Фото: in4s.net

Ходочашће на поклоњење Светом Василију Остршком Чудотворцу, са благословом митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија кренуће у данас 10. маја 2017. године у 17 часова.

У 16. часова ће, на мјесту будуће цркве Св. Василију на Конику, бити освештан славски колач. Литија полази у 17 часова испред Храма Васкрсења Христовог у Подгорици.

Пошто се путовање одвија ноћу, организатори савјетују да је, због сигурности у саобраћају, пожељно понијети и батеријске лампе, као и резерву одјећу у случају кише. Са собом је потребно понијети храну и воду.

Чланак СЛАВА МУ И МИЛОСТ: Данас из Подгорице креће ходочашће Св. Василију Острошком се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

„Мој роман је прича о 17. вијеку и историји српског народа. Прича се одвија око земаљског живота Светог Василија Острошког док је био владика хецеговачки“, рекао је Пржуљ.

Аутор романа је истакао да је романсирано писао о историјским ликовима и догађајима, те да није имао намјеру да напише житије Светог Василија Острошког, него роман по житију.

„Роман је значајан јер је први који говори о тој теми, а за њега сам на рукопис добио благослов владике Амфилохија. Човјек је прочитао рукопис и то је у неку руку потврда мом раду“, рекао је Пржуљ.

Предсједник Удружења књижевника подружнице сарајевско-романијске Недељко Зеленовић истакао је да Пржуљ овим романом није први пут загазио у историјске теме, што је чинио већ у романима „Посљедњи племићи“, „Између два потопа“ и „Рука анђела“.

„Овај пут је за основу приче узео житије Светог Василија Острошког и хајдучко вријеме Баје Пивљанина. Ипак, постоји веза између романа, а то је Сарајево, сарајевска околина и породица Видеж из села Бољановића са падина Трескавице као пупчана врпца и свијетла нит која везује хајдучка времена са временима Првог и Другог свјетског рата“, рекао је Зеленовић.

Он је додао да је Пржуљ у свом дјелу дубоко „зашао“ у историјске чињенице, изучавајући их до танчина како би вјерно и сликовито описао ликове и догађаје, што је мукотрпан посао.

Промоција романа „Владика, слава му и милост“ одржана је у склопу 21. Међународног фестивала малих сцена и монодрама у Источном Новом Сарајеву.

Након промоције Пржуљевог романа глумац из Бањалуке Жељко Стјепановић одиграо је монодраму „Молитва“ посвећену животу и дјелу Петра Кочића.

„Премијера `Молитве` била је у Народном позоришту Републике Српске. Имали смо три-четири репризна извођења и ово у Источном Сарајеву је пето. Представу сам радио из свог задовољства и ово није мој први пројект везан за Кочића“, рекао је Стјепановић.

Он је нагласио да је модорама „Молитва“ његов трећи пројект везан за Петра Кочића и први који је настао из ината.

„Из ината је настао јер сам написао серију о Петру Кочићу која је требала да се реализује у осам наставака и да се уради поводом 100-годишњице Кочића. Међутим, како никад нема довољно пара за културу тај пројект није подржан, па сам одлучио да направим представу, али није било довољно средстава ни за то, па је настала монодрама `Молитва` пројекат Удружења `Цврчак`“, рекао је Стјепановић.

Након монодраме „Молитва“ вечерас су се публици у Источном Сарајеву представили и глумци Народног позоришта из Ужица представом „Одумирање међеда“ према тексту Бранка Ћопића.

Представа Народног позоришта из Ужица је завршна на 21. Међународном фестивалу малих сцена и монодрама у Источном Новом Сарајеву након које ће бити додијељена признања најбољим глумцима, глумицама и награде за најбоље монодраме и представе.

Чланак ПРИЧА О ЖИВОТУ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ: У И. Сарајеву промовисан роман „Владика, слава му и милост“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Прослављеном српском режисеру Емиру Кустурици данас ће на празник Светог Василија Острошког у манастиру Острог бити уручено признање Митрополије црногорско-приморске, док ће истовјетно признање руским умјетницима Никити Михалкову и Николају Бурљајеву бити уручено сутра у крипти Саборног храма Христовог у Подгорици.

Њих тројица у главни град Црне Горе долазе као гости првог Фестивала православног филма, а према ријечима организатора тај догађај и њихово присуство побуђује велики интерес, пишу „Вечерње Новости“.

„Кустурица ће данас бити у Горњем манастиру, а надамо се и његовом присуству и свечаној литији улицама града Никшића“, рекао је директор фестивала Радисав Јеврић.

Он је потврдио да се светковина сутра сели у крипту подгоричког храма гдје ће бити уручена признања Михалкову и Бурљајеву.

Чланак У МАНАСТИРУ ОСТРОГ, НА ДАН СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ: Кустурици признање Митрополије црногорско-приморске се појављује прво на ИСКРА.

У сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.

Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.

Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.

У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити.

Фото: princip.me

У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.

Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом „рајина богомољца“, како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ.

Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја.

Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима.

Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима.

Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше.

У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше: „Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне“.

Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад.

У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша.

О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година.

У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа.

Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике. А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села.

Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме, у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму: „Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете“

Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667 г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима.

Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише.

Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје.

Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобро%D болести свога дјетета. По савјету неких својих познаница и пријатељица, које су припадале хришћанској заједници, мајка се са својим болесним сином упутила Острогу, да још ту потражи лијека свом парализованом сину. Почетком мјесеца јула 1953. стигли су у Острог, гдје су се задржали два дана. За то вријеме надлежни свештеномонах неколико пута је прочитао молитву над дјечаком пред ћивотом Св. Василија. Када су ријешили да се врате своме дому, младић је осјетио лакоћу у ногама, о чему је на велику радост саопштио и мајци. Побољшање је било очигледно, јер се до тада тешко болесни младић, без много напора спустио у Доњи манастир. Када су дошли у Доњи манастир литургија је била у току. По свршетку службе Божје дјечко је пред манастиром, на очиглед присутних ходочасника, оставио штаке и без икаквих тешкоћа упутио се према жељезничкој станици. Доцније су из Београда писали да је дечак сасвим оздравио и да је наставио школовање.

+++

Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Доњи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту Светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење.

+++

Сваке године, уочи Лучиндана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица.

Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: „Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија“. Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија. Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: „У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920- године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити.

У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком. баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сиђем у Доњи манастир и овдје ми – показа руком на цркву, – сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог.- Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четри мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој намлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сиђем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме.

Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове мо-литве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако неирекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању“ – заврши истиниту повјест о себи чика Петар. – А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру, кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру. „Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе. Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји“.

+++

Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу.
Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!

Чланак СЛАВА МУ И МИЛОСТ: Данас је Свети Василије Тврдошки и Острошки Чудотворац се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Православне храмове и манастире у Херцеговини сваке године походе бројни вјерници из свих крајева свијета. Многи долазе у организованим групама, неки у властитом аранжману, а неки чак пјешаче обилазећи постојбину Светог Василија Острошког, попут необичне групе ходочасника из Русије.

На свом крсном путу, који је почео прије петнаестак дана већ су посјетили неколико српских манастира у Хрватској, а онда су стигли у Херцеговину.

– Били смо у манастиру Завала, манстиру Дужи, сад идемо из Добрићева, па ћемо прећи у Црну Гору у манстир Косијерево, рекла је Јекатарина, ходочасница из Русије.

Необична група препјешачила је већ стотине километара. Носе духовна обиљежја и иконе, међу њима и донску икону Мајке Божије. Придружило им се и неколико српских вјерника. Привлаче пажњу пролазника, с којима се поздраве и подијеле им освештане иконице.

– Молимо се за једниство словенских православних народа, да православна вјера буде стуб нашег спасења, додала је Јекатарина, ходочасница из Русије.

За оне који се преморе на дугом и често напорном путу, возило које иде у пратњи пружиће подршку. Ипак, кажу, пут добро подносе, јер води их вјера али и лијеп пријем овдашњих људи. Присуствовали су на неколико богослужења у херцеговачким храмовима.

Затекли смо их на путу од манстира Добрићево ка новом манастиру Светог Јована Кронштатској на Коритима. Кршни пут по српским православним манастирима наставиће потом у Црној Гори.

Чланак У ПОСТОЈБИНИ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ: Ходочасници из Русије у Херцеговини се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Врела августовска ноћ. Хиљаду људи под ведрим небом острошким. Спавају. Манастирска порта као огроман кревет. Приљубљени једни уз друге, сви се надају да ће осетити исцелитељску моћ Светог Василија. Леже и испред капије. На зидовима. Поред аутомобила… свуда где нађу слободно место.

Сусрет са Острогом ноћу крајње је необичан. Лепота манастира уклесаног у камену и сенка овог живописног пејзажа – неизбрисиви су.

Верници подсећају на азиланте који спавају у парку на београдској аутобуској станици. Али, азиланти делују богатије и срећније од убогих ходочасника умотаних у испрану ћебад.

У манастирску порту улазе два босонога младића са качкетима на глави.

– Увек овако долазимо и боси идемо монашком стазом. Није нам тешко да пешачимо километар узбрдо. Стаза је каменита и тешка за ходање, али Свети Василије нас чува. Када се иде Василију, добро је намучити се – каже један од њих.

Покушавамо и ми да се сместимо. У приземљу конака цео ред наслагане ћебади. Скоро до плафона. Гледамо има ли каквих струњача за спавање. Закаснили смо. Више их нема. Тражимо слободан простор. Некако га налазимо, али сан не долази.

– Дошао сам што верујем – слушамо причу ходочасника. – Србин сам из Црне Горе. У Мојковцу ништа нема. Посла нема, пара нема…Кад дођем овде, све ми крене. Вратим се растерећен и срећан. Свети Василије ми сваки пут помогне.

Поноћ је прошла. На зидићу седи група младих људи. Упознајемо се. Кажу да су планинари из Бањалуке. Често долазе у Острог.

– Волимо да спавамо овде. Носимо вреће за спавање – каже Дејан. – Острог има своје дражи, неку необичну енергију. Човек одлази препорођен.

Фото: Новости

Поред нас спавају два детета. Мама их повремено ушушкава говорећи им: “Анђели моји, спавајте.”

Паркира се црни “ауди”. Нико не излази. Вероватно је возач закључио да му је удобније да спава у колима.

Пролазе двојица свештеника у необичним одеждама. Питамо их одакле су. Некако нам објаснише да су Украјинци и да су дошли да се помоле Светом Василију да спаси њихову браћу.

Пажњу нам привлачи младић сетног погледа.

– Прошао сам тужне и ружне ствари. Има нас доста деце. Од малих ногу смо се мучили и радили – каже он. – Не знају људи шта је то тешка мука. Она је мене довела овде.

Стижу странци са шеширима и фотоа-паратима. Свети Василије као да каже: “Брат је мио, које вере био.” Овде су и муслимани, Албанци, Словенци… Срели смо и Илију, Далматинца из Бенковца, који живи у Сиднеју. Дошао је у Херцег Нови на одмор.

– Сањам моје родно село. Зато сам овде – каже нам.

Идемо да видимо манастир. Закључан је. Поред нас пролазе две старије жене и свештеник. Једна од њих зачуђено каже: “Не могу да верујем. Када сам била овде пре тридесет година, било је више монаха, него верника.”

– Манастири су у старини овде били запостављени – одговара јој свештеник. – Ко је год у Црној Гори поменуо цркву, завршио је на Голом отоку. Сетите се само да су у Морачи до 1968. везивали коње за манастир.

Манастирска трпезарија је откључана. Клупе делују удобније од простртог ћебета на бетону. Али сна нема. Овде се кувају кафа или чај. Уз то долазе и нови разговори.

– Муж ме је злостављао. Пријавила сам га. Нисам добила помоћ од државе и све ми је одузето. Од куће, имовине, до деце. Он познаје председника општине. Изгубила сам веру у људе и у живот. Василије Острошки ми је последња нада – буди нас прича Слађане из Јорговца.

– Не брини. Овде ћеш добити све што ти треба – теши је Чедомир из Тивта. – Најбитније је да очистиш душу, имаћеш неисцрпно надахнуће и очистићеш се од греха.

У цик зоре почела је молитва. Небо је било ведро. Као и увек, па чак и по киши и по снегу, због много верника, одржана је напољу. После се дуго, дуго чекало да се приђе моштима Светог Василија Острошког.

ЉУБАВ ПРЕМА СВЕТИТЕЉУ

– НИЈЕ важно где спавате, али сваки труд сматра се жртвом којом се доказује љубав према светитељу – прича отац Сергеј. – Неколико људи исцелило се на лицу места. Сведок сам томе. Најупечатљивије је тренутно исцељење жене која је имала церебралну парализу. Ноге су јој биле потпуно неразвијене и она је због велике врућине имала болове. Тражила је од породице да је донесе овде да замоли Светог Василија да јој се смање болове. После два минута молитве ноге су јој се исправиле. Викала је: Ја ходам, ходам! Било је баш дирљиво. Сви смо заплакали.

Чланак МАНАСТИР ОСТРОГ: Народ стиже са свих страна, сви се надају да ће осетити исцелитељску моћ Светог Василија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Преко стотину чуда забележили су острошки монаси само у последње време и она се чувају у рукописној збирци манастира Острога, нека су и објављена. Нека од ових објављених чуда, која је средио јеромонах Иринеј Гавриловић, и ми овде објављујемо, а остала доставио је прота Васо Ивошевић.

Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао. Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир, он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије.

Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: „Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву. Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан.

Наиме, сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један (мени непознат) човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са собом. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: „Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија“. После ових речи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти“.

Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је са железничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њиова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела да осећа придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију.

Вера Ј, млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненада се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна ни за какав посао. Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-неуролога на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало. Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг. Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао.

Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. „Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после десет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију“.

У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева те исприча истинити догађај исцељења његовог брата: „Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, беше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негде 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6 месеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи одлуче да га изведу из болнице и да га доведу овде у Острог, код Светог Василија. Иако тамошњим лекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће време, ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везаног поведу у Острог, верујући да ће ту наћи исцељења. Када су га довели овде у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, после којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули конопце и следећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцељење. Када су стигли кући, у наше место Зубач (код Сарајева), сви мештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здравог и свесног. Радивоје се после и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког“. Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић.

Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење. Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. – „Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде за оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да ћу дуго живети. Данас сам са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим Светом Василију што сам потпуно здрав“, заврши Божидар Челебић.

Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин. Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са собом и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја. Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: „Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице. Лекари су му давали разне лекове и ињекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина“.

Месеца јула 1964. године, приступи моштима Светог Василија викарни епископ Варнава. После поклоњења Светитељу, испричао нам је случај свог исцељења водицом из Острога. Када је испричао овај истинити догађај, умолили смо га да нам свој случај исцељења и писмено изложи. То је он и учинио. Ево тога писма.

„Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше Крсне славе. У кући се ужурбано спремало за Славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Св. Николаја. И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао постељу. Али већ сутра ујутро, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед, из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом: „Заразна болест“. На плакату је била насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посетиоце.

Свети отац Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор.

Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у последњим часовима мога земаљског живота. Кад је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио камфор ињекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном, извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу и Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пута запојила светом водицом, даром Светог Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну молитвеницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим; заједно са њом очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла“.

Чланак СЛАВА МУ И МИЛОСТ: Чуда Светог Василија Острошког за сва времена се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Острошку гору, црногорски Синај, притиснула је уторак сила верника у дугој колони. Пошли су из Аустралије, Русије, Украјине, Србије, Републике Српске, па до пећине у планини где три и по века почивају свете мошти божјег угодника Светог Василија Острошког. Хитали су људи пешке, аутобусима, бициклима, моторима не би ли приступили чудотворцу. Старо и младо, здраво и болесно, корачало је сатима у колони без краја. Многи су још пре празника почели да се сабирају око светиње, славећи свога спаситеља и исцелитеља.

Група од 26 ходочасника из Гацка, кренула је још у суботу око подне преко Голије где су ноћили, па до Никшића. Вођа пута Драган Куљанин каже да је за њега и дружину право задовољство што су стотину километара пешачили до Острога. Ту су и људи из Зубиног Потока, са Косова, који су пешице кренули на Ђурђевдан. Предводио их је Иван Величковић из Чачка, у чијем друштву су били Милан Јовановић, Мићо и Синиша Јакшић, док их је аутомобилом пратио Урош Поповић.

– Превалили смо 280 километара од Зубиног Потока преко Меховог крша, Берана, планине Јеловице где нас је дочекала снежна вејавица, па преко Зекове главе, Бјеласице, Колашина, Манастира Морача, Подгорице и Острога. Ово је незаборавно ходочашће којег ћемо се сећати целог живота – каже Величковић.

Ту је и Виолета Ашанин из Јагодине која је допутовала да са својом двогодишњом Анастасијом прими благослов чудотворца, па Романијци, Никшићани, Београђани, Подгоричани, Цетињани… Недалеко од Горњег манастира, у храму Светог новомученика Станка, свету тајну крштења примило је више од стотину деце и одраслих. Река ходочасника, око поднева раздвојила се настављајући пут ка Подгорици и Никшићу, где су учествовали у традиционалној литији која се у том граду одржава у славу Светог Василија духовног, заштиника и покровитеља тог града.

А митрополит Амфилохије није могао сакрити радост што је Острошки манастир у уторак заблистао у новом руху захваљујући прегалаштву Миодрага Даке Давидовића из Никшића, власника компаније „Нексан“, и његовог блиског сарадника, неимара Милана Вукајловића.

ЧУДОТВОРАЦ ПЛАТИО КАЗНУ

УПРАВА за инспекцијске послове изрекла је 11. маја Митрополији црногорско-приморској новчану казну од 500 евра и примила уплату, иако је као сврха плаћања наведена „казна Светом Василију за обнову манастира Острог“! У образложењу закључка, достављеног на име владике Амфилохија, као одговорног лица, наведено је да је цетињској Митрополији забрањено извођење радова реконструкције и адаптације на културном добру – манастиру Острог.

(Р. Д.)

Чланак НАРОД СЕ САБРАО ОКО СВЕТИЊЕ: Пешачили 280 км до Острога се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, у бесједи у цркви на Велечеву код Фоче поводом прославе Светог Василија Острошког, поручио је вјерницима, а поготово онима који су на функцијама, да бити први не значи владати над неким, него то прије свега значи бити слуга свима.

Вадика Григорије је нагласио да је пастир онај који служи, те да би сваки пастир у Цркви требало да буде слуга и да полаже душу своју за све.

„Христос каже, ако неко од вас хоће да буде први, нека буде свима слуга. Е, такав пастир добри је био Свети Василије Острошки и зато га и славимо и волимо, зато му хрлимо и желимо да га цјеливамо, да га загрлимо. Тако и ми да се научимо да није бити први да будемо владари и владаоци над неким, него је први бити то да будемо слуге и служитељи и саслужитељи на њиви Господњој“, рекао је владика Григорије.

Исту поруку упутио је и онима који се налазе на било којој функцији, истакавши да се заборавља да ријеч министар у преводу значи слуга.

„Тако и наши земаљски првенствујући људи, било да је то градоначелник, предсједник, било да је министар, јер замислите, министри су ова дјеца што служе у олтару. Буквално преведено министар је слуга.

Шта се деси са нама кад постанемо владике, министри, свештеници? Одједном заборавимо да треба да служимо, него хоћемо да нама служе и онда се деси да се све обрне наопако – нико никоме више не служи и сви су на свакога љути и сви свима приговарају. Али, када бисмо као што су наше мајке, баке, дједови били спремни да служимо другима, онда бисмо били бољи људи“, рекао је владика Григорије.

Он је истакао да је слуга Божији онај који је кротак, смирен духом, милосрдан и који воли ближњега свога као самога себе.

„Да и ви као народ Божији свако на своме мјесту, било да сте отац, мајка, брат, сестра, начелник, професор, министар, љекар било да си шта на овој земљи, пробај да будеш слуга и биће ти живот лакши“, поручио је владика Григорије.

Чланак ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Бити први не значи владати над неким, него бити слуга свима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Празник Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца данас је обиљежен у његовом родном селу Мркоњићи код Требиња, гдје је служена Света литургија и одржано народно саборовање.

Прослава у родном селу једног од најпоштованијих светитеља окупила је велики број вјерника из Херцеговине и ходочасника из других крајева, који 12. маја традиционално долазе у спомен-цркву Светог Василија, подигнуту на темељима његове родне куће.
Игуман манастира Завала Василије рекао је у обраћању вјерницима да је Свети Василије Острошки живио у тешком периоду Српске православне цркве и да његов подвижнички пут ка остварењу царства Божијег у себи и око себе свједочи о путу који води према васкрсењу и царству Божијем.

„Светитељево тело у манастиру Острог објављује чуда свједочећи да је светитељ жив и после смрти, што је доказ Христовог васкресења“, рекао је игуман Василије.

Он је подсјетио да је живот Светог Василија у младости био дубоко хришћански и да је увијек радио на добро цркве и поробљеног народа, те истакао да се тако и данас сав рад светитеља огледа у молитвама Богу за све људе који га поштују.

Након литургије и читања Акатиста Светом Василију Тврдошком и Острошком, вјерници су цјеливали митру Светог Василија.
Предсједник црквеног одбора села Мркоњићи Раде Бошковић позвао је све људе добре воље да помогну да се уреди родно мјесто великог светитеља на коме се сваке године окупља велики број вјерника из цијелог свијета.

„Највиши успјех и срећа нас Срба је када видимо да омладина у колонама долази на ово свето мјесто, да се диве и исконски моле Светом Острошком Василију“, рекао је Бошковић.

Требињац Илија Мастиловић каже да са породицом сваке године долази на молитву у Мркоњиће да се поклоне родном мјесту Светог Василија.

Према његовим ријечима, ово је велики празник за Херцеговину и све Србе без обзира гдје се налазили.
Соња Богићевић у Мркоњиће је дошла из Крагујевца и истиче да је први пут овдје, али да има жељу да дође и наредне године године, док Данка Спаић из Херцег Новог сваке године долази са породицом.

На прославу у Мркоњиће стигли су и ходочасници који су прије неколико дана отишли пјешке из херцеговачких општина у манастир Острог да се поклоне највећем српском светитељу.

За њих је овај празник нешто најузвишеније, а одлазак на свето мјесто незабораван и неописив осјећај.
Испод старог стабла кошћеле, за које се тврди да потиче из доба Светог Василија, приређен је културно-умјетнички програм и народно весеље.

И ове године је до Мркоњића организован бесплатан аутобуски превоз из Требиња.
Мошти Светог Василија Острошког чувају се као велика светиња у манастиру Острог у Црној Гори, гдје им се поклањају вјерници свих религија.

Свети Василије Острошки рођен је у селу Мркоњићи у Поповом Пољу 1610. године, под крштеним именом Стојан, од мајке Анастасије и оца Петра Јовановића.

Замонашио се у требињском манастиру Успенија Пресвете Богородице, гдје је започео живот подвижника.
Као епископ захумско-херцеговачки и скендеријски живио је у манастиру Тврдошу. Када су Турци разорили Тврдош, преселио се у манастир Острог, гдје је наставио подвижнички живот и упокојио се 1671. године.

Чланак СЛАВА МУ И МИЛОСТ: У Мркоњићима обиљежен празник Светог Василија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Википедија

Српска православна црква и народ данас славе празник Светог Василија Острошког, чије се мошти као велика светиња чувају у манастиру Острог, у Црној Гори, и место су ходочашћа за вернике свих религија.

Острошку спосницу са чудотворним моштима, у којој је за живота боравио свети Василије, посећују и хришћани и муслимани подједнако верујући у њихову моћ исцелења.

Свети Василије Острошки рођен је у селу Мркоњићи, у Поповом пољу у Херцеговини, одакле је отишао у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице где се замонашио и започео живот подвижника.

Као епископ захумско-херцеговачки и скендеријски живео је у манастиру Тврдошу, служећи православној вери и ћувајући своје вернике од турских свирепости.

Фото: Новости

Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог, где је наставио подвижнички живот и где се упокојио 1671.

Манастир је добио име по брду које се уздиже изнад њега и подељен је на Горњи и Доњи Острог, где верници долазе на поклонење светитељу, посебно на пазник Духова, 50 дана по Васкрсењу. Манастир Острог, чије су светиње вековима зидали верни приложници, не може се мерити по архитектури и фрескама са великим средњевековним манастирима, али им је раван по својој духовној снази.

Српска православна црква слави светог Василија Острошког сваке године 12. маја (29. априла, по јулијанском календару).

Чланак ИСЦЕЛИТЕЉ, ЧУДОТВОРАЦ: Данас је празник Светог Василија Острошког се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао је данас да ће Митрополија сарађивати са институцијама за заштиту културног блага у Црној Гори када на њихово чело буду постављени стручни људи.

Владика Амфилохије је рекао да је Митрополија црногорско-приморска била принуђена да изврши грађевинске поправке у манастиру Острог због тога што је постојала опасност да се сруши ћивот Светог Василија Острошког, саопштено је из Митрополије.

„Напали су ме због тога, чак и забранили радове јер их нисмо питали. Кога, међутим, да питамо? Да нисмо то урадили прошле године, срушио би се ћивот Светога Василија Острошког. А, да чекамо њих годину, двије, три, да они нама одговоре, па да нам онда дају своје услове, е па неће бити тако“, поручио је владика Амфилохије.

Он је истакао да Црква поштује државу. „Нека држава постави стручне људе на чело институција за заштиту културног блага, па ћемо онда сарађивати. Црква има такве људе, стручњаке, најбоље архитекте, археологе, најбоље зналце које ангажујемо“, навео је митрополит Амфилохије и додао да нису само из Црне Горе него су ангажовани од Италије до Србије.

Митрополит црногорско-приморски навео је да Митрополија због два разлога није питала надлежне државне органе за дозволу да обнови манастирску цркву Светог Георгија на Космачу, острвцету на Скадарском језеру.

„Признајем, нисмо их питали. Прије свега, зато што они у Бога не вјерују. Како они уопште могу размишљати о томе како треба градити, обнављати и чувати храмове ако у Бога не вјерују“, навео је митрополит црногорско-приморски поводом континуираних оптужби да Српска православна црква девастира црногорско културно благо.

Он је објаснио да онај који не познаје суштину и смисао храма, не може знати ни како треба чувати тај храм.

„Друго, за такве су храмови камење из прошлости које само треба конзервирати“, рекао је владика Амфилохије и додао да то што је Митрополија црногорско-приморска учинила са Космачом, исто је учинила са свим манастирима на Скадарском језеру који су били претворени у рушевине „по којима су својевремено пландовале и цркавале козе“.

Он је објаснио да је свуда на таквим мјестима писало да је тај „споменик“ под заштитом државе. „Гдје год стоји тај натпис, гарантовано се види рушевина“, рекао је владика Амфилохије.

Он је напоменуо да је Црква у почетку добро сарађивала са црногорским Заводом за заштиту споменика културе, све док су на његовом челу били заиста стручни људи. „Међутим, кад су касније почели да по партијској линији постављају директоре Завода и Управе, ствари су постале другачје. Сад они хоће да уче нас како треба да чувамо ћивот Светог Василија Острошког“, нагласио је митрополит Амфилохије.

Министарство културе Црне Горе прихватило је раније налог Управе за инспекцијске послове којим је Српској православној цркви у Црној Гори забрањено да настави радове на реконструкцији манастира Острог.

Радови су, како је наведено, извођени без конзерваторског пројекта. Инспекција је одобрила радове на ојачавању темеља манастира, али не и поплочавање неких површина и начин адаптације помоћних просторија.

Чланак МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: Да нисмо урадили поправке у Острогу, срушио би се ћивот Светога Василија Острошког се појављује прво на ИСКРА.