Милош Биковић (Фото: rs.sputniknews.com)

У селу Штитково, код Нове Вароши, почело је снимање руско-српског филма о НАТО бомбардовању Србије под називом “Балканска међа”.

Филм се снима у режији руског редитеља Александра Волгина у руско-српској копродукцији, пишу “Вечерње новости“. Тема овог документарно-играног филма је НАТО бомбардовање на Косову и Метохији, а један од продуцената и носилаца главних улога је познати српски глумац Милош Биковић.

Међу глумцима су Иван Михаиловић и Александар Радојичић. Улогу у овом филму имаће и Гојко Митић – наславнији “европски Индијанац“ који је глумио Винетуа, а раније је оптужио НАТО за смрт своје мајке. Снимање ће бити настављено у Семегњеву, на Златибору до 2. октобра, послије чега се сели на Крим у Русију.

Чланак ИСТИНА О СТРАДАЊУ СРБА: Снима се српско-руски филм о НАТО агресији на СРЈ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, AP Photo/ Amel Emric

Суд историје, по питању НАТО агресије на СРЈ, биће негативан, а није пријатно наћи се на страни која ће бити кад-тад окривљена за агресију. Неки актери бомбардовања желе да колико-толико оправдају своју улогу у томе.

Бомбардовање СРЈ било је експериментални рат НАТО-а, рекао је пензионисани италијански генерал НАТО-а и војни дипломата Бјађо ди Грација поредећи бомбардовање Србије са бацањем атомске бомбе на Нагасаки.

Ди Грација није једини који је покушао да се „извини“ Србији или оправда пред њом због масакра над једном државом коју је починила НАТО алијанса 1999. године у војној операцији у којој је побијено више од 3.000 цивила, а земља претрпела материјалну штету процењену на десетине милијарди долара.

Овај својеврсни феномен „правдања“ оних који су Србију разарали 78 дана, професор др. Бора Кузмановић, социјални психолог, за Спутњик објашњава као њихову потребу да олакшају своју душу.

Прање савести, по његовим речима, јесте основни циљ оваквих порука. Напомиње и да је протекло довољно времена да се са дистанце боље и види која је била улога НАТО-а у целој тој ситуацији.

У исто време, подсећа и да је већина актера бомбардовања пензионисана. Дакле, нису активни, па су, оцењује, сада мало и слободнији да искажу лично мишљење. Неки од њих су, цени наш саговорник, и онда мислили да то што се ради није у реду, да 19 земаља нападне једну малу државу, па сада осећају грижу савести, или, ако ништа друго, притисак јавности, да није у реду то што су учествовали у једном таквом нападу, притом без дозволе Уједињених нација.

Професор Кузмановић наглашава да је у људској природи потреба да човек, макар било то и са закашњењем, опере своју савест, или, како каже, барем се „извади“ за оно у чему је учествовао.

„Тога је било и раније. И на Нирнбершком процесу је било оних који су, несумњиво криви, налазили неке изговоре за учињено, а један од тих изговора јесте — ја сам само извршавао своју дужност. Верујем да би исто одговорили и они који су нас бомбардовали. Вероватно би рекли да нису могли другачије, јер је НАТО таква организација — крута, ауторитарна. Е, тек када се људи ослободе обавеза према њој, могу да проговоре. Дакле, нико од њих не може да се осећа пријатно, јер је несразмерна сила употребљена против једне мале државе, и то без озбиљног оправдања“, истиче он.

Зашто извињења или кајања јавно стижу пре свега од бивших извршилаца, док бивши наредбодавци о свему углавом пишу у својим мемоарима?

Кузмановић то објашњава чињеницом да је теже јавно, пред огромном масом рећи да си погрешио, јер тако признајеш и своју слабост, док се књиге мање читају, па ако сте у њој нешто и рекли, уверавате се да је то довољно и да сте и на тај начин признали да сте нешто погрешили.

„Они који су највише криви су у мало другачијем положају од оних који су у свему били нека друга, трећа гарнитура, дакле извршиоци, који могу да се правдају да су ’радили оно што су им људи изнад наредили‘. Али онима који су креирали и наређивали, теже је да се оправдају“, објашњава професор Кузмановић.

Наш саговорник напомиње и да су сада ставови оних који су све ове године правдали НАТО, сматрали да је имао разлога да бомбардује Србију и СРЈ, бледи и губе на снази аргумента. У том контексту, додаје он, све је теже признати грешку, али је још теже ћутати.

„Вероватно предвиђају да ће суд историје, у овом питању, бити негативан за НАТО, а није пријатно наћи се на страни која ће бити кад-тад окривљена за агресију на нашу државу. На овај начин желе да колико-толико оправдају своју улогу, или ако им то не успе, да остане бар забележено да су покушали да се извине“, објашњава он.

Тони Блер, Хавијер Солана, Бил Клинтон, Џејми Шејн, Медлин Олбрајт… само су нека од имена која ће неколико генерација Срба памтити по великом злу. Мало је оних који су попут италијанских генерала НАТО-а, јавно рекли да су погрешили, да није требало да нас бомбардују, или су барем објаснили зашто су то урадили.

Тони Блер у својој књизи себи чак приписује заслуге за бомбардовање, док Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО-а и бивши шеф дипломатије ЕУ, на двадесетак страна у књизи „Одбрана политике“ из 2011, тврди да није било никакве жеље да се Србија бомбардује, а већи део кривице сваљује на Немачку.

Са друге стране, Герхард Шредер је на конвенцији НАТО-а у марту 2017. изјавио да му је „жао што је Србија бомбардована, као и да је то стравичан догађај, али да је тако морало да буде“.

Октобра 2012. године је и официр за односе са медијима мировних снага НАТО-а на Косову, Кристијан Карс, рекао да је Југославија 1999. године бомбардована „без довољно разлога“, уз оцену да је Србија у Рамбујеу била уцењена — или бомбардовање или окупација.

Августа 2016. тадашњи потпредседник САД Џозеф Бајден рекао је, током званичне посете Србији, да му је жао жртава НАТО бомбардовања, а и даље је потпуна мистерија да ли је садашњи председник Америке Доналд Трамп изјавио у изборној кампањи да му је жао што је НАТО бомбардовао Србију, и да се због тога извињава.

Џејми Шеј, који је 1999. светску јавност свакодневно обавештавао о „успесима“ агресије НАТО-а на СРЈ, за аустријски „Пресе“ 2013. проговорио је о „грешкама војне алијансе“, којих је, каже, било, али нису почињене намерно. Он је на 14. годишњицу бомбардовања СРЈ рекао да је „у тим интервенцијама војни савез правио велике грешке, јер су се на мети нашли и избегличка колона, па и један путнички воз, напомињући да су такви догађаји увек жалосни и срамни“, али је порекао да је неки од тих напада изведен свесно.

Последњи амерички амбасадор у СРЈ Вилијам Монтгомери јавно је признао да је НАТО бомбардовање Југославије 1999. била грешка и да је стварност после те акције другачија од оне коју је званични Вашингтон желео.

Ханс Кристијан Штробеле, посланик странке „зелених“ у немачком Бундестагу у више наврата је прозивао Немачку да је учествовала у бомбардовању Србије и признала независност Косова, чиме је прекршила међународно право.

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг у име алијансе је упутио извињење због невиних жртава током бомбардовања Србије 1999. године.

Амерички стручњаци попут Теда Галена Карпентера, стручњака за одбрану и спољну политику, одавно су упознати са оценом да је интервенција НАТО-а на Косову „била страшна грешка због које Запад сада горко испашта“. И Џорџ Фридман, реномирани светски геополитички стручњак, на истом је становишту.

Ипак, најискренија извињења су изван сфере политике. Један од тих примера је и жаљење америчког пилота Дејла Зелкоа, чији је „невидљиви“ авион оборен у Србији 1999, а који је човеку који га је оборио у лице рекао: „Срби, жао ми је због ваших патњи током бомбардовања!“

Или пример са друштвених мрежа, кад је један наш суграђанин ставио објаву поводом годишњице почетка НАТО бомбардовања Србије, у коме је навео да је тада имао 12 година и да ће се због онога што је доживео целог живота борити против рата, а убрзо му је стигао и одговор од човека који је учествовао у операцији „Милосрдни анђео“. Човек се зове Џошуа Шарли, а написао је: „Све што смо учинили у везу са Косовом је ГРЕШКА, и то што смо одабрали страну и што смо водили рат против доброг народа Србије (наравно, увек има и лоших јунака на обе стране)“, навео је Џошуа уз извињење народу Србије.

Чланак ПОКАЈНИЦИ ЗБОГ РАЗАРАЊА СРБИЈЕ: Боје се савести или суда се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, AP Photo/ Dimitri Messinis

Бомбардовање СРЈ било је експериментални рат НАТО-а, каже пензионисани италијански НАТО генерал и војни дипломата Бјађо ди Грација, који прави паралелу између тог бомбардовања и бацања атомске бомбе на Нагасаки.

„То је био експериментални рат који је НАТО-у послужио да, између осталог, тренира своју авијацију у нападу где је била неупоредива диспропорција између онога који напада и онога који се брани“, каже Ди Грација.

Он је то рекао у интервјуу за „Политику“, који је дао када је прошле недеље боравио у Србији поводом објављивања његове књиге „Зашто је НАТО бомбардовао Србију“ у коју је преточио своја искуства из службовања.

Коментаришући паралелу коју изводи између бомбардовања СРЈ и атомске бомбе у Нагасакију, Ди Грација каже да „ако се атомска бомба бачена на Хирошиму делимично може схватити као војна акција, она наредна, бачена на Нагасаки, у тренутку кад Јапан већ прихвата капитулацију, означила је почетак Хладног рата и била својеврсна порука САД Совјетском Савезу“.

„А бомбардовањем Србије, Русији је послата порука о томе ко је победник у Хладном рату. И ништа од тога није кривица Србије, која је урадила све што је могла, јер су међународне околности биле такве да је Русија била слаба“, нагласио је он.

На констатацију да бомбардовање кинеске амбасаде тумачи као тадашнње упозорење Запада Кини, Ди Грација наглашава да је то његов лични закључак, баш као што је, како је рекао, целокупно бомбардовање СРЈ било упозорење ослабљеној Русији.

Сада је, како каже, ситуација битно другачија.

„Зашто у овом моменту нико не размишља о бомбардовању Северне Кореје? Због нуклеарног оружја, али и чињенице да иза ње стоји Кина, која је у међувремену ојачала. Такође, и Русија је повратила епитет суперсиле, а оно што је урадила с Грузијом, Молдавијом и поготово Кримом слично је ономе што је НАТО урадио с Косовом. Због тога је Косово 1999. било јединствен пример који се неће поновити“, каже Ди Грација.

Он се осврнуо и на сумње које је исказивао у званичне интерпретације случајева Маркале и Рачак наводећи да у почетку није веровао у српско објашњење Рачка.

„Тек када сам после неколико дана срео једног колегу, италијанског официра на дужности посматрача ОЕБС-а, рекао ми је: ’Бјађо, ово није као што приказују на телевизији. Обавестио сам о томе и шефа Мисије (Вилијама Вокера). Он је први стигао на место догађаја и није затекао призоре које су потом пренели медији. Али, пошто је послао извештај шефу Мисије, ништа се није догодило“‘, испричао је он.

Уверен је да су косовски Албанци били срећни када се догодио Рачак и да би га, да се није десио, „свакако у погодном тренутку измислили“.

Сличну сумњу исказао је и када је реч о случају Макрале, наводећи да је његов извештај Команди Мисије ЕЦММ доживео сличну судбину као допис његовог италијанског колеге о Рачку.

„Послао сам га после истраге коју сам спровео након бомбардовања Маркала, сумњајући да би Срби гађали пијацу на неколико корака од православне цркве. Нису били заинтересовани, и опет се ништа није десило“, рекао је Ди Грација.

Чланак ГЕНЕРАЛ НАТО-А: Бомбардовање СРЈ експериментални рат Алијансе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Професор Драган Мраовић, српски пјесник, преводилац и дипломата, обратио се путем друштвене мреже Фејсбук својим пријатељима из Италије, у којој је радио као генерални конзул СРЈ, поводом рушења српских гробаља на Космету.

Српски дипломата чије је званичне заслуге за српски народ тешко набројати а да се поједина не изостави, и који је у Италији боравио преко петнаест година и стални је дописник италијанских медија, критиковао је италијанске медијске агенције за стварање лажне слике о ситуацији на Космету.

„Драги пријатељи из Италије, ово су слике српског православног гробља у Косовској Митровици. Слике су од јуче. Локални Шиптари су овако разрушили гробље. Девастирали су чак и гробљанску капелу. Зашто се овакве слике никада не појављују на РАИ, Републици или Коријере дела сера? Овај терор влада откад су НАТО снаге окупирале моју земљу, лажно се представљајући као миротворци“, написао је српски дипломата, док његову објаву прате фотографије разрушеног гробља.

Он истиче да се терор наставља сваког дана.

„Бацају се ручне бомбе на српску дјецу, сијеку се српске шуме, краде стока, убијају Срби… Никада ниједан злочин није кажњен. Никада НАТО снаге нису заштитиле Србе од шиптарских бандита, који дилују дрогом, оружјем, људима итд. Њихова двојица вођа, Тачи и Харадинај, убијали су српске цивиле и тиме се хвале у својим књигама. Они су миљеници Брисела и Вашингтона. Но, прије или касније, мораће да оду, и они, и НАТО. И Турци су окупирали Косово и Метохију вјековима, али смо их на крају протјерали“, истиче српски интелектуалац.

Мраовић: И НАТО и Албанци мораће да се врате кућама

Он поручује да ћемо чекати и цијели вијек ако треба, али ћемо достићи циљ – „ослобођење наше свете земље од НАТО агресора и Шиптара“.

„Шиптари имају своју државу Албанију. НАТО има своје земље. Мораће да се врате кућама“, поручује Мраовић.

Драган Мраовић (Нови Сад, 4. октобар 1947), награђивани је српски пјесник, преводилац, дипломата, професор и културни радник. Био је преводилац, новинар, директор у „Застави“, уредник у Културно–просветној заједници Београда, опуномоћени министар у Министарству спољних послова, генерални конзул Савезне Републике Југославије у Италији, професор италијанског језика и књижевности у првој српској Гимназији у Сремским Карловцима, доцент на Филолошком факултету Универзитета у Барију, у Италији, коментатор Радио Ватикана за Балкан. Пише за дјецу и одрасле и преводи са француског и италијанског као и на италијански језик. Објавио је 166 књига, од чега 19 ауторских (пет у Италији на италијанском језику) и 147 књига превода (60 на италијански, у Италији, 85 са италијанског на српски, и 2 са француског). Објављивао у многим домаћим и иностраним часописима. Заступљен у зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Превођен на италијански, енглески, јерменски, румунски, бугарски, шведски и грчки језик. Члан је Научног одбора италијанског геополитичког часописа Евроазија из Парме и дописник из Београда дневног листа Ринашита из Рима.

Чланак АПЕЛ ПРОФ. МРАОВИЋА: Зашто НАТО не преноси слике порушених гробаља са КиМ? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Потпоручник Ратне морнарице Грчке Маринос Руцидис је рекао да као православац не може да учествује у нападу на један православни народ и одбио да учествује у бомбардовању СРЈ 1999. године, те је због тога добио казну војног суда.

Наиме, војни суд у Пиреју осудио је 1999. године на две и по године затвора, условно на три године, Рицудиса зато што је одбио да исплови у Јадран на разарачу “Темистокле”, који је као део снага НАТО пакта учествовао у агресији на СРЈ.

Руцидис је рекао да као православац не може да учествује у нападу на један православни народ. Маринос је један је од многих грчких чланова морнарице који су одбијали да учествују у агресији н СРЈ.

Чланак ГРЧКИ ПОТПОРУЧНИК: Казните ме, не желим да убијам православну браћу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИН4С

НАТО је током агресије на СР Југославију масовно користио муницију са осиромашеним уранијумом, што је имало несагледиве последице по становништво, саопштено је на трибини „Право да знам – осиромашени уранијум и последице примјене“.

Трибина је одржана у Херцег Новом, у организацији „Уније за неутралност“.

Проф. др Даница Грујичић казала је да је НАТО 1999. године извео свјесни геноцид над грађанима СРЈ, јер је масовно користио недозвољене бомбе са осиромашеним уранијумом, што је изазвало енормно повећање радијације.

Грујичић је професор на Медицинском факултету и начелник Одељења за неуроонкологију Клинике за неурохирургију на Клиничком центру Србије. Залаже се за формирање групе независних стручњака која би требало да утврди какве су последице бомбардовања 1999. године.

Подсјећамо да већ седамнаест година након НАТО бомбардовања СРЈ многа кључна питања која се односе на осиромашени уранијум и последице његовог дјеловања на здравље људи и природну околину и даље су отворена и захтијевају озбиљан одговор.

НАТО и неке западне владе тврде да осиромашени уранијум нема никакве штетне последице, док љекари и други стручњаци указују на повећан број обољелих од малигних тумора.

Према доступним информацијама, муниција са осиромашеним уранијумом коришћена је током рата 1999. године у најмање 112 случајева, највише на територији Косова и Метохије, у предјелима Пећи, Призрена и Ђаковице.

Нешто мање количине муниције коришћене су и у нападима америчких бомбардера у околини Врања, Прешева и Бујановца, као и на једној локацији у Црној Гори.

Чланак ПРАВО ДА ЗНАМО: НАТО геноцид над СРЈ са осиромашеним уранијумом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

У агресорском нападу на СРЈ током 1999.те године коришћен је осиромашен уранијум, потврдио је британски биолог Роџер Кофил, преноси BBC.

Према речима Кофила, као последица НАТО бомбардовања из 1999.те године у наредном периоду најмање још 10.000 људи у Србији ће умреће од рака.

Он је до својих прогноза дошао у својој лабораторији у јужном Велсу, а о поменутој проблематици причао је на лондонској конференцији посвећеној проблематици бомбардовања америчких и британских снага, осиромашеним уранијумом у Ираку, 1991. године.

Иначе, ово није нова тема, о томе је још 1999. године писао BBC, а судећи по повећаном броју оболелих од канцера на овим просторима црне прогнозе су се, на жалост, испоставиле и више него тачне.

Према Кофилу, први знак ове проблематике свакако је забележена повишена радијација у скоро свим центрима Балкана, забележена непосредно након бомбардовања.

Наиме, средином јуна 1999. године, научници из северне Грчке објавили су резултате према којима је у том региону, сваки пут када наиђе ветар из правца Косова, била забележена повишена радијација за најмање 25 одсто.

Сличним истраживањима бавили су се и Бугари, који су дошли до података да је над њиховом земљом забележена повишена радијација од 8 одсто, а над СРЈ чак и до 30 одсто.

Према статистици Пентагона у једном од пет налета америчких борбених авиона коришћен је осиромашени уранијум, а половину од 500.000 напада у којима је он употребљаван чиниле су бомбе.

Ипак, Пентагон и Министарство одбране Велике Британије и даље упорно инсистирају на томе да осиромашени уранијум није до те мере опасан, британски биолог тврди сасвим супротно.

„Оно што је најопасније су честице из прашине, која се подигне након бомбардовања осиромашеним уранијумом! Реч је о бета емитерима, који могу да “путују” и до 300 километара, а чије је удисање смртоносно“, казао је Кофил додајући да поменуте честице се задржавају у плућима, а неретко завршавају и у другим ткивима, од чега најчешће разарају бубреге.

Према тврдњама Кофила први знаци тровања појавили су се шест месеци након бомбардовања, а први случајеви леукемије као последице бомбардовања, забележени су 2000. године.

„Према мојим прорачунима, од рака изазваног последицама бомбардовања осиромашеним уранијумом, у наредном периоду умреће још најмање 10.150 људи. Неће бити поштеђени ни војници КФОР-а, болничари… Једном речју, сви који су се у то време затекли у поменутом делу Балкана“, објаснио је он.

Како би поткрепио све тврдње британски биолог је указао и на децу рођену са  деформитетима, како у Босни, тако и у Ираку, где је НАТО, такође, у бомбардовању користио осиромашени уранијум.

На крају своје приче, Кофил је казао да су амерички физичари на Универзитету у Мериленду одавно дошли до истих закључака као и он.

Чланак BBC: Бомбардовали смо вас осиромашеним уранијумом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Википедија

Оптужбе за одговорност за манипулације јавношћу како би се Британија увукла у рат у Ираку подстакле су наде да ће неко на Западу почети да преиспитује улогу политичара за агресију НАТО-а на СРЈ. Да ли су таква очекивања оправдана или се ради само о пустим жељама?

Чилкотов извештај, којим је влада Велике Британије на челу са Тонијем Блером оптужена за манипулације јавним мнењем како би пошто-пото ушла у ирачку авантуру на страни САД, открива макијавелистичку природу западних војних интервенција.

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић са правом је подсетио да је прва интервенција те врсте била на СРЈ и изразио је наду да ће доћи време када ће и та НАТО операција бити преиспитана у државама које су је извеле.

Војне интервенције против непослушних држава нису ново политичко оруђе у рукама Запада, као што нису ни манипулације како би се јавно мнење придобило за њих. Треба се само присетити америчке интервенције у Гватемали или америчко-британске акцијe, којом је са власти свргнут ирански премијер Мохамед Мосадек педесетих година прошлог века.

У новије време, међутим, манипулације се откривају брже и лакше излазе на видело. У случају Ирака било је очигледно да је повод за рат, оружје за масовно уништење, које наводно поседује режим Садама Хусеина, био провидан изговор. Такође, није постојао консензус о потреби интервенције, као што је био случај са СРЈ.

Историчар Бојан Димитријевић каже да је време показало да је интервенција у Ираку резултирала формирањем пропале државе на чијој је територији створена терористичка целина (ДАЕШ), што је британско јавно мњење покренуло на преиспитивање.

То, према његовим речима, није случај са Србијом, у којој је прича о интервенцији на Западу затворена са, како каже, за Запад најлепшим могућим крајем.

„Оно што би било потребно анализирати су догађаји који су били окидачи за ратна дејства — Маркале, Тузла, Рачак. Мислим да је ту простор за неку врсту истраге, јер политички контекст је затворен и, рекло би се да је ствар урађена тако да нема отворених дилема. Догађаји који су били увод у ваздушне операције и у Босни и на Косову погодни су за нова истраживања, али то је само пуста жеља једног београдског историчара“, сматра Димитријевић.

Могућност преиспитивања НАТО агресије на СРЈ није реална ни за аналитичара Драгомира Анђелковића. Према његовим речима, на Западу је и пре почетка агресије на Ирак било много расправа и сукоба око сврсисходности те акције, док у случају СРЈ то није био случај.

„Када се ради о Србији, нажалост, ту је постојала готово хомогена политика. Само су се поједини интелектуалци супротстављали, али политички естаблишмент је био неподељен. Читав западни блок те 1999. тражио је прилику да, на неки начин, дâ смисао постојању НАТО-а, а агресија на Југославију је тај смисао дала. Наравно, да би дошло до агресије, смишљена је прича слична оној нацистичкој када је нападнута Пољска“, каже Анђелковић.

Према његовим речима, шансе да се прича о бомбардовању СРЈ отвори на начин на који је отворена прича о Ираку не постоје због јаког интереса и исувише јаког јединства западних сила, које је 1999. постојало да би се СРЈ напала.

На крају, , додаје Анђелковић, у Србима на Западу виде „мале Русе“ и као што су јединствени у антируској политици, тако су јединствени и у антисрпској.

Као што је скептичан према отварању питања одговорности за манипулације пред НАТО агресију на СРЈ, Анђелковић је исто толико скептичан према томе да ће Чилкотов извештај дати неки резултат. Према његовим речима, овај извештај служи само да скине одговорност са британске владе, а да се кривица персонализује и пребаци на Тонија Блера.

Чланак СЛУЧАЈ БЛЕР: Хоће ли ико икада одговарати за бомбардовање Србије? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Танјуг

Шеф српске дипломатије Ивица Дачић позвао је на испитивање одговорности и оправданости бомбардовања СРЈ 1999. године, након британске истраге о рату у Ираку.

Специјална владина комисија у Лондону је установила да је одлука да Британија војно интервенише у Ираку заједно са САД донијета без довољно чврстих аргумената.

„Не треба гледати само Ирак, вријеме је да се испита одговорност и оправданост интервенције 1999. године. Међутим, то нема везе са нашим путем у Европску унију“, рекао је Дачић.

Како је истакао, Србија и Европска унија имају различите погледе на неке ствари, а то знају „и у Москви и у Пекингу“, гдје се такође зна да је ЕУ стратешки циљ Србије.

Дачић је истакао да је за пут ка ЕУ потребно „наћи заједничке именитеље“, који неће водити Србију ка томе да нема усклађене спољне и унутрашње политике.

„Мислим да је вријеме и за преиспитивање онога што је урађено у Србији 1999, а не само у Ираку, јер ако је политика једне земље била да се 20 година улаже у незавиност Косова, онда мислим да морамо да тражимо не само грешке у нашем систему“, рекао је Дачић на конференцији „Глобална стратегија спољне и безбедносне политике ЕУ и западни Балкан“.

Он је истакао да постоји став да је Слободан Милошевић крив, али да постоје „друге ствари које представљају грубу манипулацију, неистину и лаж“, као што је у случају инвазије на Ирак, што је утврдила комисија у Великој Британији.

Према његовим ријечима, сви добро знају да у косовском селу Рачак, гдје се наводно десио злочин, који је био непосредан повод за бомбардовање СРЈ, дио цивила није сахрањен на том мјесту, а када се питају сељаци они кажу да су на војном гробљу.

„Како су то онда убијени цивили?“, питао је Дачић.

„Седамнаест година послије бомбардовања не можемо тек тако да кажемо да ћемо ускладити потпуно нашу спољну и безбједносну политику, јер су у ЕУ сви само наши пријатељи. Морам да кажем да, нажалост, није баш тако и то је чињеница. Ми желимо да носимо свој дио одговорности и носимо свој крст, али не можемо само ми да будемо ти“, поручио је он.

Дачић је указао да се жеља за компромисом често тумачи као слабост, и као да треба ударати на Србију која сада добија лекције од Турске да треба да поштује људска права.

Дачић је говорио и о усклађености спољне политике са ЕУ и навео да се нада да ће се оно „у наредним годинама вратити на 90 и нешто посто“.

„Моја нада се заснива на томе да ће се нормализовати односи са Русијом и да нећемо имати разлога да се не слажемо са неким европским ставовима и резолуцијама“, рекао је Дачић.

Однос Србије према санкцијама усмјереним ка Русији „провучен“ је и кроз контекст Косова. Дачић је рекао да пријатељи косовске независности и они који подржавају нешто против Србије, од ње не могу очекивати да својим пријатељима затвара врата и уводи санкције.

„То није нормално, ниједна земља на свијету то не би урадила, па неће ни Србија. Ако су Русија и Кина те које у Сајвету безбједности УН не дозвољавају да се питање независности Косова и територијалног интегритета Србије ријеши прегласавањем, имамо национални и државни интерес који нам свакако намеће да морамо пажљиво да приступамо тим темама, а добро знам и да све ваше земље воде сличну политику“, рекао је Дачић.

Чланак ДАЧИЋ: Вријеме је да се испита бомбардовање СРЈ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Ових дана навршава се 17 година од када је Војска Југославије послије потписивања Кумановског споразума отишла са Косова и Метохије.

Ово не изгледа као војска која је поражена! Овом реченицом је један од америчких новинара на Мердарама, прелазу између Србије и Косова и Метохије, негдје у овим данима 1999. године коментарисао, више за себе, одлазак српске, тада југословенске војске са Косова и Метохије, послије потписаног Кумановског војно- техничког споразума СРЈ—НАТО 9. јуна.

Колона тенкова и војних возила Војске Југославије као под конац, са којих се вијорила српска застава, 13 дана прије Видовдана, тачније 15. јуна 1999. године, кренула је са Косова, послије 78 дана НАТО бомбардовања. Пратила их је колона цивилних возила, Срба који су упоредо са њима, многи нажалост заувијек, одлазили са својих огњишта.

На лицима српских војника, изморених даноноћним нападима северноатлантске армаде која је грувала по њима са неба, и борбама са албанским терористима Ослободилачке војске Косова, видео се понос, пркос, туга… На лицима цивила, Срба који су ишли упоредо са војном колоном, био је само страх, страх од неизвесности. Како су Срби и војска одлазили, тако су за њима Албанци славили, качећи америчке и албанске заставе на куће, играјући и певајући.

Западни новинари нису могли да вјерују да се српска војска повлачи са Косова готово неоштећена. Међусобно су коментарисали да је сигурно у питању неки „српски трик“, представа за медије… Питајући се — па шта је то НАТО радио 78 дана. Фото-репортери су се утркивали да направе што јачу слику поражене војске. Није им успјело. У недостатку материјала, западне камере зумирале су правећи крупне кадрове расплаканог дјетета кога је у пренатрпаном „стојадину“ приштинске регистрације мајка покушавала да подоји… Тражило се нешто, неки доказ пораза, али су их хук и ропот надолазећих тенкова и борбених возила, који су израњали једни за другим као из дубоке реке, опрани и угланцани сваки пут изненадили.

Повлачење српске војске са Косова је трајало 11 дана. Почело је када је у тачно 13 сати недалеко од Подујева Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса, стао на чело непрегледне колоне и пред домаћим и страним новинарима издао наређење за повлачење ВЈ са Косова.

„Војска је у потпуности извршила задатак и одбранила Косово, као и суверенитет и територијални интегритет земље“, рекао је тада Лазаревић.

Транспарент који је постављен својевремено као знак добродошлице ВЈ на надвожњаку на Мердарама тада их је и испратио. На њему је писало — „Нема нам другог пута, од пута на Косово“.

Када је последњи српски војник, прешао на територију централне Србије тај транспарент спалили су Албанци, који су све вријеме ситним провокацијама и по којом каменицом покушавали да изазову неки инцидент. У еуфорији која их је ухватила, улетјали су у ватру са српским заставама, па су са њима онако запаљеним, настављали да витлају, уста пуних погрдних ријечи за све што је српско.

Прве трупе Кфора на Косово су стигле из правца Скопља. Срба скоро да није ни остало на Косову. Оно што је остало, склонило се у српске цркве и манастире или на сјевер Косова.

Одлука о агресији на СРЈ донесена је, први пут у историји, без одобрења Савјета безбједности УН, а наредбу је тадашњем команданту НАТО-а, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана. СР Југославија је нападнута под изговором да је кривац за неуспјех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.

Чланак ПОНОС, ПРКОС И ТУГА НА ЛИЦИМА СРПСКИХ ВОЈНИКА КОЈИ СУ СЕ ПОВЛАЧИЛИ: Зашто НАТО није успио да побиједи српску војску на Косову? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Родитељи војника, прве жртве нато агресије на СРЈ, о часном потезу ђака из Даниловграда. Душан и Милена Стајић: Надамо се да та деца неће бити кажњена због сећања на жртве.

„Драго нам је што су се барем матуранти из Црне Горе сетили годишњице НАТО агресије и страдања нашег сина. Био је прва жртва „Милосрдног анђела“, мада га у Србији нико и не помиње. Највише боли и тишти сазнање да је заборављен.

Поносни смо на ту децу из Црне Горе, јер је њихов гест доказ да се омладина буди, да они жале са нама, саосећају, деле нашу судбину. Њихов гест враћа наду. Матуранти ништа нису криви. А, црногорска власт ако их казни, нека јој служи на част“.

Овако за „Новости“ говоре Душан (63) и Милена (63) Стајић, којима су НАТО бомбе пре 17 година одузеле сина јединца Сашу. У 21. години, служећи редован војни рок, у касарни „Милован Шарановић“, у Даниловграду, страдао је на стражи код војног хангара.

„Тог 24. марта, нешто пре 20 часова, пао је пројектил, истопио и спржио све, а нама угасио огњиште. Остали смо Милена и ја да живимо овај живот без живота“, говори Душан: „Осећамо се јадно и никако, јер за ових 17 година, када год је обележавана годишњица почетка агресије, нашег се Саше нико не сети.“

„За све ове године, нико из државе, војске и града Београда, није положио цвет, нити запалио свећу на његовој вечној кући, на београдском Централном гробљу. Нико нас никада није позвао, обишао, питао како је остати и живети без јединог детета, који је живот положио за отаџбину. Али, поносан сам на њега, носим га у срцу, јер није био кукавица која бежи…“

Док нам ово говори, Душан покушава да остане јак, прибран… Извињава се због осећања, суза које навиру и бола који, каже, време не лечи. Последњих седам година, Милена и он, сећања на сина чувају у станчићу социјалног насеља у београдском Земун Пољу, где смо их јуче посетили. Пре тога живели су у дрвеном бунгалову на Ади Циганлији. У новом стану на сваком зиду понека Сашина слика, а на полици регала, у великом раму сваког дочекује насмејано лице младића којег више нема.

Отац по кутији пребира изрезане новинске чланке, тражећи макар и једну реченицу о свом детету за све ове године.

„Наш Саша је сахрањен уз војне почасти и сећам се да су дошла тројица старешина из Подгорице, али нико из Србије“, отвара Душан болне ране.

И у годинама које су уследиле, ништа се није променило.

„А ја већ 17 година, сваког 24. марта о свом трошку одлазим у Даниловград да положим венце и запалим свећу на месту где је погинуо и на споменику жртвама ратова деведесетих у овом граду.“

Како Душан прича, за разлику од односа наших надлежних, у Црној Гори га увек дочекају представници војске, као и Удружења бораца ратова од 1991. до 1999. године и других организација које одају почаст жртвама НАТО агресије.

„Са нама увек буде и испоштује нас Сашин старешина из војске“, наставља Душан: „Чак и сада, када је шкакљиво у Црној Гори помињати страдале од НАТО, људи из црногорске војске увек нас дочекају, приме, поразговарају. Једино што последњих неколико година, нико од њих више није смео да стане пред објективе фото-апарата.“

Душанова прича и огорченост, за мајку Милену, очигледно су претешке. Једва стоји, покушава да не падне, али са руком на срцу. После губитка сина, отац је преживео два тешка инфаркта, а на Миленину дубоку свакодневну патњу надовезала се болест плућа и ангина пекторис. Али, када о сину говори, каже, не може да седи. Од Сашине смрти не скида црнину, а око врата носи ланчић са његовим именом.

Саша је страдао на стражи код војног хангара у касарни „Милован Шарановић“ у Даниловграду

„Кажу, дали су нам овај стан да живимо и инвалиднину због губитка детета, али нема тог новца који би нам могао вратити нашег делију“, прича Милена, која од смрти детета више посао није ни тражила, а Душан је пензионер који је цео радни век провео у Београдској пекарској индустрији: „Био је виши од два метра, крупан, јак“.

„Волео је спорт, играо је кошарку, фудбал… Био је насмејан, ведар, права рајска душа, али такве Бог, ваљда, хоће себи.“

Стајићи кажу да су се надали потпуно другачијем животу. Саша је завршио машинску школу, био вредан дечко. Имао је много пријатеља, девојку…

„Првих година често су долазили његови другари да нас посете“, прича мајка: „Сада имају своје породице, па ређе наиђу. Волимо да их видимо, посебно са њиховим малишанима. А заправо, то нам је увек најтеже…“

Протест

„Када сам 24. марта био у Даниловгаду, приметио сам децу која су дошла да положе цвеће на споменик жртвама ратова деведесетих у овом граду“, прича Душан Стајић: „Нисам се дуго задржао, али су ме после сустизале вести о њиховом чину. Хвала им за то. А црногорска власт сада као да жели да поништи НАТО жртве и да их сви забораве. И то је страшно и поражавајуће“.

Улица Саше Стајића

„Прошле године Сашини другови поднели су надлежнима у Београду и Комисији за именовање улица, предлог да једна улица у насељу Чукарица, где је Саша рођен и одрастао, носи његово име“, прича Милена Стајић: „Мислим да би то било праведно. Он је рођени Београђанин… Мени би улица Саше Стајића много значила. Једино још то и желим.“

Чланак РОДИТЕЉИ ПРВЕ ЖРТВЕ „МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА“: Бар су се матуранти сетили нашег Саше се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Мира Марковић, супруга некадашњег предсједника Србије и СРЈ Слободана Милошевића, одбацила је оптужбе о одговорности за убиство новинара Славка Ћурувије, истичући да није имала разлога да га убије.

„Никад нисам ни чула за њега, не знам ни ко је тај човек. И што бих ја убијала Ћурувију, што ми он смета?! Зашто бих ја убила Ћурувију?“, рекла је Марковићева за београдски недјељник НИН.

Она је навела да није размишљала о могућности да свједочи путем видео-линка у процесу за убиство Ћурувије.

На питање зашто никада није реаговала на тако крупну оптужбу да је дала налог за убиство Славка Ћурувије, Марковићева је одговорила да је њен муж Слободан сматрао да не треба реаговати на разне оптужбе.

„Те оптужбе трају скоро 20 година. Можда је требало да будем енергичнија у демантовањима одмах, али је Слободан сматрао да нећемо да се брукамо да реагујемо на разне оптужбе. Не постоји механизам који може човека да одбрани од таквих оптужби и такве пропаганде“, рекла је Марковићева.

Наводе у медијима да су она и Слободан Милошевић контролисали Службу државне безбедности и то преко Радета Марковића, она је одбацила као измишљене.

„Како бих ја то могла?! Нисам контролисала ни министарства, нити сам била заинтересована за њих. Можда за Министарство науке. Али, како бих ја могла да дајем налоге ДБ-у?!“, рекла је Марковићева.

Чланак МИРА МАРКОВИЋ: Зашто бих ја убила Ћурувију? се појављује прво на ИСКРА.