Велика латиноамеричка турнеја Емира Кустурице и његовог Но смокинг оркестра, после спектакуларних наступа у Мексику, Аргентини и Чилеу синоћ је настављена концертом у Уругвају. У препуној сали Мјузик бокс-а у Монтевидеу, мајсторском свирком дигнут је на ноге читав главни град Уругваја. Спектаклу, какав Уругвај не памти присуствовао је и бивши предсједник Уругваја Пепе Мухика. Након завршеног концерта публика није дозволила Емиру Кустурици и члановима Но смокинг оркестра да оду из сале. Дуготрајним овацијама просто су приморали Кустурицу и његов бенд да на бис одсвира још неколико пјесама а концерт се завршио свеопштим покличима задовољства – „Оле, оле, оле!“

– Овакво узбуђење никад нисам доживјео, рекао је Кристијан Факундо инжењер у пошти у Уругваја. Његова партнерка Ана Мендез, новинарка локалног листа написала је у свом извештају: „Чудо од музичара, а музика, то је молотовљев коктел. Узбудљиво до неба.“

Група Но смокинг оркестар се враћа на кратки одмор у Србију док би Емир Кустурица идуће недеље требало да заврши снимање документарног филма о бившем предсједнику Уругваја Пепеу Мухики.

Коментаришући ову, јужноамеричку турнеју, Кустурица је рекао да је Но смокинг оркестар производио узбуђења широм свијета, дуго то већ траје, али је сваки пут изнова узбудљивије и узбудљивије.

– Има неки ђаво у тој музици, нешто се у тим композицијама објединило радијацијом. Она захвата сваког ко нам се приближи, производи радост и овом времену натмурених бендова терапијски делује на људе! – каже Кустурица.

Cinco momentos del show explosivo de Emir Kusturica en el Luna Park

Чланак МУЗИКА КУСТУРИЦЕ КАО МОЛОТОВЉЕВ КОКТЕЛ: Пепе Мухика на концерту Емира Кустурице и Но смокинг оркестра у Монтевидеу! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Предсједник Републике Српске Милорад Додик сутра ће у Андрићграду додијелити Орден заставе Републике Српске са сребрним вијенцем доскорашњем предсједнику Уругваја Хосе Мухики.

Орден се додјељује Мухики као јединственом свјетском политичару, за тријумф идеје једнакости, као мудрац и неуморни борац за социјалну правду и сиромашне у цијелом свијету, речено је Срни у кабинету предсједника Републике.

Мухика је био предсједник Уругваја од 1. марта 2010. до 1. марта 2015. године.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик, директор Андрићевог института Емир Кустурица и почасни гост из Уругваја Хосе Мухика сутра у 17.00 часова отвориће први Сајам књига у Андрићграду.

Чланак АНДРИЋГРАД: Додик одликује Мухику Орденом заставе Републике Српске се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Најсиромашнији председник на свету, бивши председник Уругваја, славни Хозе Мухика стигао је данас поподне на Мећавник, у госте Емиру Кустурици. Славни гост најпре је авионом из Београда стигао на аеродром Поникве, а онда хеликоптером до хелиодрома на Мећавнику, заједно са Кустурицом.

На Мећавнику, Мухика је дочекан како доликује, као и остали гости, медовачом, хлебом и сољу, а колико се некадашњем уругвајском председнику допала српска погача, говори и податак да се – два пута послужио.

– Одушевљен сам овим путем, Србија фантастично изгледа из ваздуха, највише ме подсећа на Баскију – рекао је Мухика за „Искру“, одмах пошто је слетео на Мећавник, пробао погачу и медовачу.

Непосредан, обичан, у плавој карираној кошуљи и фармеркама, бивши герлилац и политички затвореник, председник који је остао упамћен по скромности, левичарским идејама, по чињеници да је 90 посто председничке плате давао сиромашнима у Уругвају, нема смартфон и не вози се у луксузним колима, прошетао је затим дрвеним улицама Мећавника, најпре Улицом Матије Бећковића, онда преко Трга Новака Ђоковића…

Успут, у друштву Емира и Маје Кустурица, застао је тек да погледа цвеће, да се диви ружама, да баци поглед на Шарган…

Мухика ће наредних дана бити и гост Андрићграда где ће у понедељак са председником РС Милорадом Додиком и Емиром Кустурицом отворити Сајам књига.

Фото: З. Шапоњић

Чланак КУСТИ У ГОСТЕ: Хозе Мухика, најсиромашнији председник на свету, стигао на Мећавник се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Наjмање четири особе су погинуле, а 230 људи jе повређено након што jе снажан торнадо погодио град Долорес у Уругваjу, саопштили су званичници.

Уништене су десетине кућа, а торнадо jе пролазећи кроз град превртао аутомобиле, преноси AП.

Mеђу повређенима њих 30 jе задобило тешке повреде.  Влада jе данас прогласила жалост у земљи, а очекуjе се да ће председник Tабаре Васкез отпутовати у град Долорес, преноси AП.

Jавиле су се потешкоће и у телекомуникациjским и здравственим услугама, а дошло jе и до нестанка струjе.

У односу на Сjедињене Државе, Уругваj бележи веома мали броj торнада.

Чланак УРУГВАЈ: Четворо мртвих у торнаду, 230 повређено се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Бета/АП

Бивши предсједник Уругваја познат је по својим мудростима које се медијима преносе широм свијета.

Пред вама је још један видео у којем за 47 секунди реконструише данашње потрошачко друштво.

Хосе Алберто Мухика Кордано је уругвајски политичар и бивши герилац, а од 2010. године и предсједник Уругваја, све до марта ове године, када се повукао.

Важио је за најскромнијег предсједника и спада у омиљеније политичаре широм свијета. Његове умотворине многи су цитирали.

„Измислили смо планину потреба. Имаш потребу да купујеш, потребу да бацаш. Трошимо наше животе купујући. Кад купим нешто, или кад ти купиш нешто, ми то не плаћамо новцем, плаћамо га временом нашег живота које смо провели зарађујући тај новац. Разлика је што не можеш да купиш живот. Ужасно је да трошиш свој живот губећи своју слободу“, рекао је.

https://www.youtube.com/watch?v=Sr3nIon9qi8

Чланак НАЈСИРОМАШНИЈИ ПРЕДСЈЕДНИК: Не можеш купити живот (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

У првом колу Д групе на Свјетском првенству фудбалера до 20 година репрезентација Србије изгубила је јутрос у Данидину (Нови Зеланд) од Уругваја са 1:0.

Стријелац јединог гола био је Гастон Переиро у 57. минуту, послије грешке у одбрани српских репрезентативаца.

Наредни меч млади фудбалери Србије играће 3. јуна против Малија који је побиједио Мексико са 2:0.

Екипа Вељка Пауновића имала је неколико добрих прилика гол, преко Мијата Гаћиновића, Андрије Живковића, Марка Грујића и Ивана Шапоњића, али они нису успјели да их реализују.

Чланак СП У-20: Србија поражена од Уругваја се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика/Ројтерс

Култни интелектуалац левичарске оријентације, уругвајски писац Едуардо Галеано преминуо је у понедељак у свом родном граду Монтевидеу, дан пошто су се на маргинама самита Организације америчких држава (ОАД) у Панами састали и разговарали председник САД Барак Обама и председник Кубе Раул Кастро.

У англосаксонску орбиту, овог писца, добро знаног Латиноамериканцима и многим Европљанима левог опредељења, убацио је на Петом самиту ОАД-а тадашњи председник Венецуеле и лидер боливарског пута у социјализам Уго Чавес. Он је пре шест година, пришавши да се поздрави са новим председником САД Бараком Обамом, искористио прилику да му поклони „Библију латиноамеричке левице”, књигу Едуарда Галеана „Отворене вене Латинске Америке”. Чавес је препоручио новом председнику Америке да прочита ову књигу како би боље разумео колико су богатства САД изнеле из Латинске Америке и колико су је уназадиле својом свесрдном подршком војним диктатурама.

Не зна се да ли је Обама икада прочитао „латиноамеричку Библију”, јер му је Чавес поклонио примерак на шпанском језику, иако је она давно пре тога преведена на енглески. Али су се „Отворене вене Латинске Америке” после тога преко ноћи са шездесетхиљадитог места винуле међу десет најпродаванијих књига у САД. Американци су толико били заинтересовани за Галеана, да је у мегакњижарама у САД, где може да се купи апсолутно свако штиво, па и „Капитал” Карла Маркса, постало немогуће пронаћи било шта од овог писца, а камоли „Отворене вене”.

Обама је помало збуњен примио поклон од Чавеса, који се претходно истакао прозивајући Џорџа Буша са говорнице Уједињених нација и називајући Обаминог претходника ђаволом. Поднаслов Галеановог бестселера „Пет векова пљачке једног континента” још боље објашњава „шта је писац хтео да каже”, а прва реченица данас је актуелнија него икад:

„Подела рада међу нацијама јесте у томе да су се једни специјализовали за побеђивање, а други су се усавршили за губљење.”

До самог краја Галеано је говорио и писао о капитализму, а његове дијагнозе преносили су с времена на време најутицајнији светски листови – од „Њујорк тајмса, преко лондонског „Гардијана”, до париског „Монда” и мадридског „Паиса”.

Остале су забележене његове речи о европској кризи и политичарима на власти који траже жртвовање искључиво становништва да би се она превладала.

„То је систематски план на планетарном нивоу да се на ђубриште баце два века борбе за освајање радничких права и социјалних бенефиција”, рекао је пре неку годину, осврћући се на наметнуту ригорозну штедњу, укидање школа и болница и закидање права из радног односа у Шпанији. Са друге стране, „банкари су проузроковали ову катастрофу, а они су и даље главни пљачкаши банака, уз рекомпензацију стотина милиона евра које им плаћају као одштету из џепова осиромашеног становништва”.

До краја је остао левичар, али није био догмата, па је за дуговечност капитализма кривио и социјалисте.

„Капитализам се у великој мери потхрањује губитком угледа алтернативних система. Појму социјализма испражњено је значење због бирократије која га је злоупотребила у име народа и због социјалдемократије која је у његово име модернизовала имиџ капитализма”, рекао је између осталог у интервјуу за „Политику” пре шест година.

Смејао се кад су га сваке две-три године звали на сахрану капитализма.

„Знамо да ће систем који приватизује зараду, али великодушно социјализује своје губитке и још нас при томе убеђује да је то филантропија, живети седам живота.”

Галеана су док га опака болест није скрхала са радошћу дочекивали књижевни и алтернативни политички кружоци широм Европе и Северне Америке. Његовој популарности није ништа нашкодило ни то што је за своје рано дело „Отворене вене…” пре неку годину рекао да га је написао без довољно знања о политичкој економији, што су на ударним страницама пренели многи западни медији.

Државници из целе Латинске Америке изразили су жаљење због одласка Едуарда Галеана, а грчки премијер Алексис Ципрас написао је да је Галеанова смрт „погодила сваког грађанина Европе”.

Само пре недељу дана Галеано је потписао петицију упућену Вашингтону, у којој се протестује због тога што је један број венецуеланских политичара проглашен опасним за безбедност САД. Тако се круг око овог латиноамеричког мислиоца затворио: у Америци је постао познат захваљујући дару који је Уго Чавес поклонио Обами, а отишао је на онај свет зато што Вашингтон није умео да прочита његову књигу.

Чланак ОДЛАЗАК ЕДУАРДА ГАЛЕАНА: Књига коју Вашингтон није умео да прочита се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Пре него што ће творац човекољубивог „Окованог Прометеја“ пожелети да се у камен уклешу речи поноса што се борио против освајачке најезде, дајући предност борбеном замаху свог мача над својим песништвом, Есхил је стигао да устврди, да човек паралелно може да прати свега – три радње.

Тако сам  ја, каже Емир Кустурица, ових дана у Уругвају завршио снимање „Последњег хероја“ о Хосеу Мухики, припремио сам отварање Интернационалне катедре драмских уметности у Андрићграду, спремио сам за објављивање  „Кустуричин дневник“, био сам на концертном путовању у Кремљу, покренуо сам Електронске новине Андрићевог института „Искра“, дописао сам у ходу кадрове за завршетак филма „На млијечном путу“…

На примедбу да је атински трагичар погрешио, јер ће читалац овде имати посла са најмање шест одвојених токова, прослављени редитељ одговара: Ако набројано доведемо у везу са једном обичном мокрогорском окуком између Ужица и Вишеграда, биће лакше.

– Овде прича почиње, на једној кривини на брду Мокра Гора, ту сам пре десет година дошао да снимам филм. Почео сам да градим Мећавник,  а онда ми је пре осам година наметнута битка против моћног освајача познатог као „Динара никл“. Ова компанија регистрована у Енглеској, видела је на тој кривини визију рударског површинског копа. Нисам сигуран да су становници овог краја до данашњег дана схватили у потпуности, колико је велики тај добијени рат. На овој победи, настао је Парк природе Мокра Гора. Да смо изгубили, овим путем би сада шпартали камиони из којих се цеди сумпор, а здравље људи одавде до Београда било би угрожено. Ти људи су Мећавник видели као сумпорно прихватилиште за рударе, коваче пара за некога тамо, кога не би занимало да лично у такав апокалиптични амбијент нос помоли. У два наврата одбранили смо Мокру Гору. Да то потврдимо, сада је држимо чистом. Више не постоје бујичне воде које могу да направе поплаве. Овде железница има „Шарганску осмицу“, светску атракцију. Долазе нам туристи из целог света, највреднији уметници ове наше планете, редитељи, писци, глумци, музичари… Деца из Србије и  Републике Српске, заједно са талентованим клинцима из целог света на „Кустендорфу“ имају привилегију да од њих уче о уметности и животу. Раније су људи, на овој кривини углавном страховали, да им на повратку с мора ту не пукне гума, па да морају да заноће.

Када сте после Мећавника започели изградњу једниног града на планети посвећеног једном писцу и његовом делу, рекли сте да ће то знање о коме говорите расти и да ће бити формално. Да ли ће се то догодити?

– Поред Андрићевог института, а он ради пуном паром, у октобру у Андрићграду почиње да ради Интернационална катедра драмских уметности. То је наш интернационални одговор на све сличне академије у региону. Биће и успешан, ево зашто: већ прва генерација на четворогодишњим студијама имаће на располагању најбољу опрему, какву данас користите највећи филмски ствараоци у свету. Од камере, преко монтаже и тона, имаћемо од почетка највише стандарде дигиталне технике. Тако ће поред теорије какву имају и друге добре школе, акценат бити на практичном раду. Овде ће најуспешнији моћи да уче, али и да праве филмове! Све то покренуо је фестивал „Кустендорф“, био је инспирација за отварање факултета, јер ако можемо да призовемо себи највеће ауторе, онда је питање, зашто да нашим најбољим студентима не омогућимо, да једнако вредну уметности стварају. Али то није крај, видећете, после драмске  интернационалне катедре, доћи ће и друге, музичка, па ликовна, а на крају ћемо у Андрићграду, за неколико година – имати формиран Универзитет лепих уметности.

Упоредо са добијањем лиценце за факултет, паралелна радња дешавала се ових дана у Монтевидеу. Снимили сте последњи дан Хосеа Мухике на челу Уругваја, за ваш филм „Последњи херој“. Какав је заиста „најскромнији председник света“?

– Када смо се срели први пут, питао сам Мухику: Да ли је истина да сте Ви, председниче, пљачкали банке? Он ми рече: „Немојте о томе да причамо! Шта ти мислиш, да је криминалац онај који пљачка банке? Криминалац је онај који их формира. Ја нисам узимао себи! Имали смо градску герилу, борили смо се против фашистичке хунте, једне од оних које су Американци успоставили у Јужној Америци подржавајући ексремну десницу. Највеће болести нашег континента су фашизам и ортодоксни, тврди комунизам, ове идеологије инсталиране су овде у свакој држави.“ Мухикин преображај од герилца до успешног председника је невероватан. Он је своју земљу оставио у стању далеко бољем од затеченог. Не знам да ли ће се у Србији и на Балкану, икада нешто слично десити. Овако је било: одлази човек, предаје ленту новом председнику, крећемо главним тргом и настаје френезија, какву нисам видео ни када најпознатији глумци изађу пред обожаваоце. Касније, док смо летели да се сретнемо са председницом Бразила, у жељи да га подстакнем на причу, кажем му: Лако је вама, ваша земља има осам милиона крава. Он ме погледа испод ока и каже: „Тринаест!“ А људи, колико? „Три милиона. Од извоза зарађујемо шест милијарди долара годишње“. Истина о Мухики је бављење политиком не да би зарадио новац за себе, већ да би својим грађанима омогућио да напокон почну да живе боље. Иза себе он оставља стабилну државу, а када погледаш његов животни пут, то је као да гледаш Скорцезеовог „Таксисту“. Од герилца који је отимао људе, уцењивао их и чинио све што је забрањено, стигао је до мирног чиче, мудрог, са политичким сном о бољем животу својих људи који је у његовој земљи заживео.

Фото: М. Цветковић

То о сиромашном политичару, људи у Србији ће тешко поверовати док својим очима филм не виде… Доказује ли снимљено заиста, да је могуће бити скроман председник у данашњем свету?

– Мухика је правио необичне потезе за једног герилца. Легализовао је марихуану и геј бракове, то је оно што левичари и иначе покушавају да раде, али је он то урадио у једној земљи са посебном позицијом. То је „југ југа“ Латинске Америке. У мозаику левичарских држава он је успоставио најбољи рецепт. Искуство урбане гериле и ортодоксног комунизма претворио је у социјализам  способан да ствара вишкове. Онда их распоређује, бринући прво да драстично смањи број сиротиње. У једној фавели, близу његове куће, а он живи у најсиромашнијој кући коју сам видео у животу, а видео сам их пуно, ту ми је рекао: „Мој случај је једноставан. Ја сам човек који живи исто као мој народ.“ Људима који немају апсолутно ништа, у једној приватизованој па пропалој фабрици намештаја, тим очајницима, дао је власништво над фирмом. Рекао им је: „Не сањајте о богатству. Имаћете добар посао, пристојну плату и добар живот. Сваки покушај да постанете нешто више, ризик је да тај бољитак изгубите.“

У балканским околностима, појава било каквог политичког спаситеља је, вероватно, немогућа. Како је Мухика придобио народ?

– За разлику од европске политичке праксе, Мухика је на власт дошао не реториком, већ стављањем сопственог живота у залог. Робијао је скоро деценију и по. „Попио“ је шест метака, гледао сам те ране, сав је испресецан… За разлику од њега, балкански политичари на ризик стављају нешто друго: њега им одређују  стране обавештајне службе. Шпијуни постављају владаре по Балкану, а моћ ових шпијуна, нажалост, политичаре невероватно опчињава и усхићује. А видите Мухику, његова политичка каријера ишла је од градског бандита, преко мучења у затвору, све до председника.

Легенда каже да је после осам година робијања, Мухика почео да слуша звуке који су га водили у психичку болест…

– Нашао је кључ да се спасе. Нашао је саговорнике. Причао је с мравима! У тим бунарима где је држан, говорио је бубама оно што мисли! Док је премештан из једног у други затвор, хунти је, као и сваком политичком организму дошао крај, Америчка контрола јужноамеричког континента више није могла да убаци довољно обавештајаца, да фашистичку хунту одрже. Када је изашао с робије, све лево оријентисане странке у Уругвају, заједно са масонима који су тамо јаки, срушили су екстремну десницу. Као министар пољопривреде, уверио је народ да је боље живети добро него лоше, направио је велике реформе, припремио се за узлет на врх државе.

Постоји и у Србији шанса да нека од понуђених визија бољег живота почне да живи у реалност?

– Срео сам се једном са нашим председником Николићем, када су копачи никла покушали да поведу нови рат за Мокру Гору. Тражио сам да то не дозволи. Тада сам му предочио да Србији недостаје милион хектара под садницама и још 10 милиона крава. Испоставило се, да су воће и стока, код нас такође питање пута у Европу. Планирање будућности Србије, није усклађено са нашим стварним потенцијалима. Усклађено је са неким вишим редом ствари, у коме држава Србија не одлучује превише. Тврдим да Србија губи своју аутономију тиме што нема стратешку основу која се једноставно зове – исхрана. Код нас нема те производње јер пласман и Европску унију, није известан.

У описаним околностима, ми чекамо дуго да се наша чувена транзиција заврши, има ли јој краја?

– Теоретичар шока Џефри Сакс је мислио, да би транзиција требало да траје 20 година. Слобо је издржао деценију, па је бомбардован. Запад је онда у нашу свакодневицу пустио омамљујућу течност, она се овде преливала кроз нечије прсте, махом кроз НВО. Тако су неки домаћи, у име борбе за поштење, заступали интересе  непоштених из иностранства. После слома Милошевићевог режима, у тој сарадњи са западом, ништа до данас није урађено у корист грађана Србије. За време Обреновића смо извозили свиње, када смо били добри са Американцима пред Први светски рат, дугове смо враћали – у сувим шљивама. Зато је данашње питање, да ли је Србија суверена држава? Сви потези који се вуку од Милошевишевог слома, не говоре нам да иза њих стоји интерес наше државе. Ми се усклађујемо са туђим шемама. Лично мислим да пут у Европу није добар, јер он у свом најбољем издању, од оваквог српског потенцијала може само да направи уску стазицу, којом тешко живи можемо проћи, и као народ преостати. Тај Сакс, који је заговарао тезу да у року од три године треба сломити сваку државу са вишком друштвене својине, од заговорника шок транзиције – постао је њен противник! Видите, двадесет година је требало Јужној Кореји да постане моћна, а то је било могуће само уз контролу државе. Код нас је, нажалост, прво сломљена држава, па је онда уништено привредно благо. Све то спровеле су неолибералне партије, Србији налепљене, оне немају никакво историјско, културно, економско ни било какво друго упориште у нашој земљи, да би њихова политика могла бити успешна…

Видели смо шта сте урадили у Мокрој Гори, у Андрићграду, све то тиха је културна револуција и она даје резултате. Да ли је могуће направити мирну револуцију у економији и привреди?

– Све је питање храбрости и ризика. Свака озбиљан потез у привреди, подразумева политику која ће стати иза идеја, попут оне да за почетак себи произведемо храну. Љутња и бес су ме захватили, када сам видео да ће 50. годишњица Андрићевог „нобела“ проћи само са његовом картонском налепницом на багажима београдског аеродрома. Да бих тиху културну револуцију, како је зовете, спровео, нашао сам друга у томе. Додик је помогао да на пољу културе развијемо једну теорију и да је спроведемо у дело. У време Тадића и у време Вучића, пустили су нам на вољу, па тај код заштите нашег идентитета траје. Он нас враћа на мапу опстанка. И то на месту крвавом од римског периода до данашњег времена. Тако се идеја о кланици, измешта, кроз идеју о култури. Радили смо уз сву скепсу овдашњег света. Уз сву невољу коју је Андрић овде и постхумно доживљавао, сетите се, мацолом су му ломили главу. Уз све гестове против културе смо радили, да у овој комуни сачињеној од дошљака и староседеоца докажемо, да култура ипак може да се активира. И то на највишем нивоу. Култура се сада претвара у нову стваралачку енергију. Она производи – миран живот. За православце, миран живот је љубав, а на њу никога не можеш да натераш. Међутим, уметношћу народе можеш да натераш на комуникацију. Када овде будемо поред позоришта, Андрићевог института и свега другог имали и Универзитет, и то интернационални – комуникација о којој говорим биће највише видљива јер неће имати границе, а карактер овог несрећног простора биће заувек промењен у корист свих људи!

Ако дакле, у погледу економије и привреде не буде храбрости да се ружна стварност побољша мирном револуцијом, шта онда?

– Морамо  се борити! Од помоћи може бити „Искра“, електронска новина Андрићевог института у којој се може наћи доста од озбиљног новинарства, припремам за читаоце и „Кустуричин дневник“, ово штиво ће нас провести кроз деведесете, да видимо где смо тако катастрофално оманули. Не да би смо били паметнији од Есхила, већ да покажемо како се може и мора преживети, дугујем вам још једну паралалну радњу коју можемо сматрати и анексом ових главних токова: са „Но смокинг оркестром“, у концертној палати Кремља, представили смо балканску музику, људи су били одушевљени…

Фото: М. Цветковић

„НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“

Очекује Вас наставак снимања филма, како после пређеног пута видите крајњи резултат?

– Када филм личи на људски усуд, тада постаје значајан. Филм „На млијечном путу“ има своју биографију, толико знам. Развија се из зрна кратког филма о православном монаху, тај сегмент такође сам доснимавао… Сада знам да снимљено задире у суштину људског постојања, везује хиљаде фактора који значе живот на Балкану, а при томе у основи има библијску сагу о човеку и змији, о човеку и жени. Прошла, кишна година није нам дала довољно дана снимања, без светлости нема филма, сада ишчекујемо сунчане дане да наставимо.

КАД НЕ ВАЉАЈУ ХАНДКЕ, КУСТУРИЦА…

Чини се понекад да Срби на један трагичан начин, не знају да разликују пријатеље од непријатеља. Често нам не ваља Хандке, понекад нам Оливер Стоун има мане, али сте мета најчешће Ви. Како гледате на то?

– Постоји у Србији један ментални образац, он има своју добру и лошу страну. То је онај сијасет особина: сумњичавости, неповерења, самоироније, самопрегора… Добар је када нас брани од брзог претварања у неку сателитску државу. Тај отпор нас чини посебнима, то нам подсвест говори да смо своју слободу крваво платили, а ево, нехајно је сада арчимо! Реч је о губитку концепта одржања из сопствених ресурса. За Тита, тај ресурс била је продаја оружја Ираку или Ирану (између осталог и због тога су нас бомбардовали, да више не дилујемо слободно). Зато тај ментални образац треба да помогне Србији, да направи своју одбрану, да се установи као оригинална држава у односу на своју историју. Са друге стране, исти ментални образац има и своју црну страну. Кад се појавио Петер Хандке, када је велики део свог живота посветио Србији стављајући је у вечност заједно са остатком свог величанственог дела, однекуд се појавила сумњичавост према њему. Његова појава за нас би морала бити огромна. Он је свету дао шансу додатног промишљања о Србима, а нама је доказао да у свету они најпаметнији – ствари виде другачије од политичког подземља које данас светом влада. Замислите, не морате бити Србин, па да  откријете политичко подземље звано – међународна заједница. То може, за нас и за свет, да учини и један Аустријанац. Шта видим у том оспоравању, рецимо, Петера Хандкеа, и то у Србији? Постоји сој ситних овдашњих душа, који себе виде у улози добровољних обавештајаца. То је неки настран синдром. На располагању имају модерну комуникацију: данас свака будала има микрофон, а што је још горе има и звучнике, у виду интернета. Онда се баш као пијанци на свадби, хватају за тај микрофон, иако не знају да певају. Рачунају, успеће да глас паметног и трезвеног пригуше бесмисленом дреком. У директној комуникацији, када до ње дође, са таквима је лако.

СУНОВРАТ ДЕМОКРАТИЈЕ

Може ли се Србија надати било каквој, демократској, за њу позитивној, европској путањи?

– Демократија је у кризи, јер је то данас политички рецепт независан од капитализма. Главне економске токове сада договара политичко подземље, отргнуто од европских институција, наводно демократских. Све се решава у кабинету Меркелове или Оланда. Онда је могуће да Грчка, иако је „друг члан“, у тој европској скупштини може да пева само додолске песме. Биће јој задато нешто што не жели. Где је ту демократија? Стразбур, та скупштина, служи само да потврди што се велики договоре, а што им Амерканци шапну. Демократија није нашла решење за изазове у које је упао капитализам. То је сада неолоберални монархизам, то су полуприватна већања „краљева“ из којих излазе пресудне одлуке. А парламент нити је одговоран, нити одређује путању развоја, или било чега другог. А ови што седе по том скупштинским салама, појма немају шта су се ови савремени краљеви подземља договорили. Имају плате, дневнице и привилегије, али демократију немају.

Чланак КУСТУРИЦА: Покренуо сам „Искру“, спремио „Кустуричин дневник“, дописао кадрове за филм „На млијечном путу“, завршио „Последњег хероја“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Редитељ Емир Кустурица оцијенио је након снимања документарног филма о бившем уругвајском предсједнику Хосеу Мухики да се он није бавио политиком да би зарадио новац за себе, већ да би својим грађанима омогућио да напокон почну да живе боље и да је то „једина истина“ о њему.

„У мозаику љевичарских држава он је успоставио најбољи рецепт. Искуство урбане гериле и ортодоксног комунизма претворио је у социјализам, способан да ствара вишкове. Онда их распоређује, бринући прво да драстично смањи број сиротиње“, рекао је Кустурица за „Вечерње новости“.

Он је навео да је, за разлику од европске политичке праксе, Мухика на власт дошао не реториком, већ стављањем сопственог живота у залог, док балкански политичари на ризик стављају оно што им одређују стране обавјештајне службе.

„Шпијуни постављају владаре по Балкану, а моћ ових шпијуна, нажалост, политичаре невјероватно опчињава и усхићује. А, видите Мухику, његова политичка каријера ишла је од градског бандита, преко мучења у затвору, све до предсједника“, рекао је Кустурица послије сусрета са Мухиком о коме је у Монтевидеу снимио завршне кадрове документарног филма „Посљедњи херој“.

На констатацију листа да је оно што је урадио у Мокрој Гори и Андрићграду тиха културна револуција и питање да ли је могуће нешто слично постићи и у економији и привреди, Кустурица је рекао да је све питање храбрости и ризика, али и да сваки озбиљан потез у привреди подразумијева политику која ће стати иза идеје.

„Љутња и бијес су ме захватили када сам видио да ће 50. годишњица Андрићевог `нобела` проћи само са налепницом на багажима београдског аеродрома. Да бих тиху културну револуцију, како је зовете, провео, нашао сам друга у томе. Предсједник Републике Српске Милорад Додик је помогао да на пољу културе развијемо једну теорију и да је проведемо у дјело. У вријеме Бориса Тадића и у вријеме Александра Вучића пустили су нам на вољу, па тај код заштите нашег идентитета траје. Он нас враћа на мапу опстанка“, рекао је Кустурица.

Он је додао да су радили, уз све гестове против културе, како би доказали да култура, ипак, може да се активира, и то на највишем нивоу.

Упитан да прокоментарише чињеницу да Срби понекад не знају да разликују пријатеља, па на мети често буде он, али и чувени аустријски писац Петер Хандке, Кустурица је оцијенио да је томе разлог доступност савремене технологије „овдашњим ситним душама“.

„Постоји сој ситних овдашњих душа, који себе виде у улози добровољних обавјештајаца. На располагању имају модерну комуникацију: данас свака будала има микрофон, а што је још горе има и звучнике у виду интернета. Онда се баш као пијанци на свадби хватају за тај микрофон, иако не знају да пјевају. Рачунају, успјеће да глас паметног и трезвеног пригуше бесмисленом дреком“, рекао је Кустурица.

Подсјећајући на то да је један такав велики савремени умјетник као што је Хандке велики дио свог живота посветио Србији, Кустурица је истакао да би његова појава морала бити огромна за Србе.

„Он је свијету дао шансу додатног промишљања о Србима, а нама је доказао да у свијету они најпаметнији – ствари виде другачије“, закључио је Кустурица.

Чланак КУСТУРИЦА: Љутња и бес су ме обузели кад сам видио како ће обиљежити 50 година Андрићевог нобела се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Прво послијеподне након што је предао дужност предсједника Уругваја, Хозе Мухика провео је у друштву српског режисера Емира Кустурице и Хуана Карлоса, краља Шпаније који је недавно абдицирао.

Кустурица је у телефонској изјави Срни из Монтевидеа рекао да је бившем предсједнику правио друштво и на његовом скромном имању у околини града, након што је предао предсједнички мандат свом насљеднику Таберу Васкезу.

„Мухику је испратило више од 15.000 људи који су га поздравили бурним аплаузом. У шали сам му рекао да га је више људи испратило када је одлазио, него што га је поздравило када је долазио“, истакао је Кустурица.

Српски режисер борави у Монтевидео, гдје је камерама овјековјечио посљедњи радни дан Мухике, а тим материјалом ће употпунити играно-документари филм „Посљедњи херој“, посвећен „најскромнијем лидеру на свијету“.

Медији у Уругвају истичу да ће филм Емира Кустурице допринијети да се личност њиховог предсједника „освијетли са свих страна“. Дио филма о одлазећем предсједнику Уругваја, освједоченом љевичару, Кустурица је снимио раније.

Кустурица каже да је филм конципиран на теми посљедњег радног дана Хозеа Мухике. „Пратио сам га од зоре до зоре. Уз њега сам био посљедња 24 сата предсједниковања. Након предаје дужности, Мухика је сјео у своју ‘бубу’ и отишли смо на његово скромно имање“, рекао је Кустурица Срни.

Детаљи из приватног живота Хозеа Мухике су оно што је српског редитеља навело да направи филм – осамдесет одсто државничке плате дијелио је уругвајској сиротињи, током предсједничког мандата живио је са супругом у једнособној кући на фарми у Монтевидеу, одбио је понуду пребогатог шеика да му за милион долара прода 28 година стару „бубу“ којом се вози на посао, није имао лично обезбјеђење…

И поред велике популарности, због уставних одредби, Хозе Мухика /79/ није могао да се кандидује за други узастопни предсједнички мандат.

Чланак ПОСЉЕДЊИ ХЕРОЈ: После предаје дужности Мухика провео дан у друштву Емира Кустурице и краља Хуана Карлоса се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИТАР ТАС С / Андреј Америков

После серије концерата са „No Smoking Okchеstrom“ у Израелу, Русији и Балтику, Емир Кустурица одложио је гитару и спреман је поново да седне у редитељску столицу.

Кустурица је отпутовао у Монтевидео где ће камером овековечити последњи радни дан уругвајског предсеника Хозе Мухике и тим материјалом употпунити играно-документари филм „Последњи херој“, посвећен „најскромнијем лидеру света“.

Део филма о одлазећем председнику Уругваја, осведоченом левичару, Кустурица је већ снимио.

– Филм је конципиран на тему последњег радног дана Хозеа Мухике, који напушта председничко место, и ја ћу да га пратим од зоре до зоре, да будем уз њега током последња 24 сата  председниковања, – прича Кустурица при слетању на аеродром у Монтевидеу.

Детаљи из приватног живота Хозеа Мухике су оно што је српског редитеља повело да направи филм; Мухика је одбио непристојну понуду пребогатог шеика да му за милион долара прода 28 година стару „бубу“ којом се вози на посао; Када буде праћен из председничке палате неће се поздрављати са личним обезбеђењем – јер га није ни имао. Осамдесет одсто државничке плате Мухика је делио уругвајској сиротињи.

– Мухика је једна од најзанимљивијих политичких појава у Јужној Америци, изузетан човек и велики политичар који је практично применио филозофију марксизма.  Дошао је на власт са идејом да богатство није циљ него средство које не мора да буде увећано акцијама и енормним покушајима него да се расподели како ваља у земљи која има три милиона људи и осам милиона крава. Он је због герилског деловања и револуционарне визије 15 година провео на робији и на личном примеру показао да левичари морају да буду комунисти зато што су ови други фашисти које је Америка временом сејала, – причао је Кустурица образлажући свој редитељски подухват на другом крају света.

Наводи да је импесиониран Мухиком, па цитира једну њехову мисао:
“Деликвент је онај који ствара банку, а не онај који је пљачка”.

Хосе Мухика је прошле године у домовини отварао неку раније пропалу фабрику намештаја, а Кустурица је присуствовао том чину.

– Радницима је рекао сјајне ствари и поручио да нису позвани да се богате и да то не би требало да буде њихов циљ. Јасно им је рекао: “Радите и живите”. Зар то није сјајна филозофија живота?! – закључује Кустурица.

Чланак НАЈСИРОМАШНИЈИ ПРЕДСЕДНИК НА СВЕТУ: Кустурица у Уругвају снима последњи дан мандата Мухике се појављује прво на ИСКРА.

Колико год да је лично сиромашан, одлазећи председник Уругваја Хосе Мухика (79) оставља свом наследнику непроцењиво богатство. Уругвај је са новоизабраним председником Табареом Васкезом (74) из Широког фронта (Френте амплио) јединствена демократска земља у којој је становништво задовољно досадашњим политичким, економским и социјалним достигнућима левице – и то већ трећи пут узастопце потврђује на изборима.

Када првог марта следеће године преузме председничку ленту од Хосеа Мухике, Табаре Васкез ће по други пут бити на челу државе, први пут је то постао 2005, чиме је разбио традицију двопартизма дугу 170 година и постао пре Мухике први левичарски председник Уругваја. Одлазећи Мухика, као ни његов претходник и наследник Табаре Васкез, није имао право на други узастопни мандат јер је таква могућност законски спречена пошто Уругвај као и многе друге латиноамеричке земље још памти тешка времена војних диктатура. Смењивост на власти сваке четири године је обавезна, иако Мухику тренутно подржава 70 посто Уругвајаца.

Шта је урадила левица за ових десет година? Када је 2005. Широки фронт освојио апсолутну већину, 40 одсто Уругвајаца било је испод границе сиромаштва, а данас је милион од три милиона и триста хиљада становника прескочило ту црвену линију и узлетело у средњу класу, незапосленост је са 19 одсто пала на најнижи ниво у историји, 6,5 одсто. Данас Уругвај има четири пута већу површину засејану сојом него пре десет година, а 30 одсто енергије добија се преко обновљивих извора. За време владавине левице, на чијем су челу били Васкез и Мухика, бруто национални доходак по глави становника постао је највиши на латиноамеричком континенту – 16.834 долара.

Слике из Монтевидеа још много више говоре. Бродови у низу чекају и дању и ноћу да се ослободи место у луци. Трајекти препуни Уругвајаца прелазе на излет до Буенос Ајреса. Та лука која Монтевидеу даје ширину и посебни шарм, иако је Уругвај стешњен између два латиноамеричка гиганта Аргентине и Бразила, постала је сувише мала за све што Уругвајци желе да постигну.

„Да не би зависио од промена цена пољопривредних производа или од политичких трзавица у суседном Бразилу и Аргентини, Уругвај би морао да се претвори у логистичку платформу јужног рога Латинске Америке, да постане излазна лука за робу из Парагваја који нема излаз на море и најзначајнија јужна излазна лука на Атлантику”, мишљење је латиноамеричких аналитичара. Са овим пројектима се слажу оба кандидата на председничким изборима. Уругвај ће лако привући стране инвестиције, јер је одувек важио за латиноамеричку Швајцарску, странци знају да улажу у поуздану земљу.

У своју родну државу враћају се из Аргентине, САД, Шпаније, Бразила и Италије сваког месеца у просеку по две стотине Уругвајаца. Већина их је отишла из земље да потражи срећу у печалби почетком двехиљадитих или крајем деведесетих када је са десницом на власти почела економска криза.

Сем по левичарској идеологији, нови председник не личи на Мухику, старог герилца који се клони луксуза и тражи од својих земљака да мање трче за материјалним добрима а више уживају у слободном времену. Уместо човека у старом плетеном џемперу који живи у трошној кући од 40 квадрата, на чело Уругваја долази елегантни и шармантни доктор онкологије, члан масонске ложе и становник луксузног резиденцијалног дела Монтевидеа. Упркос томе што се може сматрати имућним човеком, Васкез је Мухики такође пре пет година за собом оставио солидно наследство, добру подлогу за раст земље. Судећи по подршци коју су му дали, Уругвајци у Васкеза имају поверења.

Мухика је више пута рекао да људе који воле новац треба одвојити од политике, јер не представљају на добар начин интересе већине која није богата. Они су опасност у политици, јер политика је борба за срећу свих људи, мото је најсиромашнијег председника на свету.

Човек коме се приписује заслуга што је Уругвај постао по неколиким анкетама најпрогресивнија земља на свету, ипак са радошћу препушта власт председнику са краватом иако је за ту мушку машну рекао да је „бескорисна крпа која вас дави за врат”.

Чланак OДЛАЗАК МУХИКЕ: Богати наследник најсиромашнијег председника се појављује прво на ИСКРА.