Фото: Радоје Андрић

На недавно изграђеном кружни току на улазу у град, данас је постављена статуа „Велика Србија“, аутора академика Ђорђа Јовановића. Статуа би, како се очекује, требало да буде октривена 1. новембра на дан ослобођења Ужица у Првом светском рату.

Фото: Радоје Андрић

Чланак УЖИЦЕ: На улазу у град данас постављена статуа „Велика Србија“ се појављује прво на ИСКРА.

Невреме у Ужицу (Фото: Sputnik / YT/Televizija 5 Uzice)

Ужице је у поподневним часовима погодило јако невреме, а на фотографијама објављеним на друштвеним мрежама могу се видети несвакидашње сцене.

Поједини делови града су обелели као да је зима, иако је средина јуна. Улице су потопљене, на неким местима је вода до појаса, а има и потопљених аутомобила.

13.06.2018. Užice pic.twitter.com/j3vWRojGcJ

— ~ Liv ~ (@LivWavering) June 13, 2018

РХМЗ је упозорио да се невреме из Ужица, Чачка и Ваљева полако помера ка Београду.

Чланак НЕВРЕМЕ У УЖИЦУ: Град обелео, потопљени аутомобили се појављује прво на ИСКРА.

facebookreporter.org, фото: Драгана Милкић

Ужички борци, Хероји са Кошара организовали су промоцију књиге ЗОВ КАРАУЛЕ, друге у низу Трилогије о Кошарама аутора Ненада Милкића, у четвртак, 23.новембра 2017.године. Прво су обишли гроб ратног друга Дарка Јокића рањеног на коти 601 и положили цвеће на спомен бисту страдалима у ратовима испред Команде Гарнизона. Они су заједно са аутором књиге посетили манастир Рујан из 15.века, посвећен Светом Георгију, који се налази 18 километара од Ужица. Отац Теодосије, игуман манастира, служио је помен за све војнике који су дали живот за слободу отаџбине. Помену је присуствовала породица Дарка Јокића, као и гости из Рогатице (Република Српска) и Пљеваља (Црна Гора).

У пуној свечаној сали градске куће одржан је час историје у којем су преживели Хероји са Кошара причали своје приче из ратног времена. Толико емоција и суза, и правог достојанства србског војника, проткано са песмом и деловима романа ЗОВ КАРАУЛЕ сигурно ће остати дуго у сећању свих присутних.

Своје приче говорили су Веселин Ђокић, као домаћин ове вечери испред Хероја са Кошара из Ужица, Миле Пантовић из Косјерића, Божо Кецовић добровољац Војске СРЈ, као и водник Томислав Рачић – Пламен. Песму „Вила са Кошара“ отпевале су Слађана Ђокић и Љуба Милићевић, а делове из романа ЗОВ КАРАУЛЕ говорио је Александар Миливојчевић, ученик Економске школе из Ужица.

Веселин Ђокић из Ужица, граничар, један од Хероја са Кошара, као домаћин је обавестио све присутне какав је садржај био дана сећања на Хероје са Кошара, поздравио све присутне ратне другове и захвалио се јавно „о.Теодосију који је одржао парастос свим погинулима на караули Кошаре, и свима онима који су погинули у одбрани свете српске земље“.

„Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање народа српског. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је две ноћи и два дана положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара. У првом нападу, 9.априла на Велики Петак, 10.априла на Велику Суботу и 11.априла на Васкрс против много јачег бројнијег непријатеља. Из самог града Ужица на Кошарама су била тројица бораца, а из околине још четворица. Голубовић и Цветић Милован Пожега, Миле Пантовић из Косјерића, из Ариља, из Чајетине. Из Команде града Ужица на Кошаре је отишао Иван Васојевић Јагуар из Сјенице. Ненад Песник Ужичанин који сада живи у Чачку. Ту је и мајка нашег покојног друга Дарка Јокића, сестра Даркова и његов син, Дарко је трагично настрадао 2010.године, а то је резултат данашњег времена, последица тог времена и тога што су хероји заборављени. Само их црква није заборавила, она се сећа и живих и оних који су на Кошарама оставили своје кости. Како рече отац Теодосије, „не тебамо ми њима, ово радимо због себе“, јер живот је нешто најсветије што човек може да да за једног човека, а они су дали своје животе за целу државу, за све нас. И нико не треба да каже, немојте да ме погрешно разумете, да су жртве са Кошара веће од жртве са караула Горожуп или са других караула на Косову и Метохији. Кошаре су као битка карактеристичне јер је сила ударила на децу и по томе ће остати упамћена. Међу њима сви ми који смо се вратили остали смо да сведочимо о томе шта се на Кошарама десило, а мало је рећи рат, десило се чудо. Нека је било хиљаду непријатеља, а било их је много више, и нека је сваки испуцао по један метак из оквира који има 30, то је 30.000 метака… Кошаре су сачували војничко срце и молитва монаха… Војничко срце војске која је била састављена од момака који су тек завршили средњу школу, успели су да зауставе силу да не уђе у Србију и ко зна докле стигне… о томе нека се баве војни стратези. Слушао сам генерала Лазаревића, каже да су непријатељи планирали да за 5-6 сати уђу, заузму положаје и ко зна докле иду… Нису знали да су иза наших леђа Свети Дечани, и Свети Врачи изнад Призрена…“

Ђокић је на караулу Кошаре дошао у децембру 1998.године са целим водом, из Зајечара, њих око 25. У Ђаковици су распоредили све војнике, а 4.вод Прве чете распоређен је на караулу Кошаре. У децембру је прекомандован у 93.гранични батаљон Интервентни вод, у тренутку када је Иван Васојевић Јагуар дошао на караулу. А онда, 10.априла Интервентни вод са легендарним Предрагом Пеђом Леовцем изашао је на караулу и ту су „држали положај до 12.априла“ када су повучени према Морини и Урошевцу. Тада су добили наредбу да иду на Ц4 без артиљеријске припреме, Леовац је прихватио али да не води војнике већ је отишао са резервистима, погинуо је од снајперског метка непријатеља.

Миле Пантовић, Херој са Кошара из Косјерића, отишао је на Кошаре у децембру 1998.године.
„Тог 9.априла сви смо били на Кошарама, знали смо шта нас чека, изашли смо на саму граничну линију. Сви смо били као један, сви који смо носили униформу били смо војници, и старешине су биле војници. Запосели смо положај педесетак метара од саме границе, са друге стране било је шиптарских терориста, страних плаћеника, који су били спремни на све, мислим да су им намере биле да се не задрже само ту већ, како рече Веселин, ко зна докле. Цео дан и целу ноћ је падала киша, 10.април је овде леп али тамо је много хладније. Пошто сам имао неку одговорност, захтевао сам да мењамо положај, прошли смо до бункера, тамо је било још пет војника који нису знали где ће јер су тек били стигли, а ми смо већ знали терен, па смо кренули заједно, два по два… Кад је друга двојица прошла почеле су да падају гранате, срећом ником ништа није било…“ – испричао је своју причу о Кошарама Пантовић.

Након погибије пет војника, које је забележено у роману ПОСЛЕДЊА СТРАЖА, у заседи код старе карауле Горожуп, дошао је на караулу и остао до 8.априла 1999.године, дан пред сам напад на караулу.
Своју причу о Кошарама прича водник Томислав Рачић Пламен:
„9.априла у раним јутарњим часовима кренуо је напад на караулу Морина, а након тога, око 4-5 сати ујутру кренуо је напада на караулу Кошаре. Ја, као командир једне јединице пешадије у селу Кошаре, кад сам чуо да је караула нападнута јавим се потпоручнику Младеновићу и са двојицом војника сам дошао до саме карауле, јер сам знао да тим војницима треба помоћ. Заједно, војник Олуја и ја, минобацачима тукли по непријатељским положајима, на гранични камен Ц4-601 односно Раса Кошарес, где смо делимично, тог дана одбили напад. Други дан нам је остало само двадесетак мина, а кад смо и то испалили, па смо на крају морали да кренемо на заузимање резервног положаја. Неки покушавају да кажу да су граничари побегли, не, нису побегли него су заузели резервни положај за одбрану карауле Кошаре. Тог 9.априла, првог дана погинула су нам два војника, један је био возач оклопног возила које је нагазило на противтенковску мину, а дуги је био возач команданта граничног батаљона Шљиванчанина. Од 117 војника, какво је тачно било бројно стање са мојим минобацачлијама, два војника је погинуло, двојица је рањено. С обзиром на онакву јачину напада, што пешадијски што артиљеријски, много је и та двојица која су погинула, али је могло много више и да погине и да буде рањено, али Бог нас је погледао и сачувао. 14.априла ухваћен је први терориста жив. Не знам од кога је бежао, од својих или од нас, али двојица војника и ја смо га заробили, испитали смо га. Дошао је из Швајцарске, каже да су га као и многе друге, силом натерали да се бори за такозвану ОВК, предали смо га органима безбедности. За разлику од тога како су терористи нашег једног старешину, кога су ухватили живог, одрали – слушали смо преко мотороле како му деру кожу а он јауче. То су језиве сцене које су ти момци преживели. Многи од њих због тога нису данас са нама. Како је малопре рекао колега, борац, мој бивши војник – Кошаре и данас узимају свој данак. Неки су оболели на психичкој бази, а неки су умрли од најтеже болести од осиромашеног уранијума који и дан-данас убија становништво по Србији. Данас смо били на помену нашем другару Дарку Јокићу који је изгубио битку са посттрауматским стресом и 2010.године је себи одузео живот. Чули смо се десетак дана пре тога, ништа није указивало на то. Бог му подарио двоје златне деце, планирао је да иде за Русију да ради. Човек који нешто планира тешко да може тако нешто да уради, ето, како те Кошаре могу да стигну човека.“

„Мој највећи успех је што сам моје војнике вратио кући живе са Кошара“, задовољно је коментарисао после промоције старешина, Херој са Кошара – Пламен.

Божо Кецовић, добровољац Воске СРЈ је нагласио оно што је важно сви да знамо: „Сви ти добровољци су били у саставу регуларне Војске Југославије, под командом Војске СРЈ тада, уписани, регистровани“.

„Ја сам тада имао година као они сада. Ја сам их најбоље разумео, с обзиром на то да ми је ту било и дете, сестрић рођени, за мене су они једини прави јунаци. Испричаћу вам само један детаљ како је тамо било. Једног дана, не знам који тачно дан, у априлу, дошао је глас до нас, било је редовних војника са нама, да је погинуо један дечко из Зајечара звани Шваба. А зашто су га тако звали, био је у Немачкој и није знао српски па је дошао да служи војску, па су га наши на обуци учили српски. Један момак који је био са њим најбољи друг, ту слику не могу заборавити као ни море других, кад су му рекли да је Шваба погинуо, он се ухватио за косу и пао на земљу, веровали или не између прстију су остали праменови косе коју је почупао. Мени је тада било јасно колико су они били везани и колико су дисали као један. Није била фраза „сви за једног један за све“, него је то буквално било тако. Једино истичем, то су били прави хероји и војници. Мени је то био трећи рат, ја нисам имао шта ново ни да видим, ни да дочекам, ни да доживим.

Предраг Милкић, аутор је трилогије о Кошарама, прве књиге ПОСЛЕДЊА СТРАЖА, друге ЗОВ КАРАУЛЕ, и треће која ће ускоро бити у штампи под називом БЕСМРТНИ БАТАЉОН. Милкић је припадник граничне полиције, рођен у Бањи Ковиљачи, са супругом Драганом живи у Малом Зворнику. До сада је објавио две књиге песама и два романа.

„Јуче је дошла вест, да су српског генерала Ратка Младића осудили на доживотну робију, мало је рећи да је мене та вест погодила. Одрастао сам у близини Сребренице, гледао сам шта раде хорде Насера Орића, само том Генералу Младићу могу бити захвалан што моја кућа, у мојој Бањи није спаљена. И зато, иако ово вече није посвећено Републици Српској, није посвећено Ратку Младићу, ево ако се мој глас негде чује дајемо му подршку“ – биле су прве речи Ненада Милкића, аутора романа ЗОВ КАРАУЛЕ.

„Мени је изузетно драго што је толико Кошараца вечерас овде, пустио сам да они причају, причали су своје приче, али сам знао да много тога о себи неће рећи па ћу ја то поменути… Битка за Кошаре једна од две највећа је битка модерне српске историје. Прва је била Коридор живота, Битка за бебе у Републици Српској… На Кошарама, тих неколико километара уз саму границу са Албанијом, подно Проклетија, за Васкрс 1999.године бранило је око сто војника… Кренуло је на Велики Петак, како су иначе наши непријатељи научили да раде, да нападају и убијају српски народ на велике православне празнике, на око 110 по списку (а није сигурно да ли су баш сви уписани и били на терену) кренула је копнена офанзива 2000-2500 албанских терориста УЧК, регуларне војске Албаније, плаћеника НАТО снага уз пуну подршку НАТО бомбардера и расположивих убојних оружја. Они су одбранили Кошаре јер су добро знали, не шта је испред њих, већ шта је иза њих, а то је била Србија, сви ми. Они су хероји, одбранили су Србију. Почео је напад на караулу Морина који је био претходница, а онда прави напад Од Великог Петка до Васкрса, три дана је трајао пакао Кошара против двадесет пута јачег непријатеља.“
Поменуо је неке од догађаја који верно описују право стање на караули Кошаре у време битке, али и војнике, добровољце Војске СРЈ као и добровољце из братске Русије који су „који се мало помињу а требало би их увек поменути, и захвалити се“.

Милкић је рекао да ови романи нису „промоција“ њега као писца, и „то никако не жели да се тако схвати“, већ су „запис о херојима једног времена о којима би сви, наши пријатељи, кумови, браћа, деца, и наше деце деца – требали да знају“. Романи су посвећени њима и они су важни.

Новинар Михаило Меденица, први је и једини Србин који је после битке на Кошарама отишао на караулу и о томе је написао потресну репортажу. Он се са великим поштовањем обратио свим присутним херојима Кошара, и посебно поздравио „браћу из Републике Српске, из Рогатице, као и браћу из Црне Горе, из Пљеваља“, који су специјално због овог дана сећања на Хероје са Кошара дошли у Ужице.

„Њих мање од сто против себе су имали албанске терористе, војску Албаније, НАТО снаге, артиљерију, али и глад, жеђ и недостатак муниције, јер су потпуно били одсечени од свега, али знали су шта бране па их та сила, али и недостатак хране, воде и муниције нису уопште уплашили. Неки кажу да су Кошаре српски Термопили, нису, тамо је било 300 Спартанаца, одабраних јаких зрелих људи, а на Кошарама је било сто младића од 18 година, најстарији је имао 24.године. Увек поменем речи брата Слободана, време се променило, на Кошарама смо бранили Србију, а данас смо у Србији приморани да бранимо Кошаре, то је наш усуд. Некад у шали кажем, Милунка Савић је чекала сто година да је помену, а ви са Кошара само осамнаест. Ми ћемо ходочастити Србијом, Црном Гором, Републиком Српском и свим српским земљама да сведочимо о њима. А ви препричавајте даље, да се шири истина о њима, причајте о свима који су пали за отаџбину у ратовима, да се не забораве, ни они ни кости оних које су остале и дан-данас се нису из битке за слободу отаџбине вратили… Постоје међу вама, овде, за мене велики људи, лучоноше оног најчаснијег, најдивнијег сада у српском новинарству, наших и ваших Ужичана, да их поздравимо: моју посестриму Биљу Диковић, Зорана Шапоњића, Влада Лојаницу, и Цвеклу.“

Овом дану сећања на браћу, ратнике, Хероје са Кошара присуствовали су и представници Културног центра из Пљеваља који носи име једног од Хероја – Предрага Пеђе Леовца, команданта интервентног вода 53. граничног батаљона. Александар Томић је говорио стихове своје песме коју је посветио Леовцу, део од око 600 стихова у десетерцу. Народни гуслар Властимир Бараћ је отпевао и снимио ову песму.

На крају је, после планираног говора Хероја са Кошара, Светлана Синђелић, колегиница Ненада Милкића из Граничне полиције из Ужица, рекла неколико реченица о Ненаду као колеги и „њеном брату, јер рођеног нема“.
„Ненад Милкић је један добар и скроман човек који, као и Хероји са Кошара, никада не прича о себи и никада себе не ставља у први план. Јако сам срећна што је ова промоција одржана у нашем граду и што је оволики број бораца са Кошара присутан. У свом другом животу Ненад је, поред овог ауторског, полицајац. Волим да кажем Лозничанин из Малог Зворника. Он професионално припада баш граду Ужицу, припадник је ужичке граничне полиције.“

Она је представила присутнима Ненада Милкића са три стране, као полицајца, породичног човека повећеног својој породици и као писца.
Синђелићева је кћерка команданта полиције који је често био ангажован на Косову и Метохији, који данас нажалост није жив. Пожелела је на крају да се „нама Србима више никада не понове Кошаре, да већ једном научимо историјску лекцију, своје јунаке никада не смемо да заборавимо и да оно што је неопростиво не опростимо“.

Представљање књиге и дан сећања на Хероје са Кошара подржали су: Град Ужице бесплатно је уступио свечану салу, фото студио Лазар је урадио плакате и позивнице, Индустријски синдикат Први партизан, Самостални синдикат Ваљаонице бакра, Независни синдикат Ваљаонице бакра, Импол Севал Ваљаоница алуминијума и Рад Рашо д.о.о. Ужице.

Чланак УЖИЦЕ: СЕЋАЊЕ на Хероје са Кошара и промоција књиге ЗОВ КАРАУЛЕ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Град Ужице

Прослављени српски режисер Емир Кустурица, академик проф. др Бранислав Митровић и руководство града Ужица разговарали су у Ужицу о наредним корацима везаним за ревитализацију локалитета ужичког Старог града. Након састанка у кабинету градоначелника гости су обишли локалитет ужичке тврђаве.

Градоначелник Ужица Тихомир Петковић изјавио је ”да је ова генерација Ужичана срећна што је наш суграђанин и један истински геније Емир Кустурица прихватио да оплемени и реализује идеју да Стари град буде најзначајнији туристички производ Ужица”.

Емир Кустурица, коме је ово трећи пут у последње време да долази на Стари град, нагласио је да је ово једна од акција које су могуће у Србији.

”Уз креацију академика Митровића направићемо нешто што ће Ужице отворити у струку, али ће га отворити и у сваком другом погледу. Ово овде не може бити бољи узор како у Србији треба деловати. Уз реконструкцију нечега што је историјско огледало овога краја до онога што оно у туристичком смислу може да значи, истином да Ужице има прву хидроцентралу у Европи после Нијагаре, 7 км дуг пут старом пругом до топлих извора и римских чуда. Ово је неопходан потез да би Ужице поправило свој карактер”.

Коментаришући своју улогу у целом пројекту он је рекао да је његов задатак био да доведе професора Митровића али и да ”помогнем колико год могу и својим утицајем ако га још увек имам у Републици Србији да дође до тога да се ово реконструише и да се сећамо наших владара и да идемо чак до Алтомановића”.

На питање како оживети ”ужички каменград” Кустурица помиње више решења али наглашава да је потребно направити комплетан архитектонски и грађевински захват и да ”тврђава треба да постане један историјски предмет интересовања, а да се пропратним појавама утопи у туристичку и културолошку идеју што и јесте замисао градоначелника Петковића”.

Фото: Град Ужице

Академик Бранислав Митровић је навео да је први пут на самој локацији и да је позитивно изненађен са неколико невероватно лепих пунктова које по њему имају изузетан потенцијал.

”Овако експонирана локација, као репер и заштитни знак једног града, заслужује нови дах, нови корак и нови инпут за развој самог Ужица”.

Приступ самој тврђави, који се често наводи као највећи изазов, академик Митровић сматра да треба уредити на веома пажљив начин не угрожавајући постојеће. Он је истакао да дели ентузијазам осталих учесника у овом пројекту напоменувши да му је част што ће бити у прилици да да свој допринос.

Договорени су даљи кораци у реализацији ове идеје уз напомену да радови на првој фази конзервације тврђаве крећу већ овог лета од стране Завода за заштиту споменика културе.

Чланак ЕМИР КУСТУРИЦА И АКАДЕМИК БРАНИСЛАВ МИТРОВИЋ ОБИШЛИ СТАРИ ГРАД У УЖИЦУ; КУСТУРИЦА: „Помоћи ћу колико год могу да се Стари град реконструише, да се сећамо наших владара“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

У организацији Народног музеја Ужице,  Сретењског манастира из Москве и Друштва руско – српског пријатељства, у Ужицу је данас свечано отворена изложба фотографија „У сусрет Руском Цару“.

Отварању изложбе присуствовао је велики број Ужичана, а изложбу је отворила госпођа Делфина Рајић, директорка Народног музеја из Чачка, одакле је изложба и пренета у Ужице.

Фото: З. Шапоњић

У пуној изложбеној дворани ужичког Музеја, присутне Ужичане, поштоваоце Русије  и царске породице Романов поздравио је директор Музеја Никола Гогић, а пригодну беседу одржао је отац Владе Капларевић

– Велика је радост и част бити данас овде, на отварању 20-те по реду изложбе о Романовима у градовима Србије. Свако ко и мало зна историју српског народа, историју српско – руских односа, зна колика је жртва Романових, посебно цара Николаја за Србију и српски народ. Ова изложба је само мали део нашег дуга, наше дужности, како би српски народ требало да се одужи царској породици – рекао је отац Капларевић.

Фото: З. Шапоњић

Посетиоцима изложбе  представљене су фотографије свете породице Романових, које до сада нису биле доступне широј јавности.

Од августа 2016.године одржано је више изложби у оквиру пројекта „У сусрет Руском цару“. Циљ пројекта је да се пробуди сећање на породицу Романов, упозна са животом и жртвеним служењем породице последњег Руског императора, које је нераздвојиво повезано са Србијом. Управо мученик цар Николај и његова породица уживају посебну љубав код српског народа.

Фото: З. Шапоњић

Буђење сећања на царске мученике носи посебан значај у  2017. години, када се навршава 100 година од почетка велике руске трагедије, а 2018.године 100-годишњица мученичке кончине последњег Руског императора и његове породице, који су у Руској и Српској Цркви прибројани лику светитеља.

Фото: З. Шапоњић

Овакве изложбе су одржане и у неколико храмова у Београду и његовој околини, а такође у Чачку, Зрењанину, Прибоју, Пријепољу, Беранама.

Изложба ће бити отворена до почетка марта.

Фото: З. Шапоњић

Чланак СЕЋАЊЕ НА ЦАРСКЕ МУЧЕНИКЕ: У Ужицу данас отворена изложба „У сусрет Руском Цару“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Народни музеј Ужице и Сретењски манастир из Москве позивају на свечану изложбу фотографија „У сусрет Руском Цару“.

Посетиоцима ће бити представљене фотографије свете породице Романових, које до сада нису биле доступне широј јавности.

Позивају се сви заинтересовани да узму учешћа у овом догађају.

Од августа 2016.године одржано је више изложби у оквиру пројекта „У сусрет Руском цару“. Циљ пројекта је да се пробуди сећање на породицу Романов, упозна са животом и жртвеним служењем породице последњег Руског императора, које је нераздвојиво повезано са Србијом. Управо мученик цар Николај и његова породица уживају посебну љубав код српског народа.

Буђење сећања на царске мученике носи посебан значај у долазећој 2017. години, када се навршава 100 година од почетка велике руске трагедије, а 2018.године 100-годишњица мученичке кончине последњег Руског императора и његове породице, који су у Руској и Српској Цркви прибројани лику светитеља.

Овакве изложбе су одржане и у неколико храмова у Београду и његовој околини, а такође у Чачку, Зрењанину, Прибоју, Пријепољу, Беранама.

Дођите да се ближе упознате са уметничким благом царске Русије!

Понедељак, 13. фебруар, 2017. године у 13 часова отварање изложбе „У сусрет Руском Цару“.

Галерија Народног музеја Ужице, Димитрија Туцовића бр. 10, Ужице

Добро дошли!

Чланак СЕЋАЊЕ НА ЦАРСКЕ МУЧЕНИКЕ: У Ужицу се отвара изложба „У сусрет Руском Цару“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Српско-руски клуб Ужице

Српско-руски клуб у Ужицу организовао је синоћ помен члановима ансамбла Руске Армије „Александров“, погинулим у паду авиона Ту-154 у Црно море, у цркви Светог Георгија у Ужицу. Помену су присуствовали Николај Цибулски, атаман Псебајско Хуторског друштва козака, Камил Исхаков председник Руско-српског пријатељства Калушке области „Карађорђе“, председници Српско-руско-белоруског пријатељства из Јагодине и са Златибора, чланови Српско-руског клуба, Рускиње које живе у Ужицу, представници Градског већа Ужица, представници политичких партија и грађани Ужица. О историјату ансамбла „Александров“ говорио је, после помена, Немања Спаловић Логвинов , председник Српско-руског клуба из Ужица.

Чланак ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА У УЖИЦУ: Помен члановима хора „Александров“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Овогодишњи Југословенски позоришни фестивал у Ужицу синоћ је свечано затворен у Великој сали ужичког Народног позоришта плесном представом за награђене „Прича о војнику“ „Битеф денс“ компаније.

Публика је претходних осам дана имала прилику да ужива у најбољим представама из ове сезоне, али и изузетним позоришним изведбама Небојше Глоговца, Ивана Босиљчића, Исидоре Минић, Николе Ракочевића, Власте Велисављевића, Бориса Миливојевића, Наде Шаргин, Бранислава Трифуновића, Небојше Илића и многих других глумаца из Србије, Црне Горе и Хрватске.

Поред врхунске глуме, стотине гледалаца уживало је у богатој сценографији, раскошној костимографији и жанровско разноврсној музици, који су позоришни угођај, уз Округле столове и разговоре након представа, чинили још нестварнијим.

Осим публике, и стручни жири овогодишњег ЈПФ-а, који су чинили позоришни редитељ Дејан Мијач, као председник жирија, сценограф Миодраг Табачки, драматуршкиња Жељка Турчиновић, глумац Горан Јевтић и драматург Томислав Зајец, имао је прилику не само да ужива, већ и да оцени рад и труд многобројних глумаца, редитеља, сценографа и костимографа.

Фото: М. Цветковић

Овогодишњи жири једногласно је девет „Ардалиона“ доделио у више категорија:

• Награда Ардалион за најбољу представу додељена је хрватској представи „Хинкеман“, у продукцији ЗКМ у режији Игора Вука Торбице;
• Награда Ардалион за најбољу режију додељена је Игору Вуку Торбици за представу „Хинкеман“ у продукцији ЗКМ;
• Награда Ардалион за најбољу женску улогу додељена је Нади Шаргин за улоге Елизабете Енглеске у представи „Марија Стјуарт“ НП Београд и за улогу Зоре Шишарке у представи „Бела кафа“ НП Београд;
• Награда Ардалион за најбољу мушку улогу додељена је Озрену Грабарићу за улогу (МЦ) Мајстора церемоније у представи „Хинкеман“ ЗКМ-а;
• Награда Ардалион за најбољу сценографију додељена је НУМЕН и Ивани Јонке за представу „Хамлет“ ЈДП
• Награда Ардалион за најбољу костимографију додељена је Марини Вукасовић Меденици за представу „Бела кафа“ НП Београд;
• Награда Ардалион за епизодну улогу додељена је Олги Одановић за улогу мајке Јање у представи „Бела кафа“ у режији Милана Нешковића и продукцији НП Београд;
• Награда Ардалион за најбољег младог глумца и Награда Политике „Авдо Мујчиновић“ додељени су Вањи Јовићевић за улогу Књегиње Зорке у представи „Шћери моја“, у режији Ане Вукотић, ЦНП Подгорица;
• Специјална награда Ардалион додељена је Власти Велисављевићу за улогу духа Хамлетовог оца, у представи „Хамлет“, ЈДП.

Награда публике за најбољу представу додељена је представи „Хинкеман“ у продукцији ЗКМ у режији Игора Вука Торбице, са највишом оценом на овогодишњем фестивалу 4,83. Публика је оценом 4,70 наградила представу „Бела Кафа“ НП у режији Милана Нешковића; 4,63 представу „Хамлет“ ЈДП у режији Александра Поповског; 4,29 представу „На Дрини ћуприја“ СНП Нови Сад у режији Кокана Младеновића; 4,20 представу „Шћеру моја“ ЦНП Подгорица у режији Ане Вукотић; 4,09 представу „Пијани“ Атељеа 212 у режији Бориса Лијешевића и 3,76 представу „Марија Стјуарт“ НП Београд у режији Милоша Лолића.

Анђела Андрић

Чланак Доделом награда свечано затворен 21. Југословенски позоришни фестивал у Ужицу се појављује прво на ИСКРА.

Седме фестивалске вечери, у оквиру Југословенског позоришног фестивала у Ужицу, биће изведена црногорска драмска представа „Шћери моја“, са почетком од 19:30 часова.

Редитељка Ана Вукотић први пут је адаптирала и режирала представу по тексту драмске списатељице, Маје Тодоровић, док је Александар Вукотић радио сценографију, Лео Кулаш костимографију, а Александар Радуновић Попај музику. За покрет је задужена Соња Вукићевић, док је сарадник на драматургији Балша Почек.

Глумачки ансамбл црногорског Народног позоришта између осталих чине Вања Јовићевић, Мирко Влаховић, Варја Ђукић, Славко Калезић, Душан Ковачевић, Горан Вујовић и Мишо Обрадовић.

Иако су јунаци драме „Шћери моја“ историјске личности, представа се највећим делом бави актуелним темама – пре свега маргинализованим положајем жене у друшту, али и патријархалним опхођењем породице према женском детету.

Представа „Шћери моја“ доживела је премијеру у мају ове године, када је награђена као најбоља на конкурсу Црногорског народног позоришта за савремени домаћи драмски текст.

Чланак РЕПЕРТОАР ЈПФ-а: Црногорска представа „ШЋЕРИ МОЈА“ вечерас у 19:30 часова у ужичком Народном позоришту се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Овогодишњи Југословенски позоришни фестивал у Ужицу окупио је бројне познате личности из света позоришта, филма, фотографије, али и књижевности. Један од најистакнутијих српских песника, Љубивоје Ршумовић, који је познат по поезији за децу и „одрасле, који нису дорасли деци“, верни је посетилац позоришног фестивала у Ужицу. Реномирани књижевник, који има више објављених књига него година, ексклузивно за „ИСКРУ“ говори о значају овог позоришног фестивала, култури у Србији, омладини и – ћутању.

. Како се снаћи у времену које је, како и сам Шекспир примећује, „искочило из зглоба“?

Како се снаћи у том времену…? Па, ако се пре 400 година могло рећи да је време искочило из зглоба, а данас се у Србији уверити колико је та реченица тачна и колико се, у ствари, односи на наше време, онда то значи да се треба спасавати онако како се човечанство спасавало вековима. Наравно, стрпљењем и толеранцијом, ја бих рекао… Можда је то и некакав мој идеализам, јер ја сам иначе против ратова, сукоба и увек сам против народа. Уосталом, „чему на свету народи, ако постоје људи?,“ да цитирам мог колегу, Мирослава Антића. Дакле, људи треба да се договоре, јер народи најчешће не умеју да се договарају…

. На отварању фестивала рецитовали сте стихове Ваше нове песме који гласе: „Речи које изговорим постану моје судије, али, речи које ћутим – сво су моје богатство“. Да ли је у данашње време боље ћутати и трпети, или говорити и –  трпети?

Ја сам о ћутању говорио као личност, као Љубивоје Ршумовић, али ја, као друштвено биће, знам да ћутати није добро. Дакле, ћутати је чак кукавичлук, али ја лично више нагињем том ћутању, због чега ме и зову „ћутолог“. Нисам навикао да људима око себе објашњавам ситуацију око нас, већ пуштам да свако на свој начин схвата свет око себе, па онда дозвољавам и себи да и ја то што се догађа око нас схватам на свој начин. Наравно многи људи немају излаз какав ја имам и какав имају моје колеге песници, приповедачи, уметници уопште… Дакле, ја могу и своје страхове, и своје дилеме, па чак и неке своје негативне особине да фино „упакујем“ у стихове и да то за мене буде довољно да задовољим своју сујету, али и своју савест у крајњој линији. Многи људи то не могу и, наравно, они онда постају јавно зли, и јавно, да кажем блажу реч, непријатни.

Фото: М. Цветковић

. Да ли данас заиста „морамо бити сурови да бисмо били добри“, како је то Хамлет приметио још пре четири века?

Хамлет то говори из своје, ја бих рекао, сморености, проузроковане ситуацијом која му се догађа у породици. Наравно да морамо бити сурови онда кад је то потребно, али суровост је животињска одлика и то је код нас људи атавизам. Дакле, ако пристанемо да смо постали од животиња, онда је суровост наша природа, такође. Као што Достојевски каже „ако пристанемо да нема Бога, онда нам је све дозвољено, да будемо и сурови и зли, па, понекад и добри…“

. Како сачувати „позоришна (м)училишта“ широм Србије, када су државне субвенције неким позориштима недовољне за прављење једне представе?

Ја могу да „лајем“ против власти, али можда кад би ме неко добро платио! (смех) Ја не могу о свом трошку да се бавим нечим што је државни посао. О томе би требало да размишља министар културе, министар просвете… Можда они и размишљају о томе, али недовољно ефикасно, можда нису ни свесни шта култура уопште представља… Њима је најлакше да глумцима, заслужним уметницима, па и нама пензионерима, скину десет, двадесет процената од наших пензија, да би гладном народу, онима који немају, дали казане са храном и парче хлеба у руке. Има много гладних, и мени је тај проценат велика утеха, јер су ми малтене преполовили пензију, али ако тај проценат иде тим људима у руке и стомаке, мени не смета што скидају од моје пензије. Е, сад, да ли то иде баш тим гладним људима, ја не знам.

. Шта ће се десити са културом и уметношћу у Србији, ако политичка воља остане на нивоу на ком се тренутно налази?

Ја мислим да ова политичка воља не може победити и уништити културу, јер није могла ни нека друга, ни нека трећа… Култура је саставни део живота и власт њу не може да одузме, никоме. Мислим да ће посленици у култури увек наћи начина да делују и да стварају. Е, сад, занимљиво је и ово што Небојша Глоговац каже у последњем билтену 21. Југословенског позоришног фестивала у Ужицу… Он објашњава да фестивали попут овог јесу училишта за народ који дође да види представу, али да су мука за глумце, а требало би да буду училишта и за позориште. Требало би сва позоришта да дођу на почетку фестивала, да све време буду ту, гледају представе, уче једни од других, да разговарају једни са другима, измене искуства… То би био прави фестивал! То би оправдавало реч ‘фестивал’, јер, фестивал је у ствари ‘фешта’, а да би била фешта, онда би требало да се радујемо, да се веселимо – с ким да се веселимо ако глумац попут Небојше Глоговца одигра представу, па се исте вечери врати у Београд?

Фото: М. Цветковић

. Ако „на младима свет остаје“ – шта ће бити са овим светом кад га се млади дохвате?

Ја нисам катастрофичан, а нисам ни пророк! (смех) Не знам шта ће бити са овим светом, али верујем у живот и децу. У крајњој линији, не бих се ни бавио децом да не верујем у њих и да не верујем у оно што ће они сутра бити. Мислим да ипак не може тај, ја бих рекао, мрачни део стварности, да победи ни те будуће људе, а сада децу. Ја верујем да ће они остати верни књизи – верни Његошу, Душку Радовићу, дакле верни паметним људима из прошлости. Идемо у неку врсту осиромашења језика, што је мени најжалосније… Мислим да данас млади људи располажу са врло малим фондом речи, не умеју да објасне свет око себе, односно – можда се они међусобно разумеју са тим сиромашним шифрама и скраћеницама. То је сад последица телефона, СМС порука и уопште комуникације међу младима који се боље разумеју међусобно, него у комуникацији са старијима… Ипак, да бисмо се до краја разумели, морамо дозволити да више чујемо једни друге и да више причамо једни са другима.  

Чланак ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ: ПЕСНИК ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Не знам шта ће бити са овим светом, али верујем у живот и децу! се појављује прво на ИСКРА.

Шесте фестивалске вечери, у оквиру Југословенског позоришног фестивала у Ужицу, биће изведена представа „Бела кафа“ са почетком од 19:30 часова.

Представу рађену по тексту Александра Аце Поповића из 1990. године, адаптирао је и режирао српски редитељ Милан Нешковић. Драматург је Молина Удовички Фотез (која је такође радила на адаптацији дела), сценограф Весна Поповић, костимограф Марина Вукасовић Меденица, а композитор Ања Ђорђевић. За сценски говор задужен је Радован Кнежевић, сценски покрет Татјана Поповић, дизајн звука Владимир Петричевић, док улогу асистента костимографа потписује Биљана Гргур.

Глумачки ансамбл чини осам глумаца, међу којима су и Олга Одановић, Бранко Видаковић, Ненад Стојменовић, Предраг Ејдус и Вања Ејдус.

У средишту радње представе „Бела кафа“, чију жанровску одредницу није једноставно дефинисати јер се поменута радња одвија на граници сна и јаве, налази се актуелна тема – распад породице једног индустријалца који је дочекао Други светски рат као богат човек.

Карактеристичан и јединствен позоришни приказ колективног страдања од стране глумачког ансамбла Народног позоришта у Београду, препознао је и стручни жири на 32. Сусретима позоришта у Брчком, када је представи „Бела кафа“ додељен Гран при за најбољу представу.

Чланак РЕПЕРТОАР ЈПФ-а: Представа „БЕЛА КАФА“ вечерас у 19:30 часова у ужичком Народном позоришту се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Четврте фестивалске вечери публика у Ужицу уживала је у представи Народног позоришта Београда „Марија Стјуарт“, у режији Милоша Лолића, која се изводила у Великој сали ужичког Народног позоришта.

Сценом су доминирале две краљице са изузетним манипулаторским вештинама – Елизабета (Нада Шаргин) и Марија Стјуарт (Сена Ђоровић), које су сценским говором, костимима и глумом потпуно засениле мушки део ансамбла који су чинили Иван Босиљчић као гроф од Лестера, Бранко Видаковић као лорд Берли, Небојша Кундачина као гроф од Шрузберија, Гојко Балетић као Маријин чувар, Милош Ђуровић као Мортимер и Зоран Ћосић као државни секретар Вилијем Девисон.

Након модерне поставке и адаптације Шилеровог историјског дела „Марија Стјуарт“, уследио је „Округли сто“ на коме су глумци разговарали са организаторима фестивала, селекторима програма, али и са публиком.   

Бранко Видаковић  почео је излагање коментаришући однос мушког и женског дела ансамбла на сцени.

„Морам да признам да је Лолић инсистирао од почетка на томе да мушка екипа буде подршка женском делу ансамбла и ми смо покушали да то будемо у најбољој могућој мери – да будемо она подршка која ће да буде конструктивна и да покушамо да кад треба отежамо, кад треба олакшамо нашим колегиницама које очигледно нису имале лак задатак. Мислим да се овде пре свега ради о Милошевом добром слуху за говор глумаца и мислим да је главна карактеристика ове представе управо добар сценски говор“, изјавио је Бранко Видаковић.

Надовезујући се на искуснији део мушке екипе, најмлађи глумац у глумачком ансамблу представе „Марија Стјуарт“, Милош Ђуровић, шаљиво је прокоментарисао своју улогу и мизансцен у поменутом позоришном комаду.

Фото: М. Цветковић

„Мени је Лолић све време у процесу причао како сам ја главни лик! Говорио ми је ‘Ти си главни лик, у теби је представа!’… Можда је мислио на мене, Сену и Наду? Шалим се мало, али свакако делим мишљење са мојим старијим колегама… Што се тиче мизансцена, тог успореног и непрестаног ходања по сцени, као глумцу Лолић ми је рекао ‘Ходај полако’, и ја сам то чинио, а на публици остаје да тумачи тај наш јако успорени ход и константно присуство мушких ликова на сцени,“ рекао је млади глумац.

Сена Ђоровић надовезала се на излагање Милоша Ђуровића, објашњавајући да је све прилично комплексније од онога што он поједностављује, обухватајући редитељске намере, с обзиром на то да редитељ Милош Лолић није био присутан, али и намере мизансцена.

„Када смо кренули да радимо, кренули смо са једном озбиљном адаптацијом текста која је далеко од интегралне верзије, што се и примећује јер смо се са 25 ликова свели на осам. Ово је једна представа простора, тишине, због чега спори ходови представљају опрезне ходове, јер свако свакога види, свако свакога чује… Дакле, у питању је заправо та опрезност на коју треба да се обрати пажња – ко шта ради од ликова у представи,“ рекла је Сена Ђоровић.

Нада Шаргин, која је тумачила главни и најзахтевнији лик у представи, енглеску краљицу Елизабету, поделила је са публиком своје „људско“ гледиште на представу, које се прилично разликује од политичког контекста који гледаоци првенствено примећују, тумачећи представу у том смеру.

„Мене у театру узбуђују представе које се баве политиком и дневном политиком наших и страних редитеља, али, искрено, више волим да учествујем у представама које се баве људима. За мене лично ово није представа о политици, иако она то јесте и тако је написана и режирана. Ја сам Лолићу рекла ‘Ја ћу играти човека на сцени’, јер мене занима Елизабета као човек који је постојао и кога Шилер јесте мало извитоперио за своје потребе, што је сасвим у реду. Мене је првенствено занимала особа која је, од када је рођена, исто као и Марија Стјуарт, претендовала на престо, уз велику муку за опстанак. Стога је веома јасно: да она није убила Марију, Марија би сигурно убила њу,“ оценила је Нада Шаргин.

„Ја бих се сложила са Надом јер је наша стартна позиција била да се бавимо човеком, тачније женама и њиховим судбинама. Оно што је овде јако згодно јесте то што смо имале веома пуно материјала да проучавамо ове харизматичне историјске личности. Некако, у самој историји, Елизабета је заиста однела победу у сваком смислу јер је она била врсна политичарка, за разлику од Марије Стјуарт, којој држава није била света, иако се веома чврсто држала круне до самог краја – због тога је Марија жена која је жртва своје лоше политике,“ додала је Сена Ђоровић, која је тумачила историјски лик шкотске краљице Марије Стјуарт.

Фото: М. Цветковић

Чланак ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ: Глумачки ансамбл представе „МАРИЈА СТЈУАРТ“: Представа није само модерно позориште политике, већ и прича о човеку се појављује прво на ИСКРА.

Пете фестивалске вечери, у оквиру Југословенског позоришног фестивала у Ужицу, биће изведена хрватска представа „Хинкеман“ са почетком од 19:30 часова.

Представа је рађена по истоименој драми немачког експресионистичког драматичара Ернста Толера, а адаптирао је и режирао млади редитељ Игор Вук Торбица, који први пут режира у Хрватској.

Драму је са немачког превео Борис Перић, док остатак позоришне екипе чине драматуршкиња Катарина Пејовић, сценограф Бранко Хојник, костимографкиња Дорис Кристић, композитори Ален и Ненад Синкауз, Александар Чавлек задужен за дизајн светла и Блаженка Ковач Царић задужена за сценски покрет.

Представа која траје дуже од два сата мрачна је и узнемирујућа, с обзиром на то да се на саркастичан начин бави окрутном цивилизацијом и инвалидима рата. „Хинкеман“ је премијерно изведен у Загребачком казалишту младих, након чега је ова представа изведена и на 43. Интернационалном фестивалу алтернативног и новог театра у Новом Саду, приликом чега је једногласно проглашена за најуспешнији експеримент на 43. ИНФАНТ-у.

Чланак РЕПЕРТОАР ЈПФ-а: Представа „ХИНКЕМАН“ вечерас у 19:30 часова у ужичком Народном позоришту се појављује прво на ИСКРА.

Четврте фестивалске вечери, у оквиру Југословенског позоришног фестивала у Ужицу, биће изведена представа „Марија Стјуарт“, са почетком од 19:30 часова.

Представу „Марија Стјуарт“, која је рађена по тексту Фридриха Шилера, са немачког језика превео је Бранимир Живојиновић, док је Милош Лолић режирао и адаптирао у сарадњи са другим аутором адаптације – Слободаном Обрадовићем. Место драматурга потписује такође Слободан Обрадовић, сценографа Јасмина Холбус, костимографа Мариа Марковић, композитора Невена Глушица, док је за сценски говор одговорна Љиљана Мркић Поповић.

Глумачки ансамбл чини осам глумаца, међу којима се налазе и Иван Босиљчић у улози грофа од Лестера, Сена Ђорђевић у насловној улози шкотске краљице Марије Стјуарт, Бранко Видаковић у улози лорда Берлија и Нада Шаргин у улози енглеске краљице Елизабете.

Шилерова трагедија „Марија Стјуарт“, која говори о сукобу и моћи две краљице које су током владавине међусобно одмеравале снагу, доживела је премијеру на Великој сцени Народног позоришта.

Након децембарске премијере овог комада, 24. Међународни фестивал класике „Вршачка позоришна јесен“ наградио је представу „Марија Стјуарт“ са два одличја: награду за најбољу глумицу доделио је Нади Шаргин за улогу краљице Елизабете, а награду за младог глумца Милошу Ђуровићу за улогу Мортимера.

Чланак РЕПЕРТОАР ЈПФ-а: Представа „МАРИЈА СТЈУАРТ“ вечерас у 19:30 часова у ужичком Народном позоришту се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Треће фестивалске вечери, публика у Ужицу, која је попунила Велику салу Народног позоришта до последњег места, са нестрпљењем је очекивала почетак представе „Хамлет“, Југословенског драмског позоришта, у режији Александра Поповског.

Када је Хамлет изашао на сцену, заједно са осталим ликовима из истоименог дела, публика је помно пратила извођење представе у крајње необичном, модерном концепту – једноставно постављену сценографију са великим белим платном, лобањом, душеком, пар столица и креветом, пратили су холограмски натписи Хамлетових мисли, али и музика композитора Кирила Џајковског која је атмосферу на сцени чинила још неизвеснијом и веродостојнијом. Комплетну и слојевиту представу јединственом је чинио и распоред улога глумаца, првенствено због њихове старосне доби.

Врхунску глуму Небојше Глоговца, који је тумачио насловну улогу – по први пут Хамлета у зрелим годинама, пратило је извођење осталих чланова Југословенског драмског позоришта, које је такође било на завидном ниову. Јасна Ђуричић тумачила је лик Хамлетове мајке Гертруде, Никола Ракочевић млади лик Хамлетовог стрица, а затим очуха Клаудија, млада глумица Јована Стојиљковић играла је Офелију, Полонија, Офелијиног оца, тумачио је Горан Шушљик, Власта Велисављевић играо је духа Хамлетовог оца, Бојан Димитријевић тумачио је лик гробара, Милош Самолов лик Розенкранца (стражара) и Борис Миливојевић лик Гилденстерна (стражара).

Након модерне и по свему неуобичајене поставке и адаптације Шекспировог дела „Хамлет“, уследио је „Округли сто“ на коме су глумци разговарали са организаторима фестивала, али и са публиком.

Небојша Глоговац почео је излагање као представник глумачког ансамбла, и у име редитеља Александра Поповског, који није био присутан, коментаришући представу кроз „проклетство овог времена“.

„Мени је веома интересантно и лудо то што пре 400 година човек каже ‘Ово време је искочило из зглоба’, и ми после 400 година исто то кажемо и исто стоји и тачно је, сулудо, ненормално и нема координата, казне, награде, него је све то неко чудно замешатељство, које неки други врте како ми нећемо… Сад ти други – ко су, шта су, то више стварно нема смисла причати…“, оценио је познати глумац.

Глумица Јасна Ђуричић надовезала се на речи Небојше Глоговца, објашњавајући кроз смех да је ово први пут да није незадовољна тумачењем свог лика у представи.

Фото: М. Цветковић

„Овог пута заиста нисам незадовољна! Од старта ми је њен лик био јасан, некако је та мапа кретања била уцртана… Аца и Горан Стефановски су то добро водили, па ми је улога утолико била дефинисанија. Играла сам жену, која никад није добила ‘не’ од некога, која нема ниједан једини аргумент након смрти мужа и којој је сасвим нормално да се после 15 дана од смрти мужа преуда, и то за његовог брата, који је доста млађи од ње… То је данас некако нормално – природна појава, и ово што Гертруда ради није никакво чудо, то је чак данас квалитет,“ рекла је Јасна Ђуричић.

Никола Ракочевић, који је тумачио лик Клаудија, поред круне-власти, наследио је и братовљеву жену, што је млади глумац доживео на посебан начин.

„Године нису важне за жељу и потреба за влашћу није одлика неких средовечних или старијих људи, напротив, млади ту потребу, као и жељу за доминацијом и материјалним добрима, веома снажно осећају и уживају у томе… Тако да се ја у том смислу нисам бавио годинама, већ само односима – односом Клаудија и Гертруде, што је било изузетно драгоцено за мој лик, али сам се исто тако бавио тиме шта добијаш када дођеш на власт, које су то повластице, са које техничке висине гледаш на људе, колико напора и гласовног интензитета мораш да уложиш да би некоме нешто наредио… Просто схватате да је мање заиста више и тиме сам се водио кроз ову представу,“ објасио је млади глумац.

Осим Ракочевића, на сцени је глумила још једна млада глумица – Јована Стојиљковић која је играла Офелију.

„Аца ми је доста помогао својим редитељским поступцима, али и приликом анализе о томе ко је Офелија, тачније, највеће питање у анализи је било то из ког разлога се она утопи. Ја сам мислила да је то нешто паралелно са губитком Хамлета и губитком оца, али смо у току рада на представи схватили да њена смрт долази много раније у представи… Офелија је девојка која верује у љубав и за њу постоји само Хамлет, због чега сам се посебно фокусирала управо на њега, а, када због других људи она поверује да ће га добити, онда некако ништа нема смисла када га изгуби, онда она више не постоји,“ рекла је млада глумица.

Многобројна публика представу „Хамлет“ и глумачки ансамбл Југословенског драмског позоришта поздравила је петоминутним стојећим аплаузом, овацијама и повременим ускликом „Браво!“.

Фото: М. Цветковић

Чланак ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ: Глумачки ансамбл представе „ХАМЛЕТ“: Ово време је искочило из зглоба, исто као и пре 400 година! се појављује прво на ИСКРА.

Синоћ је у 18 часова отворена 21. Изложба уметничке керамике настале на Међународној колонији уметничке керамике „Злакуса 2016“, под ауторством Софије Бунарџић, академског сликара керамичара из Ужица.

На овогодишњој изложби налазе се дела десет уметника из различитих крајева света: Брука Армстронга (САД), Ине Рогове (Русија), Наталије Корчемкине (Русија), Мирослава Павелке (Србија), Бојана Грујића (Србија), ауторке Софије Бунарџић, Ивана Тановића (Србија), Ане Лазић (Србија), Милована Даговића (Србија) и Наташе Марковић (Србија).

. Како сте задовољни овогодишњом изложбом и по чему се она разликује од својих претходних издања?

    Веома сам задовољна! С обзиром на то да је моја комуникација са медијима већ годинама одлична и да сам активна на друштвеним мрежама, велики број пријатеља и уметника прати овај догађај, због чега је посећеност изложбе велика. Градска Галерија Ужица такође учествује у поменутој комуникацији, што додатно доприноси промоцији и посећености изложбе. Уметници широм света долазе код нас, у Злакусу, како бисмо им показали јединствен систем рада – печење керамике на отвореној ватри, након чега сами праве предмете уносећи део своје традиције и културе у сваки предмет, чинећи уметничко дело, па самим тим и сваку нову изложбу, оригиналном и другачијом манифестацијом. Другачије речено, концепција изложбе је увек иста, а људи су нови и они су ти који индивидуалним радом, а, опет, радом у заједништву, доносе разноврсна уметничка дела. Сваки уметник је различит у стварању сопствених дела, што се може приметити поређењем свих двадесет издања Изложбе уметничке керамике „Злакуса“.

. Колико уметничких дела се тренутно налази у изложбеном простору Градске Галерије Ужица?

    Тренутно је то око 80 уметничких дела. Уметници имају обавезу да направе по четири уметничка дела, али с обзиром на то да њихова креативност и машта увек желе више, изложбени простор који је требало да попуни најмање 40 уметничких дела, пошто имамо десет уметника, испуњен је дупло већим бројем креативних и по свему ориганалних керамичких скулптура.

. На који начин Изложба уметничке керамике доприноси афирмацији младих уметника?

    Као професорка уметничке керамике у Уметничкој школи Ужица, у сваку изложбу укључујем оне који су завршили Академију, таквих је ове године троје из Ужица, а поред тога увек ангажујем ученике у припреми изложбе, због чега доста младих годинама прати ову изложбу, али и учествује у њој.

. У којој мери су традиционално грнчарство и уметничка керамика маргинализоване и ретке уметности у данашње време?

    Међународна колонија уметничке керамике „Злакуса“ помогла је да се врати у живот један стари занат. Када сам ја дошла на идеју да направим ову Колонију, 1995. године, било је свега пет мајстора… Данас је тај број достигао 40 уметника-мајстора, од којих неки производњом традиционалних посуда за припрему и кување јела зарађују од својих дела. Тај потцењени занат успео је да окупи 330 уметника, 16 ликовних критичара, неколико уметничких фотографа, археолога и етнолога из свих крајева света на Међународној колонији уметничке керамике. Са друге стране, печењем керамике на отвореној ватри – керамиком на ручном точку, која је нешто сасвим друго од прављења посуда за јело, пошто људи то често мешају, уметници широм света праве јединствене и величанствене скулптуре комбинујући форме и нове материјале, које потом окупирају изложбени простор. На тај начин смо, користећи посебну технику и начин рада, постали јединствени не само у Србији, већ и у целој Европи.

Фото: Милош Цветковић

Чланак ГРАДСКА ГАЛЕРИЈА УЖИЦА: Дела уметника широм света одушевила бројне посетиоце Изложбе уметничке керамике – уметница Софија Бунарџић ексклузивно за „ИСКРУ“ говори о јединствености изложбе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Након извођења представе „Пијани“, у режији и адаптацији Бориса Лијешевића, познати српски глумац Атељеа 212, Небојша Илић, који је у поменутој представи играо Марка, директора међународног филмског фестивала, ексклузивно за „ИСКРУ“ говори о раду на представи, пијанству као „начину мишљења“, али и о пролазности живота којој доприносе свакодневне рутине, идеологије и политичка дешавања.

    . Како је за Вас било радити на „колективном монологу“ који вешто комбинује филозофске елементе са оним комичним, па често и трагичним деловима позоришног комада „Пијани“?

    У сваком случају напорно и у сваком случају се то још није завршило. Још увек радимо и још увек се трудимо да то некако побољшамо, да отворимо неке нове линије, још увек се изненађујемо шта све говоримо… Тако да је то неки процес који и даље траје – то је једна од оних представа које се не завршавају премијером!

    . Тема представе није пијанство, већ питања која оно покреће. Да ли је, онда,  пијанство „начин мишљења“ који изједначава све друштвене миљее – од проститутке до директора?

    Апсолутно! У пијанству су сви једнаки… То је оно што испада да је насушно: да ти имаш све и да ти је доступно све, да су негативне информације и вести свуда око тебе, а да некако та основна питања ниси решио, па их се сетиш баш кад си пијан… И онда, када кренеш да решаваш та основна питања, идеш и судараш се са самим собом…. Ово је стварно један од ретких комада у коме се тако експлицитно изговарају сва та питања о којима упорно ћутимо.

    . Пијанство у представи је заправо маска преко које ликови на сцени говоре истине које трезни не би могли да признају, а то је да бесмислено и ништавно живе. У којој мери то осликава данашњу стварност?

Те маске сви људи носе од када постоје и сви се крију иза тих маски, иза неких имиџа, иза некаквих паравана, а ово је тренутак у коме су попустиле кочнице и то је оно што је занимљиво – то да се каже, просто да се изговори нешто што се иначе не би изговорило… Искреност је данас веома скупа, људима је врло тешко да изговоре речи од срца, зато је свих 14 ликова у представи пијано – да би уопште могли искрено да комуницирају. Они чак нису пијани, они су страшно пијани, и то што су јако пијани отворило је ту дизну да могу некако да испоље своја осећања и мисли. Много смо охладнелни, удаљили се једни од других, заборавили смо да можеш само да кажеш и да ће се неке ствари решити управо тако – разговором.

Фото: М. Цветковић

    . Ликови у представи преиспитују смисао живота како би дали одговоре на бројна „животна“ питања. Шта се дешава када престанемо да трагамо за смислом, да постављамо питања, и препустимо се политичкој ситуацији, идеологији, животу..?

    Дешава се да прође живот. Дешава се да некако живиш, идеш до трафике, враћаш се кући, лежеш, спаваш, одлазиш на посао, чекаш плату, зовеш телефоном, уговараш састанак… То су сви ти мали бизниси које правимо, а не одговарамо на оно на шта смо позвани да одговоримо, на нека основна питања – јесмо ли људи, колико смо  људи, да ли можемо да будемо бољи…? Онда испада да, у ствари, само губимо време, а ово је тренутак да чврсто држимо време и да се питамо, трагамо за смислом… Зато и ова представа задржава време, па макар и на кратко.

    . Постоји ли начин да се победи та анестезираност у коју смо упали, и зачараност у политичко-идеолошком контексту у ком живимо?

Нисам сигуран… Мислим да не можемо скроз да се отргнемо и да чак и не треба скроз да се отргнемо, али да треба да имамо неку малу дистанцу од догађаја којима смо константно окружени. Сваки час кад отворимо неку апликацију и видимо вести, ми смо засути нуклеарним отпадом од информација које ничему не служе и које нам не требају. То чак нису ни информације, него неке глупости које наш мозак памти без икаквог разлога… Зато мислим да је сваком потребно да се измакне један корак и да сагледа себе и свет који живи мало мирније – за некога је то одлазак у природу, за некога одлазак на неко путовање, одлазак на терасу где ћете попити кафу или било шта друго, али потребан је само један тренутак у коме морате да се измакнете и да просто покушате да се сачувате од свих промаја које се дешавају око вас.

Чланак ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ: ГЛУМАЦ НЕБОЈША ИЛИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Ово је тренутак да чврсто држимо време и да трагамо за смислом! се појављује прво на ИСКРА.

Друге фестивалске вечери, у оквиру Југословенског позоришног фестивала у Ужицу, биће изведена представа „Хамлет“, са почетком од 19:30 часова.

Представу „Хамлет“, која је у знак обележавања четири века од смрти Вилијама Шекспира премијерно изведена ове године на сцени Југословенског драмског позоришта „Љуба Тадић“, режирао је Александар Поповски, док је Горан Стефановски био задужен за адаптацију великог књижевног дела.

Трагедију су са енглеског језика превели Живојин Симић и Сима Пандуровић, за сценографију су задужени НУМЕН и Ивана Јонке, костимографију Мариа Марковић, дизајн видео пројекцију Лана Цавар и Тими Шарец, сценски покрет Соња Вукићевић, сценски говор Љиљана Мркић Поповић, дизјан светла Дејан Драганов, а композицију Кирил Џајковски.

Глумачки ансамбл чини девет глумаца, међу којима су и Небојша Глоговац у улози Хамлета, Јасна Ђуричић у улози Гертруде, Власта Велисављевић у улози духа Хамлетовог оца, Никола Ракочевић као Клаудије, Борис Миливојевић као стражар и Милош Самолов као Розенкранц.

Чланак РЕПЕРТОАР ЈПФ-а: Представа „ХАМЛЕТ“ вечерас у 19:30 часова у ужичком Народном позоришту се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Друге фестивалске вечери, публика у Ужицу, која је попунила Велику салу Народног позоришта до последњег места, поздравила је глумачки ансамбл представе „Пијани“ громогласним аплаузом и овацијама.

По завршетку представе, глумци Атељеа 212 и редитељ Борис Лијешевић остали су на „Округлом столу“, како би разговарали о раду на представи са организаторима фестивала, али и заинтересованом публиком.

Редитељ представе, Борис Лијешевић, објаснио је да адаптација дела савременог драмског писца Ивана Вирипајева подразумева поетизован поглед на пијанство, сусрет са самим собом, као и сам живот.

„Као што реплике у монолозима глумаца указују, покушали смо да прикажемо како изгледа када Бог говори и обраћа се свету кроз пијане, али и како изгледа играти Бога у пијаној ноћи. За мене је ово један нежан комад који нас враћа на она питања која све ређе постављамо, а која су важна, или их све ређе изговарамо, а све чешће гурамо у себе – Да ли су наши ближњи после смрти и даље са нама? Да ли осећамо тело Господа у нама?“, питао је Лијешевић додајући да представа „Пијани“ говори да су нам та питања и даље блиска, као и да их и даље постављамо, али најчешће у пијанству, јер смо, по његовом мишљењу, тада најхрабрији.

„Бисери и љубав су свуда око нас – само треба да научимо да гледамо, да их препознамо, нађемо, боримо се за њих, јер свако од нас у себи крије неки бисер… Ако смо у стању да видимо ту суштину ствари, већ смо корак испред свих осталих,“ додао је редитељ.

Фото: М. Цветковић

Глумац Бранислав Трифуновић, који је у представи играо једног од најкомичнијих ликова – Матијаса, менаџера рекламне агенције, надовезао се на редитељеве речи објашњавајући да није питање да ли Бог постоји, већ да ли ми верујемо у њега.

„Исто тако се ова представа може читати из сасвим другачије перспективе где смо сви ми пијанци који причају свакакве глупости, филозофирају, и сутрадан, као и остали, настављају по старом,“ објаснио је глумац.

Коментаришући „пијану ноћ у којој се све променило“, познати глумац Атељеа 212, Небојша Илић, објаснио је да спознаја о томе да је довољно само да нешто кажемо и признамо о себи, што је неопходно да бисмо спрали грех са себе, једна сасвим нова идеја у његовом позоришном животу.

„Ова представа је позив свима нама да немамо алиби и да увек можемо да са себе скинемо неки терет изговарајући просте реченице. Идеју представе да смрти нема нисам доживео као идеју која нас теши и која нам ствара неку лажну слику, него као идеју која није лишена смисла“ додао је глумац објашњавајући да су „Пијани“ једна од оних комплексних представа које траже да глумци учествују у њој интимно и лично, а не искључиво сценским вештинама.

Фото: М. Цветковић

Најмлађа глумица међу 14 чланова глумачког ансамбла представе „Пијани“, Марта Бјелица, која је играла проститутку Марту, приметила је да она у представи игра представника најмлађе „несвесне“ генерације из које се бисер извлачи.

„Било ми је занимљиво да тумачим лик девојке која се, притом, зове исто као и ја, првенствено јер сам у улози представника своје генерације, а имам утисак да смо ми негде најнедефинисанији, најнеопредељенији и да су нам некако баш потребни ти шамари који се Марти у комаду и догоде, како би погледали и у себе и у друге, али нам је исто тако потребно и питање – како си?, које у данашње време може много да значи,“ рекла је млада глумица.

            Поред наведених глумаца, у представи су играли и други глумци Атељеа 212 попут Даре Џокић, Исидоре Минић, Јелене Ђокић, Бојана Жировића, Бранке Шелић, Јелене Петровић и Ненада Ћирића.    

Чланак ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ У УЖИЦУ: Позоришна екипа представе „Пијани“: Бисери и љубав су свуда око нас – само треба да научимо да гледамо! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Представа „На Дрини ћуприја“ отворила је овогодишње издање Југословенског позоришног фестивала у Ужицу у великом сценском, кореографском и глумачком стилу. Познати позоришни редитељ, Кокан Младеновић, који је режирао и адаптирао Андрићев роман награђен Нобеловом наградом, ексклузивно за „ИСКРУ“ открива детаље о раду на захтевном пројекту, доприносу и сврси ћуприја, али и оној негативној страни грађења данашњих мостова.

    . Шта за Вас представља Андрићев роман „На Дрини ћуприја“ и како је било радити на адаптацији тако захтевног пројекта?

    Ми нисмо приступили роману „На Дрини ћуприја“ као ремек-делу светске литературе, јер он има своју славу коју не можемо да му одузмемо. Мислим да је позориште у прилици да прича неке потпуно друге приче, користећи постојећа велика дела. За мене није питање шта је писац написао, него зашто је нешто написао. Ја верујем да је Андрић овим романом хтео да нам укаже на бескрајне циклусе зла који због наше неспремности да се суочимо са злом у себи, са сопственом историјском одговорношћу, са оним што радимо и самима себи, и другим народима, и другим људима – да се то зло понавља. У тој касаби 400 година од зидања моста па до данас није било народа који није чионио монструозне ствари оним другим народима и то у неком правилном историјском ритму и једнаким интервалима – ми показујемо своја најгора могућа лица чинећи зло. За разлику од Андрићевог романа који се завршава 1918. године, ми смо уочили још два таква циклуса зла. Један је везан за 1942. годину и страшан злочин НДХ Легија, Францетић, приликом чега је убијено преко 5.500 хиљада Срба. Тај циклус понавља се и 1992. године, кад су монструми из Вишеграда, браћа Лукић, од којих се један у Хагу све време позивао на књигу „На Дрини ћуприја“ као на реални историјски податак, а не на имагинацију једног писца, учинили страшан злочин над готово 500 Муслимана из Вишеграда. И све то тако иде до данашњег дана, где са овим новим догађајима у Србији, Босни и Хрватској, схватите да ми ни из тих 90-их ништа нисмо научили и да ћемо се радије поново постројити за неко ново зло, него што ћемо схватити шта смо то радили свих ових година и векова…

    . У којој мери мост може донети срећу, мир и просперитет, за које се залагао Мехмед-паша Соколовић, уколико окружење ћуприје представља место где се „вековима дешава циклично зло без престанка“?

    Ова прича се може пратити и као прича о изневеравању једне велике идеје. Много племенитих идеја је пропало на овим нашим просторима… Идеја једног изузетног човека са ових простора је готово постиђена целокупном историјом коју смо јој ми приредили. Од првога дана тај мост није место спајања које доноси срећу и просперитет, онако како је он то замислио, него је место граница, раздвајања, место масовних погибија, стрељања, погубљења – место свакојаког зла. Ми смо успели да једну тако величанствену идеју извргнемо руглу… Како каже мој сјајни драматург Светислав Јованов, није ово само прича да људи умеју да направе један мост, него је ово прича како мост не може да направи људе. Дакле шта год ми урадили, мост у својој величанствености није успео да направи неке боље људе око себе.

Фото: А. Андрић

    . Постоји ли начин да се прекине тај континуитет зла на нашим просторима, или је Ваша представа подсетник да је оно увек присутно?

    Наравно да постоји. Он подразумева суочавање са сопственим злом, са злочинцима у сопственим редовима и у Босни, и у Хрватској, и у Србији, а не видим никакву политичку вољу и историјску одговорност да се тако нешто догоди. Док ми разговарамо овде вечерас, у сали од 400 људи врло је могуће да постоји неки злочинац из ратова… Док седимо у Загребу, Сарајеву, Бањалуци, Београду и пијемо кафу – поред нас седе злочинци, људи који су чинили монуструозне ствари у ратовима 90-их година. Таквом наопаком политиком, таквим сакривањем сопственог зла и фалсификовањем сопствене историје ми смо њих аболирали од накарадних ствари које су чинили 90-их година.

    . Шта се дешава са данашњим мостовима – граде ли се да би се рушили?

Данашњи мостови немају ту метафоричну снагу какву има мост Мехмед-паше Соколовића. Данашњи мостови се зидају због неке економије, туђих захтева, у име неких лажних пријатељстава у региону и слично. Ту визије нема. Поготову нема визије спајања и помирења… Нашим животима, уосталом, не управљају никакве визије, него неки полусвет из 90-их, везан пре свега за сопствене економске интересе.

    . Да ли је, онда, сврха мостова окренута спајању или раздвајању два народа?

Мислим да народи ту више нису важни. Мостови спајају тржишта, тачније, интересне пределе неких мултинационалних компанија. Данашњи мостови само олакшавају проток робе, повећавају профит. Све оно што је некад била племенита визија моста, као метафоре спајања, просперитета и упознавања, постало је потпуно секундарно. Ако данашњи мостови постоје – постоје да би неком донели корист, а не мир.

Чланак ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ: РЕДИТЕЉ КОКАН МЛАДЕНОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Радије ћемо се постројити за ново зло, него преузети историјску одговорност за злочине у Србији, БиХ, Црној Гори и Хрватској! се појављује прво на ИСКРА.

Друге фестивалске вечери, у оквиру Југословенског позоришног фестивала у Ужицу, биће изведена представа „Пијани“, са почетком од 19:30 часова.

Представу „Пијани“, која је премијерно изведена ове године на сцени Атељеа 212 „Мира Траиловић“, режирао је и адаптирао Борис Лијешевић, по истоименој драми једног од најизвођенијих руских и европских савремних драмских писаца – Ивана Вирипајева.

Драму је са руског превео Новица Антић, сценограф је Александар Денић, костимограф Маја Мирковић, композитор Александар Костић, док је Невена Рајковић асистент редитеља. Глумачки ансамбл од 14 глумаца између осталих чине Небојша Илић, Дара Џокић, Исидора Минић, Бранислав Трифуновић, Марта Бјелица, Јелена Ђокић и Бојан Жировић.

Радња филозофске комедије смештена је у неком од велеграда на Западу, где је 14 ликова (банкара, менаџера, интелектуалаца, добростојећег слоја савремених технократа и проституке) из различитих разлога пијано. Глумци кроз „колективни монолог“ откривају мисли које трезни никада не би изговорили или признали, препуштајући се својим суровим и трагичним животима.

Представа „Пијани“ проглашена је за најбољу представу у селекцији националне драме и позоришта на 61. Међународном позоришном фестивалу Стеријино позорје, док је на трећем позоришном фестивалу „Буцини дани“, у Александровцу, освојила четири награде.

Чланак РЕПЕРТОАР ЈПФ-а: Представа „ПИЈАНИ“ вечерас у 19:30 часова у ужичком Народном позоришту се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Синоћ је у 20 часова у Великој сали ужичког Народног позоришта, пре почетка представе „На Дрини ћуприја“, свечано отворен 21. Југословенски позоришни фестивал у Ужицу.

Познати српски књижевник Љубивоје Ршумовић отворио је фестивал реченицом  „Као огорчени противник сваког затварања, проглашавам 21. Југословенски позоришни фестивал без превода отвореним!,“ изазивајући смех и двоминутни аплауз многобројне публике.

Смех и сузе посетилаца песник је изазвао и песмом коју је написао специјално за прилику свечаног отварања фестивала, због чега је синоћ премијерно рецитовао стихове „Прозбора о ћутању“, пред више од 400 људи у Великој сали ужичког народног позоришта.

Фото: М. Цветковић

Прозбор о ћутању

Овај који вам говори слободнији је од овога који ћути,

Овај који ћути – шта је, него тамничар?

А оно што ћути – сужањ у неговој души.

И оно што знам, и оно што не знам – тиче се само мене,

Зато ми је лако да опростим сваку недореченост и да кажем, цитирајући ваздух:

Ако не видите оно о чему ћутим,

То не значи да не постоји.

Много је више онога што је прећутано,

Од онога што је изговорено.

Речи које проспем на папир нису више моје речи,

Речи које изговорим, постану моје судије,

Али, речи које ћутим сво су моје богатство!

Њима купујем спокој и њима се од зла браним.

Неизговорене речи су стражари пред улазом у истину…

Говорити може свако,

А ћутати само онај који би имао шта да каже!

Понекад више ћути онај који говори

Кад говори о оном што неће да каже.

Увек више говори онај који ћути,

Јер он ћути о свему осталом…

Говорити може нико,

А ћутати само онај коме је Бог поверио свој новчаник.

Равнодушни људи ћуте јер су равнодушни,

Бесни људи ћуте јер су бесни,

Уплашени ћуте јер су уплашени,

Само глупи људи не ћуте што су глупи,

Него што су паметни.

Никад се нисам кајао због онога што сам прећутао,

Скоро увек због онога што сам рекао.

Љубивоје Ршумовић

Нову песму Љубивоја Ршумовића, „Прозбор о ћутању“, бројна публика у Великој сали ужичког позоришта поздравила је вишеминутним аплаузом и овацијама, након чега је књижевник прогласио 21. Југословенски позоришни фестивал отвореним.

Чланак Нова песма Љубивоја Ршумовића „Прозбор о ћутању“ насмејала и расплакала публику на свечаном отварању 21. Југословенског позоришног фестивала у Ужицу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Синоћ је у 20 часова у Великој сали ужичког Народног позоришта, пре почетка представе „На Дрини ћуприја“, свечано отворен 21. Југословенски позоришни фестивал у Ужицу. Манифестацији је претходило отварање изложбе фотографија Радована Баје Вујовића у Холу позоришта, чија изложба већ годинама уназад прати програм позоришног фестивала.

Свечаности је присуствовало више од 400 људи, међу којима су били и истакнути глумци попут Горана Јевтића и Бранислава Трифуновића, али и познатог српског књижевника Љубивоја Ршумовића, који је отворио овогодишњи фестивал у себи својственом поетичном маниру.

„У нашој позоришној муци, Ужице представља јединствен пример како се ентузијазмом и посвећеношћу одржава већ 20 година позоришно училиште, са увек постојаним ‘М’ на почетку те речи – без муке, нема науке, каже наш народ,“ рекао је Ршумовић.

Фото: А. Андрић

Затим је додао да се као студент Компаративне књижевности добро упознао са Хамлетом, али да су га две његове реченице мучиле својом загонетношћу: прва гласи „Да, подло убиство, јер свако је такво“, што је песник разумео током грађанског рата 90-их година прошлог века. „Али другу реченицу, коју Хамлет изговара умирући: ‘Остало је ћутање’, још увек одгонетам – шта је то остало о чему се ћути и ко је тај који треба или мора да ћути, и зашто би се, уопште, о било чему ћутало?“, питао је Ршумовић, покушавајући песничким маниром да одговори на питања о ћутању – рецитујући стихове песме „Прозбор о ћутању“, коју је написао специјално за прилику свечаног отварања фестивала.

Познати књижевник излагање је завршио реченицом „Као огорчени противник сваког затварања, проглашавам 21. Југословенски позоришни фестивал без превода отвореним!,“ изазивајући смех и двоминутни аплауз многобројне публике.

Публици се на церемонији отварања представио и председник Скупштине града Ужица, Бранислав Митровић, који је оценио да је Југословенски позоришни фестивал, који годинама уназад у Ужицу окупља најбоље позоришне продукције из региона, одавно оправдао смисао постојања и постао препознатљив по избору тема и порука које шаље јавности.

Фото: М. Цветковић

„Уметност одолева искушењима и провокацијама најтежих времена, захваљујући томе што је она увек изнад и изван тренутних политичких дешавања. Није театру лако у времену које је „искочило из зглоба“, али позориште увек има моћ да охрабри наше душе и да нас подсети да смо заборавили исконске вредности на којима треба да почива цивилизација“, рекао је председник Скупштине града Ужица, додајући да позориште нема моћ да мења свет, али да има пуно право да удари по равнодушности, опомене, образује и исмеје вулгарност и некултуру.

Након свечаног отварања фестивала уследила је представа „На Дрини ћуприја“, у режији Кокана Младеновића, коју је бројна публика поздравила громогласним петоминутним аплаузом и стојећим овацијама.

Чланак У „времену које је искочило из зглоба“, свечано отворен 21. Југословенски позоришни фестивал у Ужицу! се појављује прво на ИСКРА.

Вечерас ће, по први пут у Ужицу, у 19:30 часова бити изведена дуго очекивана представа „На Дрини ћуприја“, која отвара овогодишњи Југословенски позоришни фестивал у великом стилу.

Режију представе потписује чувени српски позоришни редитељ Кокан Младеновић, познат по контроверзној адаптацији „Коштане“. Остатак позоришне екипе чине драматург Светислав Јованов, кореограф Андреја Кулешевић, композитор Ирена Поповић, сценограф Марија Калабић, костимограф Татјана Радишић и сценски говор др Дејан Средојевић. Глумачку поставу од преко двадесет глумаца између осталих чине Радоје Чупић, Јелена Антонијевић, Душан Јакишић, Милован Филиповић, Тијана Максимовић, Југослав Крајнов, Гордана Ђурђевић Димић (добитница награде „Жанка Стокић“), Оливера Стаменковић, Милан Ковачевић и Страхиња Бојовић.

Представа је већ награђена на 24. Међународном фестивалу класике „Вршачка позоришна јесен“, и то – награду за најбољу режију освојио је Кокан Младеновић, док је Специјална награда уручена ансамблу за преданост, посвећеност и спремност да се одговори високим сценским захтевима.  

За представу чије је премијерно извођење одржано на сцени „Пера Добриновић“ СНП-а у години јубилеја (12. марта 2016.), због пет и по деценија од доделе Нобелове награде Иву Андрићу за роман „На Дрини ћуприја“, декор, костими и друга сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Представа „На Дрини ћуприја“ траје два сата и тридесет минута.

Анђела Андрић

Чланак РЕПЕРТОАР ЈПФ-а: Представа „НА ДРИНИ ЋУПРИЈА“ вечерас у 19:30 часова у ужичком Народном позоришту се појављује прво на ИСКРА.

Југословенски позоришни фестивал вечерас, по 21. пут, отвара врата Народног позоришта у Ужицу бројним посетиоцима, али и најквалитетнијим представама из Србије, Црне Горе и Хрватске.

Овогодишње издање ЈПФ-а „Без превода“ прати слоган „Ово је време искочило из зглоба“, из чувеног дела В. Шекспира „Хамлет“. Према речима селектора фестивала наведени слоган на најбољи начин осликава време у коме живимо и којим се кроз уметнички израз баве овогодишње представе.

Сваке фестивалске вечери на сцени Народног позоришта у Ужицу наступаће позоришни ансамбли који су, по избору селектора, имали најбоље представе у тој сезони. Последње фестивалске вечери петочлани стручни жири фестивала, чији састав чине сценограф Миодраг Табачки, драматуршкиња Жељка Турчиновић, глумац Горан Јевтић и драматур и драмски писац Томислав Зајц, на челу са истакнутим редитељем Дејаном Мијачем, додељује статуе Ардалиона у девет категорија: за најбољу представу, најбољу режију, најбољу женску и мушку улогу, најбољу епизодну улогу, најбољу сценографију, најбољу костимографију, награду Политике „Авдо Мујчиновић“ за најбољег младог глумца, специјални Ардалион за неки од елемената који није обухваћен претходним наградама, као и Награду публике.  

Позоришна манифестација 21. ЈПФ-а биће одржана у периоду од 7. до 14. новембра, на самом крају фестивалске позоришне сезоне, док ће репертоар уметничке смотре чинити осам представа:

• 7.11.2016. „На Дрини ћуприја“, СНП Нови Сад, према роману Иве Андрића, режија Кокан Младеновић;
• 8.11.2016. „Пијани“, Атеље 212, према комаду Ивана Вирипајева, режија Борис Лијешевић;
• 9.11.2016. „Хамлет“, ЈДП, Београд, према комаду В. Шекспира, режија Александар Поповски;
• 10.11.2016. „Марија Стјуарт“, Народно позориште Београд, према комаду Ф. Шилера, режија Милош Лолић;
• 11.11.2016. „Хинкеман“, ЗКМ Загреб, према комаду Е. Толера, режија Игор Вук Торбица;
• 12.11.2016. „Бела кафа“, Народно позориште Београд, према комаду Аце Поповића, режија Милан Нешковић;
• 13.11.2016. „Шћери моја“, ЦНП Подгорица, према комаду Маје Тодоровић, режија Ана Вукотић;
• 14.11.2016. Плесна представа у част награђених „Прича о војнику“ у кореографији Гај Вајцмана и Ронија Хавера, у извођењу Битеф денс компаније.

Познати савремени српски глумци попут Небојше Глоговца, Ивана Босиљчића, Николе Ракочевића, Исидоре Минић, Власте Велисављевића, Небојше Илића, Бориса Миливојевића, Бранка Видаковића, Ненада Стојменовића, Олге Одановић и многих других, играће своје захтевне улоге на даскама Велике сале ужичког Народног позоришта, сваке вечери са почетком од 19:30 часова.  

Организатор позоришног фестивала, који се састоји од Савета, селектора, директора, уметничког директора и жирија за доделу награда, је ужичко Народно позориште. Фестивал ће и ове године бити одржан под покровитељством града Ужица и Министарства културе и информисања РС, али и под спонзорством „УниКредит“ банке. Поред богатог програмског дела 21. ЈПФ-а, фестивал пружа и низ пратећих манифестација, изложби, књижевних вечера, као и разговора са позоришним ствараоцима.

Појединачне карте за Југословенски позоришни фестивал у Ужицу продају се на благајни Народног позоришта по цени од хиљаду динара по представи.

Чланак ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ИСКОЧИЛО ИЗ ЗГЛОБА! Вечерас почиње 21. Југословенски позоришни фестивал у Ужицу! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: glaszapadnesrbije.rs, Новости

Срби су је знали као Љубицу Чакаревић (1894-1980), за Италијане била је Виолета де Сарно. Од заборава је све до данас не отргоше ни два имена, ни величанствена дела достојна дивљења. Ере сада враћају дуг носиоцу златне медаље за храброст „Милош Обилић“, дами која је једног дана скратила косу, главу покрила српском шајкачом, навукла војничке чакшире и цокуле – да би пешице отишла на Солунски фронт. Уз војне почасти, у суботу ће посмртни остаци хероине Великог рата, из Сарајева бити пребачени на Доварје, да вечно у миру почивају над обалама Ђетиње.

Познати историчар Ужичанин Милорад Искрин није имао мира док градска управа није прихватила његову иницијативу да хероина почива у Ужицу.

– Припреме за пренос посмртних остатака дуго су трајале. Процедуре су компликоване, али је све урађено да Љубица као једна од најзначајнијих личности не само града на Ђетињи, већ и наше државе, почива у својој отаџбини и у породичној гробници – каже историчар Искрин.

Он је претходних деценија неуморно трагао за истином о ужичкој хероини и осталим великанима Великог рата.

А истина о Српкињи Љубици и италијанки Виолети је ова: ужичка учитељица испратила је оца и тројицу браће „тамо далеко“. У покореној Србији одбила је позив окупатора да и даље учи децу. Постала је преко ноћи надничар, а у јеку борби на Солунском фронту, у граду више није имала шта да тражи. Пуким случајем, ако тако нешто постоји, срела је Драгутина Јовановића Лунета, наредника Дринске дивизије који се враћао на фронт. Као да је карту за рат пронашла…

– Зар и ја не могу на фронт, да поднесем све што и наши храбри војници?! Млада сам и здрава, пуна патриотских осећања. Идем са вама, и у смрт, боље је и то него бити роб – остало је записано у дневнику Ужичанке, после 27 дана пешачења до фронта и Врховне команде српске војске.

Није пуно прошло, ето Љубице са ослободиоцима, како граби ка Ужицу. Колико је неустрашива била, најбоље су знали Степа Степановић и Живојин Мишић. Па и Аречибалд Рајс, кога је срела током војевања. Златна медаља за храброст „Милош Обилић“ нашла се на њеним грудима.

– По повратку у град, Љубица је радила као учитељица. Удала се за Николу де Сарна, сина италијанског дипломате, с којим је добила ћерку Иду, а живели су у Југославији и у Италији. Тамо, њено име је било Виолета де Сарно. Приликом једне посете брату у Сарајеву, разболела се и умрла у 86. години, па је стицајем околности сахрањена на Барама – додаје професор Искрин. – Сахрањена је по православном обреду. На споменику је, упркос томе, остало записано име Виолета де Сарно.

Познанство историчара Искрина и Младена Чакаревића, Љубичиног братанца, било је пресудно да се, 36 година после смрти, хероина Великог рата врати у свој град, да у миру почива над ужичком долином, да нас подсећа на то ко смо, куда и како корачамо.

Много се ћутало

У Титовој Југославији, хероји Великог рата, па тако и Љубица Чакаревић, као да су у земљу пропали. О њима се нерадо говорило, требало је величати нове хероје, али се зна да је Љубица у Титово Ужице долазила инкогнито.

Нама познати Љубичини данас живи најближи сродници су братанац Младен Чакаревић (син њеног брата Милутина, сарајевског учитеља), Младенова ћерка Нада Беара, београдски адвокат Љубиша Јањић…

Топ ми дајте

Остала је иза Љубице Чакаревић анегдота: питао је регент Александар даму тек одликовану највишим признањем за храброст има ли каквих жеља. – Да напунимо топ, да га према Бугарима окренемо, а ја да опалим – одговорила је Љубица.

Чланак ТАМО ДАЛЕКО ЗА ОЦЕМ И БРАЋОМ: Посмртне остатке српске хероине преносе у Ужице се појављује прво на ИСКРА.

КАО ВАЛТЕР ИЗНАД САРАЈЕВА: Кустурица на Старом граду (Фото: Р.Андрић)

. На брду поред Старог града могао би се саградити ”нови стари град” од камена, са садржајима које тврђава нема и историјски не може да има, а који су данашња потреба.

    . Са магистрале – пешачки висећи мост, а од Теслине хидроцентрале до врха Старог града – лифтом.

    Иако по формалном образовању није архитекта, Емир Кустурица, филмски редитељ, 2005.године добио је Европску награду за архитектуру, коју Фонд Филипа Ротијеа, из Брисела, додељује једном годишње за највредније архитекстонско остварење на европском континенту.

Награђен је Дрвенград – пројекат који је Кустурица реализовао на Мећавнику у Мокрој Гори, дајући старим, напуштеним дрвеним кућама нови живот, тако што их је са Таре и Златибора преселио у Мокру Гору и груписао у насеобину са свим драгоценим обележјима прошлости, али и са свим достигнућима савремене цивилизације.

Из Дрвенграда је поникла идеја о каменом граду – којег је Кустурица саградио у Вишеграду и назвао га – Андрићградом, по нобеловцу Иви Андрићу који је, можда, сањао да ће добити Нобелову награду за књижевност, али не и да ће добити и свој град.

ТИМ: Први састанак радног тима – ”на терену”

На крају прве деценије од настањивања Емира Кустурице у овом крају, пред њим је нови изазов: реализација пројекта у Ужицу, чији је почасни грађанин, а који се састоји од реконструкције Старог града ужичког велможе Николе Алтомановића и његовог ”осавремењивања” садржајима који ће помирити прошлост са данашњим потребама града, његових људи и гостију.        – Стари град је дивно здање, чак и у рушевинама и остацима оваквим какви јесу! – први је утисак Емира Кустурице са зидина ужичке тврђаве коју је, са представницима градске власти, посетио пре неколико дана. – Стручњаци треба да ураде свој део посла, како би што веродостојније реконструисали тврђаву, а упоредо ваља радити на осмишљавању садржаја обновљеног града и његове околине.

Кустурици се допала идеја према којој би између магистралног пута Ужице – Златибор и тврђаве био постављен висећи моста за пешаке, од платоа на коме би био уређен паркинг са угоститељским објектом, до ”пријемног платоа” поред зидина Старог града.

– На малом простору концентрисан је пуно тога, али ништа није међусобно повезано. – примећује Кустурица. – Импресивна је чињеница да се у подножју Старог града, на обали реке налази друга хидроцентрала у свету, саграђена на принципу Теслиних струја, и да је она изворно сачувана! Од те електране, која би била прва тачка за посетиоце који Старом граду прилазе у нивоу реке, могао би се саградити лифт који води ка врху Старог града…

А, горе, поред Старог града, на брду на којем ће се градити црква, могао би се, око цркве, саградити ”нови стари град” од камена…

– Саградите хотел у који ће долазити и Ужичани, амфитеатар, сликарске атељее, локале, радионице… Стари град мора добити нови садржај, у некој врсти реплике на суседном брду. – каже Кустурица, који је постао члан ”радног тима” за реализацију овог пројекта, у којем су, осим Николе Селаковића, министра у Влади Србије, и Тихомира Петковића, градоначелника Ужица, и Предраг Терзић, градоначелник Краљева и Иван Милутиновић, вршилац дужности директора Завода за заштиту споменика из Краљева.

ГРАФИКА: Некадашњи изглед града Николе Алтомановића (1862.година)

– Из правца Турице могуће је урадити квалитетну саобраћајницу до платоа испред Старог града. – каже Тихомир Петковић, градоначелник Ужица. – То је битан предуслов и за обимне рестаураторске радове који предстоје, а за чије финансирање очекујемо помоћ из европских фондова. Али, пре свега, потребно је да припремимо техничку документацију.

Осим Старим градом и његовом околином, представници Ужица и Емир Кустурица разговарали су о још једном пројекту, чија је реализација у току: обнављању Аеродрома ”Поникве” , које је при крају, и изградњи приступних саобраћајница.

Посебно занимљивом показала се стара идеја о изградњи пута од Поникава до Хотела ”Оморика” на Тари. За ову саобраћајницу урађен је пројекат 1981.године, али није реализован и поред чињенице да нова саобраћајница, осим што повезује Тару и Кремна са Аеродромом, а индиректно и Златибор и Мокру Гору, скраћује Ужичанима пут до Таре за 20 километара.

Пројекат ће, након обнове и ревизије, највероватније бити реализован средствима Републике Србије.

Радоје Андрић

Чланак ИЗАЗОВ ”ТРЕЋЕГ ГРАДА”: После Дрвенграда у Мокрој Гори и Андрићграда у Вишеграду, Емир Кустурица пред пројектом обнове Старог града у Ужицу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Шта ововремени Ужичани знају о оним својим суграђанима који су се посебном храброшћу истицали у време Великог рата? Да ли су чули за Ленку Рабасовић, неустрашиву хајдучицу која се од аустроугарског окупационог терора и неправде одметнула у планину? Како је мајор Коста Тодоровић прве ратне године јуначки страдао певајући српску химну док га је непријатељ спаљивао на ломачи? По чему се у то доба истакла несаломива учитељица Љубица Чакаревић, каква јунаштва је чинио херој Мачковог камена Душан Пурић, по чему ће се увек памтити писац тог времена Милутин Ускоковић…

О свему томе занимљиво и поучно сведочи овде управо представљени пројекат „Споменици говоре – (Не)заборављени Ужичани у Првом светском рату“. То је занимљив филмски искорак овдашњих школа, финансиран градским средствима, ка бољем препознавању локалне историје.

У оквиру пројекта укупно шест кратких документарних филмова (сви заједно трају око једног сата) о поменутим личностима снимили су ужички ђаци и њихови професори историје. Током протекла четири месеца настале су те филмске приче о Душану, Кости, Љубици, Ленки, Милутину, Малиши, Тихомиру. Историју су у филм преточили 33 ученика ужичке Гимназије, Економске, Техничке „Радоје Љубичић“ и ОШ „Стари град“ под вођством аутора пројекта, овдашњих професора историје Снежане Недељковић (координатор), Весне Лучић, Душице Илић и Оливера Мићића-Бућића. Помогла је и мултимедијална секција Високе пословно-техничке школе. Тај омаж јунацима славног времена побрао је аплаузе приликом премијерног приказивања у препуној сали ужичког Градског културног центра.

Све је почело од прошлогодишњег конкурса града Ужица за финансирање једног оваквог подухвата, корисног за младе. Историчари су се укључили, осмислили идеју и конкурисали, а затим окупили ђаке који су с ентузијазмом глумили у кратким филмовима, говорили текстове, помагали у снимању.

– Пошли смо од замисли да представимо Ужичане из Великог рата о којима нема видео записа и недовољно се зна, а чији споменици овде постоје. Такође, и да укажемо да је те споменике потребно боље одржавати. Желимо да у ово време, кад се промовише примитивизам а поништава култура сећања, скренемо пажњу на нашу славну прошлост и људе јаких моралних вредности, који су посебно држали до части, слободе, правде, поштења. Па да ове филмове што више Ужичана погледа – казала је за наш лист професорка Весна Лучић.

А филмови, после премијере у ГКЦ-у, ускоро долазе и пред ђаке: у наредних месец дана биће приказани у већини школа у граду.

Чланак НИСУ ЗАБОРАВИЛИ СЛАВНЕ ПРЕТКЕ: Филмске приче о јунацима из Великог рата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

У изложбеном простору Народног музеја у Ужицу синоћ је отворена изложба слика академског сликара Бојана Савића. Савић је дипломирао 2001. године на Академији примењених уметности и дизајна, на одсеку зидно сликарство и рестаурација у класи професора Слободана Ђуричковића, члан је УЛУПУДУС-а и „АРТЕ“ групе. За последњих 15-так година, Савић је излагао у Београду, Требињу, Чачку, у Будимпешти, на Златибору, а учесник је и више групних изложби.

– У данашње време оно што нам се сви више одузима, или, како кажу, оно што је у дефициту код савременог човека, јесте мир, смирење, пристојан број проблема у једном дану, и поштовање човекове душе. Набијени смо роковима, пословним састанцима, гужвом и непотребним информацијама. Радимо три ствари у исто време…
Искрено се борим да што више времена проводим испред сликарског платна, да држим четкицу у рукама, мешам боју, правим нијансе, цртам и сликам. Наравно да урањам у свој унутрашњи свет, тамо где још има чароллије, вере, наде, тамо где су нијансе боја живе, и то буквално, где се преливају једна у другу – написао је Савић у каталогу изложбе.

Фото: М. Цветковић

Чланак НАРОДНИ МУЗЕЈ УЖИЦЕ: Отворена изложба слика Бојана Савића се појављује прво на ИСКРА.

Соњи Христовски (42) из Ужица која болује од метастаског меланома, четврти степен, хитно је потребно 150.000 долара. Толико кошта лечење у Израелу – једина терапија која може зауставити опаку болест.

Са тешким обољењем Соња се бори од августа 2014. и до сада је била на нимало јефтиним лечењима у Немачкој, Хрватској и Словенији. После свега преостала је ТИЛ терапија у Израелу, једина шанса за њен живот.

Породица Христовски апелује на све хумане људе и удружења који су у стању да помогну.

Текући рачун (Комерцијална банка) 205-9001001564160-83

Инструкција за плаћење из иностранства:
IBAN/ACCOUNT Number RS35205903101851543798
SWIFT CODE – BIC KOBBRSBG
Corespodent ank – DEUTDEFF

Чланак АПЕЛ ЗА ПОМОЋ: Ужичанки хитно потребно 150.000 долара за лечење се појављује прво на ИСКРА.