У Великој Хочи поново подигнута српска застава (Фото: РТРС/ РТС)

Житељи Велике Хоче код Ораховца поново су поставили заставу Републике Србије код споменика несталим и киднапованим Србима у Хочи и Ораховцу, три дана пошто су је непознате особе уклониле.

Застава је уклоњена у четвртак увече.

Спомен-обиљежје несталим и киднапованим Србима подигнуто је на улазу у Велику Хочу из смјера Ораховца.

Мјештани Велике Хоче пренијели су РТС-у да је током скидања заставе поломљен јарбол и одбачен у близини спомен-обиљежја, те да је, према траговима, у укљањању учествовало више особа.

Случај уклањања српске заставе пријављен је полицији.

Недалеко од Велике Хоче, на путу према сусједном селу Зочиште, непознате особе шест пута су уклониле плочу постављену на мјесту гдје се претпоставља да су нестали новинари Радио Приштине, Ђуро Славуј и Ранко Перенић.

У Великој Хочи и Ораховцу живи нешто мање од 1.000 Срба, од близу 10.000 колико их је живјело на подручју општине Ораховац до 1999. године.

Чланак КОСОВО: У Великој Хочи поново подигнута српска застава се појављује прво на ИСКРА.

Застава Србије (фото: РТРС/ crveneberetke.com)

Непозната лица скинула су вечерас заставу Србије са споменика несталим и киднапованим Србима у Великој Хочи код Ораховца.

Предсједник Удружења несталих и киднапованих Срба из Велике Хоче и Ораховца Негован Маврић рекао је Срни да је и јарбол поломљен и одбачен у близини спомен-обиљежја.

„Приметни су трагови више лица која су очигледно после овог вандалског чина умакла у правцу јужног дела Ораховца, настањеног искучиво Албанцима“, рекао је Маврић.

Он је рекао да је случај пријављен Косовској полицијској служби и да се очекује њихов долазак на лице мјеста, али да, поучен искуством, не очекује да ће вандали бити пронађени.

Спомен-обиљежје несталим и киднапованим Србима подигнуто је на улазу у Велику Хочу из права Ораховца.

У Великој Хочи и Ораховцу живи нешто мање од 1.000 Срба, од близу 10.000 колико их је раније живјело на подручју општине Ораховац.

Чланак ВЕЛИКА ХОЧА: Скинута застава Србије са споменика несталим Србима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Непозната лица исписала су данас касно поподне графит „УЧК“ – ознаку терористичке организације Ослободилачке војске Косова, на прилазном путу игралишту у Великој Хочи, рекли су Срни српски извори из тог метохијског села.

Мјештанин Велике Хоче Мирослав Маниташевић каже да је ознака исписана на асфалтом путу масном бојом, у близини цркве Светог Илије.

Он је навео да је случај пријављен полицији и да се очекује долазак патроле.

Игралиште у близини којег је исписана ознака се налази на крају села према сусједном албанском селу Брестовац.

У Великој Хочи живи око 600 Срба.

Чланак ПОРУКА СРБИМА: У Великој Хочи, близу цркве исписан графит „УЧК“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Упекло Сунце од раних јутарњих часова над Метохијом, угрејало се небо над Великом Хочом, а на колском путу који води ка Мијачин долу, подигла се прашина. Хитају Великохочани и суседи им Ораховчани ка црквишту Светог Петра које се тамо налази. Празник је Светих апостола Петра и Павла, а на црквишту Светог Петра вековима се служи Литургија на овај дан. Покосио траву око црквишта отац Миленко дан раније, а јутрос је поранио да служи Господу и Светим Апостолима. Пристижу деца, њихови родитељи, комшије. Целивају икону и заузимају место испод ниског дрвећа које окружује црквиште. Свеће држе у рукама за здравље своје и својих, али и за покој душа оних који су преминули у благочестивој вери, ранијих година, векова. Отац Миленко подиже руке ка Небу, узноси молитву, иска од Бога мир, здравље, спасење, опроштај сагрешења и живот вечни… Моли за ово село, свако село град и оне који са вером живе у њима… И за непријатеље да их Господ одврати од насиља над православним народом нашим, да нам не руше свете храмове, гробове, децу не убијају, народ не прогоне… И све тако молитва за молитвом, Литургија тече, а народ долази и прилази Светој чаши на Причешће Светим Тајнама Господњим. Врућина несносна, а капљице зноја и на челу оца Миленка, док приводи Литургију крају и освештава славски колач који сваке године приноси породица Живорада Чубоновића. А потом из његових руку четвртину колача за наредну годину узима Урош Поповић за свог брата Петра.

,,Оженио се и хоће да слави Петровдан са славским колачем наредне године“ шапуће једна жена. То је лепо, јер се у селу традиција да се имендани славе, очувала вековима.

У реду за нафору сви, а оцу Миленку приносе столицу. Побољева често у последње време, дијабетес му не да мира, али данас и ова врућина. Прихвата и седећи дели нафору. Нико не замера, сви прилазе, целивају крст и руку свештенику, примају нафору и чекају остале па да се крене назад, кућама својим.

На камење црквишта неко спустио неколико јабука. ,,Петровке – рече отац Миленко, неко донео. Узмите децо, поједите и оне по данашњем Празнику добиле име, сазревају око Петровдана.“ Крај њих и иконе руских светитеља Светог Јована Кронштанског, Свете Ксеније Петроградске, Светог Луке Кримског, благослов оца Игнатија Шестакова из Москве за народ Ораховца и Велике Хоче.

Још мало разговора око црквишта и сви са неком посебном празничном радошћу одлазе ка селу, кућама. Неколико људи остаје да помогне оцу Миленку да покупи сасуде, иконе, остатке свећа на камењу које неки од верника припалише.

А са брдашца се поглед простире по пољу око црквишта Светог Петра. Јуче је тамо пожњевена пшеница коју су мештани Велике Хоче засејали. ,,Ех, а има и доста њива које су необрађене, неки се Хочани још увек боје да ту раде своју земљу, јер се 1999. ту десио онај немили догађај када су шиптарски екстремисти убили два младића из Велике Хоче Млађана Маниташевића и Небојшу Павловића“, чује се из једног разговора.

Да, црквиште се налази на пар стотина метара од последње куће у селу, а некада је било другачије. Поред црквишта је водио пут ка селу Заочишту(Зочишту), које је иза брда – иза `Оче . А тамо, за брдом су Петкопоље и Избиште, кажу Великохочани по неком Петку и избама названа места. У Избишту по неким старим списима био манастир, а један од Великохочана, Станоје Бркић, рече да је од старијих чуо да су стари та места називали и Дуганџилук. По дугањама, дућанима, односно великом броју продавница које су биле на великом занатском тргу у Избишту и Петкопољу у средњем веку. А с друге стране, излазило се у данашње село Ретимље, које се у даровном писму Хиландару, Светог Стефана Немање спомиње као Ретивштица. Све то указује да је Црква Светог Петра била негде између два трговинска центра у средњем веку и крај пута којим су често пролазили каравани тадашњих византијских и дубровачких трговаца.

,,Пролазиле су туда и војске, рече великохочки старина. Тамо доле, оно поље што га ми зовемо Ваљанско поље, у народу се зове и Виљемово. Кажу неки енглески краљ Виљем наредио да се ту одмара војска када су ишли у крсташке походе, па је по њему и поље названо.“

Много је прича, предања, легенди… Неке су записане, а неке живе у народу и преносе се с колена на колено. И мештани их се сећају и препричавају најчешће овако, кад су славе, окупљања, свечаности… И заједно са вером, помажу да народ овде живи, опстаје у садашњости, са надом у будућност, у којој ће се овде, опет, уместо развалина уздизати, Петрова црква, као некада, а трговци из удаљених земаља долазити да купују великохочко вино и носе да га продају далеко у своје земље.

Оливера Радић

Чланак ТАМО ГДЕ СЕ ЛИТУРГИЈА СЛУЖИ ВЕКОВИМА: Петровданске молитве у Великој Хочи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика/ А. Павловић

„Није случајно што су потернице расписане за члановима породица које су се званично пријавиле за повратак у Метохију. Срби у Метохији, који су континуирано на мети физичких напада екстремиста, овако постају и жртве институционалног насиља и поручује им се да нису добродошли и да за њих нема повратка”, наведено је у саопштењу Канцеларије.

Из те институције је оцењено и да привремене покрајинске институције, које би требало да деле правду, на овај начин постају саучесници у „бруталном етничком чишћењу које је у блиској прошлости у неколико таласа почињено над Србима на Косову и Метохији”.

„Правосуђе у Метохији би, уместо што гони невине људе, требало да се најзад позабави проналажењем одговорних за убиство српске деце у Гораждевцу и друге гнусне злочине чији починиоци, не само да уживају на слободи, већ настављају да спроводе кампању насиља и застрашивања Срба”, додаје се у саопштењу.

Истиче се и да Влада Србије подржава кажњавање ратних злочинаца и персонализовање одговорности, али да тај процес има смисла само ако се одвија пред политички неинструисаним правосуђем, где се људима не пресуђује и пре него што су оптужени, преноси Бета.

„Србија овај и сличне поступке схвата као срачунати покушај дестабилизације прилика у региону, и неће се повести за оваквим примером. Влада Србије ће још једном показати да је политички најодговорнија влада у региону, а оне који желе да поново распале пламен омраза и насиља упозорава да се не упуштају у ту опасну игру”, наведено је у саопштењу.

Велика Хоча: Немамо воду два месеца, а ни коме да се обратимо

ВЕЛИКА ХОЧА – Велика Хоча, на Косову и Метохији, у којој данас живи нешто више од 500 Срба, два месеца нама воду, рекао је члан Месне заједнице Срђан Петровић и апеловао на надлежне да реше проблем.

„Два месеца немамо воду, а она је основ свега”, рекао је Петровић агенцији Бета и додао да су мештани огорчени и незадовољни, да немају коме да се обрате, али и да на све начине покушавају да нађу решење.

„Немамо воду, а сутра славимо и Светог Трифуна”, рекао је Петровић и подсетио да житељи Велике Хоче као сви винари и виноградари, желе да прославе дан свог заштитника.

Према његовим речима, кад нема воде, не може ни да се гради, ни да се поставља камен темељац, једноставно не може ништа да се ради, јавља Бета.

У Великој Хочи пре рата живело је и 2.400 Срба, а данас их има 530, подсетио је Петровић и додао да се за последње две године из села иселило седам породица.Велика Хоча је некада била метох, односно посед манастира Високи Дечани, а по њему је и Метохија добила назив.

Чланак КАНЦЕЛАРИЈА ЗА КИМ: Још један покушај спречавања повратка Срба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Злочини над Србима у Ораховачкој жупи, као и над цјелокупним српским народом, ма гдје да су почињени, не смију бити заборављени и све док злочинци не буду изведени пред лице правде, страдали Срби и њихови потомци неће имати спокоја, поручено је из Велике Хоче са помена Србима пострадалим прије, током и послије сукоба на Космету 1998. и 1999. године.

Предсједник Републичке комисије за нестала и киднапована лица Вељко Одаловић, обраћајући се у име Владе Србије, истакао је да страдали Срби не смију бити никада заборављени.

– Све док је у Великој Хочи споменика страдалим Србима, са дигнитетом ћемо изговарати њихова имена и присећати се жртве коју су дали пострадали мирољубиви Ораховчани. Јуче је био 17. јули, дан када су 1999. године киднаповани Костићи, Николићи, Маниташевићи, Маврићи, Долашевићи и још неколико десетина Срба из Зочишта, Оптеруше, Ретимља и Ораховца. Одведени су у непознатом правцу и убијени, рекао је Одаловић.

Он је упозорио да до данас пред лице правде није изведен нико од наручилаца и извршилаца злочина које су, како тврде мјештани, починиле њихове дојучерашње комшије Албанци.

– Држава Србија и сви међународни субјекти дугују породицама пострадалих Срба да нико не би смео да побегне од одговорности, било командне или појединачне, јер су своје терористичке акте започели ликвидацијом нејачи и недужног у Ораховачкој жупи, истакао је Одаловић.

Предсједник Удружења киднапованих и несталих Ораховчана Негован Маврић каже да ће пред лице правде морати да буду изведени сви који су тог јулског дана, киднаповањем и одвођењем, унесрећили неколико десетина српских породица.

– Вео тајне се надвија, али стоји нада да ће, формирањем специјалног суда за ратне злочине, почети да се одмотава клупко истине о страдалим Србима. Покушали су да затру трагове српског постојања и трајања у Ораховачкој жупи у којој су Срби истрпели зулум турских јаничара, па ће истрпети и зулум бивших комшија, кумова и пријатеља, рекао је Маврић.

Он истиче да више ништа није исто у Ораховцу, Великој Хочи, Зочишту и другим опустошеним српским селима.

– Проћи поред Зочишта, Оптеруше, Ретимља и стићи у Велику Хочу и Горњу српску махалу у Ораховцу не може се, а да не изазове гнушање према онима који су злочине наручили и починили. Доћи ће време да они који су одговорни, ако икада дође до формирања специјалног суда, одговарају за злочине у Ораховачкој жупи, јер су управо у њој почињени први злочини над обичним српским домаћином, рекао је Маврић.

Замјеник директора Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Зоран Бојовић рекао је да злочин над ораховачким Србима никада не смије бити заборављен, додајући да морају одговарати и поједини међународни званичници јер су злочини чињени и у вријеме њиховог мандата.

– Не смије бити заборављено једно једино име пострадалог-жртве, али не смије бити заборављено ни име једног јединог злочинца, поручио је Бојовић, изражавајући жаљење што породице страдалих Срба још не знају истину о страдању несталих и киднапованих.

Парастос испред споменика страдалим Србима у Великој Хочи служио је архимандрит Стефан, игуман манастира Свети Врачи из Зочишта, а присуствовало је неколико десетина чланова породица страдалих, пријатељи и представници власти Србије.

Парастос нису обезбјеђивали представници косовске полиције, нити је присуствовао неко од представника Срба у косовским институцијама.

Чланак СЈЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИНЕ ОВК: Парастос страдалим Србима у Великој Хочи се појављује прво на ИСКРА.

У организацији Удружења несталих и киднапованих Срба са подручја Ораховачке жупе сутра ће у Великој Хочи, надомак Ораховца, бити служен парастос убијеним Србима прије и током сукоба на Косову и Метохији 1999. године.

Парастос ће у цркви Светог Марка служити Његово преосвештенство епископ рашко-призренски Теодосије, најавио је Организациони одбор.

Парастосу ће, како је најављено, присуствовати представници локалних српских институција, Удружења несталих и киднапованих из Београда и предсједник Републичке комисије за нестала и киднапована лица Вељко Одаловић.

Чланак ВЕЛИКА ХОЧА: Сутра парастос убијеним Србима се појављује прво на ИСКРА.

Кафа у Малишеву. Прва јутарња. Скувана са страхом, испијена са задовољством. Поручена на српском…

– Откад га ниси чуо, богати… – питам испрепаданог конобара.

Голуждрави Дреничанин, једва замакао за пунолетство.

– Од ‘98. ако не и пре, био сам још дете, слабо говорим… – стаде, не знајући је л’ дошо, ил’ пошо, загледан у првог комшију, ухваћеног у мислилачком раскораку – Адем Јашари у бронзи, предимензиониран и пренаглашен, баш као и све на овом делу ове гробне земље.

Човек пострадао да се Дреницом никад више не проговори српски, а ми му уз леву ногу кафенишемо бистрећи јутро у „Ужичкој републици“ њихове „слободарске“ борбе ‘98. и ‘99. године.

– Куд идете? – ето опет уштирканог подмлатка чувене малишевске угоститељско-ратничке школе, брзајући да уз питање и наплати.

– У Велику Хочу… Ево, „ду евро“ за кафе и евро преко да не буде после „Срби лоши – ћија ноне, ти ноне“… – насмеја се, ал’ дискретно, у крагну, да бронзани пешак не види.

Овде су и споменици доушници… Пукла метохијска питомина – затрављена и обезбожена. Јуница брсти трн на прагу куће које више нема… Распале говеђе лешине свукуд по дивљачки преораним виноградима чувених хочанских домаћина… Нема више оног бодљикавог кола које се годинама несрећно вило око села, у три круга, три калема, ко дервишки плес…

– Нема жице, ал’ то не значи да има слободе. Жица је скупља од српских глава, а у главама ми одавно имамо калемове и међаше докле је граница наше „слободе“… – без једа, помирен са судбином ко умирући вели старац излазећи пред нас, пред самим вратима порте цркве Светог Стефана.

– Седите, децо, да се мало разговоримо, молим вас! Да запалимо по једну, па ‘ајте куд сте намерили… – седамо под некакву стреху, још аманет јутрошње кише капље с ње, старцу пред ноге…

– Зовем се Јован Мицић, рођен у Хочи 1931. године, ту ћу и умрет! Ево, дванаеста је година како нисам изашао из села, како је живот тих километар узбрдо и километар низбрдо… – скаменисмо се на старчеве речи, на плачну боју гласа док говори, ко да тужи и оплакује живог мртваца у себи.

– Баш никуд, старино? – питам, бројећи капљице што му добују пред ногом, са стрехе.

– Никуд, сине. Више и не знам има ли чега иза те стотине корака, или свет какав сам познавао више не постоји, нема ничег до црнила где поглед ових трошних очију престаје… Какав сам само виноград имао доле, у Петкопољу, еј, да ми је само још једном да га орежем и… – шта одговорити човеку који заправо не иште никакав одговор?

Робијаш сопственог живота, осуђен на доживотну у Великој Хочи, ту где је живот само стање свести.

– Не Велика Хоча, децо, већ Голема Оча, најомиљеније село цара Душана Силног, из којег је некада водио једини виновод на свету, право до његових двора! Легенда каже да је мачка некад могла с крова на кров из Оче до Призрена, а данас…

Кровови пали, куће опустеле, а људи… више их је под земљом него на њој… – догоревамо дуван, старац потури цигарету да је капља са стрехе обезглави… Не жури, има све време овога света да сачека ту лењу кап… Није то никакав благослов…

– Голема Оча, односно, много отаца, јер је читаво село велика богомоља, заправо! На две хиљаде душа некад, сада 600, имамо 12 богомоља. Отуд име, народ је био фасциниран толиким бројем монаха и свештенства на једном месту, па се неком отело то Голема Оча… – приповеда отац Миленко, парох, духовник, гостопримник, разговорник, чувар осмеха кроз који провејава царство небеско, у агонији овоземаљској.

– Нажалост, како људи тако и богомоља, више их је под земљом него на њој, али не мари, на душу оних који су скрнавили и рушили, црква је и камен на камену, темељ што се још једва назире… Све је црква, децо моја, и не могу они дубоко да преору колико можемо ми гласно да појемо… – стаде да поброји у колико се још светиња хочанских може ући, а на колико стати, у коприви, трну и балеги говеда што их „деца орлова“ нагоне у светогрду испашу.

– Да наздравимо – пита Негован од Марвића, не часећи да напуни чокање.

– Ако има чему – одговарамо, дижући стаклене крлетке из којих плави мирисна Метохија.

Из цркве у кафану – из богомоље у богомољу. У животу од 300 корака и звона и звекет чокања једнако славе живот и Бога.

– Увек има чему, браћо! И ничему је нечему… Имали смо подоста времена да научимо како је живот саздан од ситница, нарочито кад он сам постане једна од њих… – долива и казује, вазда преливајући, барем ракије овде не мањка.

Мањка људи, људима слободе, слободи Срба, али ракије – не! Има је и за оне на земљи, и оне под њом, за три реке…

– Кажете, мирније него раније. Можемо слободније? Није Хоча више гето? Ајде онда да наздравимо и томе, видите како се увек нађе разлог… – попили смо за толико лажи, мења ли шта још једна више у свакодневици сатканој од опсена и варки.

– Једина жива истина су гробови, ничему другом не веруј – омаче се човеку за столом до нашег, па се заћута ко да није у тек неколико речи сабрао суштину коју залудно гонимо по боци, терајући је до дна – њеног или нашег.

– Ово ти је живот у Хочи последњих 12 година – трже се Негован па ћушну флашу да је разбесни и запени.

– Ко овај смо ти крст окавежен у боци! Не мо`ш га истерат из ње, нити он може куда ван ње… – истина.

Испијамо пут до њихове Голготе, ал’ крст сами носе. Негован можда и највећи, због њега прелије сваку чашу за душу…

– Брата Млађана. Киднаповали су га на Михољдан ‘99. Годинама смо трагали за телом, знајући сурову чињеницу да овде српска кућа нема привилегију да трага за живим човеком. Нашли смо га после четири године у Брестовцу, комшијском селу… – нажалост, овде не звучи бездушно рећи „благо вама, ви сте имали шта да сахраните“, јер тако јесте. Многе су хочанске куће сахраниле наду уместо тела…

Деценију и кусур нико ништа овим мученим људима не говори о судбини отетих, о 12 душа хочанских, и четири пута више из читаве ораховачке општине.

Предалеко је Хоча, предубоко у бразди Метохије, предалеко на маргини свести оних који се судбинама кусурају, да би се ико осврнуо на живе, мртве, и што је најжалије, оне којима се имена помињу и у молитвама за здравље и упокојење.

Трошимо последње кораке, дословно. У Хочи ништа више није големо, до душе ових људи. Анђелини кораци нису, њен свет је „већи“ за те мале стопе… Ни то није привилегија, баш као и све време света дато старцу Јовану. За својих пет година није изашла из Хоче – нема шта да памти. Старац има чега да се сећа – чија је мука већа?

– Ми вам не препоручујемо, а ви како хоћете! Да се може слободно, како на сав глас сви тврде, па ми би први пошли тамо… – одвараћају нас Хочанци сабрани у центру села, пред оном портом, крај оне стрехе, од намере да одемо до толико помињаног и ожаљеног Петкопоља.

– Поздравите нам винограде, сад их други орезују и беру… – растајемо се уз обећање да хоћемо.

Фото: И. Павићевић

Толико можемо, морамо. Морамо и због Ђуре Славуја и Ранка Перенића, колега из Приштине који су баш ту, на макадамској раскрсници споредног пута, отети 1998. године. Уз саме винограде презрелих гроздова, које српска рука није обрала већ дванаест година. И њима се поје за здравље и упокојење. Палимо по цигарету – нек’ буду за здравље. Мачка фркће тајећи младе, негде у жбуњу ваљда? Знаш ли да су ти преци с крова на кров могли од Хоче до Призрена? Као и преци људи иза жице које више нема, ногу пред ногу, своји на своме. Док је живот још то и био, а не тек стање свести. Док је Велика Хоча било село поносних и вредних домаћина, а не тек енклава и гето на задњој пошти – далеко од очију, још даље од срца. Тамо где се метохијска питомина диже до небеса, горе високо – доле тврдо, а Оча негде измећу, ко рана измаглица…

Чланак ВЕЛИКА ХОЧА, ЕНКЛАВА И ГЕТО: Све је црква, децо моја, не могу они дубоко да преору колико ми можемо гласно да појемо… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: СРНА

Велики аустријски писац Петер Хандке каже да ће на Космету пјешице посјетити многа српска села и манастире и обићи геолошка и архелошка налазишта.

„Осјећам се лијепо и спокојно међу Србима, пособно овдје у Великој Хочи“, истиче Хандке за Срну.

Хандке, који је у парохијском дому у Великој Хочи, са супругом Софијом, Францускињом, присуствовао јутарњој литургији, појашњава да је његово „највеће и једино оружје – ријеч и снага да оно што осјећа у срцу преточи на папир“.

„Чуо сам од Срба да кућа стоји на земљи, али јој темеље држи жена. То је добра пословица коју сам у прилици да оживим управо у дому пароха Миленка.

Фото: СРНА

Његова супруга Рада је домаћица, жена око које се све у овом дому врти, као што се, како вели, хришћанство врти око три прста“ – каже Хандке.

Он наводи да „није моћан човјек“, већ да су му „једина моћ – ријеч и слобода коју му нико не може одузети“.

Хандке објашњава да му „највећу бол задаје то што Косово и Метохију осматра искључиво из аутомобила у покрету“.

„Вожња , вожња… Брже, брже…то је парафраза живота припадника српске заједнице на Косову и Метохији“, каже Хандке.

Он појашњава да ће мјесец – два провести на Косову и Метохији и да ће моћи пјешице да обиђе српска села, манастире, изворишта ријека и да ће са супругом преспавати, потпуно опуштено, у неком од хотела у власништву Албанаца.

Велики писац подсјећа да је Србију и Републику Српску упознао пјешачећи од мјеста до мјеста.

Брачни пар Хандке одаје да се угодније осјећа, јер су заједно на Космету у Великој Хочи.

Фото: СРНА

Хандкеови су захвални проти Миленку и његовој супрузи Ради што су им приредили дочек „који мора бити исписан на некој од страница у оквиру планираних прича о Косову и Метохији и судбини Срба и изолованим срединама, као што је Велика Хоча“.

Хандке се сјећа 1996. године када је први пут у Косову Пољу у препуној сали представљао записе из „Зимског путовања“ и истиче да је тај величанствени скуп оставио неизбрисив траг у његовом животу.

„Послије Косова Поља доживио сам да у Приштини буде само двадесетак Срба и два мала Албанца“, наводи Хандке, присјећајући се да му је домаћин био Петар Сарић, књижевник са Косова и Метохије.

Та животна истина је, како појашњава, одраз самоће Косова Поља и Срба .

Његова Софија каже за Срну да је поносна што је доживјела да баш у Великој Хочи , познатој по толиком броју цркава, присуствује богослужењу.

Фото: СРНА

„Има код нас у Паризу православна црква, али то је руска. Овдје сам присуствовала православном српском обичају и то је нешто што се мора пренијети на папир.

Мора остати записано, јер је наша највећа и једина снага ријеч и подршка једно другом и подршка онима који су чисте исконске душе“, каже она.

Брачни пар Хандке отказао је присуство литургији у Високим Дечанима, јер су одлучили да посјетом породици Дејана Баљошевића, гдје су позвани на ручак, употпуне слику о домаћинском, несвакидашњем односу Срба из Ораховца и Велике Хоче према гостима, људима добре воље.

Чланак ВЕЛИКИ ПИСАЦ, ВЕЛИКИ ЧОВЈЕК: Петер Хандке пјешице обилази српска села и манастире на Косову, међу Србима се осјаћа спокојно се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Никола Јанковић

Чувени аустријски писац Петер Хандке, познат по љубави према Србији и Косову и Метохији, допутоваће вечерас у Велику Хочу, на Косово и Метохију, гдје ће боравити до понедјељка, 16. фебруара.

Хандке ће у Великој Хочи уручити 50.000 евра за градњу базена, саопштено је из Канцеларије Србије за Косово и Метохију.

Заједно са помоћником директора Канцеларије за Косово и Метохију Душаном Јововићем, познати књижевник ће 17. фебруара одгледати филм „Енклава“, Горана Радовановића.

Предвиђено је и да се директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић састане са Петером Хандкеом, током његове посјете Србији, која траје до 18. фебруара.

Хандке је јуче са супругом допутовао у Београд.

Чланак ПРИЈАТЕЉ СРБИЈЕ: Петер Хандке вечерас стиже у Велику Хочу се појављује прво на ИСКРА.