Београд: Просвјета – округли сто (Фото: СРНА)

Српски идентитетски критеријуми – језик, писмо, култура, традиција и историја доведени су у питање у глобализму, чији критеријуми за ништење српског писма и језика представља пут за ништење Срба као народа, речено је на округлом столу који је данас организовало Српско просвјетно и културно друштво /СПКД/ „Просвјета“ у Београду.

На скупу о теми „Српски идентитет-критеријуми у епохи глобализма“, одржаном у Вуковој задужбини, предсједник Управног одбора „Просвјете“ Милимир Мучибабић рекао је да је глобализам идеологија која се жели представити као космополитска, а у ствари је ново поробљавање.

Он је оцијенио да су у епохи глобализма, који је донио еру страха, несигурности у којој чињенице не значе ништа, доведени у питање српски идентитетски критеријуми – језик, култура, писмо, традиција и историја.

Мучибабић је истакао да су Срби једини народ коме глобализам или неолиберална парадигма државе укида све вриједности и ставља под посебну лупу дуплих стандарда, односно „како на путу ка Европи треба да раде“.

„У том контексту референдум као основно демократско право не важи за све. Право на самоопредјељење које припада само народима, даје се националним мањинама, а ускраћује Србима у Хрватској и у БиХ“, рекао је Мучибабић.

Он је истакао да за Србију и Србе не важи ни принцип неповредивости државних граница суверених земаља, као ни принцип на којем почива грађанско друштво о томе да је својина светиња.

Историчар Милош Ковић рекао је да су Срби као народ већ прошли кроз доба покушаја да се допадну и личе на неког другог, а сада су на прагу нових таквих покушаја уподобљавање себе да би се свидјели Западу.

Ковић је указао да је данас у свијету на дјелу притисак англосаксонске културе који се назива глобализација, а у ствари је колонизација читавог свијета, у коме се Србима намеће потпуно колонизовани вид српске културе.

„У 100 година које су за нама, Срби су заиста својски покушавали да се одрекну свог изворног дела идентитета, да би се некако интегрисали у југословенску политичку заједницу. Сада смо на прагу нових покушаја да се опет с неким уједињујемо, да се опет некоме допадамо и као гуске у магли покушавамо да уђемо у ЕУ чија су врата затворена“, закључио је Ковић.

Лингвиста Милош Ковачевић рекао је да су глобализациони процеси који се данас одвијају против Срба, ћирилице и српског језика, мало другачији него у прошлости, када су на једној страни били Срби, а на другој њихови непријатељи.

„Данас се сукоб са српским националним интересима води изнутра. Тако су пронађени подобни Срби, који би да промијене Србе и да од традиционалних Срба, са њиховим језиком и писмом направе такозване `Евросрбе`“, рекао је Ковачевић.

Сада ти „Евросрби“, како објашњава Ковачевић, ниште статус ћирилице и залажу се за заједнички језик, да се све помијеша, а онда касније, пошто је то све настало из српског језика, да се направи својеврстан компромис са нечим са чиме нема компромиса, јер је то основ српског идентитета.

Ковачевић је указао да данас у српским институицјама не постоји скоро ниједан назив који носи атрибут „српски“ и упозорио на опасност од негирања термина „српски“.

„Све српско треба свести на Србију и укинути сам термин српски, јер се тиме одваја Србија од осталих српских дијелова, а српски језик се своди буквално на језик Србије који се тиче само самих Срба. Будући да је Србија само територијални оквир, онда се поставља питање да ли је то глобализационо најбољи пут за ништење српских националних идентитета“, навео је Ковачевић.

Он је истакао да глобализам „ништи нације“ и да постоји тенденција генералног залагања за истину, „а заправо партикуларно, кад се говори о Србима, та истина се поништава на штету српског народа“.

„Зато су заправо критеријуми глобализма за ништење писма и језика прави пут за ништење Срба као народа, који почива на идентитетским критеријумима. И прављење европских Срба значи прављење несрба од Срба“, закључио је Ковачевић.

Чланак НОВО ПОРОБЉАВАЊЕ: Српски језик и писмо доведени у питање у епохи глобализма се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Скандал невиђених размера у ионако распалом нашем фудбалу: челници Новог Пазара поручили су Фудбалском савезу Србије да НЕ РАЗУМЕЈУ СРПСКИ језик.

Нови Пазар је један од клубова који је добио забрану регистровања нових играча од Дисциплинске комисије због нерегулисаних дугова према бившим фудбалерима и тренерима.

Ипак, Пазарци су нашли рупу у закону да изиграју ову забрану: затражили су од ФСС да им се одлука достави на бошњачком језику, јер ову на српском НИСУ РАЗУМЕЛИ, сазнао је Журнал.

ФСС ће због тога морати да ангажује преводиоца на босански језик и напише ново решење о забрани регистровања играча Новом Пазару. Па, када решење добије, имаће на њега право жалбе…

А, како ће то потрајати, клуб са обале Јошанице ће имати времена да лиценцира све нове фудбалере и са њима у тиму изађе у суботу на мегдан Црвеној звезди.

Комични српски фудбал, дакле, соучава се са још једном ситуацијом као из Летећег циркуса Монтија Пајтона…

Чланак ПИСМО ИЗ НОВОГ ПАЗАРА: Челници фудбалског клуба Нови Пазар поручили ФСС да не разумеју СРПСКИ језик! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/МЦ

Академик Матија Бећковић рекао је да су сви мали језици данас угрожени и сви се бране колико год могу и како знају и умију, док се српски језик и не брани, него се „још и потура“.

– Језик више брине о нама, него ми о њему, а знамо како је прошло све о чему смо ми бринули – рекао је Бећковић за „Блиц“.

Он је навео да је вријеме редуковало језик, свело га на двије до три ријечи, којима се, као неком врстом есперанта, цијели свијет споразумијева ријечима „супер“, „океј“ и „гив ми фајв“, а да свако ко говори више од те три ријечи „смара или је терорист“.

Бећковић је рекао да је „у наше вријеме подигнут устанак против људског говора и да се сматра да су све приче већ испричане и компромитоване“, те да би данас најбоље саговорнике могли пронаћи међу глувонијемима, као и да је знаковни језик тријумфовао јер му нису потребни ни лектори, ни коректори, ни преводиоци.

Одговарајући на питање шта би српској култури могло помоћи, Бећковић је рекао да би за почетак било најефикасније да лидери полажу испит на којем би добили диктат, који би показао колико њих би раздвојило „не могу“, написало „с разлогом“, а не „разлогом“ или „био“, а не „бијо“.

– Диктат би изгледао као сјеча кнезова. Али би из службе требало одстранити само оне који положе – додао је Бећковић.

Бећковић је навео да је најпопуларнији облик културе данас спорт јер је тијело побиједило дух, најславнија позорница је теретана, а врхунац љепоте су силикони.

– Искушеница новокомпонована целива икону надутих усана. Најпоштованија икона нашег времена је огледало. Пред огледалом се данашњи човјек моли богу – навео је Бећковић.

Он је напоменуо да су музеји затворени, галерије претворене у кафиће и посластичарнице, а сплавови постају домови културе, гдје се окупља елита.

– Власт је обновитељ и покровитељ свега о чему причамо. И за то добија највећу подршку. Земља све више личи на колосалну изложбу концептуалне умјетности, а свакодневни живот на перманентни перфморманс њених становника, само недостаје директан пренос – додаје Бећковић.

Чланак БЕЋКОВИЋ: Српски језик се и не брани се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Приштина је забранила уношење књига на српском језику на територију Косова и Метохије, па их службеници плијене на административним прелазима према централној Србији, пише „Блиц“.

Да је проблем ескалирао потврђује и допис „Пошта Србије“ од 2. јуна у коме је руководство наредило службеницима да морају упозорити клијенте, који желе да поштом пошаљу књиге на Косово и Метохију, да пошта неће сносити трошкове ако књиге на административним прелазима буду одузете.

Потпредсједник у приштинској влади Бранимир Стојановић рекао је за овај лист да су одузимања књига на административним прелазима до сада била спорадична, али да је то сада постало пракса.

Чак су и за сајамске манифестације били онемогућени српски издавачи да их доставе.

Стојановић каже да не постоји званична одлука владе у Приштини и да је могуће да је неко министарство донијело интерни акт о коме он није упознат.

У Канцеларији Владе Србије за Косово и Метохију нису упознати о овом поступку Приштине.

„Ако је Приштина увела такву забрану, онда би то био фашистички приступ њихове власти. Испитаћемо о чему је ријеч“, рекли су у овој канцеларији за „Блиц“.

Чланак ЧИСТ ФАШИЗАМ: Приштина забранила уношење књига на српском језику се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Фејсбук

Славна глумица Моника Белучи подржала је акцију „Његујмо српски језик“ коју организују и воде Секретаријат за културу, Филолошки факултет и Библиотека града Београда.

У ту сврху Моника Белучи се сликала са Правописом српског језика и ту слику је на свом Фејсбук профилу објавила Библиотека града Београда.

Акцију подржавају многи познати глумци, пјевачи, новинари а поруке ове акције већ су се нашле по билбордима широм Београда.

Чланак БЕОГРАД: Моника Белучи апелује да његујемо српски језик се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Директор Института за српски језик Српске академија наука и уметности /САНУ/ Срето Танасић упозорава да се посљедњих двадесетак година дешава преименовање српског језика с циљем мијењања националног идентитета и цијепања српског језичког простора.

„Цијепање српског језичког простора иде у прилог мијењању националног идентитета и преименовању Срба у друге новокомпоноване народе, а тиме и цијепању српског националног корпуса“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.

Танасић сматра да су „жбосански“ и жцрногорски језикж посебна имена једног језика који се традиционално звао српски језик“. Сви ти називи за српски језик, истиче он, дати су из политичких разлога, зато се и користи израз „политички језик“.

Новонастале државе или нације издвајају се језички, називајући свој књижевни језик, који већ постоји, посебним именом. Истовремено, нема посебног аустријског или бразилског језика…

„Ради се о књижевном језику који је Вук Стефановић Караџић, на основу источнохерцеговачког и шумадијско-војвођанског дијалекта, створио за потребе српског народа и његове културе“, напомиње Танасић.

Он указује да су Хрвати преузели тај језик, помоћу кога су објединили кајкавце, чакавце и све штокавце католике у данашњу хрватску нацију.

О „босанском језику“, оцјењује Танасић, не може се говорити као о посебном језику. Он напомиње да је некадашњи сарајевски професор Милош Окука, један од најпозванијих за језичке прилике у БиХ, недавно написао да је то „српски језик на хрватски начин“, желећи да каже да ту нема посебне варијанте.

Танасић истиче да је сам назив „босански језик“ некоректан, јер није изведен ни из имена народа Бошњака, па да се зове „бошњачки језик“.

„Очито су на дјелу претензије Бошњака да свој стандард наметну у цијелој БиХ као књижевни језик за све, док би српски и хрватски били нешто што је дошло са стране. Зато није ни чудо што тај назив не признају ни Хрвати“, наводи Танасић.

Наводећи да мијењање вјере, па и националног идентитета, не значи и заборављање матерњег језика, Танасић каже да је матерњи језик муслимана на овим просторима – српски, како су га дуго и звали, бар већина, који је онда добрим дијелом 20. вијека називан „српскохрватски језик“.

„Ако Бошњаци тако хоће да зову свој израз, нико их не може присилити да одустану од те намјере. Али, нико не смије присиљавати ни Србе и Хрвате да га зову тако, а не према узусима српског језика“, наглашава Танасић.

Танасић подсјећа да су у Србији поједини државни функционери признали „босански језик“.

„Сад је проблем што држава све чешће трпи притиске да се тај језик не третира само као политички језик, већ траже школство и судство на њему“, наводи Танасић и истиче да долази до апсурда, те онај ко је у Србији завршио школу, стекао одређену диплому на српском језику и добио посао, кад треба да плати казну полицајцу каже да – „не разуме српски језик“.

Танасић наводи да је могуће исправити ту грешку са увођењем „босанског језика“ у школе у Рашкој/Санџаку, тако што је потребно примијенити принципе који су утврђени у Европском документу, гдје пише да се мањински језик мора разликовати од већинског.

Нагласивши да је српски језик једна од најзначајнијих одредница српског идентитета, заједно са српском православном вјером, која не мора бити вјера свих Срба, Танасић подсјећа да су се као Срби изјашњавали и Меша Селимовић, Скендер Куленовић и многи други.

Танасић сматра да је враћање ћирилице питање части данашње генерације српских интелектуалаца и оцјењује да је ћирилица са српским језиком у основи српског идентитета и да су на њој створени споменици културе, који представљају сам врх европске културне баштине, као што је „Мирослављево јеванђеље“ и други.

„Један од начина да се Срби одвоје од своје националне културе и да се претворе у безличну масу јесте затирање ћирилице. Многи интереси се ту укрштају. То омогућава и лакше поткрадање српске националне баштине, што и даље траје“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.

Чланак ТАНАСИЋ: Враћање ћирилице питање је части данашње генерације српских интелектуалаца, затирањем ћирилице Срби се претварају у безличну масу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Познати књижевник Матија Бећковић у свом ауторском, аналитичком тексту, који је написао у свом препознатљивом стилу, описао је како би српски језик изгледао када би имао само две речи – јеботе и супер.

„Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу.

То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано. Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама?

Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије. Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова.

Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све.

Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница.

Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене.

Довољно је рећи “у-је” или “суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?!

Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас.

Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”. Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћутите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц.

Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано. С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија! Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.

Кад сам синоћ овде била
Јеботе!
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер“, завршио је Бећковић своје писмо.

Чланак ПИСМО МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА КОЈЕ ЈЕ ПРОЧИТАЛА ЦЕЛА СРБИЈА: Требају нам само две речи, супер и ј… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

На очувању српског језика требало би озбиљно да ради друштво у цјелини, посебно медији, а не само неке институције, изјавио је министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић.

Малешевић је рекао да је питање да ли је српски језик могуће очувати онако како се жели ако се дјелује само посредством институција.

Он је указао на свеприсутне латиничне натписе предузећа и других објеката, те нагласио да не вјерује да би нека фирма била мање позната или мање успјешна ако би назив истакла на ћириличном натпису.

„И то је очување српског језика. Недавно сам био у Русији гдје `Кока-кола` пише на ћирилици и Русима не смета да је пију, нити смета компанији `Кока-кола` да на тај начин истакне свој познати лого и изванредно послује на том тржишту“, рекао је Малшевић на Економском факултету, гдје је присуствовао предавању посвећеном српском језику.

Он је навео да и локалне заједнице могу стимулисати српски језик тако што ће смањити таксе за предузећа која свој назив желе истаћи на ћириличном натпису.

Коментаришући приједлог Уније студената Републике Српске о увођењу предмета српски језик на све факултете, Малешевић је навео да универзитети имају аутономију, поготово када је ријеч о наставним плановима и програмима.

Професор савременог српског језика, стилистике и опште лингвистике Милош Ковачевић истакао је задовољство овом идејом Уније, јер је то рјешење за проблеме са којима се суочава српски језик.

„Ако завршите 90 одсто факултета и први и посљедњи пут сте се са језиком сретали у основној школи, ви заправо ширите језичку некултуру без обзира колико сте формално образовани и свеједно вам је да ли говорите точка, тачка или друго“, рекао је Ковачевић.

Он је нагласио да је данас велики проблем што се више не зна шта је језик и да ли преименовање језика значи нови језик, те да ли лингвистика као наука може и шта може да каже о овоме и какав однос треба да буде између оних који одлучују на политичком плану и оних који се држе лингвистичких чињеница.

„Студенте занима зашто енглески језик који се користи у толико земаља свијета или њемачки никада нису преименовани, док је српски језик прво преименован у српско-хрватски, а потом је добио четири нова имена“, рекао је Ковачевић.

Он је нагласио да је БиХ јединствен примјер у свијету јер се у њој инсистира да језик једног народа буде „земаљски језик“, односно босански, а не бошњачки језик, те упозорава да је идентитетски критеријум српског народа још од 19. вијека – језик, писмо и црква.

„Уколико би Република Српска и српски народ прихватили `босански језик` то би значило почетак краја српске културе, српског језика и српског народа не само на просторима БиХ, јер је то пут који је почео са разградњом и преименовањем и, с обзиром на то да је језик идентитетски критеријум, ако му укинете идентитет, пут за асимилацију једног народа“, истакао је Ковачевић.

Он је изразио наду да ће Србија исправити грешку коју је направила увођењем босанског језика у школе у Санџаку, јер Европска повеља о мањинским језицима прецизира да се ниједан језик не може прогласити мањинским ако је подударан са већинским језиком.

„Разлика између ‘босанског’ и српског нема, осим на лексичком плану, али лексички план не чини разлике унутар једног језика“, објаснио је Ковачевић и закључио да ниједан народ на свијету нема немаран однос према језику какав имају Срби.

Предсједник Уније студената Републике Српске Боривој Обрадовић рекао је да ће студенти наставити да инсистирају на увођењу предмета српски језик на свим факултетима, јер би на тај српски језик био очуван и сачуван од преименовања.

Предавање „Разлози и интенције преименовања српског језика“, које је одржао професор Ковачевић, организовало је Министарство и Унија студената Српске у сарадњи са Студентским парламентом Универзитета у Бањалуци.

Чланак МАЛЕШЕВИЋ: Сви да раде на очувању српског језика се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц/О. Бунић

Матија Бећковић добитник је награде „Иво Андрић“ за животни допринос српској књижевности, коју додјељује Андрићев институт, док је награда за најбољи роман на српском језику припала Владимиру Кецмановићу за роман „Осама“.

Добитницима ће награде бити уручене 8. јануара у Андрићграду, саопштили су данас представници Андрићевог института на конференцији за новинаре у Београду.

Фото: Срна

Награда „Иво Андрић“ додјељује се у двије категорије – за животни допринос српској књижевности аутора који је у протеклих пет година објавио запажено дјело и за најбољи роман објављен у Републици Српској и Србији на српском језику.

Бећковић је награђен за дјело „Три поеме“ које је објављено прошле године, док се награда за најбољи роман на српском језику ове године додјељује по први пут.

Предсједник жирија професор доктор Јован Делић рекао је да је роман „Осама“ изабран између 100 новообјављених романа од 150 колико их је пристигло на конкурс.

Директор Андрићевог института Емир Кустурица рекао је да обојицу лауреата везује „чудан спој модерног израза и припадања архаичности“.

Фото: М. Цветковић

„Та веза коју они и један и други чине, на најбољи начин заправо оживљава нашу традицију и чини је модерном. Мислим да се ради о дјелима која ће дуго бити памћена у нашој књижевности“, изјавио је Кустурица.

Он је истакао да је језик кључ Кецмановићевог романа – „исповједни тон босанске чаршије у којој доминира невиђен шексипировски заплет“.

„Ово је, чини ми се, културни догађај године, зато што се двадесет и више година послије завршетка рата у БиХ није појавио роман који би тако дубоко спустио висак и отишао у тумачењу трагизма босанских муслимана и неидеологизовану форму, која је пратила мање више дјела која су претходила овом роману“, рекао је Кустурица.

Он је оцијенио да „између откључавања начина на који може да се исприча прича о трагедији и рату у Босни и начина на који је прича испричана, постоји склад успостављен једним потпуно нескладним, неправилним језиком“.

Фото: Курир, Д. Кадић

Кустурица је рекао да ће свечаност уручења награде обухватати и разговор о књигама, али и будућности и најавио интернационализацију награде.

„Увођење ове награде је заправо један почетак новог пријатељства са свијетом. Ми идуће године намјеравамо да се та награда интернационализује, пошто Иво Андрић није само српски, него свјетски писац и мислим да ћемо од идуће године говорити и о наградама за књиге писане и на другим језицима“, рекао је Кустурица.

Упитан о будућности награде, прослављени режисер оцијенио је да ће ова књижевна награда бити врло значајна посебно када се, како је истакао, у Андрићграду открије износ њеног новчаног дијела.

О овогодишњим лауреатима одлучивао је трочлани жири, који су, осим предсједника жирија професора доктора Јована Делића, чинили и Ранко Рисојевић и Маја Мандић.

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ, АНДРИЋГРАД: Матији Бећковићу награда за животни допринос српској књижевности, Кецмановићу за роман се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Акција „Његујмо српски језик“, коју је покренуо Секретаријат за културу града Београда, требало би да се прошири и на Републику Српску, саопштили су чланови Одбора који је формиран како би управљао овом акцијом.

Градски менаџер Горан Весић рекао је на конференцији за новинаре у Београду да је разговарао са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком како би се ова акција проширила и на Српску.

– Мислим да је ова акција заживјела, да сада може да постане трајна и да ће добијати неке нове видове. Ово може бити почетак једне лијепе традиције да се Скупштина града Београда бави српским језиком, рекао је Весић.

Он је навео да је ова акција у посљедњих 20-25 година можда најбоља у српској култури, послије акције „Љепше са културом“, те да је урађена од донација, пренијели су београдски медији.

– Ово показује да добра идеја не мора да буде скупа и да сама по себи нађе своје место без обзира на то колико се новца уложи у њу, рекао је Весић.

Секретар Секретаријата за културу Владан Вукосављевић рекао је да је ова акција почела крајем марта и да је добила велики одјек у јавности.

– Жељели смо да се на нашим билбордима и другим мјестима нађу плакати који би подсјећали људе на одређене честе језичке недоумице и да на тај начин покушамо да подсјетимо људе на то колики је значај његовања сопственог језика, додао је Вукосављевић.

Он каже да је за наредну годину планиран квиз који ће за тему имати српски језик и граматику, књижевност и који би био урађен по принципима модерних квизова са учешћем публике и наградним играма.

Акцију „Његујмо српски језик“, чији је циљ његовање и заштита српског језика, писма, опште језичке културе и писмености, иницирао је Секретаријат за културу у сарадњи са Филолошким факултетом и Библиотеком града Београда.

У оквиру те кампање израђени су едукативни постери са фотографијама познатих личности и одговарајућом језичком поуком.

Кампању су подржали, између осталих, Аница Добра, Аца Селтик, Зоран Кесић, Тихомир Станић, Љубица Арсић, Драган Илић, Горан Гоцић, Наташа Марковић, Марчело, Светислав Гонцић…

Чланак ДОГОВОР СА ДОДИКОМ: Акција „Његујмо српски језик“ и у Српској се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Српски се данас шапуће, реченица је владике Николаја Велимировића, коју је изговорио поткрај Другог светског рата у једној од својих мисија, којима је подстицао јавно мњење Велике Британије да буде више окренуто ослобођењу Србије. Овом мишљу је професор др Александар Јерков започео своје излагање у оквиру трибине „Сачувајмо српски језик”, коју заједнички организују Министарство културе и информисања Републике Србије, Филолошки факултет Универзитета у Београду, и лист „Политика”, а која је на Филолошком факултету одржана са темом „Какав је језик српских писаца у књижевним делима, од средњега века до данас”. Поред Јеркова, у разговору су учествовали и професори Катедре за српску књижевност и језик Филолошког факултета Томислав Јовановић, Радивоје Микић и Бошко Сувајџић. Александра Вранеш, декан Филолошког факултета, поздравила је одржавање овог скупа, а уводну реч водио је Градимир Аничић, предводник овог језичког пројекта и лектор нашег листа.

Професор Јерков наставио је своје излагање речима:

– И данас у својој земљи, у култури којој припадате, на српском шапућете. Могли бисмо да се замислимо над тим јесмо ли заиста слободни или смо под неком врстом специфичне цивилизацијско-културолошке и технолошко-политичке окупације. То би се лако могло доказати проласком неком од београдских улица, које су агресивно испуњене натписима других језичких идиома, израза, и језика, и којима смо заправо окупирани и преплављени – рекао је Јерков.

Он је запазио да једино високим дометима српске књижевности трајемо у вековима, литературом која је велика и у европским оквирима. Професор Јерков, који је своја истраживања посветио посебно 20. веку, стваралаштво овог периода издваја као врхунско, почев од стваралаштва Боре Станковића, до Андрића и Црњанског, Ивана В. Лалића и Васка Попе.

– То је величина са којом се може живети. У нашем менталитету постоји и потреба за величином, која зна да буде и гротескна, али ипак, без тежње ка грандиозном, не постоји ни његово остварење – додао је Јерков, парафразирајући Хегелову идеју, и дефинишући језик као средство за постизање елитистичких стваралачких опредељења.

Професор Бошко Сувајџић указао је управо на идеју континуитета у језику књижевности од средњег века, од народне епике, па све до наших дана, говорећи о елитним вредностима тога језика.

Разлике између књижевног језика, и језика књижевних дела, који је од првог много шири, подвукао је професор Радивоје Микић, изражавајући уједно забринутост за стање српског језика који је у јавној употреби. Професор Микић такође је приметио да неке институције културе данас у Србији готово да постоје као да су на непријатељској територији, а међу њима су Српска књижевна задруга и Матица српска. Разлог за то је, како је приметио, деценијско опстајање једне те исте идеологије, која је само променила своју спољашњост, док је заправо подједнако негативно усмерена према традицији.

– Пре пар година у СКЗ-у установљен је Одбор за српски језик, који је, поред осталог, основао награду „Богдан Поповић” за књижевно дело које се истиче по лепоти језика. Пронашли смо аутора који је одговарао параметрима овог признања, али нисмо успели да заинтересујемо културну средину и да у јавности покренемо интересовање за аспект лепоте у књижевном делу. То показује колико у нашој свести постоји представа о значају књижевности и језика – објаснио је професор Микић.

О језику старе српске књижевности говорио је професор Томислав Јовановић, истичући да је то уједно и најстарији језик наше књижевности, која је постојала и пре Саве Немањића, и да је језику Мирослављевог јеванђеља, с краја 12. века, претходила писмена традиција, која је припремила његов настанак.

– Језик старе српске књижевности проистекао је из заједничког словенског корена, то јест из старословенског језика, и улио се у засебну редакцију српскословенског језика. Тај језик није само језик српских писаца, већ и оних дела која су преведена са грчког из пребогате традиције византијске књижевности, на коју су се угледали и српски писци. Истовремено са постојањем српскословенског језика писане књижевности, развијао се и народни језик, на коме је преовлађујуће стваралаштво названо народном, или усменом, књижевношћу. Српскословенски језик је пребогат, настао је на основама већ разрађеног језика свих Словена, и на овом језику сачувано је непрегледно благо за проучаваоце књижевности, као и за писце који су њим надахнути – рекао је професор Јовановић, указујући на одлике трагалачког и иновативног у поетском језику старе српске црквене поезије, која је уједно представљала и врхунац одмеравања старих српских писаца према језику.

Градимир Аничић подсетио је на велике српске писце који су током традиције од стотину једанаест година писали за лист „Политика”, међу којима су били и Бранислав Нушић (под псеудонимом Бен Акиба), Милутин Ускоковић, Богдан Поповић, Драгиша Васић, Петар Кочић, Бора Станковић, Исидора Секулић, Јован Дучић, Стеван Сремац, Иво Андрић, Милош Црњански, Бранко Ћопић, Вељко Петровић, Милан Богдановић, Стеван Јаковљевић и други. Оснивач „Политике” Владислав Рибникар, како је рекао Аничић, у свом другом тексту из 1904. године, коментаришући нацрт Закона о основним школама текст је започео причом о Растку Немањићу, владарском сину, који је просвету претпоставио власти.

– За неред у тадашњем друштву, на почетку 20. века, донекле је оправдање нашао у несређеним приликама, али је узрок лошем односу власти према учитељима нашао у карактеру народа. „Консеквентност и издржљивост недостајале су нам и на том послу, као и свугде. Што је један урадио преко дана, то је други разрушио преко ноћи. Стара српска посла, свако је од сваког хтео да буде бољи и паметнији” – Аничић је цитирао Рибникара, успостављајући паралелу са садашњим тренутком у Србији.

Чланак ЈЕСМО ЛИ ПОД ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО-КУЛТУРОЛОШКОМ ОКУПАЦИЈОМ: Зашто шапућемо на српском се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

„Очување српског језика и ћирилице као важан национални задатак“ тема је научног скупа одржаног у Бијељини у оквиру манифестације „Вишњићеви дани“.

Ћирилица је већ одавно угрожена, а сад је на дјелу и растакање језика, тврди Милорад Симић.

Због одуства изговорне норме због неписмених спикера , због реклама у којима се јављају говорне грешке, јавна употреба језика, у свим тим сегментима српски језик је битно угрожен, каже Симић.

Пројекат „Растко“ већ 20 година путем интернета обраћа се милионској публици широм свијета и чини доступним богато насљеђе српске историје , умјетности и културе.

Како убиједити српску политичку елиту да мора стати иза националних пројеката који се тичу језика, не само због самог језика, него опстанка Срба на различитим просторима, пита се професор Милош Ковачевић.

Књига професора Ковачевића „Српски језик између науке и политике“ вечерас ће бити представљена након научног скупа о српском језику и ћирилици организованом у оквиру манифестације Вишњићеви дани.

Чланак ВИШЊИЋЕВИ ДАНИ: Очување српског језика и ћирилице, национални задатак се појављује прво на ИСКРА.

Политика/Илустрација Новица Коцић

Вест да Европ­ска уни­ја не­ће ре­а­го­ва­ти на зва­нич­но по­ни­шта­ва­ње срп­ског је­зи­ка у Ву­ко­ва­ру са­мо по­твр­ђу­је се­лек­тив­ну на­ме­ну и при­ме­ну сва­ко­ја­ких по­ве­ља и де­кла­ра­ци­ја о људ­ским и је­зич­ким пра­ви­ма ко­ји­ма су се за­пад­не „де­мо­кра­ти­је” оби­ла­то снаб­де­ле, не би ли по­ка­за­ле вла­сти­ту су­пер­и­ор­ност, из­ме­ђу оста­лог, и у по­гле­ду за­вид­ног ни­воа све­сти ко­ја под­ра­зу­ме­ва бри­гу и од­го­вор­ност за дру­гог. Оне ту на­ви­ку де­кла­ра­тив­ног утвр­ђи­ва­ња јед­на­ко­сти ме­ђу на­ро­ди­ма ра­до прак­ти­ку­ју и у сва­кој по­ко­ре­ној обла­сти, где су на­ре­че­ни ак­ти оба­ве­зан де­кор „ху­ма­не ми­си­је ци­ви­ли­за­то­ра”.

Та­ко се и јед­на од пр­вих уред­би Ци­вил­не ад­ми­ни­стра­ци­је УН на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји од­но­си­ла на рав­но­прав­ну слу­жбе­ну и јав­ну упо­тре­бу ал­бан­ског и срп­ског је­зи­ка, у не­ким до­ме­ни­ма и ен­гле­ског.

То што је при­спе­ћем та­ко­зва­них ме­ђу­на­род­них сна­га, срп­ски је­зик, уме­сто да слу­жи ко­му­ни­ка­ци­ји, по­стао сред­ство иден­ти­фи­ка­ци­је љу­ди с ци­љем њи­хо­вог кид­на­по­ва­ња, из­го­на и уби­ја­ња, „по­спре­ма­че” ту­ђих исто­ри­ја и кул­ту­ра ни нај­ма­ње ни­је за­бри­ну­ло, на­про­тив, не­по­чи­ни­те­љи су ре­дов­но на­гра­ђи­ва­ни.

У ко­лек­тив­ном ју­ри­шу на срп­ски на­род и ње­гов је­зик – го­вор­ни, пи­са­ни, зна­ков­ни… тој нај­ва­жни­јој „па­три­от­ској ак­тив­но­сти” огром­ног бро­ја ал­бан­ских екс­тре­ми­ста, по­ред Ср­ба, стра­да­ли су и дру­ги, ако су се овим или ње­му срод­ним је­зи­ком нео­пре­зно по­слу­жи­ли. Бу­га­рин ко­ји се огла­сио на ма­тер­њем је­зи­ку уби­јен је „нај­ве­ро­ват­ни­је због то­га што су ми­сли­ли да је у пи­та­њу Ср­бин” – оправ­да­ва­ју­ће је са­оп­штио та­да­шњи шеф Ци­вил­не ми­си­је Бер­нар Ку­шнер (По­ли­ти­ка, 13. ок­то­бар 1999, стр. 15).

То да је Ср­бе би­ло без­ма­ло нор­мал­но уби­ја­ти, им­пли­цит­но са­др­же и из­ја­ве по­је­ди­них но­во­бо­шњач­ких пред­став­ни­ка са Ко­сме­та ко­ји ак­те ал­бан­ског на­си­ља над сво­јим су­на­род­ни­ци­ма да­нас об­ја­шња­ва­ју не­срећ­ном слу­чај­но­шћу да њи­хов – „бо­сан­ски” је­зик, ето, „ли­чи на срп­ски”. На­сил­ни­ку се за­пра­во упу­ћу­је пре­кор што ни­је па­жљи­ви­је ослу­шнуо је­зик жр­тве, јер да је­сте, уочио би „вај­ка­да­шњу за­себ­ност бо­сан­ског”, па – су­шти­на је по­ру­ке – за­слу­же­на смрт Ср­би­на не би не­за­слу­же­но кат­кад сна­шла и Бо­шња­ка.

А да је пре­и­ме­но­ва­ње је­зи­ка по­че­сто пред­ста­вља­ло са­мо пре­ла­зну фа­зу ка бр­жој ал­ба­ни­за­ци­ји, илу­стру­је све­до­че­ње Ифе­те Ја­ку­пи: „Ђа­ков­ча­ни су нај­ви­ше стра­да­ли. За­то што им је, прет­по­ста­вљам, сме­тао наш је­зик (…) Шеф­ћет Ца­но­вић, ути­цај­ни члан СДА на ни­воу Ко­со­ва, узе­ли га и још се ни­шта не зна о ње­го­вој суд­би­ни (…) На­стра­да­ла је још јед­на Бо­шња­ки­ња ко­ја ни­је зна­ла ал­бан­ски. Њу су ли­кви­ди­ра­ли. Ту­кли су Али­ју Ко­ље­но­ви­ћа на­кон ра­та ми­сле­ћи да је Ср­бин (…) Сме­та­ло је сви­ма да се го­во­ри на бо­сан­ском упо­ре­ђу­ју­ћи га са срп­ским. Де­ша­ва­ло се да на­став­ни­ци пра­те ђа­ке до ку­ће. Дви­је го­ди­не су дје­ца учи­ла на ма­тер­њем. Са­да не­ма на­ста­ве на бо­сан­ском. Уче­ни­ка има, али су се њи­хо­ви ро­ди­те­љи опре­дје­ли­ли за на­ста­ву на ал­бан­ском” (Алем, 24. ја­ну­ар 2004, бр. 119).

У та­квим окол­но­сти­ма, Ср­би су, на­шав­ши се из­ним­но на ули­ци, при­вре­ме­но по­ста­ја­ли не­лин­гвал­ни, или су сво­ју на­ци­о­нал­ну при­пад­ност скри­ва­ли упо­тре­бом ка­квог дру­гог, нај­че­шће ен­гле­ског је­зи­ка, на­рав­но, уко­ли­ко су овај по­зна­ва­ли. Но, ка­ко ни­шта ни­је би­ло пре­пу­ште­но слу­ча­ју, и тај ту­ђи је­зик не­кад је био од сла­бе ко­ри­сти, као у мо­мен­ту јав­ног лин­чо­ва­ња про­фе­со­ра При­штин­ског уни­вер­зи­те­та Дра­го­љу­ба Ба­ши­ћа чи­ји је иден­ти­тет, упр­кос бес­пре­кор­ном вла­да­њу ен­гле­ским и по­ку­ша­ју да њи­ме за­шти­ти вла­сти­ти жи­вот, на­жа­лост, от­крио ауто­мо­бил мар­ке „за­ста­ва” у ко­јем се за­те­као.

Да­на­шњу на­вод­ну је­зич­ку со­ли­дар­ност по­је­ди­них ал­бан­ских зва­нич­ни­ка ко­ју ис­по­ља­ва­ју у кон­так­ти­ма са срп­ским но­ви­на­ри­ма ни­је те­шко об­ја­сни­ти; по­сао је у нај­ве­ћем оба­вљен и јав­но де­мон­стри­ра­на при­вр­же­ност мул­ти­је­зич­но­сти сад већ мо­же би­ти од ко­ри­сти. Ови од­лич­но зна­ју да је срп­ски је­зик, за­јед­но са ње­го­вим ко­ри­сни­ци­ма те уста­но­ва­ма и ин­сти­ту­ци­ја­ма – шко­ла­ма, би­бли­о­те­ка­ма, по­зо­ри­шти­ма, из­да­вач­ким и ин­фор­ма­тив­ним ку­ћа­ма – сви­ме што под­у­пи­ре про­цес је­зич­ког раз­во­ја, из­у­зев де­ла Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це, не­по­врат­но из­гнан из ко­смет­ских ур­ба­них цен­та­ра. Ти­ме је, из­ме­ђу све­га оста­лог, ли­шен мо­гућ­но­сти да се ис­ка­же у не­чем што се зо­ве „је­зик гра­да” па мно­ги до­ма­ћи и стра­ни лин­гви­сти ко­ји се ба­ве овим фе­но­ме­ном, ов­де ско­ро да не би има­ли ни­ка­ква по­сла. Има ли по­ра­зни­јег по­да­тка од, на при­мер, чи­ње­ни­це да укуп­но 46 одо­ни­ма (на­зи­ва ули­ца и тр­го­ва) у се­вер­ном де­лу Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це пред­ста­вља­ју све што је оста­ло од срп­ско­је­зич­ке ур­ба­но­ни­ми­је ове вр­сте на про­сто­ру Ко­со­ва и Ме­то­хи­је?

Про­фе­сор Филозофског факултета Универзитета у Приштини, Косовска Митровица
Др Ми­тра Ре­љић

Чланак СЕЛЕКТИВНИ ЕВРОПСКИ СТАНДАРДИ: Српски језик убијају, зар не се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Ово је вре­ме ру­ше­ња, ква­ре­ња и не­зна­ла­штва. Са­мо, ни­шта ни­је по­че­ло ју­че, ни­ти ће се су­тра за­вр­ши­ти. Ква­ре­ње? Шта је див­ни, пре­та­ње­ни фран­цу­ски је­зик, не­го ис­ква­ре­ни об­лик гор­дог, цар­ског, ла­тин­ског је­зи­ка? Стр­пље­ња, при­себ­но­сти: је­зик се и ква­ре­њем раз­ви­ја…

Ни­је је­зик крив што су се не­у­ки до­мо­гли од­го­вор­них по­ло­жа­ја, што су се ни­ски уз­ви­си­ли а ви­со­ки уни­зи­ли. Ре­чи су са­мо од­сли­ка­ле по­мет­њу ко­ја се у гла­ва­ма и у уста­но­ва­ма до­го­ди­ла. Ствар се мо­же гле­да­ти и са ве­се­ле стра­не. Јед­но вре­ме нам је пред­сед­ник Ака­де­ми­је на­у­ка био не­пи­смен чо­век. То ни­је те­ма за кук­ња­ву, већ за ко­ме­ди­ју.

***

Ни­су ва­жни гре­ши­те­љи: њих је увек би­ло и мо­ра их би­ти. Ва­жно је ка­ко се на гре­шке гле­да, ка­ко их јав­ност при­ма.

На­ша их при­ма рав­но­ду­шно. Они ко­ји би тре­ба­ло да бра­не нор­му, ћу­те.

Ето за­што је пи­сац, ро­ђе­ни пре­кр­ши­тељ пра­ви­ла, да­нас при­ну­ђен да по­др­жа­ва нор­му. Кад не­ма ни­ког дру­гог, мо­ра он. Јер, ако се у обич­ном спо­ра­зу­ме­ва­њу не по­шту­ју пра­ви­ла, он­да ства­ра­лач­ко од­сту­па­ње од њих гу­би сва­ки сми­сао.

Не­ма­мо ум­них кон­зер­ва­тив­них ду­хо­ва, ко­ји би бра­ни­ли осно­ве. Пре­ве­ли­ка је сло­бо­да не­зна­ла­штва, пре­јак за­мах нео­д­го­вор­но­сти. На­уч­не и про­свет­не уста­но­ве по­вла­че се пред не­зна­ли­ца­ма, или су па­ле под њи­хо­ву власт.

***

Нај­ма­ње што се од пи­сца оче­ку­је, је­сте да алат­ку одр­жа­ва у ис­прав­ном ста­њу. Не­спо­со­бан да из­ме­ни устрој­ство све­та и при­ро­ду чо­ве­ка, оста­је му од­го­вор­ност пре­ма је­зи­ку, свом је­ди­ном има­њу и ору­ђу.

У пи­са­њу је све до­пу­ште­но, осим аљ­ка­во­сти и не­све­сног обез­вре­ђи­ва­ња ре­чи.

Књи­жев­ност ко­ја не ве­ру­је у све­тост је­зи­ка, у се­бе не ве­ру­је.

***

Не­за­до­во­љан због не­ких мо­јих за­па­жа­ња о би­ро­крат­ском је­зи­ку, је­дан на­уч­ни ис­тра­жи­вач (са ти­ту­лом и др­жав­ном пла­том, да­бо­ме!) на­пи­сао је да је­зик Иве Ан­дри­ћа уза све по­хва­ле ко­је му се мо­гу при­пи­са­ти, ни­је при­ме­њив за но­ви­не, ра­дио и те­ле­ви­зи­ју, за са­стан­ке рад­нич­ких са­ве­та, за про­јек­те и ела­бо­ра­те, за из­ве­шта­је и про­па­ганд­не по­ру­ке, за по­ли­тич­ке го­во­ре и збо­ро­ве, за но­ви­нар­ске ве­сти и члан­ке, за на­уч­на са­оп­ште­ња и та­ко да­ље.

До­бар је­зик, зна­чи, „ни­је при­ме­њив” ни у јед­ној обла­сти јав­ног и дру­штве­ног жи­во­та! Зна­чи ли то да у но­ви­нар­ству, прав­ној на­у­ци, по­ли­ти­ци и про­па­ган­ди не ва­же оба­ве­зе пре­ма бри­жљи­вом и тач­ном из­ра­жа­ва­њу?

Ако тврд­ња не зна­чи то, не знам шта би дру­го мо­гла зна­чи­ти…

***

Тврд­ња је из­ре­че­на у не­че­му што је хте­ло да бу­де на­уч­но са­оп­ште­ње; из­нео ју је док­тор књи­жев­них на­у­ка.

Хва­ле вред­ни Ан­дри­ћев је­зик не мо­же се, пре­ма том уче­ња­ку, упо­тре­бља­ва­ти на са­стан­ци­ма рад­нич­ких са­ве­та. За­што? Ко­је су ње­го­ве од­ли­ке ко­је би сме­та­ле го­вор­ни­ку при јав­ном исту­па­њу? Је­дри­на? При­род­ност? Јед­но­став­ност? Не­пре­тен­ци­о­зност? На­род­на осно­ва?

Аутор ве­ро­ват­но ми­сли да се гра­ђа, ко­ја се раз­ма­тра на са­стан­ци­ма рад­нич­ких са­ве­та, не да из­ра­зи­ти обич­ним људ­ским го­во­ром. Ако је то тач­но — а ни­је ис­кљу­че­но да је­сте — ко је, кад и за­што на­те­рао љу­де да о та­квим пи­та­њи­ма рас­пра­вља­ју? Зар је мо­гућ­но да у но­ви­нар­ским ве­сти­ма и члан­ци­ма, на­уч­ним са­оп­ште­њи­ма и та­ко да­ље, ле­по­та, ло­ги­ка и ја­сно­ћа ка­зи­ва­ња не­ма­ју шта да тра­же?

Под­ра­зу­ме­ва­ју­ћи за­кључ­ци ова­квог умо­ва­ња вр­ло су не­при­јат­ни. Не ве­ру­јем да их је док­тор књи­жев­но­сти био све­стан.

Ње­гов циљ је био мно­го јед­но­став­ни­ји: по­ку­шао је да за по­ли­тич­ки жар­гон из­бо­ри ста­тус тех­нич­ког је­зи­ка. Са­мо се та­ко мо­же оправ­да­ти и оза­ко­ни­ти ње­го­ва ру­гоб­ност и не­до­ступ­ност. На са­стан­ци­ма се не го­во­ри ја­сним је­зи­ком, али за то ни­су кри­ви го­вор­ни­ци, већ по­себ­ност гра­ђе ко­ја се из­ла­же. У по­ли­ти­ку чо­век ва­ља да се упу­ти, она­ко као што се упу­ћу­је у је­зик ин­фор­ма­ти­ке.

На­у­ка је не­кад ту­ма­чи­ла свет; за­тим је по­ку­ша­ла да га ме­ња; да­нас га смер­но при­хва­та и уз­ди­же, та­квог ка­кав је.

Чланак ЗАМАХ НЕОДГОВОРНОСТИ: Они који би требало да бране норму, ћуте се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

За при­ме­ну је­зич­ке нор­ме нај­од­го­вор­ни­је су обра­зов­не ин­сти­ту­ци­је, укљу­чу­ју­ћи све од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­та

Проф. др Ми­ло­рад Де­шић, уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор у пен­зи­ји, лин­гви­ста, по­знат у на­уч­ној јав­но­сти по ра­до­ви­ма из срп­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је, лек­си­ко­ло­ги­је и ак­цен­то­ло­ги­је, аутор је но­вог, школ­ског, из­да­ња „Пра­во­пи­са срп­ског је­зи­ка”, у из­да­њу ку­ће „Klett”. Циљ овог из­да­ња је да на нај­јед­но­став­ни­ји на­чин об­ја­сни пра­во­пи­сна пра­ви­ла за шко­ле, али и ши­ру јав­ност, а ускла­ђе­но је са из­ме­ње­ним и до­пу­ње­ним из­да­њем „Пра­во­пи­са срп­ско­га је­зи­ка” Ма­ти­це срп­ске. Про­фе­сор Де­шић је та­ко­ђе и члан ре­дак­ци­је овог Ма­ти­чи­ног пра­во­пи­са.  У же­љи да се по­стиг­не ја­сност и пре­глед­ност, сва­ка ве­ћа це­ли­на „Пра­во­пи­са” де­ли се на три ма­ње: нај­пре до­ла­зи основ­ни текст о пра­ви­ли­ма и при­ме­ри­ма, за­тим кра­так, уокви­рен са­же­так тек­ста и, нај­зад, нај­ка­рак­те­ри­стич­ни­ји при­ме­ри ис­так­ну­ти на мар­ги­ни, а на кра­ју књи­ге на­ла­зи се реч­ник у ко­ме су ре­чи, ко­је се по­ми­њу у тек­сту, али и не­ке дру­ге, ак­цен­то­ва­не.

Ко­ји је пра­во­пис срп­ског је­зи­ка са­да ак­ту­е­лан?

– Ак­ту­е­лан је „Пра­во­пис срп­ско­га је­зи­ка Ма­ти­це срп­ске” (из­ме­ње­но и до­пу­ње­но из­да­ње), од­не­дав­но и Пра­во­пис срп­ског је­зи­ка – школ­ско из­да­ње чи­ји сам аутор (из­да­вач је Клет).

Да ли и ина­че за­го­ва­ра­те ту јед­но­став­ност школ­ског пра­во­пи­са у при­сту­пу и схва­та­њу је­зич­ких про­бле­ма и за­што су на­ши пра­во­пи­си че­сто ком­пли­ко­ва­ни?

– Пи­са­ње пра­во­пи­са је ве­о­ма те­жак по­сао, мно­го те­жи не­го што се ми­сли. Пра­во­пи­сац мо­ра да до­бро по­зна­је не са­мо је­зик не­го и мно­ге дру­ге обла­сти. У ша­ли ка­жем да ни­је ла­ко на­пи­са­ти ни лош пра­во­пис. По­ред то­га, по­зна­то је да је нај­те­же пи­са­ти јед­но­став­но о сло­же­ној ма­те­ри­ји. Тре­ба­ло би да је јед­но­став­ност од­ли­ка би­ло ко­јег је­зич­ког из­ра­жа­ва­ња, пи­сме­ног и усме­ног, па и пра­во­пи­са. Уко­ли­ко је пра­во­пис пре­о­би­ман и ком­пли­ко­ван, он­да то зна­чи да се ни­је во­ди­ло ра­чу­на о ње­го­вој на­ме­ни. Ва­ља зна­ти да се пра­во­пи­си углав­ном пи­шу за нај­ши­ру обра­зо­ва­ну пу­бли­ку, а не са­мо за лин­гви­сте.

У че­му се овај ваш школ­ски пра­во­пис раз­ли­ку­је од Ма­ти­чи­ног?

– Да, је­дан сам од ре­дак­то­ра из­ме­ње­ног и до­пу­ње­ног из­да­ња Ма­ти­чи­ног „Пра­во­пи­са”. Школ­ски пра­во­пис на­пи­сао сам с об­зи­ром на сво­је ве­ли­ко ис­ку­ство у из­ра­ди та­квих при­руч­ни­ка. Ре­цен­зен­ти су про­фе­со­ри Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, са Ка­те­дре за срп­ски је­зик (Вељ­ко Бр­бо­рић и Ве­сна Лом­пар) и про­фе­сор основ­не шко­ле (Рад­ми­ла Орељ). Овај пра­во­пис ускла­ђен је са Ма­ти­чи­ним (2010), што зна­чи да је су­шти­на основ­них пра­ви­ла иста у оба при­руч­ни­ка. Раз­ли­ка је у сле­де­ћем: Пра­во­пис о ко­јем го­во­ри­мо ма­њег је оби­ма од Ма­ти­чи­ног, пре­глед­ни­ји је, реч­ник уз ње­га је ак­цен­то­ван, а пра­во­пи­сна пра­ви­ла су јед­но­став­ни­је, ја­сни­је об­ја­шње­на.

На ко­ји на­чин се је­зик бо­га­ти, а чу­ва свој иден­ти­тет?

– У срп­ском, као и у сва­ком дру­гом је­зи­ку, је­дан број ре­чи ни­је до­ма­ћег по­ре­кла. У срп­ски су ушле ре­чи из ста­ро­бал­кан­ских је­зи­ка, грч­ког, ла­тин­ског, тур­ског, не­мач­ког, фран­цу­ског и дру­гих је­зи­ка, у но­ви­је вре­ме нај­ви­ше из ен­гле­ског. Стра­ним ре­чи­ма има ме­ста у на­шем је­зи­ку, ако су по упо­треб­ној вред­но­сти при­бли­жно јед­на­ке до­ма­ћим или ако за њих не­ма пра­ве за­ме­не. Штет­но је ако се из­бе­га­ва­ју до­ма­ће ре­чи, а по сва­ку це­ну упо­тре­бља­ва­ју стра­не, да би се сте­као ути­сак о не­чи­јој ве­ћој пи­сме­но­сти или уче­но­сти. Не­ки пре­те­ру­ју у „еду­ка­ци­ји” (обра­зо­ва­њу, обу­ци), „им­пле­мен­та­ци­ји” (при­ме­ни), „ева­лу­а­ци­ји” (од­ре­ђи­ва­њу вред­но­сти), „бе­не­фи­ту” (до­бит­ку, ко­ри­сти) итд.

– Ко­ји део пра­во­пи­са под­ле­же про­ме­на­ма, а шта се ни­ка­да не мо­же про­ме­ни­ти?

Основ­на пра­ви­ла се не ме­ња­ју: ве­ћи­на по­је­ди­нач­них ре­чи (не ре­чи у до­ди­ру) пи­шу се она­ко ка­ко се из­го­ва­ра­ју, ћи­ри­ли­ца је основ­но срп­ско пи­смо, екав­ски и ије­кав­ски из­го­вор су рав­но­прав­ни, за­јед­нич­ке име­ни­це пи­шу се ма­лим по­чет­ним сло­вом, ин­тер­пунк­ци­ја је углав­ном ло­гич­ка.

По­себ­но сте у реч­ни­ку, ко­ји се на­ла­зи уз „Пра­во­пис”, на­ве­ли и пра­вил­не ак­цен­те ре­чи. Че­сто нам ро­го­бат­но и по­гре­шно зву­че не­ки ак­цен­ти ко­је чу­је­мо на те­ле­ви­зи­ји, ско­ро да гре­бу слух. Ко је у пра­ву у по­гле­ду ак­цен­ту­а­ци­је, сва­ко­днев­ни го­вор, или те­ле­ви­зи­је?

Пре­ма срп­ској ак­це­нат­ској нор­ми, си­ла­зни ак­цен­ти тре­ба да се из­го­ва­ра­ју са­мо на пр­вом сло­гу ре­чи. Ако се ја­ве на не­ком дру­гом сло­гу, сред­њем или крај­њем, он­да се по­сту­па на два на­чи­на. Пр­во, си­ла­зни ак­цен­ти се по­ме­ра­ју ка по­чет­ку ре­чи и по­ста­ју уз­ла­зни: Аустра­ли­ја, ауди­то­ри­јум (у пр­вој ре­чи на­гла­ше­но у-, у дру­гој ди-), де­мон­странт, пар­ла­мент (пр­ва реч са ак­цен­том на мон-, дру­га са ак­цен­то­ва­ним ла-). Дру­го, си­ла­зни ак­цен­ти оста­ју на истом сло­гу, али пре­ла­зе у уз­ла­зне: ин­те­ре­сан­тан (на­гла­ше­но сан-), де­фи­ни­ци­ја (на­гла­ше­но ни-). Из­у­зе­так пред­ста­вља­ју сло­же­не ре­чи: по­љо­при­вре­да, са­мо­за­шти­та (у пр­вој на­гла­ше­но при-, у дру­гој за-), у ко­ји­ма су си­ла­зни ак­цен­ти у сре­ди­ни ре­чи. У ства­ри, то и ни­су пра­ви из­у­зе­ци, јер се са­мо узи­ма ак­це­нат дру­гог де­ла сло­же­ни­це. По­ред то­га, не­ке ре­чи мо­гу да се из­го­ва­ра­ју на два рав­но­прав­на на­чи­на: же­ли­мо (јед­ном на­гла­ше­но ли-, а дру­ги пут же-), Бо­го­ро­ди­ца (ак­це­нат на сло­гу ро- или го-). Тре­ба зна­ти да сва­ко­днев­ни го­вор ни­је је­ди­но ме­ри­ло за пра­ви­лан ак­це­нат. На­ша је­зич­ка, ти­ме и ак­це­нат­ска нор­ма, узи­ма у об­зир ста­ње на це­лом срп­ском је­зич­ком про­сто­ру. Та­ко­ђе, стра­не ре­чи мо­ра­мо да при­ла­го­ђа­ва­мо срп­ским у свим еле­мен­ти­ма.

Шта оте­жа­ва при­ме­ну пра­во­пи­са и ка­ко у сва­ко­днев­ном жи­во­ту, па и у ме­ди­ји­ма, по­сти­ћи до­след­но по­што­ва­ње гра­ма­тич­ке и пра­во­пи­сне нор­ме?

– За при­ме­ну је­зич­ке нор­ме нај­од­го­вор­ни­је су обра­зов­не ин­сти­ту­ци­је,  укљу­чу­ју­ћи све од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­та, као и ме­ди­ји. Не мо­же­мо би­ти за­до­вољ­ни ре­зул­та­ти­ма по­стиг­ну­тим у на­шим обра­зов­ним уста­но­ва­ма. Исто та­ко, ме­ди­ји, штам­па­ни и елек­трон­ски, ко­ји ути­чу на це­ло­куп­ни жи­вот чо­ве­ков, че­сто не бо­га­те, не до­гра­ђу­ју не­го раз­гра­ђу­ју је­зик.

Би­ли сте лек­тор у по­зо­ри­шти­ма, ду­го­го­ди­шњи сте члан ре­пу­блич­ког жи­ри­ја у ре­ци­то­ва­њу, ба­ви­те се ле­по­том из­го­во­ре­не ре­чи. Ко­ли­ка је ва­жност лек­то­ра при­ли­ком сва­ког јав­ног го­вор­ног на­сту­па?

– Уло­га лек­то­ра је ве­о­ма ва­жна. Не­во­ља је у то­ме што их не­ма до­вољ­но, оних ква­ли­фи­ко­ва­них, ни за пи­са­ни ни за го­вор­ни је­зик. По­го­то­во не­ма за го­вор­ни је­зик, јер се код нас спе­ци­фич­но­сти­ма го­вор­ног из­ра­за по­кла­ња­ло ма­ње па­жње. По­сле­ди­ца то­га је ни­зак ни­во јав­ног го­во­ре­ња, у ко­ме се на­ро­чи­то из­два­ја­ју гре­шке у ак­цен­ту­а­ци­ји.

Је­дан сте од ре­цен­зе­на­та по­след­ње књи­ге Реч­ни­ка СА­НУ, ко­ји је сти­гао до сло­ва П. За­што овај реч­ник срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка на­ста­је та­ко ду­го?

– Ве­ли­ки реч­ни­ци обич­но се пи­шу ве­о­ма ду­го, и по сто го­ди­на. Су­де­ћи пре­ма са­да­шњем ста­њу, за­вр­ше­так ра­да на овом ка­пи­тал­ном де­лу мо­же се оче­ки­ва­ти за не­ко­ли­ко де­це­ни­ја. У том реч­ни­ку су ре­чи као оце­ан, па­ла­ча, па­пи­га, парт­не­ри­ца, па­ки­ра­ти, па­ра­ли­зи­ра­ти, пар­це­ли­ра­ти упу­ће­не на оке­ан, па­ла­та, па­па­гај, парт­нер­ка, па­ко­ва­ти, па­ра­ли­зо­ва­ти, пар­це­ли­са­ти. Да­кле, ово је­сте реч­ник срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка, али на срп­ски на­чин.

Чланак ПРОФЕСОР МИЛОРАД ДЕШИЋ: Велики речници пишу се и по сто година се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Из разговора са професором Филолошког факултета у Београду Вељком Брборићем, шефом Катедре за српски језик, сазнајемо да су студенти још током студија мислима изван Србије, да деценијама одлазе најмлађи, често они најбољи, а наш саговорник изразио је и бојазан да ће у годинама пред нама интересовање за студије српског језика бити још мање. Професор Брборић је пре више година за наш лист говорио о проблему недостајања лектора за српски језик на страним универзитетима.

Колико је интересовање младих за студије српског језика?

Интересовање младих за студије српског језика последњих година је у стагнацији или у благом опадању. Будући филолози се радије одлучују за стране филологије, тако је на Филолошком факултету неупоредиво популарније студирати енглески, скандинавске језике, италијански, шпански, кинески, јапански, турски и арапски него матерњи језик. То је помало мода, а помало и функционални приступ младих.

Да ли средњошколци спремни долазе на студије матерњег језика после средње школе?

Млади данас, већ сам рекао, имају све више функционалан приступ животу, па и школи. На такмичењима сусрећемо праве генијалце, имамо веома добрих и талентованих средњошколаца, мотивисаних и с добрим знањем, али школа дели судбину друштва и све је више и оних којима је школа као забава, све се мање учи и све је мање мотивације, знање није у моди. Данас у Србији није превише популарно бити одличан ученик, што не могу да разумем.

Да ли студенти добијају подједнако знање из историје, али и савременог српског језика?

Београдска филолошка школа има пристојну традицију, историји језика и историји српског књижевног језика посвећује се доста пажње. Наши студенти стичу одговарајућа знања из старословенског језика, историје ћирилице, упоредне граматике индоевропских и словенских језика, имамо доста дијахроних дисциплина. Разуме се да савременом српском језику и језичкој култури посвећује више пажње, али дијахронија није запостављена.

Каква је сарадња ваше катедре са другим факултетима на којима се студира српски језик?

Катедра за српски језик Филолошког факултета у Београду је најстарија катедра на нашим просторима и уз катедру у Новом Саду има најдужу традицију. Помогли смо отварање других србистичких катедара у Србији (Ниш, Приштина, Крагујевац) и Републици Српској (Бањалука и Српско Сарајево), па и у Црној Гори (Никшић). Наши професори су тамо оставили озбиљног трага, њихове књиге се и данас користе у настави, сарадња постоји, али то не значи да не би могла бити и боља.

Јавност је упозната са проблемом недефинисаног положаја лектората за српски језик у иностранству, незавидног положаја наших лектора који су у погледу финансија, али и стручне помоћи, препуштени сами себи. Како држави коначно „отворити очи”да се позабави овим проблемом?

Проблем са лекторатима и учењем српског језика на страним универзитетима је огроман. Наиме, српскохрватски језик је био веома заступљен на бројним славистичким катедрама у Европи и у целом свету. Престанком блоковске поделе опало је интересовање за славистику, а потом је распадом Југославије дошло до дељења језика лектората, али и гашења неких лектората. Неке катедре су угашене, али су многе заједничке постале хрватске, бошњачке или црногорске. Београд је посматрао како нестају лекторати за српски (српскохрватски) језик. Сведоци смо да држава не реагује на прави начин, правдају се недостатком средстава, али ће бити да надлежни и не разумеју проблем. Када се изгуби лекторат тешко га је вратити, тако се данас на појединим лекторатима изучава бошњачки, хрватски, српски језик као један језик, а лектор је Хрват, па је више него јасно какав је статус српског језика на том лекторату. Дешава се да и да су одвојени, али да српски језик предаје лектор који није из Србије. Наши лектори на страним катедрама су велики амбасадори земље, језика и културе, то се не сме заборавити. На важним местима и катедрама немамо лекторе. Словенци имају лектора за словеначки језик у Београду већ седам година, а ми немамо лектора за српски у Љубљани, тамо српски језик држи хрватски лектор. Таквих и сличних примера има превише.

За која занимања се школују ваши студенти, да ли сте задовољни наставним програмом по којем радите и каква је шанса да студенти по завршетку студија добију посао?

Они који заврше студије српског језика и књижевности могу радити у свим културним институцијама. То су најписменији кадрови, али се последњих година за њих мало ко интересује. Разуме се са да их већина заврши у школи. Шанса да добију посао изван школе постоји, али се све мање реализује. То је помало и због кризе, али и због нашег односа према језику и језичкој култури.

Где још, осим у школама, студенти могу да стичу праксу?

Наши студенти на четвртој години студија имају праксу у основним и средњим школама. Имамо и филолошки профил, с малим бројем студената, и студенти праксу обављају у издавачким кућама, медијима, културним институцијама и Институту за српски језик. Имамо сарадњу и са „Политиком“и волели бисмо да се та сарадња појача.

Да ли би српски језик требало да буде обавезни предмет за техничке и факултете природних наука?

Данас српског језика на универзитетском нивоу изван филолошких (филозофских) и учитељских факултета скоро и да нема. Знања из српског језика и функционалне писмености неопходна су за бројна занимања, волео бих када бисмо српски језик и језичку културу „увели“и на друге факултете. Могао би то бити негде обавезни, а негде изборни предмет, не бих волео да се уводи неким декретом, али без обзира на то шта радимо и где радимо, свакодневно се обраћамо другима (усмено и писмено), важно је шта кажемо, али је важно и како то кажемо. Неписменост и полуписменост је данас више него очигледна, али је све мање оних којима то смета.

Каква је пракса у вези са тим у другим земљама?

Ми се у овој причи не можемо равнати са већином других земаља. Постоје бројни примери са бригом о матерњем језику и језичкој култури и ми ту доста заостајемо за озбиљним нацијама и културама.

Зашто је присуство филолога и лектора у медијима мало и шта урадити да се овакво стање промени?

То је питање за медије, њихове власнике и уреднике. Србија по томе може ући у Гиниса. Ми смо рекордери у односу медија и лектора. Профит и забава сумњивог квалитета победили су бригу о језику. Прво се мора променити свест, па онда и однос према језику, језичком стандарду и језичкој култури.

Како се језик богати и расте?

Језик је жива материја, богати се новим речима, па и страним, језик се негује и у школи и изван школе, медији ту имају веома важну улогу. Језик расте и ако се повећава број говорника, ту не видим могућност напретка. Будућност језика зависи и од будућности нације и државе, надам се да имамо будућност и верујем да се грешке могу исправљати.

Чланак ПРОФИТ И ЗАБАВА СУМЊИВОГ КВАЛИТЕТА ПОБЕДИЛИ БРИГУ О ЈЕЗИКУ: Српски језик предаје хрватски лектор се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Познати лингвиста Милорад Телебак поручио је да треба повести више рачуна о српском језику, почевши од школе, државе и институција.

„Одговорни народи који држе до себе не односе се тако окрутно према своме језику, јер језик и народ имају исте судбине – што се дешава језику дешава се народу и обрнуто“, рекао је Телебак у Андрићграду, гдје је изведен његов комични приказ „Кроз српски језик са смијехом“.

Телебак каже да је комични приказ „Кроз српски језик са смијехом“ написан да подучи и подсјети, нарочито младе да српски језик није баук, да није сувопаран ни досадан, него да може бити веома занимљив.

„Хтио сам да млади заволе српски језик и граматику, али, нажалост, српски језик се одавно не учи и то је несхватљиво и недопустиво“, истакао је Телебак.

Он је рекао да се српски језик нешто мало учи у основним школама, а у средњим никако, односно у средњим школама се учи као књижевност.

Фото: Срна

„Почели смо да потцјењујемо и свој језик и свој говор и себе. Потребно је повести више рачуна о српском језику почев од школе, државе, институција и наставника“, каже Телебак.

Он сматра да без језика нема народа и да га треба чувати и његовати, те путем лекторских служби едуковати људе који јавно говоре.

Телебак је рекао да је Андрићград бисер Републике Српске и да дуго времена ништа вриједније није урађено на овим просторима.

Предсједник Српског просвјетног и културног друштва /СПКД/ „Просвјета“ у Вишеграду Данка Митровић рекла је да је једна од основних активности овог друштва његовање српске културе и традиције, српског језика и ћириличног писма.

„Један од најеминентнијих представника тог дијела науке је Милорад Телебак, а наше је задовољство што смо га угостили у Андрићграду“, рекла је Митровићева.

Организатори комичног приказа „Кроз српски језик са смијехом“ су „Просвјета“ из Вишеграда и Андрићград.

Чланак ТЕЛЕБАК: Андрићград је бисер Српске, одавно ништа вриједније није урађено се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Бошњаци не разумеју српски језик! Овако би могла да се протумачи чињеница да је чак 284 предмета, по подацима Есада Џуџевића из Босанског националног вијећа, у овом тренутку блокирано у новопазарским и пријепољским судовима. Разлог је невероватан – нема тумача за босански језик!

Друго објашњење далеко је прозаичније: окривљени користе Уставом и законом загарантовану могућност суђења на матерњем језику. Пошто тумача нема, то им омогућава да кривичне и прекршајне поступке развлаче док не застаре.

Да би омогућило деблокаду судова, на захтев два виша суда у Санџаку, Министарство правде објавило је јуче оглас за постављање сталних судских преводилаца за босански језик – по три за више судове у Новом Пазару и Ужицу.

Кандидати морају да буду држављани Србије, да имају пребивалиште на територији вишег суда за који се пријављују, да нису отпуштени из државне службе због тежег кршења радне дужности, да се против њих не води кривични поступак за дело које се гони по службеној дужности и да имају високо образовање. Такође, морају да имају високо образовање за босански језик или да поседују потпуно знање тог језика (полаже се тест пред комисијом); да познају правну терминологију; да имају најмање пет година искуства на преводилачким пословима.

Да је ситуација у судовима у Новом Пазару и Пријепољу алармантна потврђује и Есад Џуџевић, који је већ тражио од министра правде Николе Селаковића да буде расписан конкурс:

– Овај захтев упутили смо Министарству правде још док је министарка била Снежана Маловић, али није било резултата. Претпостављам да је разлог то што нисмо били тако близу отварању поглавља 23, као сад – констатује Џуџевић.

На питање да ли је могуће да окривљени Бошњаци толико не разумеју српски да им је немогуће судити на том језику, Џуџевић одговара:

– Није овде реч о разумевању или неразумевању, већ о Уставом и законом загарантованом праву да се судски и управни поступак води на матерњем језику странке.

Једини судски тумач за босански језик у Србији тренутно је Милорад Бејатовић из Новог Сада, доктор правних наука и редовни професор новосадског Правног факултета, иначе Херцеговац. Да би добио сертификат за судског тумача морао је да полаже босанки језик пред покрајинском администрацијом. Он ће у овом случају бити председник комисије за полагање испита.

– За блокаду правосуђа криви су председници појединих судова, који нису дозвољавали да ме судије ангажују као судског преводиоца – објашњава Бејатовић. – Од тога су профитирали само окривљени, који су у највећем броју случајева рођени у Србији, одлично знају српски, али имају адвокате који су нашли начин како да одуговлаче поступке.

СЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК

ОКО 140.000 грађана Србије изјаснило се да је њихов матерњи језик босански. То је по величини трећа језичка група у нашој земљи, иза српске и мађарске, а босански језик постао је један од 10 службених језика у Србији, истиче Џуџевић.

НИКО НЕ ТРАЖИ ЦРНОГОРСКИ

Једно од решења Европске повеље о регионалним и мањинским језицима, иначе, подразумева да судија процени да ли странке, тражећи тумача, намерно одуговлаче како би поступак застарео. Домаће судије се од овакве процене најчешће уздржавају. У Србији уредно раде тумачи за хрватски, словеначки и македонски језик, док за црногорски још нико није тражио.

Чланак БЛОКИРАНИ СУДОВИ: Бошњаци не разумеју српски језик, траже се тумачи! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Душан Добросављевић, ученик седмог разреда Основне школе „Др Драган Херцог”, са нестрпљењем очекује 10. мај. Тога дана, у гимназији у Сремским Карловцима, учествоваће на републичком такмичењу из српског језика и књижевности. Биће то прилика да Душан у прилично „оштрој” конкуренцији провери своје знање.

Ово би била лепа, али обична прича о плановима и очекивањима вредног основца, да није једне „ситнице”.

Душан је од рођења слеп и везан je за инвалидска колица. Сваки од та два хендикепа довољно су озбиљни да би обесхрабрили и старије од њега, али то не важи за Душана. Он одише оптимизмом. Одличан је ђак, глуми у позоришним представама, добар је и поуздан другар, воли музику, спорт, има занимљиве планове… Својим животом потврђује изреку „све се може, кад се хоће”, а последњи успех доживео је као нови подстрек да тако и настави.

– Моја школа је на општини Савски венац, тако да сам прво „прошао” општинско, а потом и градско такмичење, одржано у ОШ „Дринка Павловић”. Успех ме је обрадовао, јер ми је још једном потврдио да се труд исплати и да могу да будем равноправан са вршњацима из осталих школа. Најрадоснија је моја породица, а нарочито мама, тако да ми је драго и због њих – скромно каже Душан.

Како изгледа његов просечан дан?

Устаје пре шест, а потом, из Панчева где живи са родитељима, две сестре и братом, деда Бранислав га вози до Клинике за рехабилитацију у Сокобањској улици, где се лечи и има наставу. Часови му почињу у 7.30 (у комбинованом одељењу које чине ученици од петог до осмог разреда), а после њих Душан иде и на вежбе. Све то са паузом за ручак и другим активностима потраје и до 15 часова, када га други деда, Радан, преузима и враћа кући. А тада следи учење.

– Напорно је, али Душан са лакоћом све постиже. Никада није закаснио на наставу, а има и најмање изостанака, тако да даје пример и осталим ђацима. Пажљив је на часовима, има одличну меморију, учествује и у позоришним представама, омиљен му је лик Вањке из Чеховљеве приповетке. Он разуме књижевност и о њој размишља, тако да успех није дошао случајно – истиче Наташа Војиновић, професорка српског језика и његов разредни старешина.

Душан се за књижевност, каже, заинтересовао јер у људима буди машту и чини их племенитијим. Воли класике, али и модерну литературу, па су му омиљени и Хари Потер и Робинзон Крусо. Већ је прочитао и лектиру за седми разред, а књиге „чита” тако што наручује и користи компакт-дискове библиотеке за слепе. Ипак, највише учи у школи, а осим наставника помажу му и другари. Разред чине деца из целе Србије која се лече на Клиници за рехабилитацију „Мирослав Зотовић”, и прави је пример другарства, слоге и вршњачке солидарности.

– Помажу ми сви другари, али посебно Белмин Нушевић, ученика осмог разреда. Он ми на часовима чита и пише текстове, а увече се редовно чујемо на скајпу и тако обнављамо градиво. Ми смо сви у одељењу као сложна породица, тако да је овај мој резултат и наш заједнички успех. Поручио бих и осталим људима, а нарочито деци, који имају неки здравствени проблем, да због њега не одустају од својих циљева. Јер, где има воље има и начина – поручује Душан Добросављевић.

Настава на даљину

Клиника за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић”, где Душан похађа наставу, само је један од дванаест „пунктова” Основне школе „Др Драган Херцог”. У овој школи, основаној још 1969. године, образују се сва деца која због својих здравствених проблема привремено или трајно нису у могућности да похађају остале школе. Осим у болницама, часови се одржавају и у кућама ученика, а недавно је уведена и „настава на даљину”, која је од нарочите користи ђацима из унутрашњости.

Чланак БЕОГРАД: Вољом и оптимизмом Душан побеђује недаће се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

„Када је реч о општем стању и положају српског језика на Косову и Метохији данас, оно је по много чему горе у односу на претходне године. Уколико се у политици Републике Србије на овом плану нешто радикално не промени, преостаје нам да бележимо учесталост и видове кршења језичких права словенске популације”, рекла је др Митра Рељић у Српској академији наука и уметности где је јуче представљена њена књига „Српски језик на Косову и Метохији данас (социолонгвистички и лингвокултуролошки аспект)”, објављена у издању САНУ и Филозофског факултета у Косовској Митровици на којем ауторка предаје. О књизи су, поред ауторке, говорили и академици Миро Вуксановић и Предраг Пипер.

Професорка Рељић је истакла да је ситуација утолико гора што се маргинализовање, ниподаштавање и потискивање српског језика одвија иза сијасет тела, тзв. повереништва за језике, разноразних комисија за праћење језичких права, која служе као параван за несметано спровођење добро осмишљене стратегије.

„Будући да су у тим ресорима запослени и Срби, па и они без минимума језичке компетенције, стратезима је умногоме посао олакшан, нагрђен српски језик пласираће сами Срби, а слабо едуковано становништво веровати у његову исправност. Најбољи пример ’неговања’ српског језика под контролом приштинских власти представља други програм РТК, уступљен језицима мањина, јер се показало да од запослених назови новинара без елементарних знања нема бољег промотера загађеног српског језика”, рекла је ауторка књиге која инсистира да на државном нивоу мора да постоји јаснија језичка политика када је језик Срба на КиМ у питању.

„Многи житељи, на пример, Средачке жупе (област у околини Призрена), подвргнути бошњакизацији и тихој албанизацији, свесни да ће губитком властитог језика као најважнијег идентитетског ослонца, нестати, и те како су прижељкивали повратак у образовни систем Републике Србије, сматрајући да ту, у првом реду, припадају… Доласком Османлија започето, одсецање од свог рода и језика, те болно поновно располућивање протиче несмањеним интензитетом. Та чињеница показује да наша држава није ни покушала да смањи бројчано осипање корисника српског језика на Косову и Метохији. Последице су јасне: на територији целе призренске општине, изузимајући Богословију, у оквиру које је започела своје образовање и мала Милица, једино српско дете у Призрену, не постоји школа на српском језику”, истакла је у својој беседи др Митра Рељић.

Према њеним речима, уместо борбе за очување језичког и етничког идентитета косметског становништва словенске припадности, власти нас већ деценију и по „теше” латинизмом компромис,односно, нагодба, и сличним из читавог арсенала еуфемизама.

„Тако се дошло до нагодбе са језиком, са живим душама и њиховим достојанством, нечим што ни у једној цивилизованој држави не сме бити предмет нагодбе. На компромис се, по устаљеној навици језичке злоупотребе, наслања мноштво, свакој логици супротних, језичко-мисаоних конструката попут: ’Морална победа Србије’, ’Ми смо све покушали’, ’Боље ишта него ништа’ и слично.”

Истраживачки посао на овој књизи протицао је уз свакојаке проблеме, почев од оног како стићи до одредишта, па како у атмосфери општег страха и подозривости пронаћи саговорнике или проверити место српског језика у говорном репертоару ораховачких Албанаца, што је значило, упутити се инкогнито у албанску продавницу, у кафић, на дечје игралиште, у текију.

„Ко није живео под незамисливим окупацијским (албанско-међународним) физичким и психичким терором какав су косметски Срби, Горанци и многи други подносили, тешко да може разумети чежњу за својом државом, каква год она била, и чежњу за слободом”, истакла је Митра Рељић. Она је нагласила да што је више медијске промоције будуће „среће” косметских Срба у оквиру институција тзв. Републике Косово, то је више неразумевања за и најмањи глас отпора који стиже оданде.

У њеној књизи поменут је, у науци познат, феномен говорног поремећаја, изазван напрегнутим психичким и емоционалним стањима. „Тешкоће при артикулацији гласова, промуклост, све до престанка говора – стање које се понекад кобно завршавало, било је пратећа појава перманентног стреса, свесног и несвесног страха у првим годинама протектората, посебно у градовима заточених Срба. Таквих појава несумњиво има и данас.”

Чланак СРПСКИ ЈЕЗИК НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: Маргинализовање, ниподаштавање, потискивање… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Недавна изјава председника Владе Црне Горе Мила Ђукановића да његова „мисаона матрица није да протера Србе из Црне Горе, а и кад би то хтео, не би му дозволиле институције”, била је ударна вест у готово свим медијима.

Ипак нешто другачије сведочи податак који је изнео председник Српског националног савета Момчило Вуксановић, који тврди да је између два пописа број Срба у Црној Гори за време владавине Ђукановића смањен за 10.000. За тај податак се знало, али никог то није забринуло. Напротив, владајући политичари су то најављивали иза скупштинских говорница уз обећање „да ће на наредном попису број Срба бити сведен на минимум, као и оних који говоре српским језиком, јер ми”, како је рекао један Ђукановићев посланик, „стварамо новог човека”.

Црногорски премијер је недуго након изјаве о односу према Србима оценио да су многи хтели да у Црној Гори наметну „туђински језик” а не „свој црногорски” и упозорио поједине опозиционе посланике да би хтели да оспоре Црногорску цркву која је, како је навео, укинута даном укидања независности Црне Горе.

Овдашњим медијима никада ударна вест није била када су званичне институције саопштавале да Срба скоро да и нема у институцијама извршне власти, па ни када је бивши градоначелник Подгорице Миомир Мугоша на одборничко питање одговорио да у органима локалне управе не ради ниједан Србин.

Скоро да више нико од медија у Црној Гори и не бележи да су српски језик и ћирилица протерани из наставе у основним и средњим школама, из уџбеничке литературе, да су протерани српски писци из лектире и читанки, да се кривотворе историјске чињенице… Све се то десило управо од када је Мило Ђукановић постао лидер Демократске партије социјалиста и близу петнаест година откако се налази на месту премијера.

Данас су укинути сви књижевни часописи српских писаца који су 70 година штампани на српском језику и ћирилици, попут чувеног часописа „Стварање”. Узалуд су Срби конститутиван народ који чини трећину становништва Црне Горе. У јавним службама, органима државне и локалне управе, заступљени су свега 7,3 одсто.

Посланик Демократског фронта Љиљана Ђурашковић у скупштинском Одбору за људска и мањинска права рекла је да је српски народ недопустиво изопштен из најважнијих институција у Црној Гори.

Према информацији о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у државним органима и органима државне управе, у јавним службама ради 82,11 одсто Црногораца, док је свега 7,3 одсто Срба запослено у јавној управи, а, према последњим подацима са пописа, они чине око 30 одсто становништва.

„Ово је изузетно забрињавајућ број. Зар је могуће да су Срби, који су трећина становништва, у овако занемарљивом броју заступљени у јавној управи. Боде очи да у појединим министарствима и управама нема ниједног Србина”, рекла је Ђурашковићева. „Да ли то значи да су Срби непожељни у министарствима науке, правде, рада и социјалног старања и у служби председника државе, као и у секретаријатима за развојне пројекте, законодавство, управама за антикорупцију, кадрове, заштити културних добара и збрињавање избеглица.”

Чланак ИЗМЕЂУ ДВА ПОПИСА 10.000 МАЊЕ: Каква је будућност Срба у Црној Гори се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Стање српског језика горе је него прије 50 година, а најгоре је у смислу неучења, небриге, незнања. Све оно што је школа некада проглашавала грешкама узело је маха у језику, зато људи више и не знају шта је исправно.

Рекао је ово за „Глас Српске“ лингвиста Милорад Телебак, који се годинама бори да српски народ што боље упозна са својим језиком.

– Појединац ту не може ништа, ту може само институција, само једна општа политика враћања основним вриједностима. Без тога смо разнарођени, без тога нас нема. Језик и народ су повезани. Нестанком језика, нестаје и народа. Треба да чувамо свој језик, да га његујемо, да га знамо, а он је и основа за изучавање других језика по сличности и супротности. Ко не зна свој језик, он не може научити ни друге језике, јер нема са чиме да упоређује – каже овај цијењени лингвиста.

Телебак се осврнуо и на чињеницу да се српски језик не учи довољно у школи, те да је раније српски језик увијек био главни предмет у школи, од основне до завршетка гимназије.

– Први је био у дневнику, први је био у свједочанству, био је заступљен свакога дана. И сваки дан у седмици био је час  српског језика, а данас није тако – казао је Телебак.

Како је рекао, из тог разлога млади људи заврше основну и средњу школу са лошим знањем језика, па се упишу на факултет, који заврше са мањим знањем него што су га имали у основној школи.

– На јавној сцени имамо полуписмене интелектуалце, да не говоримо о квалитету студирања. Школе не припремају људе, чак ни оне којима је језик на неки начин животно занимање, а то су новинари, јавни радници, судије, адвокати, посланици, сви они који би били обавезни да говоре, јер њихов говор је јавни, а у јавном говору морају да се поштују стандарди и норме – указао је Телебак.

Овог викенда обиљежен је Међународни дан матерњег језика, који представља сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, у источном Пакистану, јер су протестовали што њихов матерњи језик није проглашен званичним.

На судбину српског језика подсјетио је и књижевник Рајко Петров Ного, који има слично мишљење као и Телебак.

– Ми радимо све да покваримо, да не кажем уништимо наш српски језик. Готово је скаредно погледати натписе фирми, улица, свега, све је на латиници – указао је Петров Ного.

Подсјетио је и на причу у којој један високи школовани страни официр није могао да се начуди како Срби не чувају свој језик.

– Он је тада рекао: „Ваша ћирилица, ваш је кинески зид, а ви се према њој односите као према Алајбеговој слами“. Тачно тако, ми се тако односимо према свему што нам је у баштину од предака остало. То је страшно изговорити, али је тако – нагласио је Ного.

Истиче да промјене, које би донијеле боље вријеме српском језику, морају да се догоде на нивоу закона и Устава.

– Премда је то у закону и Уставу прецизирано, али није довољно, треба то учинити тако како чине озбиљне државе и да ту врдања нема. Ако се на овакав начин настави, са оваким „башмебригизмом“ према свему, а уз то, ако наставимо са овом белом кугом, нама неће душмана требати, доста смо ми сами себи – сматра књижевник.

Додаје и да је школство пресудно.

–  Ништа се не може догодити ни у школству ни у култури док се то у држави не догоди. Имамо ли државу или немамо, то је питање. Ако је немамо, стварајмо је, убрзано, хитро, ако је имамо, а она је тако растезљив појам, стегнимо је. Ово су последња времена, ово је последњи час да се то све скупа догоди – прича он.

Ипак, каже, за језик се не брине јер је он снажнији од свега.

–  Њему нико ништа није могао. Није му нико могао ништа 500 година под Турцима, ни интегрално југословенство Александрово, ни Брозова брозомора, ни ово све, не знам како ни назвати, а све је горе у савременој историји. Језик има своју снагу и брани се он сам. Али писмо, наша ћирилица, према њој смо се понијели као да је пасторче и као да није наша. То је срамотно – нагласио је Ного.

– Књижевници, који треба да учествују у стварању језика, у унапређивању језика, данас га кваре. Никад се више није писало него данас што се пише, а никад језичка култура није била мања. Данас није проблем објавити књигу и полуписменом човјеку, само ако има паре и нађе пријатеље рецензенте. Издавач треба да одреди рецензента. То не води ничему, то погубно утиче на језик – каже Милорад Телебак.

Чланак БЕЗ ЈЕЗИКА НАС НЕМА, БЕЗ ЊЕГА СМО РАЗНАРОЂЕНИ: Срби не чувају свој језик се појављује прво на ИСКРА.