Фото: pravoslavie.ru

У свом интервјуу за Синодално информативно-просветитељско одељење УПЦ Његово Блаженство митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије је одговорио на питања о разлозима због којих Руска Православна Црква не учествује на Свеправославном Сабору, који је требало да почне са радом 19. јуна ове године. Такође је изложио своје мишљење о томе да ли криза у припреми за Сабор може утицати на ситуацију у верском животу Украјине и светском Православљу.

– Ваше Блаженство, који је био коначни разлог за доношење одлуке Руске Православне Цркве да не учествује на Сабору који је планиран за празник Свете Тројице?

– Данас се свет развија у новом облику. Постепено нестају политичке и економске границе којима су се ограничавале поједине државе и гради се једна велика велесила која ће обухватити цео свет. У овом новом облику људског постојања, нажалост, није предвиђено место за Православну Цркву.

То нас брине и трудимо се да пронађемо за себе место где бисмо могли легално да постојимо.

Прво што треба учинити јесте да се створи орган управе Православне Цркве која је заступљена у целом свету. Пошто је Православна Црква Саборна Црква јасно је да такав руководећи орган треба да буде Сабор у који би улазили представници Цркава из разних крајева света. Сад је управо у току први покушај да се створи такав Сабор.

Нажалост, први покушај је био неуспешан. Документи који треба да буду изнети на разматрање на Сабору, након што су их проучили наши верници, нису издржали критику. Читав низ Помесних Цркава је дао своје предлоге за побољшавање ових докумената. Сличне предлоге дао је и Свети Кинот Свете Горе Атон.

Наша Црква је покушала да учини све како би кориговала саборска документа, али се то, нажалост, није остварило. Зато смо се придружили предлозима оних Цркава које сматрају да Сабор треба одложити за касније и да га треба одржати онда кад буду дорађени документи који на њему треба да буду размотрени и усвојени.

Ако саборска документа не буду противречила православном вероучењу које је потврђено на седам Васељенских Сабора и на свим благочестивим Саборима за које зна наша историја, Сабор, који буде сазван ради усвајања ових докумената ће заиста показати свету лепоту и величину православне вере и свима ће показати наше јединство у истини.

– Да ли је Свети Синод имао наду да свеправославни консензус ипак може бити постигнут пре почетка Сабора?

– Да, наш Свети Синод се надао да ће православни консензус (односно сагласност) бити остварен и наша Црква је до последњег момента чинила све што је било у њеној моћи да се то деси.

Нажалост, десило се оно што се десило. Али не губимо наду. Процеси на очувању Божије истине и уједињења свих око ове свете истине су дуги и на њима треба марљиво радити, али се уз Божију помоћ све може учинити.

– Иако Константинопољски патријарх лично није давао никакве званичне изјаве поједини клирици ове Цркве већ говоре да ће се остале Помесне Цркве ипак окупити на Криту 19. јуна. Да ли овај скуп можемо сматрати Великим и Светим Сабором, као што је то првобитно очекивано?

– Можда ће бити управо тако да ће се окупити представници само појединих Православних Цркава, али овај скуп онда неће бити Велики и Свети Свеправославни Сабор, већ само конференција појединих Православних Цркава, дакле, његове одлуке неће бити од свеправославног значаја.

– Уочи Сабора много се говорило о такозваном «украјинском питању» на њему. Недавно смо сазнали да је група народних посланика овим поводом припремила обраћање у име Врховне Раде патријарху Вартоломеју. Да ли ће по вашем мишљењу криза у припреми за Сабор утицати на ситуацију у украјинском Православљу?

– У Правилнику Сабора није било речи о верској ситуацији у Украјини. Црквени расколи који представљају плод људског греха присутни су у скоро свим Помесним Црквама. Они се лече на исти начин као и грех – покајањем.

Не мислим да тешкоће у припремама за Сабор треба да изазивају код Помесних Цркава жељу за осветом. Ако кренемо тим путем већ данас можемо сахранити будућност Свеправославног Сабора. Мислим да то сви схватају, зато што не сме бити упада једне Цркве на канонску територију друге.

А што се тиче обраћања Константинопољском патријарху Вартоломеју од стране неких народних посланика наше државе, оно представља директно кршење статуса односа између државе и Цркве. По нашим законима Црква је одвојена од државе, а држава од Цркве. Мешање неких посланика у послове Цркве представља директно кршење државног закона. Овим посланицима бих посаветовао да боље размисле како да извршавају своје директне обавезе које имају према нашем народу, а црквена питања ће Христос, Који је Глава наше Цркве решити и без њих.

Што се тиче украјинског Православља могу да кажем следеће: кад се политичари не би мешали у наше поблеме одавно бисмо нашли пут ка јединству

Са руског Марина Тодић

Чланак МИТРОПОЛИТ ОНУФРИЈЕ: Овај скуп неће бити Велики и Свети Свеправославни Сабор се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг/ Н.Jовановић

Свети архијерејски синод Српске православне цркве /СПЦ/ саопштио је послије данашње сједнице да се СПЦ припрема за долазак на Свеправославни сабор на Криту, али да ће бити присиљена да га напусти, ако се на том засједању не размотре проблеми и питања не само Српске цркве, него и других које су отказале учешће на Сабору.

„Ово није никаква претња ни уцена, него доследно спровођење става и одлука Светог архијерејског сабора СПЦ одржаног у мају“, наводи се у саопштењу Његове светости патријарха српског Иринеја, који предсједава Светим архијерејским синодом.

У саопштењу се додаје да СПЦ износи ове ставове, у духу црквене и пастирске одговорности, са надом у просвјећујуће дејство Светог духа.

У саопштењу се изражава нада да ће „Велики сабор Православне цркве, ако Бог да, бити одржан у Православној академији на Криту од 17. до 26. јуна ове године“.

Напомиње се да је Свети архијерејски синод у проширеном саставу донио овакву одлуку на свом данашњем засједању, одржаном у Српској Патријаршији у Београду, с обзиром на ситуацију насталу послије одржавања редовног Светог архијерејског сабора СПЦ.

Имајући свијест о величини и значају Сабора, СПЦ истиче да жели да у духу црквоградитељства допринесе да и овај свети и велики сабор испуни критеријуме и мјеру истинских сабора из историје Православне цркве и оправда свој назив.

Са друге стране, СПЦ захтијева да проблеми и питања не само Српске цркве, него и оних најсветијих цркава, које су отказале своје учешће на Сабору, морају бити разматрани на овом сабору.

С тим циљем, СПЦ сматра да свети и велики Сабор треба да траје док се сва питања не размотре и он не може бити талац унапријед срочених и октроисаних правилника, јер, тек се са пуним консензусом Сабор може сматрати светим и великим.

СПЦ инсистира на томе да сабрање на острву Криту буде почетак саборског процеса, да се постављена питања рјешавају у његовом току и у духу саборно-васељенског предања Цркве Христове.

„Уколико цркве које су већ присутне на Сабору, на челу са Васељенском патријаршијом, истрају у ставу да одсутне цркве без стварног разлога бојкотују рад Сабора и уколико већ присутне цркве одбију да узму у разматрање сва постављена питања, проблеме и несугласице, представници СПЦ на Сабору биће, нажалост, присиљени да напусте заседање и да се на тај начин придруже црквама које су већ одсутне“, истиче се у саопштењу.

Чланак БЕОГРАД: СПЦ се припрема за долазак на Свеправославни сабор на Криту, али… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

За 19. јун ове године било је планирано отварање Свеправосалвног Сабора на Криту. Сад је већ јасно да се високи скуп православних епископа неких помесних Православних Цркава који ће се тамо можда окупити, никако не може назвати свеправославним. Бугарска, Грузијска и Антиохијска Црква су одбиле да учествују на њему. Српска је предложила да се Сабор одложи, а да се у међувремену реше настали проблеми. Сличну иницијативу је покренуо и Московски патријархат. У супротном случају ни наша делегација неће моћи да учествује на критском Сабору – управо такву одлуку је донео Свети Синод Руске Православне Цркве који се у понедељак окупио на ванредном заседању.

Како је настала таква ситуација и који су разлози за то што је читав низ Православних Цркава одбио да учествује на Сабору, на чијој припреми су се све Помесне Цркве трудиле у току више од пола века, надајући се да ће у њему видети победу братске љубави?

Почећу од неопходне констатације: Сабори су норма црквеног живота Свака Помесна Црква редовно одржава Саборе на којима се решавају питања живота у њој и односи с другим Црквама. Негде, у зависности од устаљене традиције, на њима учествују само архијереји, негде осим архијереја – свештенослужитељи, монаси и мирјани…

Идеја о сазивању Свеправославног Сабора, на којем би учествовале све Помесне или аутокефалне (административно међусобно независне, али које имају евхаристијско општење) Православне Цркве родила се почетком 60-их година ХХ века и диктирана је пре свега жељом да се посведочи јединство Васељенског Православља. Уједно, Сабори оваквих размера нису одржавани већ преко хиљаду година и за то време се накупио велики број садржајних питања која треба размотрити А и правилник о сазивању и одржавању оваквих сусрета у савременим условима је захтевао темељну припрему – кад је реч о оваквим питањима нема ситница.

Руска Православна Црква је од самог почетка активно учествовала у предсаборском раду, којим је тада руководио митрополит Никодим (Ротов), чији секретар је својевремено био Његова Светост патријарх Кирил. Шездесетих година ХХ века планирано је да се на дневном реду Сабора који је био у припреми нађе целих сто тема. И наша Црква је све ове теме у потпуности обрадила. Узгред речено, Руска Црква је била једина која се толико садржајно потрудила око сваке ове теме. Нажалост, крајем 1970-их година је списак питања која ће бити разматрана на Сабору смањен на… десет. Оваква радикална промена није могла да обрадује Московски патријархат, али је жеља да се Велики Сабор ипак одржи и да се покаже јединство Православља била јача.

У току следећих година више пута су се појављивале нове препреке и паузе у предсаборском раду повезане с различитим околностима, како у међународним, тако и у самим међуправославним односима, због чега се протеклих 55 година не могу назвати годинама непрекидне припреме за Сабор. Што се тиче тема, на дневном реду их је остало свега шест. Пошто су све формулисане још 1960-их година, данас не можемо рећи да су најактуелније и најнасушније. Да, у њих спадају важне (узгред речено, оне су изазвале највише спорова) «Мисија Црква у савременом свету» и «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света». Али међу темама нема актуелних питања као што су прогони хришћана у савременом свету, криза породице, биоетика…

Узгред речено, о споровима: нацрти шест докумената су објављени након што су их прелиминарно одобрили поглавари Цркава у јануару ове године. Објављени су на инсистирање Руске Цркве – ради разматрања у Помесним Црквама. Ово разматрање је показало да текстови нису идеални: читав низ Цркава, укључујући и Руску, упутио је своје исправке за које је планирано да се размотре и по могућству унесу пре Сабора – правилник искључује дискусију на Сабору. Оваква ситуација у погледу тема такође је изазвала много спорова и питања, али је и овде Руска Црква покушала да усклади различите приступе и да саслуша све. Све због тога како би Сабор могао да се одржи.

Наша Црква је активно учествовала у разматрању облика планиране манифестације. На пример, предлагали смо да на Сабору – ако већ треба да буде први догађај таквих размера у току многих векова – учествују сви епископи свих Православних Цркава којих данас има око 700. Нажалост, ова иницијатива није подржана. Једино што је постигнуто захваљујући предлозима Руске Цркве јесте да се прошири састав делегација на 24 члана плус поглавар Цркве уместо 12, колико је првобитно планирано.

Дакле, у току припреме за Сабор испољили смо флексибилност, излазили смо у сусрет жељама сабраће из других Цркава пошто смо били покренути духом православног јединства и солидарности и пошто смо схватали да Цркве вековима живе у различитим историјским и друштвеним условима који се морају узети у обзир. У принципу, чинили смо све како би Свеправославни Сабор био одржан.

Одлука Синода Бугарске Православне Цркве од 1. јуна о одустајању од учествовања на Сабору на Криту довела је у сумњу његово одржавање и свеправославни статус. Међу разлозима је наведено то да на дневном реду предстојећег Сабора нема заиста актуелних тема које захтевају оперативно разматрање, да постоје несугласице међу Црквама у погледу претходно одобрених нацрта докумената, као и немогућност да се по усвојеном правилнику редигују текстови у току рада Сабора и др.

Московски патријархат је и у овој ситуацији уложио све напоре за успешно решавање настале кризе: Синод Руске Цркве је на заседању 3. јуна предложио да се сазове и одржи ванредно Свеправославно предсаборско саветовање ради разматрања настале ситуације и усаглашавања нацрта докумената. Овај предлог је вероватно представљао једину реалну варијанту за излазак из ћорсокака у који је доспела припрема за Сабор. Међутим, Константинопољски патријархат је игнорисао наш предлог. После ове одлуке Фанара уследила су одустајања од учествовања на Сабору од стране Антиохијског патријархата и Грузијске Цркве, а Синод Српске Цркве је предложио да се Сабор одложи.

Настала ситуација, за разлику од других горе описаних тема за дискусију, искључује сваку могућност компромиса: или на Сабору учествују све Цркве, или он није Свеправославни – tertium non datur. Неспремност Константинопољског патријархата да ступи у дијалог са Црквама ради отклањања узрока због којих су одбиле да учествују на Сабору, одсуство жеље да се размотре предлози за регулисање ситуације, неизбежно, али предвидиво, снижавају статус критског сурета, ако се он ипак одржи, на ниво међуправославног саветовања, а такође доводе у питање обавезу свих Православних Цркава да спроводе одлуке које на њему буду донете.

Ипак, нема потребе да се пре времена сахрањује јединство православног света. Хиљаду година прекида није мали период, зато не треба говорити о смрти саборности (као што су неки пожурили), већ о трагању за механизмима њене реализације. За сада нема разлога за драматизовање настале ситуације: препреке које су се појавиле на путу до Сабора су озбиљне, али уколико постоје добра воља и пажња у погледу забринутости свих Цркава, оне могу бити отклоњене. Јер данас нема ниједне Православне Цркве која се принципијелно изјашњава против обнављања улоге Сабора као норме међуправославног општења. Одржавање Свеправославног Сабора у будућности није само важно, већ је и сасвим могуће. Само ако постоји жеља. Руска Црква има ову жељу.

Са руског Марина Тодић
Владимир Легојда

Известия

Чланак ЗАШТО РПЦ НЕ ИДЕ НА КРИТ: Или на Сабору учествују све православне цркве, или он није свеправославни се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Услед дејстава Константинопољског патријархата у вези с одржавањем Свеправославног Сабора постоји опасност од настанка трагичног раскола

Тренутно односи између Константинопољског патријархата и других православних Помесних Цркава изазивају озбиљну забринутост у светлости најновијих и скоро скандалозно неделикатних корака Константинопољског патријархата који свим православним Црквама упорно намеће што скорије одржавање Свеправославног Сабора.

Надмено игноришући озбиљну забринутост Руске Православне Цркве и низа других Православних Цркава због неприпремљености и неусаглашености изузетно важних докумената Фанар (део Истамбула у којем се налази резиденција Константинопољског патријарха – ред.) очигледно тежи томе да учврсти право на диктирање своје воље. И то у најважнијој области – у канонским формулацијама, због чега постоји опасност од настанка трагичног раскола унутар Православља.

Московски патријархат је директно изражавао своју забринутост због таквог развоја догађаја и упозоравао је на драматичне последице игнорисање мишљења других Цркава православне икумене.

Међутим, не гнушајући се чак ни уцене, Константинопољска патријаршија очигледно жели да угуши вољу, да наметне одлуке које ће изазвати дубоко разочарење и довести у опасност јединство православног света, које је изузетно важно у доба васељенске апостасије и офанзиве на хришћанство у целини.

Бугарска Православна Црква је већ званично по одлуци Синода одбила да учествује у планираном Сабору образложивши то неприпремљеношћу и неслагањем с низом важних формулција које су изнете у програму форума. То више није звонце, већ је звоно за узбуну – изузетно озбиљан ударац по јединство, који ипак није зауставио Константинопољ.

У таквој ситуацији која представља опасност од избијања историјске драме раскола Московски патријархат је предложио једини спасоносни пут – да се одмах сазове ванредно саветовање пре планираног Свеправославног Сабора и да се заједно размотре сва спорна документа и формулације уколико то буде потребно ради канонске чистоте, као и да се истовремено ради очувања јединства изузму одређена документа или формулације.

А шта чини Константинопољска Црква? – Изражава безапелационо одбијање и надмено демонстрира свој став о потчињавању свих Цркава управо фанарским структурама, које су се у историји ХХ века показале као спроводник и екуменизма, и западног утицаја, пре свега англосаксонских сила.

Гушење воље и самосталности Помесних Православних Цркава и гушење улоге Руске Цркве у светском Православљу представља важан елемент антируске политике данашњих недобронамерника Русије, који одлично схватају улогу Цркве у руском друштву.

И није случајно то што се управо сад намећу неприпремљене одлуке Свеправославног Сабора уз рачунање на то да ће се учесници сложити због страха од раскола.

Притисак англосаксонских ревнитеља «сопствене искључивости» на Констанинопољску Цркву има дугу историју.

Фанарске структуре су с времена на време истицале идеју Свеправославног Сабора од 20-их година кад је упркос многим канонским правилима и отвореном негодовању дела епископата на престо Васељенског патријарха узведен Мелетије Метаксис за којег сви извори у најмању руку кажу да је модерниста, екумениста, иницијатор раскола због увођења новог календара, а многи помињу да је био високи члан низа тајних друштава. Сав црквени живот овог штићеника англосаксонског света пре него што је био изабран за патријарха, па чак и после тога, праћен је скандалима и свргавањем (које је поништено због политичког притиска) због оптужби за кршење канона и изазивања црквеног раскола.

Тако нешто је било могуће само због Првог светског рата и краха православне руске империје.

Историчарима је познато да је у току целог XIX века Грчку Цркву финансијски подржавала управо Русија и царска породица лично. Након стицања независности први владар Грчке је 1827. године постао Јанис Каподистрија, који је у Русији био на дужности министра иностраних послова. Снажан утисак оставља посланица Николаја I Јанису Каподистрији на скоро 50 страница, где цар дајући финансијску помоћ невиђених размера независној Грчкој саветује да се она не користи за топове, већ за образовање грчког клира и грчког народа, за православно васпитање националног образованог слоја!

После револуције у Русији САД и Британија су на све начине покушавале да успоставе контролу над грчком политиком од 20-их година, што се испољавало у свим драматичним етапама ХХ века до данашњег дана. Британија и САД су помагале прозападну владу и директно су се мешале у случају постојања и најмање опасности од тога да на власт у Грчкој дођу проруске снаге. Труманова доктрина из 1947. године је била директно усмерена на стварање база и увлачење у свој блок Турске и Грчке која је постала животно важан елемент широке евроатлантске «зоне задржавања». САД и Британија су посвећивале огромну пажњу сарадњи између грчких политичких снага и свог политичког истаблишмента, па чак и ЦИА.

У земљи као што је Грчка став Цркве је имао огроман утицај на политичку оријентацију земље.

Због тога је пажња посвећивана и Васељенској патријаршији која се после Првог светског рата и руске револуције нашла у сиромашном и рањивом положају на територији Турске. Притом је прво кемалистички, а после Другог светског рата «атлантски» Истамбул у својој псеудодемократској улози постао подједнако вредан инструмент англосаксонске политике као својевремено Висока порта.

А западну оријентацију је од 20-их година на најбољи начин оваплоћивао рођак Елефтероса Венизелоса грчког премијера после Првог светског рата, нови патријарх Мелетије Метастакис, који је поздрављао новачење и који је у Константинопољску Цркву увео нови календар изазвавши раскол у сопственој Цркви.

Наредних деценија, без обзира на љубав грчког народа према Русији, а посебно, ма колико то чудно било – левичарских снага (узгред речено, у Грчкој то нису атеисти) Васељенски патријархат је био завистан пре свега од Запада, доследно је био склон екуменизму и на овај или онај начин је пропагирао идеју свеправославног сабора ради поновног утврђивања своје главне улоге од 1961. године.

У садашњим условима ова идеја би само под једним условом могла представљати снажан стимуланс за јачање Православља у свету, а то је строга одбрана канонске чистоте и непоколебљиво јединство Помесних Православних Црквава, за шта се доследно залаже Руска Православна Црква

Садашњи став Фанара изазива забринутост и недоумицу. Цркви су као никад до сад потребни наша подршка, вера и молитва, и наше поверење.

По материјалима «Аргументи и факти»
Наталија Нарочницка
Са руског Марина Тодић

Столетие.Ru

Чланак УОЧИ СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА: Због деловања Константинопољског патријарха прети трагични раскол се појављује прво на ИСКРА.