Уколико до наставака преговора Београда и Приштине не дође, ситуација на терену, а и сигнали западних сила, говоре да je све ближe војно решењe косовског чвора уместо дијалогa.

Немушто објашњење које је пристигло из Кфора да је гест албанских официра који су продефиловали улицама Северне Митровице, руку под руку са припадницима Кфора, био само „колегијалне природе“, унео је додатни немир међу Србе на КиМ.

У ситуацији када се на Ибарском мосту појаве графити у којима се велича „Велика Албанија“ и ОВК, а Немачка и Британија својим грађанима фактички забрањују да иду на север Косова, потез албанских официра тешко да је случајан.

Ако овоме додамо да су албанске снаге са такозваном војском Косова у два наврата већ имале војне вежбе, једну на Северу, другу у Метохији, плус недавно одржане здружене војне вежбе албанских формација у Македонији, то све уноси страх да би могао поново да се осети мирис барута. Поготово што се наставак преговора Београда и Приштине, који по правилу смирује тензије на терену, не назире.

Да ли су сви актуелни догађаји повезани неком невидљивом нити?

Љубан Каран, пензионисани официр КОС-а, нема дилему да су све ово не само координисане акције већ и да оне откривају можда и неки већи план Запада кад је у питању север Косова.

„Уверен сам да они овом блокадом преговора имају савим други план и да иду на војно решење ситуације на Косову и Метохији. Шетња официра НАТО-а, међу којима су били и припадници албанске војске, мени личи на оно што се у војној терминологији зове командантско извиђање. То је важна ствар ако се може урадити пре неке војне интервенције — да они који ће командовати у борби, да извиде правце и све што их чека уживо на терену“, мишљења је Каран.

Наш саговорник је уверен да је овај сценарио у завршној фази и сигуран је да нећемо дуго чекати да се реализује.

„То не мора бити сутра јер у тим војним релацијама месец или два не значе ништа. Ако дође до такве интервенције која се сада некако најављује испод жита, она ће ипак доћи изненада. Све ово личи и на један вид вагања већег интереса — да ли је боље само заплашити становништво да би се оно у некој пресудној фази покренуло, да не кажем натерало у бежанију, или ће морати и војно да делују да остваре тај циљ“, верује Каран.

Наш саговорник подсећа да се тако нешто десило у Хрватској када су Срби под обичном артиљеријском ватром доведени до егзодуса који никада неће бити исправљен.

По његовим речима, врло је битна чињеница да је у свему овоме озбиљно присутан и хрватски фактор, па наглашава да се чак и неке војне акције које су недавно одржане у Македонији зову слично као оне које су протерале српски народ из Хрватске, на пример „Блесак западног Балкана“, уместо војне операције хрватске војске „Блесак“.

И командант америчких ваздухопловних снага у Европи Тод Данијел Волтерс недавно је пред Сенатом САД поручио да су амерички војници потребни на Косову, уз објашњење да су војници потребни како би одговорили на „спољне малигне претње“.

А ко то „прети“?

Чланак ВОЈСКА ИЛИ ДИЈАЛОГ: Шта се спрема? Албански официри у извидници међу Србима се појављује прво на ИСКРА.

У Сарајеву је убијено или нестало 8.225 особа српске националности, за време рата постојала су 123 логора у којима је затворено више хиљада људи, а број убијених у њима никад није истражен. Ово су само неке од тачака којима ће се бавити Међународна комисија за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995. формирана данас у Бањалуци.

Циљ Комисије је да уради стручну анализу свих доступних документа на ову тему, која ће према речима Милорада Којића, директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих, имати за циљ и историјску и правну тежину. Он додаје да су као владина институција задужени да буду административно-техничка подршка овој Комисији и у самој припреми почетка рада, али и у будућности.

„Комисија може потпуно независно и непристрасно да ради и данас је прва конститутивна седница. Сви ресурси Центра, с обзиром на архивску документацију коју поседујемо, биће на располагању Комисији током читавог њеног рада“, наводи Којић.

Комисија има мандат на годину дана, у складу са закључком Скупштине Републике Српске и закључком Владе РС, да сачини коначан извештај. По речима нашег саговорника, какав год да буде извештај ове Комисије, биће усвојен од стране Владе РС.

„Извештај ће имати значај, и историјски и правни када је у питању комплетна анализа чињеница које се могу користити и у самим судским процесима“, каже Којић.

Он напомиње да су сви међународни чланови Комисије ангажовани као стручњаци и да самим тим не зна да ли ће се финални документ наћи на столу и њихових влада. С друге стране, Којић је уверен да ће овакав документ наћи своје место на разним међународним форумима који ће се бавити овом темом у будућности.

Влада Републике Српске именовала је 7. фебруара чланове две међународне и независне комисије — за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године и страдања свих народа у и око Сребренице од 1992. до 1995. године.

Председавајући Комисије за Сарајево је стручњак из Израела Рафаел Израели, професор на Јеврејском универзитету и експерт из области историје радикалног исламизма. Израели је предавао 30 година на Хебрејском универзитету и био је гостујући професор на универзитетима у Сједињеним Државама, Канади, Аустралији, Јапану и Европи. Аутор је више од 40 књига и многих научних чланака о модерном Блиском истоку, исламском радикализму, исламу у Кини и Азији и отварању Кине од стране Француза.

Осим Израелија, чланови реномиране Комисије су и Волтер Маношек, Дарко Танасковић, Лавренс Арманд Френч, Ђузепе Закарија, Виктор Безрученко и Патрик Барио.

Због чега су битни баш сарајевски Срби?

Историчар Миливоје Иванишевић аутор је књиге „Досије Сарајево“, која садржи имена 7.428 Срба страдалих у Сарајеву. Промовисана је у Добоју у Центру за културу и образовање пре само неколико дана, а аутор је тада рекао да је у књизи чињеницама и документима, које су сачиниле међународне организације и институције, разрађивао главне тачке оптужнице које терете Србе у случају Сарајева, као и да те чињенице и документи оспоравају хашке оптужнице које се односе на гранатирање Сарајева, блокаду града и наводно етничко чишћења муслимана.

Иванишевић је аутор и дела „Књига мртвих Срба Сарајева“ пострадалих 1992-1995, које важи за капитално дело са 6.628 имена српских жртава на подручју Сарајева, од којих 5.770 садрже имена особа за које је утврђена смрт и 860 несталих. Списак је у међувремену проширен и објављен под насловом „Српске жртве и српска стратишта Сарајева“. На њему се не налазе Срби који су погинули на територији Српског Сарајева, односно Источног Сарајева. Књигу је саставио и издао Институт за истраживање српских страдања у 20. веку и Савез логораша Републике Српске. Прикупљање података је помогао МУП Републике Српске.

Накнадно је Институт за истраживање српских страдања у 20. веку издао књигу „Српске жртве и српска стратишта Сарајева“ која је објављена 2010. и у којој се налази нови списак српских жртава. То дело садржи четири списка обележених као „Привремени списак жртава Сарајева“, јер ни овај не садржи коначне податке.

Ова књига — документ допуњен је списком „Жртве чија је судбина за нас још неизвесна“, која садржи 1.390 имена лица српске националности, а постоји и трећи списак „Жртве без података довољних за идентификацију“ са 54 имена. У четвртом „Жртве умрле после рата од посљедица рањавања и злостављања“ сабрано је 27 имена Срба. Дакле, збирни списак садржи 8.225 особа српске националности.

У Сарајеву су евидентирана и 123 логора у којима је затворено више хиљада људи, а број убијених у њима никад није истражен. У евиденцији је и пет логора — јавних кућа са више од 200 жена српске националности, старих од 12 и више година. Нажалост, за ово нико није одговарао.

Срба у Сарајеву, по попису из 1991. године, било је 157.526, дакле, око 30 одсто тадашњег становништва овога града, распоређених у 10 градских и приградских општина. Сада их има око 20.000 хиљада и сви су смештени у источном, српском делу града. Отуда није ни чудо што сарајевски Срби знају да кажу да „оно што су за Јевреје у Берлину били гестаповци, то су за Србе Сарајева биле санџаклије“.

Већ идуће недеље требало би да заседа и Комисија формирана за Сребреницу, а то је најавио историчар Гидеон Грајф, председавајући ове Комисије, која се бави истраживање ратних збивања у Сребреници.

Чланове ове Комисије чине још Аденрел Шинаб из Нигерије, Јуки Оса из Јапана, Роџер Бајард из Аустралије, Зенг Ји из Кине, Ђузепе Закарија из Италије, Маркус Голдбах из Немачке, Лоренс Арманд Френч из САД и Марија Ђурић из Србије. Иначе, из Сарајева се не гледа благонаклоно на формирање ових комисија.

Чланак ИСТОРИЈСКЕ И ПРАВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ: Истина о убијеним Србима у Сарајеву се појављује прво на ИСКРА.

Иловичка крмчија настала 1262. године најстарији је сачувани препис Номоканона Светог Саве. Овај вредни рукопис Хрвати су током Другог светског рата украли из српског Музеја и пренели у Хрватску.

Где се данас то српско благо тачно налази, није сигурно утврђено. По једним тврдњама Хрвати су га 1995. године предали Ватикану, а по другим се још налази у Загребу у библиотеци Хрватске академије науке и уметности.

Покрет за обнову Краљевине Србије покренуо је иницијативу да се коначно утврди где се налази и да се један од највреднијих докумената наше историје коначно врати тамо где и припада.

Предлог да се држава и црква уједине и заједнички затраже назад вредну српску баштину упућен је Влади Србије и Српској православној цркви.

„Реч је о изузетно вредном документу, јер се ради о једном од првих наших оставштина и показатеља колико Србија дуго постоји. Крмчија Светог Саве је номоканон или збирка првих грађанских и црквених списа које је Свети Сава заједно са својим ученицима скупљао. То је зборник прописа из Византије и можемо рећи да је то први српски Устав“, објашњава за Спутњик председник ПОКС-а Жика Гојковић.

Законоправило или Крмчија регулисало је веома велику област друштвених односа. Имало је 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права.

Законоправило није само пуки превод византијских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао Свети Сава.

Сачувано је више преписа Савиног Законоправила.

„Имамо неколико преписа: један се налази у Москви, четири се налазе у Србији, а овај најјважнији још не знамо са сигурношћу где се налази. Најважнији је зато што је из 1262. године, а сви остали су касније начињени“, каже Гојковић.

Иловички препис настао је у 13. веку у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, у данашњем манастиру Светих Арханђела код Тивта, где се налазило седиште Зетске епископије.

Писан је на пергаменту и има 398 листова.

Исте године када је настала Иловичка крмчија, начињен је један препис на бугарском језику. Са њега је 1284. године сачињен препис за Русију, тзв. Рјазанска крмчија

„Иловачка крмчија је од немерљивог значаја за традицију не само нашег него и руског народа. Јер је и руском, исто као и српском, послужио као основа за изградњу првих законика како црквених, тако и грађанских. Зато има огроман значаја и за нас и за нашу православну браћу“, истиче Гојковић.

Чланак ХРВАТСКА ИЛИ ВАТИКАН? Срби трагају за једним од кључних докумената своје историје се појављује прво на ИСКРА.

Предсједавајући Предсједништва БиХ, Милорад Додик, заједно са остала два члана, Жељком Комшићем и Шефиком Џаферовићем, крајем мјесеца отпутоваће у Брисел, на разговоре са челним људима Европске уније.

Биће то први званични службени пут новог сазива Предсједништва БиХ, а на дневном реду су разговори о европском путу БиХ.

Чланови Предсједништва у Бриселу би требало да бораве 29. и 30. јануара, а састаће се с предсједником Европске комисије Жан-Клодом Јункером, те осталим званичницима кључних институција Европске уније.

Предсједавајући Предсједништва, Милорад Додик, рекао је за Радио Републике Српске да у БиХ постоји консензус у вези са европским путем, али да је земља у овом тренутку оптерећена унутрашњим питањима, прије свега неформирањем Савјета министара због условљавања из Федерације.

– Мислим да посјета може бити добро искориштена, како би се разговарало о европском путу, а не атлантском, односно НАТО путу. То, вјерујем, неће бити на дневном реду, али у сваком случају европски пут је нешто гдје постоји консензус. Не треба блокирати рад институција да се не би изгубио тај консензус, и како не би нестао са дневног реда и органа и свих других који раде у БиХ, каже Додик.

Све то посљедица је и неразјашњене ситуације у Федерацији, због чега се у кризу доводе и односи у БиХ, сматра Додик. Због свега, каже, БиХ носи репутацију неефикасне земље и додаје да везивање НАТО пута БиХ за њен европски пут, ситуацију чини битно сложенијом.

– Цијеним да ће посјета Бриселу бити посјета могућности, али не могу да гарантујем позитиван исход. Не могу да гарантујем неки добар резултат, имајући у виду да одавде носимо веома негативан пртљаг који треба тамо да објаснимо, а односи се на неформирање власти, неефикасност органа, кашњење одговора на Упитник и друга питања, истиче предсједавајући Предсједништва.

Управо ће формирање власти, како се очекује, бити главне теме састанка у Бриселу.

Додик у изјави за Срну истиче да он не опструише формирање власти и да је одржао четири сједнице Предсједништва. Када је на дневни ред требало да стави оно што је била обавеза Предсједништва и њега као предсједавајућег, остала два члана Предсједништва из Федерације БиХ рекла су да то треба оставити за касније.

– Сада се појављивати и држати некоме причу о томе како треба поштовати законе, је у најмању руку мало лицемјерно, па таман то долазило и од самог Комшића. Ми Срби у БиХ нисмо никоме ништа дужни. Срби нису ништа дужни Бошњацима. У политичком смислу ми смо конципирали наш политички одраз који се зове Република Српска и тај одраз ми представљамо. Ја представљам Републику Српску и они којии су изабрани да раде у заједничким органима представљају Републику Српску на најбољи могући начин, истакао је Додик.

Скривање иза неких и моралисање неће помоћи БиХ јер она треба да добије своје легитимно изабране органе од политичких представника који су изабрани на изборима или ће показати додатну неспособност и дефинитивну подјелу политичког система, каже Додик.

Он је рекао и да би министар иностраних послова у Савјету министара у техничком мандату Игор Црнадак могао да примијети да је на састанку с Путином поред заставе БиХ била и застава Републике Српске коју, како је оцијенио, вјероватно није навикао да види, па има проблема да је види и сада.

Чланак ДОДИК: Ми Срби у БиХ нисмо никоме ништа дужни! Срби нису ништа дужни Бошњацима! се појављује прво на ИСКРА.

Предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић упутио је амбасадору Србије у Подгорици Зорану Бингулцу отворено писмо о положају српског народа у Црној Гори у којем оцјењује да без утицаја и подршке Србије српски народ у Црној Гори не може опстати, осим уз услов промјене сопственог идентитета.

Он је оцијенио да је положај Срба у Црној Гори из дана у дан све неподношљивији и да очигледна дискриминација и нетрпељивост према Србима достиже кулминацију.

Вуксановић у писму каже да је такав однос посебно уочљив након прославе стотину година од Велике подгоричке скупштине српског народа у Црној Гори и Дана уједињења Црне Горе и Србије.

„Пријетње којима је актуелна власт покушавала да спријечи обиљежавање ових празника српског народа данас се брутално остварују, без обзира што је СНС, као кровна организација српског народа у Црној Гори, прославе организовао уз законску и уставну могућност да по свом избору обиљежава националне и вјерске празнике, што је у правном тумачењу на захтјев Савјета потврдио и Заштитник људских права и слобода Црне Горе“, навео је Вуксановић.

Вуксановић је навео да су у СНС-у добили и директне пријетње да ће се држава Црна Гора обрачунати са српским организацијама које својим активностима штите историјско памћење и постојаност српског народа.

„Србима су данас у Црној Гори ускраћена сва стечена права, без могућности да кроз институције државе Црне Горе постигну равноправност са другим националним заједницама“, истиче Вуксановић.

Он наводи као посебан облик дискриминације и понижења на непријатељски и противзаконит начин што је власт надредила Бошњаке и Албанце, да они буду ти од којих ће зависити судбина српског народа у Црној Гори.

„Све оно што је припадало српском народу по стеченом праву већ неколико година прелива се углавном бошњачким и албанским организацијама, које своју коалициону припадност властима перфидно злоупотребљавају на штету српског народа“, наводи Вуксановић у писму амбасадору Србије.

Он тврди да је црногорско Министарство за људска и мањинска права у потпуности под контролом албанске заједнице, а Фонд за заштиту и остваривање мањинских права препуштен је бошњачком утицају, јер ни у једној, ни у другој државној институцији не постоји запослен ниједан Србин.

Вуксановић наводи да су буџетска средства, од око милион и пет стотина хиљада евра, распоређених по јавним конкурсима у Министарству за људска и мањинска права и Фонду за заштиту и остваривање мањинских права, међу собом подијелиле бошњачке и албанске организација и појединци.

„На тај начин су српским организацијама отета сва она средстава, и још значајно више од тога, којима је Влада Републике Србије помогла српске медије у Црној Гори“, наводи Вуксановић у писму.

Он сматра да без утицаја и подршке Републике Србије српски народ у Црној Гори не може опстати, осим уз услов промјене сопственог идентитета.

„Србија има и право и обавезу да води рачуна о српском народу у Црној Гори и званично његова права узме у заштиту. Из тог разлога је неопходно да државне институције Републике Србије хитно и у директној комуникацији од власти у Црној Гори затраже рјешење за српски народ како би се прецизно знало шта Срби у Црној Гори могу да остваре као народ“, наводи Вуксановић.

Он сматра да је у овом тренутку неубједљив однос институција Србије према прогону српског народа у Црној Гори.

Вуксановић наводи да се Српски национални савјет због очигледних злоупотреба актуелне власти у Црној Гори према српском народу обратио и правосудним органима ради заштите законитости и одузетог права на равноправност.

„Од државних институција Србије очекујемо без оклијевања конкретно реаговање по питању статуса и положаја Срба у Црној Гори.Уколико ви не будете знали за нас, Срби у Црној Гори чуваће свој идентитет макар и појединачним односом према српском заједништву, традицији и култури“, каже се у писму.

Вуксановић тражи од амбасадора Бингулца да о садржају писма упозна кабинет предсједника Србије, Владу Србије, Министарство спољних послова, Управу за дијаспору и Србе у региону, Одбор за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије и Посланичку групу пријатељства са Црном Гором.

Чланак ВУКСАНОВИЋ: Срби не могу опстати без подршке Србије се појављује прво на ИСКРА.

Бошко Вукићевић, црногорски аналитичар и потомак Новице Радовића, вође тзв. Божићне побуне у Црној Гори из 1919. године, осудио је прославу тог догађаја у „антисрпском сценарију“, назвавши све који у томе учествују фалсификаторима и издајницима, преноси портал ИН4С.

Вукићевић је поводом стогодишњице овог догађаја, који већ читав век производи контроверзе у Црној Гори, рекао да је његов прадеда био Србин, као и да се из историјског сећања не може избрисати чињеница да је, како истиче, „земља ово Србинова“.

„Мој прадеда је написао књигу о томе (Божићна побуна) — Црна Гора на савезничкој голготи, у којој говори о династичком сукобу (Петровића и Карађорђевића), а пре свега о српском идентитету Црне Горе. Срам вас било, фалсификатори и издајници. Не можете избрисати памћење народа, земља је ово Србинова“, рекао је Вукићевић.

Вође Божићне побуне, која се одиграла 6. јануара 1919. године на Цетињу, били су Јован Пламенац, Крсто Зрнов Поповић и Новица Радовић.

У народу познати као зеленаши, противили су се, насупрот бјелашима, одлукама Подгоричке скупштине о безусловном уједињењу Црне Горе и Србије, залажући се за очување идентитета независне Црне Горе и династије Петровић Његош, која би се према конфедералном или федералном моделу придружила југословенској заједници народа — Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС).

Чланак ПОТОМАК ВОЂЕ БОЖИЋНЕ ПОБУНЕ: Мој прадеда је био Србин, јер земља је ово Србинова се појављује прво на ИСКРА.

Главно самооправдање пред самима собом се своди на тврдњу да је тако данас у целом свету, па да не треба да чуди што је тако и код нас. Међутим, када смо то ми били уклопљени у слику света? Да ли је икада Србија била узимана као мерило просека или смо одувек, а мени се чини да је тако, били узимани као пример великих достигнућа обимом мале државе, док данас служимо као отирач и канта за ђубре свега онога ретардирајућег што свет није изнеговао до краја, већ га је сасекао као младу стабљику нестабилности.

Постали смо расадник ђубрета, што је најгоре не домаћег већ страног, а гајеног у доколици. Сви наши успеси се могу поништити данашњим неуспехом на свим пољима, а понајвише на духовном. Не могу рећи да није тачна реченица да ми само пратимо свет, али не бих волео да прећутим како ми свет пратимо само у оним стварима које исти тај свет и уништавају.

Наша интелектуална елита која не постоји се свела на блогере, јутјубере, влогере, инфлуенсере и старлете. Они су главне звезде на свим пријемима. Издиктирани су нам, а ми смо их одлично записали и применили, од стране оних који нас терају на пријем у оно што пропада, а зна се на шта мислим.

Наш народ не воли да буде просечан, па смо изабрали да будемо најбољи у најгорем. Наша музика се свела на рециклирање ђубрета и негацију музике. Литература се сужава на оно што је популарно у свету по свим принципима, а нарочито по питању тема. Не знам како нико не схвата да свет интересује оно што смо ми, а не да ми пишемо Американцима о Калифорнији и да очекујемо да ће они то да читају или уваже. Филмове готово и да не снимамо, док серије постају оно што се у самој речи и појму и наслућује. Позоришта су нам се излила на улице док сцене остају неме и пусте за оно ненаписано што смо продали и пренебрегли жељом за нечим што је већ написано, а што бисмо желели да је наше иако никада не може бити.

Све уметничке награде које прижељкујемо и прихватање у оне кругове културе које сањамо можемо имати ако се добро испљујемо по својој држави, величајући некултуру као наш највећи културни домет. Ти који то успеју су бардови театара, мајстори писане речи, творци највећих композиција и аутентични уметници за којима земља коју су попљували касније чезне.

Када једном земљом, као данас Србијом, завлада некултура, из ње мора да се роди насиље. А када насиље превлада разум који се изгубио са културом и увелича се немузиком, онда настају хибридне генерације које су истргнуте из свог идентитета и радо га се одричу, па и за кутију цигара.

Ово што данас гледамо у својој земљи није наше, али је наша мука. Нисмо имали чиме да се оградимо када немамо културу. Сви некултурни су себи дали за право да се називају културним, јер су у већини. Њих су пуне институције, пуне су их улице, пуни су их одбори, пуна их је култура и држава.

Сада, кад смо већ на самом дну, сами смо себи дошапнули да би се од свега овога ваљало бранити, па се правимо да ћемо се поправити и себе донекле једва да почињемо да култивишемо, тачније, почели смо да мислимо о култури у границама које дозвољава наша некултура. Не би се ово чудо овде ни примило да сви ми нисмо донекле настрани и жељни некултурног. Да будем искрен и не увијам, наши „културни посленици“ не желе заиста борбу против некултуре, већ њен привид како не би сами себи пресекли изворе финансија и укинули своја велика имена настала преименовањем српског у несрпско и лошег у добро.

Толико је материјала у овим временима некултуре за културу да ме просто чуди како она још увек није пробила на површину. Где се сакрио онај заметак нечег културног?

Све време се надам да ће од нас нешто бити и од наше културе. Ми смо отворили Народни музеј у времену у ком нико у музеје не иде, а како је почело, ускоро ће у музеје уселити оно неколико квалитетних људи који живе и стварају за ову земљу и у њој. Када од њих направимо експонате, шта ће нам остати?

Грешимо што своју „савремену културу“ зидамо укровљујући ништа туђим црепом, а у жељи да направимо сојеницу над отпадним водама света занемарујући темељ наше куће који никада не може изгорети.

У тој сојеници ће од нас направити идеалне идиоте – краве које ће пасти на свом огњишту из чијег ће вимена неко други да музе оно што ваља. Наши пастири биће странци који су нас стоком и направили уз нашу велику помоћ.

Ми Срби смо крдо које пасе поред кланице.

Чланак Ми Срби… се појављује прво на ИСКРА.

Прослављени српски режисер Емир Кустурица изјавио је да је Предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик посљедњи политичар који не дозвољава да му стране амбасаде и трећеразредни чиновници кроје политику.

– Утолико је он својим колегама у Предсједништву чудо, јер они виде слободу под НАТО-ом, а Додик је види у односу на прошлост и будућност – рекао је Кустурица у интервјуу за Блиц.

Кустурица је указао да су Срби своју слободу кроз вијекове освајали и да је од никог нису добили.

Он каже да су двије Југославије створене као компромис у којима су се највећим дијелом Хрвати и муслимани борили на непријатељској страни.

– Без тако стечене слободе која му је донесена на тањиру, не би данас Додиков колега /у Предсједништву БиХ Жељко/ Комшић могао пуних уста прво да узвикује „Тито“, нити би сада могао да кликће НАТО – указао је Кустурица.

Говорећи о истицању заставе Републике Српске у згради Предсједништва БиХ у Сарајеву, Кустурица је рекао да би Додик требало да „направи специјалан кишобран-заставу у бојама Српске, како његове колеге у Предсједништву не би морале да се саплићу о барјак“.

– Мислим да мој пријатељ /Додик/ треба да направи један специјални кишобран у бојама заставе Републике Српске, а платно да буде дупле ширине. И када стигне на посао он унесе у Предсједништво склопљени кишобран, а када уђе у заједничку просторију са колегама, онда га рашири па се он претвори у заставу неслућених димензија – рекао је Кустурица.

Он истиче да би Додик када крене на спавање у Источно Сарајево или у Бањалуку требало да покупи тај кишобран, јер „тако његове колеге, Бошњак и полу-Хрват грађанске оријентације, неће морати да базају по мрачним ходницима Предсједништва и саплићу се о барјак“.

– Дакле то је једно филмско рјешење. Ево ја ћу му такав кишобран поклонити за Нову годину – рекао је Кустурица.

Он је истакао да су појам „Велика Србија“ патентирали у Лондону, те да је то настајало у расправи о обједињавању или распрарчавању територија чији је историјски циљ увијек био да се пресјече руски утицај на Балкану.

Кустурица је навео да је бомбардовање СР Југославије услиједило, јер Слободан Милошевић није дозвољавао да му се ресурси арче, те указао да западним корпорацијама зато смета и Русија, јер је на њеној територији трећина свјетских залиха.

Говорећи о Косову и Метохији, Кустурица је истакао да свијет више није исти и да је ту нова шанса за даровите политичаре.

Он је указао да је позиција Србије отворена и изложена свим могућим вјетровима, те да треба видјети какав је крај актуелне титоистичке политике, у свијету који нема ивице, који је отворен за нови, врло гадан рат.

– Свједоци смо помаљања велике Албаније – рекао је Кустурица и додао да би Велика Британија, као што је 1876. и 1916. године причала о неумитности спајања Црне Горе и Србије схватајући потенцијал једног жилавог народа, могла исто да уради с Албанијом.

Он је навео да су Срби кроз историју имали само једног савезника – Русију, не зато што су Срби и Руси браћа, него, између осталог, и што је то био њихов интерес.

– У том простору, између тих ватри /предсједник Србије Александар/ Вучић би требало да одигра на карту коју му историја налаже. Имамо већ довољно искуства да не смијемо да испаднемо глупи – закључио је Кустурица.

Чланак КУСТУРИЦА: Срби су своју слободу кроз вијекове увијек освајали, никад им је нико није поклањао! се појављује прво на ИСКРА.

Број јавних личности у Хрватској које негирају геноцид усташа над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/ убрзано расте, па тако „сплитски историчар“ Стјепан Лозо тврди да су, заправо, Срби извршили геноцид над Хрватима у НДХ.

Лозо у својој књизи, о којој пише тиражна „Слободна Далмација“, наводи да су Срби први напали Хрвате 1941. године.

Он тврди да „усташе до љета 1941. и „српске побуне“ нису чиниле никакве посебне злочине према Србима“, већ да су спроводиле „народну самоодбрану од великосрпског геноцида“.

Лозо као врлину НДХ наводи да је афирмисала „хрватску нацију као заједницу равноправних католика, муслимана и православаца“, као и приступ „одбрани хрватске границе на Дрини“.

„И једно и друго је и данас актуелно и припада корпусу модерне европске политичке подлоге, наравно, уз специфичан приступ у односу на Дрину“, тврди Лозо, који у разговору за хрватски лист афирмише основну усташку идеологију.

Тако се, након „открића“ да је концентрациони логор Јасеновац заправо био радни логор и „оаза културе“, преко тврдњи да су у њему убијани Хрвати, а не Срби, Јевреји, Роми и антифашисти, сада дошло до отвореног глорификовања усташке идеологије, а све то у сарадњи са водећим хрватским медијима.

Чланак СПЛИТСКИ „ИСТОРИЧАР“: Срби у НДХ починили геноцид над Хрватима?! се појављује прво на ИСКРА.

Премијер привремених институција у Приштини Рамуш Харадинај најавио је данас да ће они наставити да нуде могућност представницима Срба са Косова да уђу у састав Косовских безбедносних снага.

Говорећи на 9. конференцији „КБС и партнери“, Харадинај је рекао да ће и након трансформације безбедносне снаге бити мултиетничке и професионалне.

Оне ће наставити да подржавају Србе да им се прикључе, упркос, како је навео, претњама које им се упућују.

Како је пренео „Глас Америке“ на албанском језику, Харадинај тврди да се на Србе врше снажни притисци са стране да напусте КБС или да не приступају тим снагама, те да је до сада више од 70 њих напустило КБС.

Такве притиске и претње према припадницима КБС з њиховим породицама Харадинај сматра неприхватљивим.

„Наставићемо да нудимо косовским Србима, младим Србима, могућност учешћа у тим снагама, јер су то њихове снаге“, рекао је Харадинај.

И командант КБС Рахман Рама говорио је о притисцима.

„Претње косовским Србима, припадницима КБС су неприхватљиве. Желим да вас уверим да су безбедносне снаге професионална организација и да се ми водимо професионалношћу, а не емоцијама. Радимо на бољој будућности за све грађане без разлика“, рекао је Рама, преноси Танјуг.

Чланак ХАРАДИНАЈ: Млади Срби да уђу у КБС, то су њихове снаге се појављује прво на ИСКРА.

Срби из Зубиног Потока блокирали су пут који од јужног дијела Митровице води ка Газиводама, односно ка прелазу Брњак.

Блокада је постављена у Зубином Потоку, а Срби из Зубиног Потока не дозвољавају пролаз магистралом.

На прелазу Брњак су три џипа КФОР-а у којима су припадници америчке војске. Ниже, ка језеру Газиводе, постављен је још један џип КФОР-а и поред њега борбена кола.

Два џипа КФОР-а постављена су код постројења ХЕ Газиводе. Око џипова се види десетак америчких војника.

Предсједник општине Зубин Поток Стеван Вуловић рекао је за Срну да су Срби данас поподне поставили барикаду на излазном путу из центра ове општине према језеру Газиводе како би осујетили сваки покушај припадника Косовске полицијске службе да прођу магистралним путем и запосједну брану Газиводе.

Он каже да су мјештани Зубиног Потока, одлучни да се одбране од упада косовских полицијских снага, поставили барикаду на прикључењу на магистрални пут и да је неће уклонити све док се безбједност не врати на пређашњи ниво и док се не добију гаранције да јединица РОСУ неће упадати на подручје општине Зубин Поток.

– То је одука из нужде и није усмјерена против било кога, осим против оних који силом, мимо воље народа, настоје „покорити“ Зубин Поток – каже Вуловић.

Он је рекао да је разочаран улогом КФОР-а, пошто, како истиче, припадници британског контингента само надгледају ситуацију и не предузимају било какве мјере.

– Јесте да су распоредили једну патролу у близини бране на Газиводама и да су ту са нама на барикади, али од њих ми не очекујемо било какву реакцију – додаје Вуловић.

Он каже да је у току дана у више наврата упозоравао припаднике КФОР-а на дестабилизацију ситуације у Зубином Потоку коју је испоровоцирао Хашим Тачи ненајављеном посјетом језеру и брани Газиводе, Центру за екологију у Зубином Потоку и полицији на административном прелазу Брњак.

Вуловић додаје да је ситуација мирна и да вјерује да ће институције из Приштине и представници Албанаца, посебно они који се налазе на списку ратних злочинаца, схватити да им није дозвољен боравак на сјеверу Косова, посебно у општини Зубин Поток.

Чланак НАПЕТО НА СЕВЕРУ КОСОВА: Срби блокирали пут за Брњак се појављује прво на ИСКРА.

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”.

Овако је, пре тачно 90 година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело.

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене.

Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој.

Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”.

Други о Србима и српској храбрости, чојству и јунаштву, Србима Краљевине Србије:

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД: „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

Текст је преузет са фејсбук групе „Четници краљевине Србије“

Чланак НА ДАНАШЊИ ДАН ПРИЈЕ 100 ГОДИНА СРБИ ЗАДИВИЛИ СВИЈЕТ: Почео пробој Солунског фронта се појављује прво на ИСКРА.

Француско-српски хуманитарац Арно Гујон, којем су приштинске власти забраниле улазак на Косово и Метохију, рекао је да ће „куцати на сва врата“ да му се укине та забрана, те да неће одустати од помоћи Србима у покрајини.

Наводећи да та забрана значи забрану хуманитарног рада, Гујон је рекао да ће искористити све законске могућности да та забрана буде укинута, те изразио наду да ће међународне мисије и организације успјети да укину ову забрану.

Он је навео за РТС да има званично осам дана за жалбу, што ће и учинити, те додао да ће користити све легалне процесе које има на располагању и да „куца на сва врата“ међународних организација, мисија, како на Косову и Метохији, тако и у Београду.

„Почели смо да објављујемо и у Француској шта се догодило. Не могу да се помирим са тим да више нећу моћи да упалим свећу у Високим Дечанима, где сам се крстио, …. да нећу моћи да видим своје пријатеље, кумове“, рекао је Гујон.

Он је забрану упоредио са ситуацијом у којој је љекару забрањено да уђе у болницу.

„Ако не могу да уђем на Космет, то значи да не могу више да помогнем… Надам се, имам веру и снагу, вољу, иако сам сада потресен и тужан, нећу одустати и наставићу ову борбу, јер то је борба за истину и правду за све људе који живе на Косову и Метохији“, рекао је Гујон.

Гујон је истакао да је добио моралну подршку многих након што му је на неодређено вријеме забрањен улазак на Косово, као и да је послије свега што се десило збуњен.

Он је рекао да је претресање и саслушавање на административном пункту Мердаре трајало три сата, те да му је тада без образложења одређена забрана, а екипа косовске обавјештајне службе му је поручила да ће његово име и породица бити упрљани на све могуће начине.

„Када вам неко из обавештајне службе то каже, није свеједно… Може да преплаши човека, не знам докле они могу да иду. Сад сам збуњен“, рекао је Гујон.

Гујон је додао да их није интересовало само оно што он ради на Космету, већ и какву слику о Косову шаље у Француску.

„Испитивали су ме о чланцима у француском листу `Фигаро` о нехуманим условима у којима живе Срби, Горанци, Роми на Косову и Метохији, и о документарцу на француској телевизији о кршењу људских права и о тешком животу и о томе шта ми радимо како бисмо помогли напаћеном народу“, објаснио је Гујон.

Он је додао да је моралну подршку добио од многих људи, међу којима и од премијера Србије, директора Канцеларије за Космет, игумана манастира Високи Дечани, владике Теодосија…

„Хуманитарна помоћ на Косову и Метохији је преко потребна. Видимо да се они не задовољавају тиме да хапсе и приводе Србе на Космету, него су почели да приводе оне који помажу Србима и који живе у лошим условима и који о томе говоре на западу“, каже Гујон.

Француско-српском хуманитарцу Арну Гујону јуче је на административном прелазу Мердаре забрањен улазак на Косово и Метохију и то на неодређено вријеме.

Чланак ГУЈОН: Нећу одустати од помоћи Србима на Космету се појављује прво на ИСКРА.

Чини се да проблем Косова и Метохије често опортуно користимо да се са својом немарношћу и непредузимљивошћу по разним питањима иза њега сакријемо, или камуфлирамо изостанак потребне солидарности, каже председник Српске академије наука и уметности Владимир Костић.

Костић додаје да проблем КиМ не може бити оправдање да тврдимо да су нам, када су питању проблеми сународника у суседним земљама, „везане руке“.

„Управо сада је тренутак за формирање једног просветљенијег и боље конципираног министарства (или какве друге адекватне институције) за нашу дијаспору“, наводи Костић за Танјуг, одговарајући на питање да ли су Србији, због нерешеног питања КиМ, везане руке и смањен политички простор за решавење бројних отворених питања са суседима, пре свега положаја и заштите права Срба који живе у околним земљама.

Он наводи да је САНУ предузимала и предузима, у оквиру својих могућности, активности по овим проблемима, али су оне остале непознате јавности или су дочекане с извесном нелагодом.

„Нисам сигуран у којој мери је у Србији постојала свест о тим проблемима и пре акутизације проблема Косова и Метохије, а било их је, и то у ’суседним, традиционално пријатељским‘ земљама. Иако их потискујем, муче ме сећања на дочек несрећних жртава ’Олује‘, који нам (или ’ми‘, ако хоћете) не служи на част“, истиче председник САНУ.

А на питање — колико дугорочна условљеност Србије проблемом Косова „охрабрује“ неке наше суседе да не поштују ни основна права наших сународника, Костић је упутио шири одговор, који, у целини, гласи:

Простор коме припадамо брутално је затрован извесним апокрифним ставовима, којима је „међународна заједница“ вероватно и свесно кумовала. На пример, ради се о некритичној расподели кривице, па су политичке елите различитих колективитета злоупотребиле концепт „ексклузивности и искључивости жртве“ ради постизања често приземних циљева и маскирања „домаћег, кућног национализма“.

Друго на шта желим да укажем је скраћивање временског оквира историје, која на овим просторима сада траје само пар деценија — оно што се догађало пре тога више не важи.

Штавише, уочљив је труд да се та „преисторија“, од пре само пола века или тек нешто више, нашминка бојама „политичке коректности“ или за домаће потребе измењене историје.

Коначно, у историјским рутинама балканских народа трајно је устоличен комплекс жртве, пројектовање кривице на оне око нас, дилувијална оправданост освете за све што је поднето, која никада није довољна нити се може довести до краја. Инфантилно-малигно национални идентити се често дефинишу, не кроз нас саме, него кроз наша непријатељства, кроз оне друге који су тако различити од нас (недовољно задовољни тиме да „ми будемо ми“, прибегавају старој матрици „ми смо заправо не-ви“). И ту је Србија у проблему и извесном чуду, које не мимоилази ни мене.

Сувише је остало непопуњених ровова и траншеја историје које су моћни возачи точка историје искористили да поново разиграју старе поделе и мржње. Балкански народи ни у суочавању са будућношћу немају више исте позиције — неки су чланови ЕУ (кључни критеријум њиховог пријема лежи у антируским ресентиманима европске политике), а готово сви хрле у НАТО.

У тим тркама ка „напретку“, једна од балканских игара постаје и саплитање, а увече, када одмарамо, играмо се лаже и паралаже.

Ја се од муке насмејем када ме неке амбасаде суседа зову на прославе њиховог ослобођења или спомене на окупацију, коју су, нема сумње, брутално вршили и моји преци, који су у муци преживљавања на обронцима Сврљишких планина, барем према логици мојих монтањарских пријатеља, гајили изразито колонијалне апетите.

А ја наиван нисам ни приметио да су мој Милутин, његов брат Вељко или њихови изгинули вршњаци заправо само острашћени колонијални освајачи који су се несразмерно обогатили.

Само обиђите крај мојих предака, да видите шта је све у њега уложено, на пример у последњих 150 година. Ако још кога у том селу уопште има.

Уз то, видите и сами колико има лидера у региону — чуда успешности!

Можда је време да се детаљније позабавимо Србијом, и то не само Србијом на Балкану (на који ће нас упорно враћати наши „пријатељи“ и неке друге логике), већ Србијом у свету!

Чланак ПРЕДСЕДНИК САНУ: Срби се крију иза Косова се појављује прво на ИСКРА.

Литургијом у Цркви Свете Тројице коју је служио патријарх српски Иринеј, са епископима из Србије и региона, почело је обележавање 600 година средњовековног Манастира Манасија код Деспотовца, задужбине деспота Стефана Лазаревића.

Свечаној литургији присуствовао је министар културе и информисања Владан Вукосављевић.

Свечаности је присуствовало неколико хиљада верника овог краја и Србије, а богослужење је преношено и на два бим портала, јер је манастирска Црква била мала да прими све.

Истичући лепоте и архитектонске вредности Манасије, Иринеј је после литургије истакао да је реч о бисеру градитељства, који су Срби градили када нико није чуо за Америку.

Деспот Стефан Лазаревић се зарекао да ће саградити боље здање од Раванице коју је изградио његов отац Лазар, подсетио је Иринеј, преноси Танјуг.

„Наша дужност и обавеза је да чувамо што су наши преци градили и стварали, а стварали су када је било тешко, нису се предавали, њихов подухват су Жича, Дечани, Сопоћани, Манасија…. стварани у тешком периоду наше историје“, рекао је Иринеј. Градили су и надали се слободи, која је дошла, додао је Иринеј и оценио да је „600 година озбиљан поглед у нашу прошлост, али и наук како се одржати и данас када наша ситуација није нимало лака“.

„Искушења су нам веома велика, али нада, вера и љубав, коју су имали наши преци за домовину, нам дају снагу, имамо на кога да се угледамо“, рекао је Иринеј и додао да у Србији треба да будемо уједињени, да се не делимо.

Вукосављевић је истакао да је Влада за радове на Манасији, која је грађена у периоду од 1407. до 1418. године, определила нових 80 милиона динара и идуће године се очекује завршетак реконструкције тог здања, која траје дужи низ година.

Министарство културе и информисања поклања значајну пажњу Манасији, која слави јубилеј и која је живо језгро српског народа, са великом традицијом, али и другом културном наслеђу у Србији, истакао је Вукосављевић у разговору са новинарима.

На крају свечаности испред Цркве је уприличен културно-уметнички програм.

Чланак ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: Када су Срби градили Манасију, за Америку нико није чуо се појављује прво на ИСКРА.

Два дана након предавања списка на којем се налази 22.000 Срба, њемачки званичници поручују да нико не треба да се осјећа сигурним од истраге. Још једном жестоке реакције из Српске и порука да бошњачке организације на овај начин желе да застраше Србе.

Неразумне су најаве да ће њемачко правосуђе поступати по овом списку, поручио је предсједник БОРС-а Миломир Савчић.

„Ниједан починилац злочина геноцида који се крије у Њемачкој не би требало да се осјећа сигурним од истраге, привођења и пресуде у будућности“, поручио је главни инспектор Савезног уреда криминалистичке полиције Њемачке Клаус Зорн.

Предсједник Српске Милорад Додик истиче да њемачко правосуђе нема надлежност над овим просторима. Ово види као провокацију и манипулацију, и иживљавање над људима чија имена су на списку, који Српска не признаје. Тамо су, наведени сви они који су се налазили у било којој јединици на том простору, па и људи који нису имали одговорност за било шта.

„Сада ће очигледно бити хајка према тим људима. Оно што они треба да ураде јесте то да се што прије врате кућама. На тај начин правосуђе Њемачке овдје неће моћи ништа да учини по том основу. Ријеч је о једном извјештају Владе који је био лажан и није био истинит. Био је урађен под притиском и наметнут од међународне заједнице, што они сада користе и злоупотребљавају“, истакао је Додик.

Из Кабинета члана Предсједништва БиХ из Републике Српске Младена Иванића изражавају пуно поштовање према свим невиним жртвама, али истовремено било какве манипулације и поигравање именима људи, након толико година, најодлучније осуђују.

„За одговорност у Сребреници пресуде је донио Хашки суд, а свака врста поигравања именима послије толико времена је неприхватљива. Институције Републике Српске и БиХ треба да учине све да заштите своје људе од евентуалних прогона“, саопштено је из Кабинета члана Предсједништва БиХ из Републике Српске Младена Иванића

Институције Републике Српске никада нису доводиле у питање да се одговорни за злочине на све три стране изведу пред лице правде, али на основу доказа, а не политичких прогона.

„Бошњачка удружења која праве спискове за њемачке тужиоце и истовремено им дају награде за допоринос истини. Нису на страни нити закона ни правде. Осмислили су у изборној години начин да процесуирају невине људе“, нагласио је посланик СНСД-а у Представничком дому парламента БиХ Никола Шпирић.

Одговор на потез Мунире Субашић имају српска удружења проистекла из Одбрамбено-отаџбинског рата. Припремају списак на којем ће се наћи припадници 28. дивизије такозване Армије БиХ и осталих јединица који су из Сребренице нападали српска мјеста у Подрињу, гдје је убијено више од 3.500 Срба. Списак ће предати њемачком тужиоцу и осталим правосудним институцијама у земљама Европске уније.

„Надамо се да ће они у наредном периоду процесуирати ратне злочине који су се десили у подрињу с обзиром да немамо изречени ну једну правоснажну пресуду како пред Хашким трибуналом, а тако и пред домаћим правосуђем“, изјавила је предсједница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила општине Братунац Радојка Филиповић.

На списку ће се наћи око десет хиљада војника који су током рата боравили као припадници такозване Армије БиХ на подручју Подриња.

Чланак ЗАСТРАШИВАЊЕ СРБА У ЊЕМАЧКОЈ: Прва посљедица списка Мунире Субашић! се појављује прво на ИСКРА.

Директор Бироа за људска права при Демократској иницијативи сарајевских Срба Душан Шеховац рекао је да су сарајевски Срби који су избјегли у Источно Сарајево сачували идентитет и сјећања на своје коријене.

„Најквалитетнија збирка Срба на крају 20. вијека – Срби из Сарајева, ишчупани из својих коријена што због својих невоља, а нешто и због воље Бошњака и Срба, напустили су своја вјековна огњишта гдје су били битан фактор у стварању града Сарајева као једног великог регионалног, културног, мултинационалног и мултивјерског центра“, рекао је Шеховац Срни поводом 20. јуна – Међународног дана избјеглица.

Он је напоменуо да су сарајевски Срби данас расути по свијету и да су изгубили јако много од свега онога што је их красило као цивилизоване људе, као људе који су били квалитет једног града.

Да није српског Источног Сарајева које је сада ново огњиште на маргинама града Сарајева, навео је Шеховац, они би изгубили свој идентитет и заборавили на постојање њихових прадједова, родитеља, културе и цивилизације чији су трагови и сада у Сарајеву.

Он је подсјетио да је Сарајево 1991. године имало око 180.000 људи који су рођени као Срби и као православци.

Према његовим ријечима, од њих 180.000 тренутно у Сарајеву има мање од 10.000 Срба.

„Највећи дио напустио је бившу територију града Сарајева, а у Источно Сарајево је прешло око 40.000 Срба који су некада чинили јединствени град Сарајево“, напоменуо је Шеховац.

Чланак ШЕХОВАЦ: Сарајевски Срби ишчупани из својих коријена се појављује прво на ИСКРА.

И, зашто сад браћо Руси овако? Није ваљда да нисте знали КО ће на стадиону Лужњики у четвртак поподне на свечаности коју ће гледати цео свет певати званичну химну Првенства? Није ваљда да нисте знали, кад сте одлучивали, ко је Ера Истрефи? Или можда нисте ви одлучивали већ неко други? Није ваљда да нисте знали да ћете тим потезом увредити не само државу Србију, него и сваког Србина у коме је још имало части и душе остало?

Ера Истрефи у храму Христа Спаса у Приштини пре четири године извела је демонизовану богохулну кореографију, досолила рану сваком Србину и посебно сваком Србину са Косова. У храму Христа Спаса који годинама погане и скрнаве њени сународници њена браћа и сестре, исти они који су опоганили и оскрнавили готово па сваку православну светињу на Косову, свако православно гробље од Митровице до Урошевца и Пећи! Они који прекопавају српска гробља па кости после бацају пашчадима да их развлаче по Косову и Метохији. Они који су опоганили и последњи ћошак храма Христа Спаса у Приштини. Својом кореографијом изведеном у цркви, Ера Истрефи придружила се свима њима. И она је тим чином са својом браћом Албанцима копала по српским гробовима, мокрила по српским црквама. Ако је то цивилизацијски чин, ако нема боље од ње да пева на стадиону Лужњики, онда кажите и ви да знамо! Они други одавно су нам то већ рекли.

А храм у Приштини је храм Христа Спаса, исто као и храм Христа Спаса у Москви. Онај у који ми Срби гледамо као у своје спасење. Исти је храм у Приштини као и ваш и наш у Москви. Само што је наш опогањен, оскрнављен, само што по њему Ера Истрефи игра са својом дружином полугола. Ера Истрефи у храму у Приштини урадила исто оно што су марта 2008. године радила њена браћа по косову палећи српске цркве и ломећи крстове, гледали сте те снимке браћо Руси.

Шта бисте ви браћо Руси рекли да неко покуша да нешто слично изведе у вашем и нашем храму Христа Спаса у Москви?

Две недеље од како је објављена вест да ће она која је полугола играла на олтару наше светиње певати пред вама и пред читавим светом питам се зашто и одговор не налазим. Не знам ни зашто држава Србија није реаговала и питала зашто, рекла да је то чин који дубоко вређа и погађа и државу и сваког Србина.

Али, ми Срби одавно спавамо, ми дремамо, ми смо одавно учесници сопственог слома и сопствене срамоте.

Једно ми још није јасно, и вама су браћо Руси палили и скрнавили храмове, уводили коње и волове у цркве, поганили светиње, није ваљда да сте то већ избрисали из колективног сећања и да сте заборавили колико то боли?

Чланак Из сред Русије шамар Србима, зашто? се појављује прво на ИСКРА.

Унијатсво се код дела наше елите запатило тридесетих година 20. века, а кулминацију досегло седам деценија касније. Мило Ломпар је једну димензију овог дискурса назвао самопорицањем, а Зоран Ћирјаковић и Слободан Антонић су је означили као аутошовинизам.

Некада се овај процес манифестовао покушајима прихватања римокатоличких религијских тековина, а данас је више везан за некритичко усвајање неолибералних идеолошких образаца. То је пречица за „бежање са блатњавог Балкана“ и стварање дистанце према „непросвећеној светини“, „некултурним паорима и геацима“ који су остали „заглављени у средњовековљу“.

Хоћемо да будемо модерни! Ми смо Европљани! Припадамо Западу! Зато, стопићемо се, поунијатити са тим великим светом, само да не останемо Срби!

На политичком нивоу, такав приступ се манифестује жестоком негацијом да било какав српски интерес може постојати, што подразумева и подршку чак и највећим идиотлуцима упреним против Србије.

Сочињењије генерала Благоја Граховца, бомбастично названо „Гласови из глуве собе“, није достојно озбиљније анализе, али се може изабрати за илустровање дискурса. Иако публиковано још пре четири године, није завредело значајније осврте критике, а оне малобројне које су уследиле, бејаху толико рђаве да су демотивисале читаоце.

Са литерарног становишта посматрано, то је просечан рад, у рангу гимназијског писменог задатка; за историографију је небитан, пошто се у њему не може пронаћи ниједна ваљана чињеница за истраживање наше новије историје. Чак и тамо где се назиру интересантни подаци, аутор их крајње субјективним коментарима релативизује.

Јер, генерал Граховац о себи има највеће могуће мишљење: он је „све у брк скресао“ свакоме ко му се на путу нашао; Ђукановићу је „цртао“ како да се отргне од Милошевића (успут, наш генерал, попут Тома Круза у Милов кабинет улази у пилотском комбинезону); Месића саветовао како треба водити спољну политику Хрватске (и то све пред целом загребачком свитом и црногорским руководством); Маровића је ниподаштавао као његов официјелни саветник; био је „звезда“ некаквих конференција где је мирио Американце и Арапе; о њему се сваки час распитују Весли Кларк и утицајни генерали из НАТО-а.

Ипак, због једне ствари, овај аутобиографски спис је занимљив.

Он је парадигматског карактера и показује нам сву конфузију српских унијата. Јер, генерал Граховац је заклети комуниста, поборник Титославије, али је истовремено и за НАТО, па, логично, Русе не може ни да смисли; њега дуго плаћа Мило Ђукановић, али се он оштро бори против организованог криминала; он је заговорник независности Црне Горе зато што мисли да ће тако бити боље заштићени српски интереси; напослетку, он се гади „српског фашизма“, али му није гадно да живи у Београду.

Ништа од тога није чудно, пошто су слични симптоми видљиви код дела српске елите.

Јавна расправа у којој смо учествовали претходних годину дана то је одлично показала. Косовско питање је, боље него иједно друго, постало катализатор за све остало. Како је сјајно приметио Жељко Цвијановић: „Реците ми шта мислите о Косову и рећи ћу вам шта мислите о свему осталом“.

Као што се код Граховца могло свашта прочитати, тако се и током унутрашњег дијалога могло са унијатског пола наше сцене свашта чути. Косова би се требало одрећи зарад ЕУ у коју никада нећемо ући. Успут, могли бисмо у НАТО (пошто је то предуслов за ЕУ) да бисмо слали војску на руске границе. Или: да прихватимо реалност, окренемо се себи и стварамо државу, која ће бити снажнија после тешког (гео)политичког пораза. Затим, да се одрекнемо терета, „косовског камена око врата“ који нас везује за „Исток“ и окренемо „цивилизованом Западу“, који ће нас дочекати раширених руку, пошто им фали радне снаге за чишћење нужника и сезонске послове.

У доброј мери, ова мишљења долазе из истих оних кружока који су нас од седамдесетих година убеђивали да је будућност у јакој Југославији са слабом Србијом, јер се тако најбоље бране српски интереси; да су покрајине наше богатство, толико велико да нећемо дозволити да постоје нигде другде у Југославији; да Срби морају бринути о Србији, тако ћемо се усрећити, а шта ће бити са српским народом у осталим федералним јединицама — то је њихова ствар, ма шта им „другови комунисти из других република“ радили.

Нажалост, у доброј мери, током процеса усвајања Устава 1974. године ово постаје и званична политика србијанског комунистичког естаблишмента. Последице свега су несагледиве, трпимо их и данас, од тога ћемо се опорављати и наредних деценија.

Политика се, између осталог, мора обликовати према одређеној логици. Конфузија је непријатељ не само остваривања већ и дефинисања државних и националних интереса. У том контексту, унијатство није део решења, већ део проблема. Оно прати и подржава све процесе и појаве који штете успостављању система заснованог на логици. Унијатска конфузија је корисни идиот за остваривање туђих интереса науштрб наших. Она служи замагљивању суштине, онемогућавању разликовања пријатеља и непријатеља, подстицању самопорицања и аутошовинзма, што у крајњој линији поткопава самопоуздање народа и спречава изградњу стабилне државе са уређеним институционалним апаратом и реалним развојним циљевима.

И управо га због тога, на новој историјској прекретници — морамо одбацити. До нашег „просвећивања“ и „модернизовања“, ма како ове појмове дефинисали, неће доћи захваљујући унијатству, већ упркос њему.

Чланак ЦИЉ УНИЈАТСКЕ МАНТРЕ: Престаните да будете Срби! се појављује прво на ИСКРА.

Удружење породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији данас је, поводом фестивала „Мирдита — добар дан“, који се одржава у Београду, поставило питање да ли би Албанци дозволили да у Приштини буде приказан филм у коме су Срби жртве, а припадници ОВК злочинци.

„Никада се неће то догодити, јер би сви учесници и организатори били линчовани, а биоскоп запаљен до темеља, попут погрома који се одиграо 17. марта 2004. године“, истиче се у саопштењу.

Удружење је, такође, подсетило да је на данашњи дан, 30. маја 1999. године, у НАТО агресији на мосту у Варварину убијено 11 грађана, међу њима и 15-годишња Сања Миленковић — најбоља математичарка у Србији.

„Жалосно је да нико од медија то не објави, а већина ће вечерас присуствовати приказивању филма на фестивалу ’Мирдита-добар дан‘, где се Срби приказују као злочинци, а Албанци као једине жртве на Косову и Метохији“, истиче се у саопштењу.

Чланак СРАМОТА У СРЕД БЕОГРАДА: Да ли би у Приштини дозволили филм у коме су Срби жртве? се појављује прво на ИСКРА.

Предсједник Србије Александар Вучић оцијенио је да ће Срби и Хрвати живјети у много бољим односима и да ће само заједно моћи да опстану, јер неће имати другог избора, пошто и једни и други полако нестају.

Коментаришући усташку комеморацију у Блајбургу, коју је организовала Хрватска, Вучић је рекао новинарима у Београду да то није „ни прва, ни посљедња“ и да ће Хрвати сваке године то обиљежавати, јер се тиме поносе, што Србија не разумије.

Он је навео да су Срби и Хрвати по бројности толико мали да и једни и други полако нестају.

„Само здружено и заједно моћи ћемо да опстанемо и останемо, ма колико то Хрватима било тешко и многим Србима још теже да чују. Вољели то ми или не, другог избора нећемо имати, вољели то Хрвати или не, ни они другог избора неће имати“, рекао је Вучић.

Он је напоменуо да је по попису 1991. године Хрвата у БиХ било 760.895, а 2013. године 540.000, а процјена 2018. године је да их има 320.000, иако ће они да кажу да их је 380.000.

„Довољно говори да за само 25 година изгубите 60 одсто становништва, а слични процеси се дешавају и са Србима, којих је 1991. године у БиХ било 1.366.000, а данас око 1.080.000. То је мањи пад него код Хрвата, али је драстичан. И најмањи пад је код Бошњака са 1.900.000 на 1.750.000, али и код њих је пад. Код свих је пад“, рекао је Вучић.

Он је оцијенио да се зато празне ови простори и да се због тога он залаже за формирање економске уније, без граница, са сличним таксама, царинама, како би сви људи имали бољу будућност, те додао да га не занима нека нова Југославија.

„Тиме ће бити више посла и више будућности за све. Ако то људи убрзо разумију, имаћемо шансу, а ако не, онда ником ништа“, додао је Вучић.

Када је ријеч о „вашингтонском документу“ земаља квинте, у којем се наводно тражи од Србије да призна Косово и његово чланство у УН или ће бити санкција, Вучић је рекао да неће бити санкција и да он није видио овај документ.

„Начуо сам шта неки нуде као своје принципе и начела, нешто ми је чак и полузванично саопштено, али то није ништа посебно ново. Све те земље квинте су признале независност Косова и сада да видимо шта је то, Срби, што можемо да вам учинимо а да ви признате независност Косова у његовим границама“, додао је Вучић.

Он је навео да је помало забринут због свега тога, али није успаничен да би говорио да су било какве тешке посљедице у кратком периоду могуће, те да се више плаши „пузајућих проблема“ за Србију као што су нестанак становништва и одлазак ван земље.

Вучић је, након обиласка објекта Онкологија Два на Институту за онкологију и радиологију у Београду, рекао да се љекари и други експерти слажу да је и осиромашени уранијум један од разлога повећања броја обољелих од рака у Србији, посебно код дјеце, те да ће држава озбиљно да се бави доказивањем тога.

„Видјећемо да ли ћемо то успјети и да докажемо, јер је пуно времена прошло и много тога је испрано и завршило ко зна гдје, али да ћемо сигурно као држава тиме озбиљно да се бавимо“, рекао је Вучић, те додао да од Нове године, захваљујући новим апаратима неће бити листи чекања за зрачење.

Чланак ВУЧИЋ: Срби и Хрвати ће само заједно моћи да опстану се појављује прво на ИСКРА.

Ходочасници из Републике Српске из града Невесиња кренули су на поклоничко путовање како би се поклонили светим моштима Светог Василија Острошког.

По ријечима ходочасника из Невесиња, они осам година за редом иду на поклоничко путовање, међутим сваке године наиђу на препреке од стране појединик службеника црногорске граничне полиције.

“Ми сваке године када идемо на поклоничко путовање имамо проблема, прошле године су нам забранили улазак. Осјећамо неку невјероватну мржњу према нама, то је узроковано вјероватно тиме што смо Срби из Херцеговине. Овога пута нам је ако могу тако рећи приватно пријетио један полицајац, он је то и раније радио, само што је сада био у цивилу када се то десило“, рекао је вођа пута Милан Кандић.

Он истиче да је овај службеник сада био у цивилу и када их је видио пришао им је и врло агресивно наступио према њима.

„Заиста ме је срамота да причам какве је све пријетње и псовке на националној основи упутио свима нама, притом су нам наредили да нашу српску тробојку морамо смотати да је не смијемо раширити да вијори како нам они исту не би одузели и показали нам нашег Бога, шта рећи осим да је ово страшно и срамотно. Ипак, знамо да већина људи овдје тако не мисли, велике братске поздраве шаљемо нашој браћи Србима из Црне Горе, могу само да замислим како им је овдје, не дајте се уз вас смо – рекао је Кандић.

Чланак ГРАНИЦА РС И ЦРНЕ ГОРЕ: Ходочасницима из Невесиња наређено да склоне српску тробојку, црногорски полицајац запретио Србима да ће им показати „њиховог Бога“ се појављује прво на ИСКРА.

Подаци страних мисија, али и домаћи извори, свједоче да су Срби са простора данашње БиХ и Хрватске чинили највећи проценат партизанских и антифашистичких јединица, слиједе Хрвати /првенствено Далматинци/, док је учешће муслимана и Македонаца у НОБ-у било симболично.

Према документима насталим у току рата /извјештаји о бројном и националном саставу партизана/, а објављеним након рата у Зборнику докумената, том пет, књига 30, национални састав дивизија насталих на тлу тадашње Хрватске 1942. године:

Шеста личка дивизија – 96 одсто Срба, Седма банијска дивизија – 92 одсто Срба, Осма кордунашка дивизија – 95 одсто Срба, те Дванаеста славонска дивизија – 85 одсто Срба.

Све до 1944. године Срби доминирају у партизанском покрету на просторима данашње БиХ и Хрватске, а уз њих једини вриједни помена, у бројном смислу, јесу Далматинци.

О томе да су Срби у натполовичном броју чинили партизанске јединице све до краја 1943. године и пада Италије говори и чувена изјава хрватског руководиоца Владимира Бакарића.

На Другом засједању АВНОЈ-а он је признао: „На Првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници народноослободилачког покрета Хрватске“.

Так од 1944. године, након пада фашистичке Италије и Бенита Мусолинија, биљежи се већи одлив људства из усташких и домобранских јединица и муслиманске „Ханџар дивизије“ у партизане.

Тако је крајем рата партизански вођа Јосип Броз Тито рекао за лондонски „Тајмс“ да су те године Срби чинили 45 одсто партизана, а Хрвати 30 одсто.

Према тим подацима, муслимани /данас Бошњаци/ и Македонци, процентуално су чинили по 2,5 одсто људства у партизанима.

Удио Црногораца и Словенаца, с обзиром на њихову малобројност, није био занемарљив, наводе ови извори.

Чланак ШЕСТА ЛИЧКА – 96 ПОСТО СРБА: Срби доминантно најбројнији у партизанима се појављује прво на ИСКРА.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик истакао је данас да случај Гаврила Принципа учи српски народ да може имати слободу само када има своју државу.

„Зато је данас важно да имамо Републику Српску која је, као држава, синоним за слободу нас који у њој живимо, Срба који обиљежавају страдања својих предака, па и Гаврила Принципа“, истакао је Додик данас у Источном Сарајеву.

Након полагања вијенца на споменик Гаврилу Принципу поводом 100 година од његове смрти, Додик је подсјетио на масовно страдање Срба у прошлом вијеку, у Првом и Другом свјетском рату, као и приликом распада бивше Југославије.

„Страдање Срба било је највеће кумулативно од свих народа. Оно што морамо да учинимо јесте да одржимо сјећање на патриоте, на борце за слободу српског народа. Драго ми је да смо споменик Гаврилу Принципу подигли управо овдје, у Источном Сарајеву“, рекао је Додик новинарима.

Он је истакао да је Источно Сарајево, заједно са спомеником Гаврила Принципа, синоним борбе и страдања, јер су људи из овог дијела Републике Српске несумњиво страдали у ратовима и у отаџбинском рату.

„Многи су морали да напусте своје куће и да организују нови живот на другом мјесту. Многи су остали у Источном Сарајеву и драго ми је да оно изгледа све љепше и боље. Драго ми је што смо успјели овдје да изградимо вртић и што можемо да отпочнемо радове на изградњи спортске дворане, позоришта, трга“, навео је Додик.

Предсједник Додик је рекао да се у Источном Сарајеву стварају услови за бољи животни стандард, али да за то предстоји да се уради још посла.

„Увјерен сам да за то постоје одличне претпоставке и само треба да се крећемо на овај начин“, нагласио је Додик.

Чланак ДОДИК: Срби могу имати слободу само кад имају своју државу се појављује прво на ИСКРА.

“Нисмо ми више војводо онај народ који смо некада били. Храбри, поносни, срдачни, културни, одани… данас су ретки. Питате ли се сада где су сви они нестали?”

“Поштовани војводо Степановићу,

Желим да Вам се извиним у своје име јер немам права да то урадим у име свих Срба, а требало би.

Извините што смо Вас заборавили, што смо тако бесрамно погазили сећање на једног од највећих српских војсковођа који нам је подарио слободу и право на сопствену земљу. Извините што смо олако прихватили оно за шта сте се Ви и Ваши саборци тако јуначки борили.

Опростите нам, војводо, што смо дозволили да се границе тако лако мењају, оне које сте ви својом храброшћу и крвљу исцртали.

Опростите што смо дозволили да нам по ко зна који пут руше богомоље, а пси разносе кости Ваших, наших храбрих ратника.

Те кости које су по целој држави посејане, те кости које би требало да буду темељ на којем ће се зидати нова држава а генерације учити поштовању… разнете су олако, исто онако како је нестала и та држава, и поштовање.

Е, мој Степо,

Извините на овом тренутку у ком Вам нисам персирао, али не зато што Вас нисам поштовао, већ што Вам боље не бих могао ни са хиљаду речи описати шта је следеће због чега Вам се морам све изјадати и опроштај тражити…

Данас се у Вашој родној кући снимају којекакви музички спотови, а по кући парадирају они који нису достојни ни име да им се спомене, они који данас, у никад јачој конкуренцији, представљају кич и шунд.

Пљунули смо на све, у свакога, а уствари само на себе.

Све се наопако окренуло, мој војводо.

Ви као да сте то предосетили када сте након ратова све напустили и отишли за Чачак, када сте прву пензију вратили уз речи: “Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче. Нека барем преполове, шта би са толиким парама…“

Изгледа да су мангупи упропастили не само државу, већ и народ.

Нисмо ми више војводо онај народ који смо некада били.

Храбри, поносни, срдачни, културни, одани… данас су ретки.

Питате ли се сада где су сви они нестали?

До (и након) краја Другог рата многи су побијени, храбрији у јуришима, паметнији и честитији у чисткама… Србе су системски уништавали и друштво нам прекрајали, обликовали га по туђој мери и за туђе интересе…

И данас смо дошли ту где јесмо.

Војску готово да немамо.

Мало ко данас верује да ће се родити неко ко би сутра могао Вас, Мишића, Путника, Бојовића достојно заменити и знам да Вас то посебно погађа…

Образовани млади људи беже у туђину “трбухом за крухом”, одлазе на годину-две, а никада се неће вратити.

Они који су остали, заокупљени су овоземљским проблемима. Гледају како да преживе и у тој борби су спремни да постану све… и да пристану на све…сем да (по)остану људи.

Извините и праштајте, што смо такви какви смо…

Чланак ИЗВИЊЕЊЕ ВОЈВОДИ СТЕПИ СТЕПАНОВИЋУ: “Нисмо ми Срби више онај народ…” се појављује прво на ИСКРА.

Како је лобистичка агенција из Вашингтона дезинформисала свет о српском народу. Ратне сцене из Вуковара коришћене су као декор за измишљене уличне окршаје у Дубровнику.

Још 1509. године Еразмо Ротердамски је написао да је човекова природа таква да измишљено на њега оставља много већи утисак од истине. И гле чуда, тај исти човек се изгледа није променио за ових пет векова. Живимо у свету обмана, дезинформација, манипулација, превара, фабриковања лажи, спиновања зарад политичких интереса. Као да нам је савременик нико други до Паул Јозеф Гебелс, творац пароле „лаж поновљена хиљаду пута остаје лаж, лаж поновљена милион пута постаје истина“. Тај „мали доктор“ који је тврдио да „свира на души народа као што се свира на клавиру“ имао је само један циљ – да „распламса вулканске страсти, изазове експлозију беса, покрене широке људске масе, хладнокрвно и срачунато организује мржњу и очајање“.

Колико тај његов „програм“ подсећа на најновије хладноратовско заоштравање на релацији Вашингтон-Лондон-Париз-Москва? Чему служи фарса из Солсберија о тровању бившег руског агента Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије? Чему служи наводни напад хемијским оружјем у сиријском граду Думи? Да ли је блискост ова два догађаја само коинциденција или је све инсценирано да би послужило западним државама да протерају на десетине руских дипломате и упуте преко стотину бојевих ракета на Сирију.

Вратимо се тридесетак година уназад и присетимо се „румунске револуције“ и смене и ликвидације Чаушескуа. Тада је почела операција дезинформисања светске јавности да су у Темишвару откривене масовне гробнице. У ствари, снимани су лешеви у мртвачници и то је потпалило ватру…

Затим је уследио Ирак… Четрнаестогодишња Кувајћанка је сведочила пред америчким Конгресом да је својим очима видела ирачке војнике како су прекинули довод кисеоника у инкубаторе због чега је умрло на десетине беба. То сведочење је амерички председник Џорџ Буш старији поновио осам пута у разним телевизијским емисијама. Наравно да ни један једини Американац није остао равнодушан… А ова девојчица је била ћерка кувајтског амбасадора при ОУН и годинама није била у Кувајту.

А онда су на ред дошли Срби. Модел дезинформисања примењен на нама и данас служи као пример и примењује се у готово свим операцијама „светског полицајца“.

На сцена ступа америчка агенција за односе са јавношћу Ruder Finn Global Public Affairs: 12. августа 1991. почиње да ради за Хрватску. У уговору су јасно прецизиране обавезе:

1) развијање стратегије лобирања у америчком Конгресу и Сенату, као и свим релеватним министарствима за признавање независности Хрватске; 2) успостављање веза са америчким тајним службама; 3) придобијање медија…

Влада Алије Изетбеговића 23. јуна 1992. потписује уговор са агенцијом Ruder Finn на истим основама као и хрватска.

Октобра 1992. Ruder Finn постаје лобиста косовских Албанаца.

Дезинформаторима ове агенције наруку иде запрепашћујуће непознавање светског јавног мњења, посебно америчког, о приликама у Југославији. Најбоља илустрација оваквог стања је дијалог, по сведочењу белгијског новинара и историчара Мишела Колона, између Ворена Кристофера, тадашњег америчког државног секретара, и Дејвида Овена:

Кристофер: – Грешка је до вас Европљана, ви сте дозволили да Срби изврше инвазију на Босну.

Овен: – Али, они су тамо живели и живе.

Кристофер: – Од када?

Овен: – Одувек.

Са обе стране Атлантика креће дотад невиђена сатанизација једног народа. Светска медијска заједница је похрлила да прискочи у помоћ најпре Хрватима, затим муслиманима и најзад косовским Албанцима, увек против истог непријатеља – Срба.

Улози у балканској игри постају позамашни. Онај ко контролише Балкан контролише путеве нафте и гаса из Арабије, Ирака и Кувајта, из Каспијског мора и Казахстана. НАТО, као светски полицајац, има потребу да увежба и испроба своје оружје и опрему. Германски свет није одустао од тежње да себи отвори пут ка Средоземљу. Ислам гори од жеље да уђе у срце Европе и за то располаже баснословним средствима која му обезбеђује арапска нафта. САД теже томе да ослабе европске нације, и добију базе које би биле усмерене ка Русији. Дунав је природни пут који повезује исток и запад Европе…

И ето спонзора који ће зарад две новорођене републике и треће на помолу, исплаћивати милионске своте на рачун Ruder Finn-а.

Коцка је била бачена и игра је већ на почетку добијена. Почело се са Дубровником, „градом мучеником, средњовековним драгуљем Хрватске који је уништен под ватром југословенске армије“, како је писао „Пари мач“ 28. новембра 1991. Сцене из Вуковара коришћене су као декор за уличне окршаје у Дубровнику. Запитају ли се бар понекад силни европски и амерички туристи који лети опседају овај град зашто нема трагова уличних окршаја.

Потом се објављује фотографија моста са следећим текстом: „Стратешки мост који су срушили Срби, мост у Вуковару бејаше прекрасан примерак архитектонске и историјске баштине овог хрватског града.“ Али авај, такав мост уопште у Вуковару не постоји. Мост који је фотографисан налазио се у Мостару и он јесте уништен… али су га уништили Хрвати!

Следе приче о логорима, настале од једне фотографије на којој је фотографисан мршав човек окружен другим људима који нису били мршави. А тај мршави и болесни човек, Фикрет Алић, није био заробљеник већ избеглица. Он се, са другим избеглицама, налазио изван бодљикаве жице, а фотограф унутар ње. Бодљикава жица није окруживала логор, већ једно пољопривредно добро.

За дезинформаторе агенције Ruder Finn било је довољно да отворе причу о „Србима нацистима“. И то се стално понављало.

Штампана су два плаката. На једном су биле две фотографије, Адолфа Хитлера и Слободана Милошевића, а испод је писало: „Зар вас приче о етничком чишћењу ни на шта не подсећају?“ На другом плакату су такође представљене две фотографије два концентрациона логора: један из Другог светског рата, а други наводно у Хрватској. Испод је текст: „Зар вас логор у којем се спроводи чишћење припадника етничких група не подсећа ни на шта?“

Али и то је било мало: на ред долазе етничко чишћење, силовања, употреба хемијског оружја, масовне гробнице, сарајевски масакри…

Ужас је свеопшти. Листови пишу: „Изгледа да су српски екстремисти користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења… Српски војници добијају по три цента по силовању“…

Све је то рађено да би међународна заједница била све бруталнија према српској страни и завршиће се са 3.000 полетања авиона НАТО који су бомбардовали српске војне и цивилне циљеве, иако ниједна од земаља чланица НАТО није била у рату са Србијом.

Француски новинар Жак Мерлино у књизи „Нису све истине о Југославији за причу“ интервјуисао је Џемса Харфа, директора Ruder Finn – а у Вашингтону:

– Наш занат састоји се у томе да расејемо информације – каже Харф – да их што је могуће брже пустимо у промет… Брзина је пресудна, одлучујући елемент. Чим је нека информација за нас повољна, сматрамо се обавезним да је одмах усадимо у свест јавног мњења. Јер, савршено добро знамо да је најважнија прва вест. Деманти нема никаквог ефекта.

Реч „логор“ била је, разумљиво, довољна да дигне на ноге јеврејску заједницу и Ruder Finn је обмануо три велике организације: Лигу против клевета, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес.

– Предложили смо им да објаве прилог у „Њујорк тајмсу“ и организују протестни скуп испред зграде Уједињених нација – рекао је Џемс Харф.

– Блеф је успео, ствар се сјајно одвијала, јеврејске организације су увучене у игру на страни босанских муслимана, што је било изузетно рискантно. Скоро тренутно успели смо да у јавном мњењу изједначимо Србе са нацистима. Погодило смо право у мету. Задатак је био сложен, нико није разумео шта се догађа у Југославији и, да вам отворено кажем, већина Американаца питала се у којој се афричкој земљи налази Босна, али једним потезом успели смо да ствар поједноставимо, да је прикажемо као причу о добрим и злим момцима… Поређење са нацистичком Немачком, гасним коморама и Аушвицом изазвало је емотивни набој који је био толико снажан да се нико више није усуђивао да се успротиви да не би био оптужен за ревизионизам.

– Наш посао није да проверамо тачност информације. Нисмо ми ни опремљени за тако нешто. Наш је посао да убрзамо проток информација које су за нас повољне. Ако желите да докажете да су Срби јадне жртве, само изволите, бићете прилично усамљени у том послу – закључио је директор агенције Ruder Finn.

– То ипак није тако једноставно: више је него очигледно да се амерички и немачки интереси, на пример, нису поклапали са српским интересима, да Харф ни у ком случају није радио на своју руку и само за новац, већ је несумњиво добио од своје владе благослов или бар прећутну подршку односно затварање очију.

Дезинформација не може успети уколико ветар дува у супротном правцу. Она ипак може сјајно да га искористи и реалност чињеница је њена најмања брига – написао је Владимир Волкоф у књизи „Мала историја дезинформисања – Од Тројанског коња до интернета“.

(Иван Миладиновић / Вечерње новости)

Чланак ЛАЖИ: Модел дезинформисања примењен на Србима и данас служи као пример и примењује се у готово свим операцијама „светског полицајца“ се појављује прво на ИСКРА.

Јаков Кедми, бивши шеф израелске обавештајне службе „Натив“, основане ради повезивања са Јеврејима Совјетског Савеза и земаља Источне Европе, експерт за војно-политичка питања и међународну политику, гостовао је крајем године на руској телевизији „Русија 1“ у популарној емисији „Вече са Владимиром Соловјовим“ и говорио је о сукобима у бившој Југославији, а снимак је последњих дана постао веома популаран на интернету.

– Југославија је разбијена да би се ударило на Србију и да би се спречили будући, специјални односи између Србије и Црне Горе са Русијом. Главни циљ је да Балкан остане изван руског утицаја – почео је Кедми.

Он је изјавио да је распад Југославије (на Западу) дуго планиран и да су му Словенци који су били у врху обавештајних служби у Југославији, причали о албанским терористичким акцијама на Косову, а онда се вратио на грађански рат у Југославији.

– Балкан је веома компликован регион, тамо праведника није било, био је грађански рат и Срби су добро знали шта су им Хрвати урадили за време II светског рата! Хрвати су убијали Србе и Јевреје, милион људи су убили само зато што су Срби – подсетио је Кедми.

На опаску другог госта у емисији, да су то радиле усташе, а не Хрвати, Јаков Кедми је узбуђено одреаговао и рекао да мисли на Хрвате, а онда се умешао и водитељ.

– Ја мислим да Јаков одлично зна шта говори и да добро влада руским језиком да би могао да се изрази како жели – рекао је Соловјов.

Јаков Кедми је потом почео да описује усташке злочине над Србима.

– Они су водили ка рекама мушкарце, жене и децу, разбијали им лобање огромним палицама, а онда их бацали у реку! То је традиционална хрватска егзекуција! И Хрвати су почели распад Југославије – рекао је он.

Кедми је рекао и да су Хрвати и Муслимани били следбеници Хитлера и додао да су „90 одсто муслиманског Хитеровог батаљона чинили муслимани из Босне“.

– На њиховој страни су деведесетих били људи плаћени и наоружани од стране Бин Ладена, људи из Авганистани и Чеченци! Сав терористички шљам света се скупио и ратовао против Срба у Босни. Нико не говори о Србима који су спаљивани у црквама у Босни и на Косову! То је био грађански рат, није било праведника, али за све се криве само Срби – изјавио је Кедми на ивици суза.

Он је подсетио и на Хашку одлуку да Милошевић није умешан у злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини.

– Али, нико о томе не говори – упозорио је Кедми.

Потом, он је говорио о нечињењу Мадлен Олбрајт приликом геноцида у Руанди, а додао је и да је Русија издала Србе и да они због тога иду у НАТО и у Европу.

– Да је тада била ова Русија, ништа се не би десило у Југославији и нико не би пипнуо ни Србе, ни Хрвате, нити било кога – изјавио је он.

На питање другог госта како се он осећао у Хрватској, Кедми, који је Јевреј, је изјавио да се тамо осећао „као у Немачкој“, после тога је он кренуо да прича о геноциду Немаца над Јеврејима и није више могао да задржи сузе.

– Кад сам отишао у Аустрију, прво сам свог сина одвео да види Маутхаузен, а онда смо се задесили на путу у Немачкој. Мој син се пробудио у ауту и пожелео да изађе. Стали смо и питао је: ,,Где смо ми? У Немачкој?“ И, ја сам рекао:,,Да“. И дечак је рекао – Нећу да изађем, нећу да будем у Немачкој! Имао је само 6 година – у сузама је испричао Кедми.

На крају је савршен закључак изнела Јелена Гускова, руски експерт за Балкан, која је рекла да Јевреји одлично памте злочине који су почињени над њима од стране нациста, али да то, нажалост, није случај и са Србима.

Младић је спасио Србе у Босни!

Кедми је, у истој емисији, навео и да је „Ратко Младић спасио Србе у Босни и Републику Српску и да није било њега, не би било Срба у Босни и не би било Републике Српске“.

Чланак БИВШИ ШЕФ ИЗРАЕЛСКЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ: Хрвати су палицама разбијали лобање Србима и бацали у реку, спаљивли их у црквама, Младић је спасао Србе у Босни се појављује прво на ИСКРА.

Заменик министра иностраних послова Русије Александар Грушко и амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић сматрају да провокације приштинских власти на Косову имају за циљ плашење Срба, наводи се на званичном сајту МИП-а Русије.

„Приликом разматрања ситуације на Косову изражена је једногласна оцена провокације коју су изазвале приштинске власти 26. марта, а која је имала за циљ плашење Срба који живе у покрајини. Са руске стране је потврђена посвећеност пружања помоћи српским партнерима у подржавању легитимних права и интереса Србије на Косову. Наглашено је да база за решавање косовске кризе остаје резолуција СБ УН 1244“, наводи се у саопштењу, објављеном на сајту руског спољнополитичког ресора.

У министраству су нагласили обострану спремност за даљи свестрани развој и јачање сарадње Русије и Србије.

Подсетимо, до раста тензија између Приштине и Београда дошло је у понедељак 26. марта, када је у акцији специјалне јединице полиције Косова на северу Косовске Митровице ухапшен директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић. Том приликом, косовски специјалци упали су наоружани и са шок-бомбама у салу у Митровици у којој се одржавао округли сто представника Срба са Косова и званичника из Србије.

Повређене су 32 особе. Београд је за инциденте оптужио Приштину, а Приштина сматра да је за све одговоран Београд.

Такође, у том светлу може се посматрати и јучерашња показна вежба Војске Србије, која је на Пасуљанским ливадама вежбала сценарио отцепљења дела државне територије.

Чланак РУСИЈА: Приштина плаши Србе, Москва уз Београд се појављује прво на ИСКРА.

У Митровачком двору одржана је заједничка седница одборника десет општина са српском већином на Косову и Метохији. Са седнице је поручено да ако Приштина не буде спремна да у наредне три недеље ради на формирању ЗСО, српске општине ће саме почети са формирањем Заједнице.

Учесници седнице су затражили и да министар и директор полиције Косова поднесу оставке.

Прва тачка дневног реда је политичко-безбедносна ситуација на Косову и Метохији, а први се обратио Иван Тодосијевић, министар за локалну самоуправу у „влади Косова“.

„Браћо и сестре, помаже бог! Будите уверени да ће држава Србија и бог да нам помогну! Имамо легитимно право да сами одлучујемо о нашим животима, а овде су угрожени и животи наше деце. Нека нас хапсе, ако могу све! Али ми смо одлучни, и поред притисака из ЕУ и Приштине, а место за ЕУ је овде празно. Ми смо опредељени за мир, наш став је дијалог. Расположени смо за заједничко решење“, рекао је Тодосијевић.

Игор Симић из Српске листе је рекао да су од председника Вучића добили подршку, али и да доносе поруку председника да Србија неће немо гледати ако се понови оно од пре два дана. „Бићемо снажна опозиција свим предлозима владе, јер она не ради у интересима Срба“, рекао је Симић.

Посланик Драгиша Миловић рекао је да подржава формирање Заједнице српских општина, и да је то почетак.

„Борићемо се демократским, хришћанским и гандијевским методама. Али, морамо да знамо и шта је интерес и како да опстанемо. Не желимо да будемо неми посматрачи и икебане. Подржавам и излазак из Владе Косова. Ово су министри у оставци, колико сам разумео“, рекао је Миловић.

Чланак СРБИ ОКАЧИЛИ ТАБЛУ ЗСО И ПОРУЧИЛИ: Приштина има рок од три недеље се појављује прво на ИСКРА.

Председник Србије Александар Вучић рекао је да је за сцене насиља у Косовској Митровици одговорна „банда подржана од западних сила“.

„Дошао сам да вас упознам с бруталном провокацијом приштинских власти подржаних од појединих земаља“, додао је Вучић.

„Седамдесет пет сати пре данашњег догађаја обавестили смо власти у Приштини да ће Марко Ђурић са сарадницима ући на Косово и Метохију“, рекао је Вучић.

Председник Србије напомиње да је Ђурић три пута најавио долазак на Косово, а затим још два пута, 24. марта.

„Стиже одговор Приштине у 23.02 25. марта, кажу зато што није на време поднето, ми нисмо у стању да одговоримо позитивно на ваш захтев. Немаш ти шта да одгавараш позитивно и лажеш да није у складу са временским оквиром“, рекао је Вучић.

Поставља се питање да ли је терористичка, бандитска, лажна држава помислила да уводи вербални деликт, рекао је Вучић.

„Док су нама говорили поједини западни представници, немојте да шаљете војску, они предузимају акцију великих размера, у којој терористичка банда упада у Митровицу, баца шок-бомбе, туку кога стигну, о чему ћемо направити посебан извештај. Ти терористи су ухапсили Марка Ђурића. Зашто? Ваљда зато што им се не свиђа шта Марко Ђурић мисли о њиховој терористичкој држави. Онда су почели да га туку наочиглед свих. Показаћемо јавности снимке. Онда се та банда сликала свуда, показали како су велике резултате постигли. Онда су изашли на централне улице Приштине, па да понижење изведу до краја. Они не знају како су јадни и мали, ти бедни терористи, ухватили мученог Марка Ђурића. Преживео је Марко то, али ми преко тога нећемо да пређемо. Сви који су учествовали у отмици и батињању одговараће пред српским судовима, међу њима и два лица српске националности“, рекао је Вучић.

Овакво кршење бриселског споразума угрожава мир. Нећемо дозволити никоме да понизи српски народ, додао је председник Србије.

„Мој савет Српској листи је да хладне главе донесу одлуку о учешћу у влади. То се односи и на дијалог. Сви постулати ће сада бити другачији. Албанци лажу о формирању ЗСО. Они хоће да то буде само невладина организација у складу с њиховим уставом. Баш нас брига за њихов устав! Видећете, годинама ћемо чекати да се оформи ЗСО. То им не пада на памет.“, рекао је Вучић.

„Замислите велику силу — послали су магарце са шок-бомбама и великим цевима“, рекао је Вучић.

„Нисмо ми толико слаби колико се другима чини. Пустићемо их да се силе, како су преткули једног слабог човека. Тиха вода брег рони“, рекао је Вучић.

Албанци су све време лагали, нису били спремни на компромис, рекао је председник Србије.

Чланак ВУЧИЋ: Банда терориста ударила на Србе, одбранићемо народ се појављује прво на ИСКРА.