћних, коjи нису хтели или могли да напусте своj дом, на силу послато у логоре за цивиле.

„Иако jе било очигледно да jе хрватска власт предузела ову агресиjу због оптирања териториjе без српске већине коjа jе на њему живела, Савет безбjедности УН-а, осим „снажне осуде хрватске воjне офанзиве великих размера“ ниjе донео било какве казнене мере против агресора“, подсећа Штрбац.

Наjвећи парадокс те агресиjе, као и оних коjе су jоj претходиле, налази се у чињеници што jе агресор била чланица УН-а, а Kраjина зона под заштитом исте организациjе и што су неке друге чланице те организациjе одобриле и учествовале у агресиjи, истиче Штрбац.

„И уместо да Хрватска, и без налога Mеђународног суда правде, одустане од слављења „акциjе етничког чишћења и масовних злочина“ као двоструког државног празника, од прошле године у државну прославу „Oлуjе“ уврстила jе и концерт познатог проусташког пjевача Mарка Перковића „Tомпсона““, истиче Штрбац.

Према његовим речима, обећања о заштити мањинских националних права коjа су дали хрватски званичници на дан уласка те државе у EУ пре три године на Tргу Бана Jелачића у Загребу, претворила су се у своjу супротнмост – српска заjедница jе постала jош минорниjа, обесправљениjа и нападаниjа, сматра Штрбац.

„На све то, међународна заjедница, укључуjући НATO и EУ, чиjа jе Хрватска у међувремну постала чланица, ћути као што jе ћутала и пре 21 годину“, закључио jе Штрбац.

Чланак ВЕРИТАС: Непозната судбина 837 несталих у „Oлуjи“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Предсједник Документационог центра „Веритас“ Саво Штрбац сматра да треба основати специјални суд за Хрватску који би процесуирао ратне злочине припадника хрватских оружаних снага над Србима у Хрватској.

„Зрело је вријеме за покретање иницијативе за такв суд, као што је основан Специјални суд за ратне злочине припадника тзв. ОВК на Косову и Метохији“, рекао је Штрбац јагодинској телевизији „Палма плус“.

Садашња суђења Хрватима за ратне злочине над Србима по хрватском правосуђу су “фарса и изругивање жртвама, а не суђење“, оцијенио је Штрбац.

Штрбац је истакао да је од „до сада 3.600 процесуираних особа у Хрватској за ратне злочине на територији те државе, само 120 припадника хрватског народа, од којих је 40 осуђено на симболичне казне“.

Штрбац је оцијенио да су „оптужнице за ратне злочине, јавне и тајне, против Срба најперфиднији начин етничког чишћења“.

„Према списку из 1996.године, 21.500 Срба у Хрватској је оптужено за оружану побуну, да би касније већина њих била амнестирана, са образложењем, да се оптужнице поново могу активирати, уколико се пронађу неки нови докази“, закључио је Штрбац.

Чланак ШТРБАЦ: Основати суд за злочине хрватске војске над Србима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/veritas.org.rs

Предсједник Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац представио је у фрушкогорском насељу Банстол „Билтен 1995-2015“ у коме је први пут објављен интегрални списак 7.210 погинулих и несталих Срба на подручју Хрватске и Републике Српске Крајине од 1990. до 1998. године.

„Билтен на српском и енглеском језику изашао је данас из штампе и сутра ће бити подијељен свим дипломатским представништвима у Србији“, рекао је Штрбац у Банстолу, гдје ће бити грађена црква посвећена жртвама војне акције „Олуја“.

Он је додао да су на интегралном списку погинулих и несталих Срба у „Билтену“ своје мјесто нашле и жртве „Олује“. „На списку се налазе 1.853 жртве `Олује`, као и 851 несталих у тој злогласној акцији хрватске војске“, рекао је Штрбац.

Он каже да је „Олуја“ специфична по томе што су у тој војној акцији страдали углавном српски цивили.

„У `Олуји` је страдало 65 одсто цивила и чак 27 одсто жена. Више од 50 одсто страдалих су старији од 65 година живота. То довољно о говори о изразито злочиначком карактеру те војне акције“, рекао је Штрбац.

Одговарајући на питање колико је држава Хрватска дужна прогнаним Србима по основу уништених домова, отете имовине и земље током рата, Штрбац каже да процјене указују на 30 милијарди евра.

„Међутим, оно што је битније од сваког новца су изгубљени животи који су ненадокнадиви. Ту су и порушени споменици, православне цркве и други објекти који су припадали Србима, а заиста су непроцјењиве вриједности“, рекао је Штрбац.

Он је навео да је и сам жртва рата у Хрватској јер су му у тој земљи остали гробови оца и сина, које не може да посјети.

„Ко може процијенти мој бол што не могу посјетити гробове свог оца и сина, јер ми хрватске власти не дозвољавају да уђем у ту државу из само њима знаних разлога“, пита Штрбац.

Он каже да се Срби могу надати да ће повратити нешто од своје изгубљене имовине у Хрватској.

„У том смислу, добар је знак, рекао бих, што се држава Србија, Даном сјећања први пут `умијешала` у обиљежавање страдања Срба. Држава Србија и Република Српска, једине двије преостале српске државе, могле би бити камен-међаш да се промијене односи према српским жртавама, као и имовини коју су изгубили“, рекао је Штрбац.

Упитан како гледа на притиске Запада са циљем нестанка Републике Српске и шта би се десило да се тај сценарио и оствари, Штрбац каже да би посљедице по Србе биле стравичне.

„Уколико би нестала Република Српска, мало тога би подсјећало да су у БиХ некад живјели Срби. Десила би се нова трагедија попут оне која је задесила Србе у Хрватској нестанком Републике Српске Крајине. Уосталом, питам Запад, да ли је вриједнија територија без 220.000 људи, колико их је прогнано у `Олуји` или су вриједнији људи“, рекао је Штрбац.

Према његовим ријечима, споменика жртвама „Олује“, као што ће то на духовни начин бити будућа црква у Банстолу, требало би бити и више.

„Оваквих цркава сјећања на жртве `Олује` требало би у Србији да буде много више него што је то данас. И не само цркава-споменика. Чујем да ју је овдашњи народ већ прозвао црквом-оптужницом јер указује на један од највећих злочина у 20. вијеку. Име је добро да вијековима стоји, оптужује, подсјећа и упозорава да се такав злочин никад и ником на свијету поново не деси“, рекао је Штрбац.

Код крста на мјесту гдје ће бити подигнута црква сјећања на жртве „Олује“, која је добила име Благе Марије, у уторак, 4. августа, епископ сремски Василије служиће парастос поводом 20 година од страдања Срба у акцији „Олуја“.

Банстол је насеље са око 3.500 житеља од којих су 95 одсто Срби прогнани из Хрватске послије „Олује“.

Чланак 7.210 ДУША: Представљен „билтен“ са именима погинулих и несталих Срба се појављује прво на ИСКРА.

Директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац изјавио је, поводом 74 године од оснивања Независне Државе Хрватске /НДХ/, да данас, када Хрвати масовно одржавају мисе задушнице творцу НДХ-а Анти Павелићу, Срби морају бар да се присјете жртава и да учине све да се утврде имена жртава да њихов број не би остао предмет манипулације.

Штрбац је у изјави за Срну рекао да о томе каква су била страдања у НДХ најбоље свједоче Јасеновац и Градина и указао да Срби, не само да треба да на највишем свјетовном и црквеном нивоу обиљеже 19. април, када је извршен пробој Јасеновца него да коначно уђу у озбиљан пројекат утврђивања имена жртава.

„Подаци су драстично различити. У тој музејској поставци у Јасеновцу је 83.000 имена. На другој страни, у Градини на паноима је наведено 700.000 страдалих. Срби морају учинити све да српске жртве добију имена да би постале видљиве“, упозорио је Штрбац.

Он је нагласио да је податак, иза којег стоји Загреб, о 83.000 убијених и исто толико имена, изузетно застрашујући, али и да остале жртве морају имати име, јер њихове судбине су одредиле животе њихових породица и учиниле да „њихови преци више немају потомке“.

Колико је истина о Јасеновцу и монструозности НДХ важна данас и у будућности, Штрбац је илустровао подсјећањем да је у недавном процесу по међусобним тужбама Србије и Хрватске за геноцид Србија да би доказала злочин геноцида у континуитету Међународном суду правде предочила случај Јасеновац.

„Тек кад се суочите постанете свјесни огромних пропуста из прошлости. Какве доказе да предочите за тврдње о 700.000 мртвих у Јасеновцу. Да имате попис имена, онда је то чињеница о којој нема дискусије. Мислим да никада није касно да се жртвама врате имена. Да не буду само бројке. Била би правда када би на српској страни у Градини била написана имена“, сматра Штрбац.

Он указује да је попис неопходан да не би у перспективи као званична истина о броју страдалих била прихваћена она коју је у својој књизи „Беспућа повијесне збиље“ изнио уочи рата деведесетих година прошлог вијека предсједник Хрватске Фрањо Туђман.

„Сваке године уочи обиљежавања пробоја питам се оно што сам се питао и те 1991. године. Зар је могуће да је жртве свео на 30.000 до 33.000? Зар је могућа толика манипулација жртвама?“, рекао је Штбац.

Он је констатовао да Срби треба да схвате колико је истине у старој пословици да онај ко не храни своју истину храни туђу лаж, да се освијесте и озбиљно уђу у пројекат пописивања јасеновачких, али и свих српских жртава, бар оних убијених у 20. вијеку.

„Потребно је да се уз ангажовање СПЦ, државних власти у српским земљама и дијаспоре крене у изградњу једног српског меморијала који ће за Србе имати значај као што га данас има храм Светог Саве, који ће их ујединити у истини и слози“, изјавио је Штрбац.

Чланак ШТРБАЦ: Када Хрвати масовно одржавају мисе задушнице Павелићу, Срби барем да се присјете својих жртава се појављује прво на ИСКРА.