Фото: С. Гарић

Директор Института за српски језик Српске академија наука и уметности /САНУ/ Срето Танасић упозорава да се посљедњих двадесетак година дешава преименовање српског језика с циљем мијењања националног идентитета и цијепања српског језичког простора.

„Цијепање српског језичког простора иде у прилог мијењању националног идентитета и преименовању Срба у друге новокомпоноване народе, а тиме и цијепању српског националног корпуса“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.

Танасић сматра да су „жбосански“ и жцрногорски језикж посебна имена једног језика који се традиционално звао српски језик“. Сви ти називи за српски језик, истиче он, дати су из политичких разлога, зато се и користи израз „политички језик“.

Новонастале државе или нације издвајају се језички, називајући свој књижевни језик, који већ постоји, посебним именом. Истовремено, нема посебног аустријског или бразилског језика…

„Ради се о књижевном језику који је Вук Стефановић Караџић, на основу источнохерцеговачког и шумадијско-војвођанског дијалекта, створио за потребе српског народа и његове културе“, напомиње Танасић.

Он указује да су Хрвати преузели тај језик, помоћу кога су објединили кајкавце, чакавце и све штокавце католике у данашњу хрватску нацију.

О „босанском језику“, оцјењује Танасић, не може се говорити као о посебном језику. Он напомиње да је некадашњи сарајевски професор Милош Окука, један од најпозванијих за језичке прилике у БиХ, недавно написао да је то „српски језик на хрватски начин“, желећи да каже да ту нема посебне варијанте.

Танасић истиче да је сам назив „босански језик“ некоректан, јер није изведен ни из имена народа Бошњака, па да се зове „бошњачки језик“.

„Очито су на дјелу претензије Бошњака да свој стандард наметну у цијелој БиХ као књижевни језик за све, док би српски и хрватски били нешто што је дошло са стране. Зато није ни чудо што тај назив не признају ни Хрвати“, наводи Танасић.

Наводећи да мијењање вјере, па и националног идентитета, не значи и заборављање матерњег језика, Танасић каже да је матерњи језик муслимана на овим просторима – српски, како су га дуго и звали, бар већина, који је онда добрим дијелом 20. вијека називан „српскохрватски језик“.

„Ако Бошњаци тако хоће да зову свој израз, нико их не може присилити да одустану од те намјере. Али, нико не смије присиљавати ни Србе и Хрвате да га зову тако, а не према узусима српског језика“, наглашава Танасић.

Танасић подсјећа да су у Србији поједини државни функционери признали „босански језик“.

„Сад је проблем што држава све чешће трпи притиске да се тај језик не третира само као политички језик, већ траже школство и судство на њему“, наводи Танасић и истиче да долази до апсурда, те онај ко је у Србији завршио школу, стекао одређену диплому на српском језику и добио посао, кад треба да плати казну полицајцу каже да – „не разуме српски језик“.

Танасић наводи да је могуће исправити ту грешку са увођењем „босанског језика“ у школе у Рашкој/Санџаку, тако што је потребно примијенити принципе који су утврђени у Европском документу, гдје пише да се мањински језик мора разликовати од већинског.

Нагласивши да је српски језик једна од најзначајнијих одредница српског идентитета, заједно са српском православном вјером, која не мора бити вјера свих Срба, Танасић подсјећа да су се као Срби изјашњавали и Меша Селимовић, Скендер Куленовић и многи други.

Танасић сматра да је враћање ћирилице питање части данашње генерације српских интелектуалаца и оцјењује да је ћирилица са српским језиком у основи српског идентитета и да су на њој створени споменици културе, који представљају сам врх европске културне баштине, као што је „Мирослављево јеванђеље“ и други.

„Један од начина да се Срби одвоје од своје националне културе и да се претворе у безличну масу јесте затирање ћирилице. Многи интереси се ту укрштају. То омогућава и лакше поткрадање српске националне баштине, што и даље траје“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.

Чланак ТАНАСИЋ: Враћање ћирилице питање је части данашње генерације српских интелектуалаца, затирањем ћирилице Срби се претварају у безличну масу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Др Сре­то Та­на­сић, на­уч­ни са­вет­ник и ди­рек­тор Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ, ру­ко­во­ди­лац про­јек­та „Опис и стан­дар­ди­за­ци­ја са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка”, ре­дов­ни је про­фе­сор са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ни­шу.

Об­ја­вио је око 250 ра­до­ва, од то­га шест књи­га, а по­ред зе­ма­ља бив­ше Ју­го­сла­ви­је, об­ја­вљи­вао и у ви­ше ино­стра­них пу­бли­ка­ци­ја.Члан је и пот­пред­сед­ник Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка и члан ње­го­ве Ко­ми­си­је за син­так­су, пот­пред­сед­ник je Сла­ви­стич­ког дру­штва Ср­би­је, члан је и Од­бо­ра за књи­жев­ност и је­зик Ма­ти­це срп­ске у Но­вом Са­ду, уред­ник је „Нашег језика” и ви­ше ча­со­пи­са, књи­га и збор­ни­ка. До­бит­ник је на­гра­де „Па­вле Ивић” за 2005.

На ко­ји на­чин се Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ ба­ви на­шим је­зи­ком, ње­го­вом са­вре­ме­но­шћу и исто­ри­јом?

– Ка­да је 1947. осно­ван Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ (пр­ви ди­рек­тор Алек­сан­дар Бе­лић, та­да­шњи пред­сед­ник Ака­де­ми­је), Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти му је у за­да­так пре­не­ла сво­је круп­не про­јек­те из обла­сти је­зи­ка. У ње­му се на­уч­ни рад од­ви­ја у пет ве­ли­ких ду­го­роч­них про­је­ка­та од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја, на ди­ја­хро­ном и син­хро­ном пла­ну. Ин­сти­тут је пре­у­зео од Лек­си­ко­граф­ског од­се­ка из­ра­ду Ве­ли­ког реч­ни­ка СА­НУ и дру­ге ве­ли­ке про­јек­те – ди­ја­лек­то­ло­шка про­у­ча­ва­ња срп­ског је­зи­ка, из­у­ча­ва­ња са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Из­у­ча­ва­мо ста­ро срп­ско на­сле­ђе, а ра­ди­мо и Ети­мо­ло­шки реч­ник срп­ског је­зи­ка. Ба­ви­мо се си­сте­мат­ским из­у­ча­ва­њем срп­ског је­зи­ка од најстаријих времена до да­нас.

Ко­ли­ко са­рад­ни­ка има­те у Ин­сти­ту­ту и ка­кав је њи­хов про­фил?

– Ин­сти­тут је сам мо­рао да ства­ра на­уч­ни ка­дар. Мно­ги на­уч­ни­ци из Ин­сти­ту­та оти­шли су и на фа­кул­те­те. Да­нас смо пре­ва­зи­шли ка­дров­ску кри­зу са раз­ме­ђа ве­ко­ва. Пре десетак го­ди­на у Ин­сти­ту­ту је би­ло три­де­се­так за­по­сле­них, са је­да­на­ест док­то­ра на­у­ка, да­нас је пре­ко ше­зде­сет, са 27 док­то­ра на­у­ка, иде­мо да­ље. Ми смо ин­сти­ту­ци­ја с нај­ве­ћим бро­јем док­то­ра на­у­ка кад је реч о на­ци­о­нал­ном је­зи­ку. То је по­да­так ко­ји го­ди, али и оба­ве­зу­је. Око три четвртине са­рад­ни­ка је још у „пр­вом по­лу­вре­ме­ну” рад­ног ве­ка.

С ко­јим ин­сти­ту­ци­ја­ма са­ра­ђу­је­те у ре­а­ли­за­ци­ји по­сло­ва?

– Са­ра­ђу­је­мо са свим ин­сти­ту­ци­ја­ма у Ср­би­ји ко­је се ба­ве срп­ским је­зи­ком. На про­јек­ти­ма су ан­га­жо­ва­ни про­фе­со­ри са уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, Но­вом Са­ду, Ни­шу, Кра­гу­јев­цу и Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци. Та­ко­ђе са­ра­ђу­је­мо са Ма­ти­цом срп­ском, раз­у­ме се и са СА­НУ као сво­јим осни­ва­чем: чла­но­ви СА­НУ ан­га­жо­ва­ни су на про­јек­ти­ма, у ра­ду На­уч­ног ве­ћа и Управ­ног од­бо­ра, у ре­дак­ци­ја­ма на­ших ча­со­пи­са. С овим ин­сти­ту­ци­ја­ма ор­га­ни­зу­је­мо и на­уч­не ску­по­ве.

Ко­ли­ко је ва­жно по­зна­ва­ти исто­ри­ју срп­ског је­зи­ка?

– Је­зик је нај­по­у­зда­ни­ји чу­вар исто­ри­је, кул­ту­ре и иден­ти­те­та јед­ног на­ро­да. За­то је по­зна­ва­ње ње­го­ве исто­ри­је је­дан од нај­си­гур­ни­јих осло­на­ца у са­зна­ва­њу и очу­ва­њу на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Све што смо ство­ри­ли и што нам се до­го­ди­ло чу­ва се у је­зи­ку. Је­зик има сво­ју уну­тра­шњу и спо­ља­шњу исто­ри­ју – и јед­на и дру­га су под­јед­на­ко ва­жне. Из­у­ча­ва­ње, не­го­ва­ње и очу­ва­ње са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка ну­жно се за­сни­ва на из­у­ча­ва­њу и по­зна­ва­њу ње­го­ве исто­ри­је. Мно­ге је­зич­ке да­то­сти у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку не мо­гу се раз­у­ме­ти и об­ја­сни­ти без по­зна­ва­ња ње­го­вих ста­ри­јих фа­за раз­во­ја.

Сма­тра се да срп­ски је­зик угро­жа­ва­ју ту­ђи­це, ан­гли­ци­зми, тех­но­ло­шки из­ра­зи, ко­ло­кви­јал­ни го­вор. Ка­ко ви­ди­те раз­вој јед­ног је­зи­ка, да ли су у ње­му „до­пу­ште­не“ и стра­не ре­чи?

– Не­ма у Евро­пи, и ши­ре, је­зи­ка без ту­ђи­ца. Наш зах­тев ни­је да се пра­ви бра­на ре­чи­ма, не­го да се оне не уво­де у срп­ски је­зик за ства­ри и пој­мо­ве за ко­је има­мо или мо­же­мо има­ти сво­је и да се стра­не ре­чи по­ко­ра­ва­ју за­ко­ни­ма срп­ског је­зи­ка. При­мер: по­сто­ји у за­пад­ној Ср­би­ји ме­сто ми­ло­звуч­ног име­на Азбу­ко­ви­ца, ко­је у се­би кри­је јед­ну тур­ску реч „хас”, има­ње. То „хас” се при­ла­го­ди­ло за­ко­ни­ма срп­ског је­зи­ка и спо­ји­ло с име­ном Бу­ко­ви­ца. Да­кле, пре­ма стра­ним ре­чи­ма тре­ба се од­но­си­ти с ме­ром и зах­те­вом да се при­ла­го­ђа­ва­ју за­ко­ни­ма срп­ског је­зи­ка. По­што­ва­ње тих зах­те­ва го­во­ри и о кул­ту­ри на­ше кул­тур­не јав­но­сти и, ши­ре, о уре­ђе­но­сти и ор­га­ни­зо­ва­но­сти срп­ског дру­штва. На­жа­лост, да­нас се ови усло­ви ма­ње ис­пу­ња­ва­ју не­го ра­ни­је.

Ка­ко би­сте опи­са­ли да­на­шњи срп­ски је­зик, да ли се он умно­го­ме про­ме­нио у од­но­су на не­ко­ли­ко прет­ход­них де­це­ни­ја, у ком сме­ру се кре­ће?

– Је­зик се ме­ња, али про­ме­не се не де­ша­ва­ју та­ко бр­зо. Мо­гли би­смо ре­ћи да чо­век под ста­рост без про­бле­ма раз­у­ме оно што је го­во­рио и пи­сао у де­тињ­ству и мла­дим да­ни­ма. Ипак наш са­вре­ме­ни срп­ски књи­жев­ни је­зик ни­је сасвим иден­ти­чан срп­ском је­зи­ку од пре сто го­ди­на. Раз­вој срп­ског је­зи­ка да­нас ка­рак­те­ри­ше по­ја­ва евро­пе­и­за­ци­је, на јед­ној стра­ни, и за­хва­та­ње про­це­си­ма бал­ка­ни­за­ци­је, на дру­гој стра­ни.

Ко­ји су „про­из­во­ди” Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик?

– Ре­зул­та­те свог ра­да об­ја­вљу­је­мо пр­вен­стве­но у сво­јим пу­бли­ка­ци­ја­ма: ча­со­пи­си­ма „Срп­ски ди­ја­лек­то­ло­шки збор­ник”, „Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог”, „Наш је­зик” и „Лин­гви­стич­ке ак­ту­ел­но­сти”, еди­ци­ја­ма „Мо­но­гра­фи­је” и „Би­бли­о­те­ка Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га”, као и у по­себ­ним из­да­њи­ма.

Има­те ли и дру­гих при­хо­да осим из др­жав­ног бу­џе­та? Да ли је да­на­шњи на­чин фи­нан­си­ра­ња на­уч­ни­ка у Ин­сти­ту­ту до­бар или би тре­ба­ло тра­жи­ти дру­га­чи­је, при­ме­ре­ни­је на­чи­не?

– Ин­сти­тут се фи­нан­си­ра пре­ко про­је­ка­та. Ми­слим да је овај на­чин фи­нан­си­ра­ња Ин­сти­ту­та пре­ва­зи­ђен, лош. Не­под­но­шљи­во лош, до­вео је до де­гра­да­ци­је на­у­ке, по­ни­же­ња на­уч­ни­ка. На­уч­ни­ци у ин­сти­ту­ти­ма су у мно­го че­му не­рав­но­прав­ни с на­уч­ни­ци­ма с уни­вер­зи­те­та, из­да­ва­штво је го­то­во уки­ну­то, ова­ко ло­ше ни­је ста­ја­ло од осни­ва­ња Ин­сти­ту­та. Др­жа­ва би хит­но мо­ра­ла да пре­ђе с про­је­кат­ског на бу­џет­ско фи­нан­си­ра­ње Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик и слич­них ин­сти­ту­ци­ја, ка­ко би мо­гли да оба­вља­ју по­сао на ду­го­роч­ним про­јек­ти­ма од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја уме­сто да тр­че за кон­кур­си­ма, не­ким бо­до­ви­ма и ка­те­го­ри­ја­ма. Једногласни захтеви научне заједнице не пролазе. Код нас (као да) не препознаје се значај националних научних дисциплина. На­ша др­жа­ва ко­нач­но мо­ра, у са­рад­њи са стру­ком, да утвр­ди је­зич­ку по­ли­ти­ку и стра­те­ги­ју ње­ног спро­во­ђе­ња, као је­дан од нај­зна­чај­ни­јих еле­ме­на­та на­ци­о­нал­не по­ли­ти­ке. У тој по­ли­ти­ци на­ци­о­нал­не на­у­ке мо­ра­ју до­би­ти ста­тус ка­кав је при­ме­рен њи­хо­вом зна­ча­ју у зе­мљи.

Ка­кви су пла­но­ви Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ?

– Ин­сти­тут ће на­ста­ви­ти да ра­ди на свим ду­го­роч­ним про­јек­ти­ма про­у­ча­ва­ња срп­ског је­зи­ка, да се са срод­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма и Од­бо­ром за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка бо­ри за ста­тус срп­ског је­зи­ка и његовог писма ћирилице у свим до­ме­ни­ма упо­тре­бе у зе­мљи и на це­ло­куп­ном срп­ском је­зич­ком про­сто­ру, те за по­бољ­ша­ње ње­го­вог ста­ту­са у сла­ви­стич­ким цен­три­ма у све­ту.

Чланак ДР СРЕТО ТАНАСИЋ: Све што смо створили чува се у језику се појављује прво на ИСКРА.

Директор Института за српски језик Срето Танасић изјавио је Срни да српски језик и језичка политика мора бити један од стубова националне политике, нагласивши да Андрићев институт у Андрићграду својим активностима доприноси развијању и учвршћивању свијести да језик треба да буде у центру националног бића и културе.

Он је истакао да је као директор Института за српски језик посјетио Андрићев институт у Андрићграду и да не сумња да ће он у будућности, заједно с осталим националним институцијама у Републици Српској и Србији, доприносити јачању свијести о значењу српског језика и ћириличног писма.

Танасић је при том нагласио да је већ приликом летимичне шетње кроз Бањалуку, Бијељину и Београд уочљиво у каквом је стању српски језик и ћирилично писмо.

„Мало ћемо наћи фирми чији су називи написани ћирилицом. Исто тако на киосцима ћемо наћи мало листова штампаних ћирилицом… Књига има нешто више, али бих рекао недовољно. То је тај један показатељ о статусу српског језика и српског језика у српским националним срединама“, рекао је Танасић.

Он је нагласио да све то доказује да Срби као народ не дјелују на остваривању својих националних и културних интереса на дуге стазе.

„Ово сведочи као да нам је ћирилица била потрабна само док су Срби били биолошки угрожени. Да је то нешто привремено. Требало би да се окренемо и да видимо како раде и брину о свом језику други народи који су сличне величине попут нас, као што су Чеси и Словаци“, рекао је Танасић.

Он је указао да Срби, ма гдје живјели, нису довољно развили свијест да је брига о српском језику и писму стална брига, не само државе, већ свих који се језиком баве.

„Не може се ништа учинити док на нивоу државе не превлада мишљење да је језичка политика један од стубова укупне националне политике. Није смело да се деси да се разним реформама фонд српског језика у школама сведе на број часова опште-техничког или ликовног васпитања“, истакао је Танасић.

Говорећи о „туђицама“ које су „окупирале“ српски језик, Танасић је рекао да „не мора све што свијетом кружи да упадне у српски језик“.

„Српски језик никада није био потпуно затворен. Треба да прихватимо само оне речи за које нема замјене у српском језику, а ако је прихватимо да оне буде прилагођена законитостима нашег језика“, закључио је Танасић.

Чланак ЈЕЗИК У ЦЕНТРУ НАЦИОНАЛНОГ БИЋА: Андрићев институт афирмише српски језик и писмо се појављује прво на ИСКРА.