Стојадин Мирковић (Фото: ИН4С)

Звао се Стојадин Мирковић. Година- тек 19.

Питомо, поштено и храбро дете из домаћинске и кућевне фамилије.
Оправили су га отац и матер за војску те ’90. године- ваљало је одслужити домовини па имању, такав је вазда ред био у Срба, а Мирковићи, домаћини, рекох, из Горње Лесковине више Ваљева…било их је под плодном црницом колико и над њом. Више је генерација пало по шанчевима него по њивама, за плугом…

Звао се Стојадин Мирковић! Имао је већ 19 година, момчина…имао је тек 19 година, дете…довољно да преузме имање на тежачке руке кад се врати из армије, премало да отац и мајка преузму сандук с оним што је остало од…

Памтиш ли га Србијо?!
Слабо, ако је среће, а за сунчаних дана какав је овај ни толико…
Био је само Стојадин Мирковић, војник, војна пошта- Бјеловар, сељаче из забити више Ваљева, неке Лесковине, под ноктима вазда земље на коју тежак замирише како се роди…
Бјеловар, 29. септембар 1991. године!

Диван дан за умирање, још се лето копрцало јесени…дал је и у Горњој Лесковини било тако, мада планина је то, омрази рано, тешко се и успети кад ударе ветрови, а камоли изнети сандук с оним што је остало…

Памтиш ли га Србијо? Стојадина Мирковића! Хероја тишине и сенке.Сељаче, тврдоглаво и непослушно, море, укопало се то и не мрда иако мајор комадује дриугачије!
Мајор Милан Тепић!

Заповедио је војсци да се склони, да га остави, да се склоне, да одрасту, остаре, ал Стојадин ко Стојадин- „непослушан“ на претке, ено им крајпуташа на Церу, Колубари…

Мајор је заповедао, али залуду, није имао коме, сељаче кад намери нешто пре ће буква узмаћи њему него што ће је он заобићи…

Бјеловар- 29. септембар 1991.- град је задрхтао од експлозије!
Благ, сунчан дан је узмакао ко да свануо није…
Боље да није, барем не такав, данас би Стојадин имао…па сину би ил кћери можда спремао свадбено ру’о…

Памтимо ли га, Србијо?!

Можда за овако сунчаног дана, једнако дивног за умирање, сећања углавном!Нема везе, сутра је већ нови дан- нова нафака да заборавимо Стојадина, јер хероја, Боогу хвала, имамо, баш као и довољно дана да их заборављамо…

Геџа је то, тврдоглаво ко јуне, одбио команду да одрасте и остари али не мари, ту смо ми а док је нас стариће- сећање, прича, запис о једном 29. септембру и неком тамо Стојадину Мирковићу који је у Бјеловару страдао уз свог мајора поставши- крајпуташ памћења.

Чланак ГОДИНА ТЕК – 19: Памтимо ли Стојадина Мирковића?! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Синоћ је у Књижари Матице српске у Подгорици, у организацији Уније за неутралност Црне Горе, одржана трибина поводом сјећања на мајора Милана Тепића и војника Стојадина Мирковића.

На дан 29. септембра прије 25 година мајор Милан Тепић дигао је у ваздух, са 170 тона експлозивних средстава, складиште борбених средстава „Барутана“ у селу Беденик, недалеко од Бјеловара, како би спријечио да га преузму припадници Збора народне гарде. Уз њега је страдао и деветнаестогодишњи војник Стојадин Мирковић, који, упркос Тепићевој наредби, није хтио да се преда, док је хрватска страна потврдила губитак 11 својих војника.

На трибини одржаној на двадесетпетогодишњицу погибије Тепића и Мирковића, говорили су свештеник Предраг Шћепановић, Гојко Раичевић, предсједник Уније за неутралност и Милисав Поповић, учесник у рату од 1991. до 1995, а трибина је отворена видео прилогом о херојима Тепићу и Мирковићу.

„Данас је 29. септембар − дан који носи спомен о којему ће, надамо се, макар наши потомци учити из историјских уџбеника и читанки. На данашњи дан од заборава чувамо наше војнике и старјешине који су настрадали супротстављајући се знатно надмоћнијем непријатељу, борећи се часно и храбро, показујући непријатељу на шта су спремни када бране оно што је најсветије. Наша је обавеза да их спомињемо данас и довијека као наше хероје, као наше узоре“, казао је предсједник Уније за неутралност Гојко Раичевић.

Он је нагласио да осим моралне обавезе чувања хероја од заборава, постоји и обавеза да се на данашњи дан упуте неке важне поруке.

„Прва је упућена онима који планирају да непозвани газе ову земљу; њима поручујемо да свака наша генерација има и свога Милана, и свога Стојадина. Друга је упућена нама, да не бисмо заборавили да их славимо, памтимо и помињемо као наше најбоље људе и јунаке, од Обилића и Синђелића, Танаска Рајића, Богдана Жерајића, Гаврила Принципа и Драгутина Гавриловића, све до најновијих хероја и мученика − мајора Милана Тепића, војника Стојадина Мирковића и потпуковника Миленка Павловића“, казао је он, додајући да као што памтимо њих, памтимо и прву жртву НАТО бомбардовања у Црној Гори, у Даниловграду, војника Сашу Стајића, полицајце, војнике и официре Драгана Бјелановића, Предрага Леовца, Марка Аврамовића, те Милицу Ракић, Мирослава, Оливеру и Јулију.

„Нека нам опросте сјени Мајора Тепића и војника Мирковића што их вечерас помињемо“, почео је своје излагање свештеник Предраг Шћепановић.

Свједочећи о јунаку Тепићу, отац Предраг Шћепановић је испричао аманетну анегдоту, по којој је Тепић својој породици, жени, ћерци и сину казао: „Када видите небо над Бјеловаром да се црни, знајте да сам погинуо.“

Присутни су имали прилику да од оца Предрага Шћепановића чују о голготи српског народа и војске током прошлости, као и животопис Тепића и Мирковића.

Он је подсјетио да је седемдесетих година прошлог вијека, током економске миграције са простора бивше Југославије отишло милион и по људи, што, како је навео отац Предраг, треба да подстакне оне југоносталгичаре на размишљање о томе колико је заправо била срећна та држава.

Тог дана, 29. септембра у рану зору кренуо је напад, о коме је детаљно говорио отац Предраг, а његово свједочење можете чути на видео снимку који прикључен тексту.

„Молим се Богу да се роди неки нови Његош, који ће знати да опјева подвиг наших вечерас помињаних хероја, чије ме јунаштво надахњује, надима груди, нагони на тугу и сузе, али и чини поносним што припадамо истоме народу, а њихове душе ће свијетлити у Бјеловару док се не роди неко ново покољење које ће знати да цијени жртву мајора Тепића и војника Мирковића“, казао је он.

Молебан за почивше хероје услиједио је након говора оца Предрага Шћепановића.

Након њега говорио је Милисав Поповић, учесник у рату од 1991. до 1995. године, свједочећи о патњама које су у тим годинама задесиле војску, али и народ у рату, истакавши да нема нити болнијег нити часнијег повода за скуп од овог вечерашњег.

Он се, присјећајући се војничких заклетви као највећих светиња, осврнуо и на ондашњу власт, која је, како је казао, била родољубива; „то су исти ови данашњи ликом, али не и дјелом“, казао је он, додајући потом емотивно свједочење о борцима добровољцима из Црне Горе и начину на који је власт третирала повратнике из рата.

Чланак ПОДГОРИЦА: Трибином „Хероји не умиру“ одата почаст мајору Тепићу и војнику Мирковићу се појављује прво на ИСКРА.