Aлександар Дорин, аутор три књиге о „Сребреници“, позао је све који тврде да су Србији у Сребеници починили геноцид на ТВ дебату. Он је посебно прозвао Наташу Кандић и Соњу Бисерко, али и бившег председника САД Била Клинтона.

Дорин је у интервјуу за продукцију „Балкан инфо“ рекао да је у Сребреници почињен геноцид над Србима а да су муслиманске ратне снаге током рата на том подручју изгубиле око 2000 бораца.

Дорин је подсетио да су у Другом светском рату усташе и муслимани у том крају убили 6.500 Срба а да је у последњем рату убијено 3.300 Срба.

– Истина je да су они два пута починили геноцид над Србима на том простору. Истина о Сребреници је и та да је муслиманска страна изгубила око 2.000 бораца, највећи део током пробоја ка Тузли и све друго су измишљотине – рекао је Дорин.

Дорин је подсетио да је у својим књигама износио доказе за те тврдње почев од статистике броја становника пре и после ослобођења сребренице, изјаве сведока итд. Дорин је указао да удружење „Мајке Сребренице“ има око 2000 чланова (мајки) што одговара броју страдалих Муслимана у Сребреници.

– Сутра би изашао са тзв. ескпертима, можете позвати Наташу Кандић, Соњу Бисерко или Била Клинтона, са сваким би изашао у емисију и да видимо ко има коју документацију и да завршимо једном ту причу и утврдимо ко лаже – рекао је Дорин.

Дорин је за „Балкан инфо“ испричао и зашто је у колони Муслимана која се пробијала ка Тузли дошло до међусобне борбе, зашто је некоме био потребан „геноцид у Сребреници“ и о другим манипулацијама везаним за операције ВРС у јулу 1995. у Подрињу.

Чланак АУСТРИЈАНАЦ ИЗАЗВАО СОЊУ БИСЕРКО И НАТАШУ КАНДИЋ: „Хајде уживо пред камерама да разговарамо о Сребреници“ се појављује прво на ИСКРА.

Приликом свог последњег гостовања у емисији „Ћирилица“ на Хепи телевизији председница „Хелсиншког одбора за људска права“, Соња Бисерко, поново је показала своје русофобично лице, оптуживши Москву за спровођење „агресивне спољне политике“, која озбиљно нарушава европску безбедност.

Она је окривила Русију за насилно прекрајање граница у Европи, назвавши њено државно руководство главним реметилачким фактором, које ревизионистичком политиком жели да обнови свој империјални утицај на Старом континенту.

У очима осведоченог протагонисте западних интереса у Србији присаједињење Крима Руској Федерацији представља нарушавање хелсиншког принципа о неповредивости граница, док је једнострано проглашење косовске независности „легитиман одговор албанског народа на етничко чишћење и бруталну репресију од стране српских војних и безбедносних снага“.

Пошто сам више него уверен да Соња Бисерко никада није читала ни Повељу Уједињених нација, нити Хелсиншки завршни акт, већ их је тумачила на начин како јој то кажу њени западни спонзори, подсетићу је на неколико чињеница које њено резоновање бацају у воду.

Први који су нарушили принцип неповредивости граница и кренули у њихово прекрајање у Европи били су Американци. Управо они на чијем платном списку се налази председница Хелсиншког одбора за људска права. Злочиначком НАТО агресијом на СРЈ и окупацијом Косова и Метохије први пут после окончања Хладног рата погажен је територијални интегритет једне суверене земље, чланице Уједињених нација.

Соњи Бисерко не смета то што се Вашингтон тада није обазирао ни на Повељу УН ни на Хелсиншки завршни акт. Напротив, она чак подржава тај селективан приступ међународном праву, где оно важи само када то одговара геополитичким интересима западних сила. Брине је миран повратак Крима матици, у њему види насилну повреду украјинског интегритета, причињава јој се „руска хегемонија“, а не смета јој распарчавање српске територије, подривање српског суверенитета, нелегитимно употребљена војна сила над нашом државом коју оправдава као „политичку и моралну санкцију за српске злочине над невиним Албанцима“.

Не смета јој што управо тај евроатлантски Запад у који она гура Србију већ деценијама игнорише међународно право и врши његову политизацију, а силу аргумента замењује аргументом силе. Не смета јој што је управо тај Запад својим једностраним војним интервенцијама отворио Пандорину кутију и постао предводник ревизионистичке политике у свету. Не смета јој јер је плаћена да то не види. Плаћена је за заташкивање и фабриковање истине, плаћена је за извртање чињеница, плаћена је да у Русији проналази кривца за сва злодела која је својим интервенционизмом покренуо (и даље покреће) Вашингтон. Колико сутра од Соње Бисерко можемо очекивати да Русију оптужи и за финансирање терориста Исламске државе.

У маниру политике двоструких стандарда Соња Бисерко нам поручује како Србија нема право на заштиту својих међународно признатих граница, како су српске и руске жртве пука „колатерална штета“, како је заправо руски народ у Украјини онај прави „агресор“ који је подстакао њен распад, док су пучистичке власти у Кијеву одраз демократије и народне воље.

За њу су убијени и осакаћени српски цивили на КиМ били „легитимна војна мета“, док терористе ОВК, силоватеље српске нејачи, рушиоце српских цркава и манастира, узурпаторе српске имовине назива „невиним жртвама великосрпске политике“ и захтева од српског народа и државе да ратне злочинце третирају као „ослободиоце Косова“ и легитимне саговорнике у преговорима.

Према Соњи Бисерко руски народ на Криму требао је мирно да посматра језичку, националну и верску дискриминацију коју су против њега отпочеле нелегитимне кијевске структуре које су на власт дошле државним превратом и гажењем свих основних постулата демократске државе. Руси на Криму морали су да ћуте и да чекају дан када ће се крвави сценарио из Одесе поновити и у Севастопољу. У очима Соње Бисерко српски и руски народ немају људских права, а Србија и Русија немају право на одбрану своје историјске државности.

Председници институције прозападног невладиног сектора који се увелико истиче по својој антисрпској парадигми желим да поручим следеће:

Русија није нарушила хелсиншки принцип о неповредивости граница. За разлику од НАТО пакта, ЕУ и САД Русија поштује елементарне принципе међународног права. Украјина је репресијом и прогоном руског становништва, забраном Уставом загарантованог руског језика, опструкцијом политичке партиципације легитимних представника руског народа, предузимањем ратних дејстава против цивила и претњом употребе војне силе против становника Крима изгубила право да се позива на очување свог територијалног интегритета. Власт која прећутно толерише рехабилитацију нацистичке идеологије, подстиче насиље над грађанима руске националности и није у стању да им обезбеди минимум људских слобода према свим важећим међународним актима губи право да себе назива „репрезентативном легитимном влашћу“ суверене државе. Руски народ на Криму у тренутку одвајања од Украјине није имао разумног саговорника већ читаву плејаду антируских политичара који су очајнички журили да укину кримску аутономију и ово историјски руско полуострво утопе у „модерну евроатланстку Украјину“, чланицу ЕУ и НАТО пакта.

Однос Москве према Украјини и руском становништву базира се на њеним легитимним интересима, а све у складу са савременим принципима међународног права и постигнутим Минским споразумима. Кримски референдум као и формирање Доњецке и Луганске Републике били су легитиман и легалан одраз права руског народа на самоопредељење, у складу са Повељом УН. На Криму није било војне агресије нити примене војне силе; руска војска је тамо била смештена још од времена распада Совјетског савеза по важећим међународним споразумима између Кијева и Москве који су периодично били продужавани. Руска Федерација зато има не само моралну и политичку већ и правну обавезу да заштити свој народ, што она и чини.

На другој страни албанска мањина на Косову и Метохији имала је у тренутку сецесије могућност преговора са легитимним и легално изабраним властима у Београду. Те власти су албанским политичарима нудиле најширу могућу аутономију која због већ тада присутних великоалбанских претензија и западне подршке приштинским сепаратистима која се манифестовала кроз НАТО интервенцију није могла да заживи.

Србија је била спремна да албанском становништву нуди сва Уставом и међународним конвенцијама загарантована мањинска права али се нажалост већи део њих одлучио за непоштовање српске државе, оружану побуну и подривање њеног уставног поретка.

Албанци са КиМ нису имали право на самоопредељење што је јасно утврђено и најважнијим међународним гарантом српског територијалног интегритета и суверенитета у јужној покрајини – Резолуцијом 1244 СБ УН.

Срби никада неће прихватити „косовску реалност“ коју нам намећу другосрбијански либералисти и миљеници „оца балканског хаоса“, Џорџа Сороша. Руси никада неће прихватити да врате Украјини нешто што није њено.

Руси и Срби имају своју реалност. Њу најлепше изражава она позната реченица: „Крим је Русија, Косово је Србија.“

Упамтите то, госпођо Бисерко.

Чланак ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Русофобично лице Соње Бисерко се појављује прво на ИСКРА.

Како позната боркиња за људска права гледа на оснивање суда за злочине ОВК, шта је према њеном мишљењу највећи спољнополитички успех Америке и шта подразумева под пенетрацијом Русије?

„Запад је одговоран због сталне стигматизације косовске државе (специјални суд, статус северног Косова и др.)“, рече за дневник „Данас“ Соња Бисерко и не трепну.

Навикли смо од председнице Хелсиншког одбора за људска права у Србији да подржава независност „Косова“, да има необјективне ставове гледе ратних деведесетих и постратних двехиљадитих, али је крајње неочекивано да неко ко истиче својеврсни беџ борца за људска права каже да је специјални суд за ратне злочине на Косову и Метохији стигматизација те „државе“. Дакако, и оцена да је статус севера — где углавном живе преостали Срби са Косова и Метохије — стигматизација „Косова“ не приличи једном човекољубу, али је то на линији крпљења државности „Косова“ на којој раде и дотична и Запад већ дуги низ година, па не изненађује.

Да ли би се Кисинџер насмејао

Признање „Косова“ од стране Србије је за Америку, према речима Соње Бисерко, важно из више разлога. „Осим што је ’Косово‘ најважнији успех спољне политике САД, оно је и објективно важно за безбедност ’Косова‘, али и региона“. Опет рече Бисерко, и опет не трепну.

Не знамо да ли би се искусни дипломата Хенри Кисинџер на опаску о најважнијем успеху спољне политике Америке само грохотом насмејао или би поменуо односе са Кином, Совјетским Савезом, тренутно Кубом… али оно што сигурно није тачно јесте да безбедност региона зависи од признања поменуте квазидржавне творевине.

„Радикализација једног дела младих на ’Косову‘ због фрустрације и бесперспективности може постати озбиљан проблем за безбедност региона“, додаде Бисерко и коначно (делимично) погоди. Међутим, то не зависи од Србије и признања „Косова“, већ од тога што се на силу инсталира „држава“ без институција и владавине права. Зна то поменута, али неће да призна.

Не може без чешања о Русију

А онда креће крешендо у коме је незаобилазна Русија, па тако та боркиња констатује да ситуација захтева много конструктивнији приступ Балкану, што значи — појашњава она — његово убрзано интегрисање у ЕУ. Треба — сугерише Бисерко — релативизовати уцењивачки потенцијал Србије (због Русије) јер он угрожава и интересе саме Србије.

Шта рећи, а испоштовати — ма какве ставове имала — једну даму и њене године. Како оценити произвољност која избија између ставова госпође Бисерко. Како реаговати на замену теза о уценама и на тврдње да је Србија та која уцењује, а не она која је константно уцењивана.

Могли би се сагласити са ставом председнице Хелсиншког одбора за људска права кад истиче да недовршени посао на Балкану указује на озбиљан дефицит међународне заједнице, кад Бисерко под дефицитом не би сматрала још већи утицај Запада, а не мањак владавине права, дипломатских принципа и вишак интервенционизма.

Да ли је пенетрација само реч

„Временом су се изгубили или занемарили принципи на којима почивају УН, ОЕБС и друге међународне организације“, констатује Бисерко, па би се и са тим ставом могли сагласити, да уважена Соња одмах не додаје „правни вакуум у којем се одвијају међународни односи довели до опште конфузије и губљење илузија“, а под тиме подразумева да су „на делу регресивни трендови који угрожавају све аранжмане које су ЕУ и САД својевремено дефинисале“.

Дабоме, поентира са „пенетрација Русије на Балкан, посебно у Србији, ставља Србију у фокус њихове пажње јер се она перципира као кључни фактор стабилности на Балкану. Њен амбивалентан и калкулантски однос према Западу и стално лавирање између Москве и Брисела, последњих месеци је довело у Београд бројне западне посленике“… На том месту је сваки коментар сувишан.

За крај смо оставили оцену цењене госпође да „Вучићева изјава да би признање ’Косова‘ било пресецање Гордијевог чвора, али да то Србија неће урадити, указује да је ипак свестан колико је то важан тест за Србију за који он очигледно није спреман“.

Ето, Србија и Вучић нису спремни да прођу тест. Ни да га раде. Међутим, зато је Бисерко положила све могуће тестове градитеља „друге албанске државе“, па јој сертификат да је ововременски Лека Дукађини не треба.

Чланак СПУТЊИК: Кад Бисерко постане Дукађини се појављује прво на ИСКРА.

Председница Хелсиншког одбора за људска права поново је шокирала јавност својим антисрпским ставовима поручивши да је навијала да Србија изгуби у грађанском рату деведесетих!

– Навијала сам да Србија изгуби рат – поручила је Бисерко гостујући у емисији „Ћирилица“.

Она је касније саркастично истакла да је њена највећа издаја сарадња с Хашким трибуналом.

Како пишу медији, Кући људских права и демократије, у чијем оквиру је и Хелсиншки одбор, Град Београд је бесплатно уступио пословни простор површине 512 квадрата у срцу Београда, за који је некој компанији могао да наплати озбиљну кирију!

Аналитичар Драгомир Анђелковић истиче да је недопустиво што се председници Хелсиншког одбора уопште даје простор у медијима.

– У некој уређеној земљи због такве изјаве би јој судили за велеиздају, а у Србији добија простор у медијима и на посредан начин се финансира из буџета – истакао је Анђелковић.

Бисерко није желела да даље објашњава своју изјаву, а из Града, Министарства финансија и Хелсиншког одбора нису одговорили још ништа.

Чланак СОЊА БИСЕРКО БЕЗ СРАМА: Навијала сам да Србија изгуби у рату се појављује прво на ИСКРА.

Директорка Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко изјавила је данас да би уласком Косова у Унеско културна баштина на Косову била боље заштићена.

Она је новинарима у Београду, рекла да је регионална сарадња кључна за улазак земаља Балкана у Европску унију и да у том контексту не разуме кампању против уласка Косова у Унеско.

– Уласком Косова у Унеско културна баштина била би боље заштићена, а Унеско није само култура, већ и образовање и наука. Ова политичка гарнитура није спремна да буде консеквентна ономе што ради у Бриселу. Па они су потписали Бриселски споразум – казала је Бисерко.

Према њеним речима, Србија још није свесна колико је за њу важан регионални аспект за позиционирање у ЕУ.

– Пре свега овде мислим на сарадњу са Косовом. Важно је да земље на Балкану буду на истој страни што би смањило мешетарење великих сила – рекла је Соња Бисерко новинарима.

Упитана о односу Србије и Русије, она је казала да је тај однос „реметилачки“, јер Русија преко Србије ремети односе у Босни и Херцеговини и Македонији.

Представник Немачког института за међународне односе и безбедност Душан Рељић казао је новинарима да Србија и Русија имају посебан однос због енергетске зависности, али и због тога што Русија и Кина блокирају Косово у Савету безбедности Уједнињених нација.

Чланак СОЊА БИСЕРКО: Не разумем кампању против уласка Косова у Унеско, културна баштина биће боље заштићена! се појављује прво на ИСКРА.

На самом почетку пренетог интервјуа Соње Бисерко, председнице Хелсиншког одбора за људска права, који је дала хрватском „Вијенцу”, тврди се „да је цела српска историја једна велика лаж“! Заиста је тешко одговорити на ову изузетно бесмислену реченицу. Требало би поменутој госпођи дати на увид на хиљаде научних радова, домаћих и иностраних научника, који су се бавили српском историјом. Наравно, госпођа зна да је то што је рекла бесмислено, али је врло корисно за ширење одређене идеолошке доктрине.

Ми се нећемо бавити побијањем њених тврдњи, јер је то на кратком простору немогуће учинити, већ ћемо само да подсетимо на неколико основних података које већина Срба зна.

На Србе су деловали Света браћаЋирило и Методије у 9. веку, и њихови ученици. Они су христијанизовали Словене, али и ширили писменост и културу, чиме је српски народ искорачио из паганства у хришћанство. Касније је, вођен светородним династијама (Немањићи, Лазаревићи, Бранковићи), дао изузетне плодове културе и духовности: Крмчију Светог Саве, Душанов законик, многе манастире: Студеницу, Ђурђеве ступове, Хиландар, Сопоћане, Грачаницу, Дечане…, све до Светосавског храма на Врачару у Београду. Већина српских светиња је на Косову и Метохији, више од 1.300. Само је краљ Милутин саградио око четрдесет цркава и манастира, више но сви владари западног света у том времену. Овидуховни драгуљи, за оне који имају очи, телесне и духовне, представљају немерљиву вредност.

Занимљива је још једна тврдња госпође Бисерко: „Српска православна црква је једна од главних институција које подржавају антисемитизам.“

О, крупне ли неистине! Опште је познато да наш народ никада није протеривао или убијао јеврејски род. Управо на јудеохришћанској религији почива савремена цивилизација, а опште је познато да је сам Господ Исус Христос рођен од јеврејске девојке Марије.

Српска црква је увек васпитавала своје припаднике да имају коректан однос према свим људима. Не постоји ниједан доказ за супротне тврдње. Довољно је поменути да је Свети Сава, походећи Свету земљу, свугде дочекиван као пријатељ, како од Јевреја, тако и од муслимана и католика. У време краља Милутина, поред православних епископа, седели су и римокатолички бискупи, чак и богумилски „дед из Захумља”.

Има доста примера који сведоче да је однос српског народа према јеврејском у последња два века био више него пријатељски. Познато је да је краљ Петар I положио камен темељац за јеврејску Синагогу у Београду, да је Свети владика Николај (Велимировић) у току Другог светског рата спасао једну Јеврејку и њено дете, а и многе православне породице су штитиле и скривале Јевреје. На свим обележавањима страдања Срба и Јевреја у Другом светском рату присуствују заједно српски и јеврејски верски поглавари.

Многобројни су докази пријатељског односа српског народа према другим народима. Зна се да је за време Другог светског рата, бежећи од фашизма, у Србију стигло више десетина хиљада Словенаца, који нису отишли у своје суседне римокатоличке земље него у православну Србију. Чак су хтели да приме православну веру, али митрополит Јосиф то није дозволио, да не би испало да их у невољи преверавају.Нажалост, супротно је било с православним Србима у римокатоличкој Хрватској, где се радило по усташкој доктрини: једну трећину Срба покатоличити, другу побити и трећу иселити. То се, нажалост, до данас скоро и остварило. И у последње две и по деценије православни Срби у Хрватској се константно преверавају.

Срби су уважавали и непријатеље са бојног поља. Сетимо се да су после Првог светског рата скоро све изгинуле у Мачви, на обалама Дрине и Саве, српске и аустроугарске војнике, похранили у заједничкој костурници у Дубљу, у храму Светог Вазнесења Господњег.

Није госпођа Бисерко усамљена у ширењу неистина о српском народу. Она и њени истомишљеници настављају оно што су кроз историју чинили разни прогонитељи православља, било да су пореклом Срби било неки други. Можемо само да их подсетимо на речи пророка Исаије: „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светло, а од светлостимрак, који праве од горког слатко, а од слатког горко… који правдају безбожника за поклон, а праведнима отимају правду” (Исаија, 5, 20–23).

Молимо се Господу да сва окамењена срца, из којих се шири неистина, обасја својом лековитом светлошћу.

Чланак ДР АЛЕКСАНДАР Д. СРЕДОЈЕВИЋ: Српска православна црква је пријатељ свих народа Божијих се појављује прво на ИСКРА.

„Сребреница мора постати део нашег идентитета, јер само тако је могуће превазићи прошлост“, поентира у интервјуу за дневник „Данас“ госпођа која се представља као борац за људска права. Оваква тврдња и тежња је опасна.

„Да ли ће Бакир да вага срце Вучићево? Само треба да буде стрпљив. Да ли Вучић ишта може да сакрије Богу? Не може ништа. Јеси понудио мир — ево руке“, рекао је у недавном интервјуу Спутњику муфтија Мухамед Јусуфспахић. Са оваквим ставом бисмо могли да се сагласимо.

Србија је крива што је жива

Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска, пак не вага ни срце ни дела српског премијера Александра Вучића. Дотична не вага, већ неколико деценија, ни своје ставове. Она прича, агитује и износи ставове који се могу сажети у једно: Србија је крива што је жива. Да смо злонамерни, помислили бисмо да јој је то задатак.

Тако јуче Бисеркова оцењује да је иницијатива премијера Србије за успостављање заједничког дана сећања на све жртве рата „непромишљена и лакомислена“. Иницирана је, каже, у атмосфери „тоталног негирања ратне прошлости, пре свега геноцида у Сребреници“.

„Сребреница мора постати део нашег идентитета, јер само тако је могуће превазићи прошлост“, поентира у интервјуу за дневник „Данас“ ова госпођа која се представља као борац за људска права. Са оваквим ставом се не можемо сагласити. Оваква тврдња и тежња је опасна.

Па зар се пре само месец дана цео свет није завадио управо на питању да ли Сребреница треба да постане део српског идентитета?! Британска резолуција је стопирана руски ветом, простим речничком — пала је. Али код Бисеркове није пала.

Франкенштајнско калемљење будућности

Председница Хелсиншког одбора је очито у кампањи. Мада, она је у кампањи 20 и нешто година, али њене учестале изјаве последњих дана говоре о интенцији да ревидирање српске историје и франкенштајнско калемљење српске будућности мора бити процес који траје.

Тако пре недељу дана одговарајући на питање листа „Вијенац“ о уделу митологије у српској историји, Бисеркова рече да је „цела српска историја велика лаж“. „Пристојност налаже да се емисија ’Парови‘ и Соња Бисерко не коментаришу“, реплицирао је тада историчар Предраг Марковић.

Не сматрамо да смо непристојни, сагласни смо да не би требало давати превелики значај и рекламу оваквим персонама, али исто тако сматрамо да је више него непристојно прећутати фалсификовање истине. Поготову што није битна Соња Бисерко као таква, али је битно што у српском јавном мњењу постоји подоста „соњи“ и још више „бисерко“.

Рекосмо да је у питању процес који мора да траје, а за такво нешто је потребно више играча. У временима немаштине, такви се олако запате.

Неће соње против себе

„“Боже сачувај, српски народ није геноцидан“, рече муфтија Јусуфспахић у поменутом интервју за наш портал. Кад би овако нешто, или бар неку изјаву која на ову личи, рекла Соња Бисерко, онда би престала сврха њеног професионалног постојања. Зато Соња и „соње“ никако неће против себе.

„Не изненађује да регион није прихватио ту иницијативу у форми како је понуђена“, одсече Бисеркова у наставку интервјуа „Данасу“, јер „паралелно са ’конструктивним‘ иницијативама Београд преко српских медија води бесомучну кампању против читавог региона“.

Кафа за босанско председништво у Београду, понуда да Србија помогне Хрватској у напорима да буде ослобођен хрватски држављанин Томислав Салопек кога су заробили исламисти у Египту и константно понављање поруке званичног Београда да је регион битан — сигурно нису кампања против региона.

Међутим, борци за људска права то не виде. Не виде ни чињеницу да Срба у градовима на Косову и Метохији нема; не виде да је Оливер Ивановић годину и по дана у затвору; не виде да политичке партије у Хрватској колико јуче нападају Милорада Пуповца и самостални српски тједник „Новости“ јер раде свој новинарски посао; не виде ону загребачку прославу протеривања 250.000 Срба; не виде ни Бранимира Главаша како позира са флашом вина „Führerwein“ и налепницом Адолфа Хитлера… Ништа од овога они не (желе да) виде.

Да ли је Србија стварно крива што је жива

Али зато упорно тврде да је „неопходно поћи од карактера рата, дакле од агресије Србије и ЈНА на Југославију, односно на Словенију, Хрватску, Босну и Косово“.

То је, тврди Бисеркова, битна претпоставка не само за регион него пре свега и за саму Србију. „Запад, чини се, олако прелази преко тога барем у комуникацији са Београдом“, додаје ова боркиња.

Па како онај ко има коефицијент интелигенције већи од собне температуре може да прогута констатацију да је ЈНА извршила агресију на Југославију?

Скраћеница ЈНА, да подсетимо, значи Југословенска народна армија, а циљ јој је био да чува границе Југославије. Како агресор у Хрватској може бити конститутивни народ те државе? Како Србија може извршити агресију на своју покрајину? Како, уосталом, неко ко живи у Србији сме да не поштује њене законе и да Косово третира као независну државу?

Па да још, поврх свега тога, каже како је Запад површан према Београду. Далеко било, као да каже, мало сте бомбардовали Србију, треба бре то још.

Да ли је Србија, стварно, крива што је жива.

Чланак НОВИ БИСЕРИ СТАРЕ СОЊЕ: Сребреница да постане део идентитета Србије се појављује прво на ИСКРА.

Да ли је цела српска историја лаж, а цео интервју Соње Бисерко хрватском „Вијенцу” сушта истина? На почетку интервјуа који је дала у последњем броју часописа Матице Хрватске председница Хелсиншког одбора за људска права констатује да је „истина нужна да би човек живео у пристојном окружењу” и да „нормалан човек тежи истини”, а затим следе констатације попут оних да је „цела српска историја једна велика лаж”, да је „Београд организовао исељавање Срба из Хрватске које је у почетку звао егзодусом”, да већина српског друштва „мисли да су Срби супериоран народ који је у односу на Хрвате и друге југословенске народе једини способан организовати и имати државу”, да ћете и данас од многих у Србији чути да су Хрвати Срби католичке вере, те да Срби „исто мисле и за Бошњаке, муслимане”.

Све ово су истине које би, према мишљењу председнице Хелсиншког одбора за људска права, Срби требало коначно да прихвате како би свима на Балкану било боље. Она је, међутим, скептична да ће се то и десити.

Историчар Бојан Димитријевић, сарадник Института за савремену историју, сматра да читав интервју Соње Бисерко одаје утисак скандала јер је особа која се не бави историографијом дала врло тешке оцене о српској историји, не познајући је довољно да би тако „одважно” о њој судила. Ствара се, како каже, један натегнут континуитет и српског национализма, па чак и четништва, од Другог светског рата до данас.

„Отуда Соња Бисерко помиње да је шездесетих година прошлог века у комунистичком покрету постојала четничка линија. Нема никаквих основа за тако нешто, поготово што није именовала било ког представника те струје. Остаје нам да претпоставимо да је реч о Александру Ранковићу и његовој групи. Они у врху партије јесу препознати као југословенски унитаристи, али немају никакве везе са четништвом. Њихово српско порекло не значи да су радили било шта на основу националне припадности”, истиче Димитријевић за „Политику”.

Директор Центра за проучавање алтернатива Милан Николић наглашава да је, уз интервју за „Вијенац”, потребно сагледати и целокупан приступ Соње Бисерко и њене поруке у медијима.

„Откако је присутна у јавности, и много пре овог интервјуа, приметан је изразито негативан став према свему за шта би се могло рећи да је српско. Соња Бисерко има право да мисли и говори шта хоће и то право ја подржавам и увек бих се борио за њега, али и ми који не мислимо као она имамо право да изнесемо мишљење о њеним судовима. Први утисак је да код ње постоји толико негативан однос према Србији да је он дисквалификује као објективну особу. Ако вам је баш, али баш све у једној земљи лоше или чак огромна већина ствари, тешко се можете сматрати непристрасним”, каже Николић.

Уз опаску да су њене изјаве дате у једном полемичном тону, хрватски новинар Денис Куљиш оцењује да, кад се теме о којима је било речи политизују, онда оне и делују врло непријатно.

„Али, ако бисмо разговарали мирнијим тоном морали бисмо признати да су све ове наше државе са Балкана створене на митологијама. Чињеница је да су у свим нашим државама присутне митологије које немају никакву научну верификацију већ се оне користе искључиво у политичке сврхе. Ја бих могао набројати барем десет хрватских митова од којих ниједан не стоји, а српских вероватно их има барем толико”, сматра Куљиш и додаје да су у Србији ти митови пласирани кроз популарну историјску литературу, што у Хрватској никада није било толико развијено.

У Србији, како каже, постоји јако озбиљна историографија, нарочито византологија. Историографија је чак у много бољем стању у Србији него у Хрватској.

На опаску да у Хрватској неке теме, попут рата деведесетих, нико не доводи у питање, за разлику од Србије, где таквих тема нема, Куљиш каже да то није тачно.

„Око свега се расправља. Ја сам објавио много текстова и књига у којима сам оспоравао доминантне митологије, на пример митологију Домовинског рата. Али нисам једини. Нема тог јединства, али оно није ни потребно. Зашто бисмо сви имали исти однос према краљу Томиславу? Ја не знам ни да је постојао. Али и Србија са својим раним средњим веком има исто везе колико и Хрватска са краљевима народне крви”, каже Куљиш и закључује да су то све балканске утваре јер свака балканска нација жели историју по узору на феудалну историју Француске.

Димитријевић сматра да можда постоји и одређена идеја Соње Бисерко да публици у Хрватској представи једно негативно виђење српске историје.

„Не разумем због чега је Соња Бисерко толико бесна на Србију да негира читаву историју једног народа и све сматра митом. Сумњам и у то што она тврди да постоје млађи историчари који су спремни да разоткрију некакву митологију и отворе питања истине онако како је Соња Бисерко поима. Ко год је у тој професији и озбиљан је научник тешко да ће рећи да је цела историја једног народа велика лаж”, поручује Димитријевић.

Николић пак каже да никада није чуо ниједну критику Соње Бисерко на рачун било чега што се дешава у Хрватској као резултат деловања званичног Загреба. За њега није спорно да свачија прошлост садржи митове и неистине и баш због тога је писање различитих историја присутно у многим деловима света, па су по томе познате и САД.

„У америчким издањима тог типа наведен је огроман број митова. Научне књиге томе служе – да се испитају наводи који су имагинација и да се то упореди са оним што се сматра званичним историографским подацима. Али да у једном народу нађете да је све лаж, да нема научног приступа, а у другом је све истина, онда то показује да постоји озбиљан проблем са објективношћу”, закључује Николић.

О Ћосићу и „српском антисемитизму”

У овом разговору  за „ Вијенац” Соња Бисерко је утврдила и да је Република Српска део српског ратног плена, те да се се зато сваки покушај ревидирања Дејтонског споразума сматра угрожавањем српства. Она такође сматра да је „једна од Ћосићевих великосрпских теза да Срби требају што маштовитије лагати како би остварили своје циљеве” и да је то и након његове смрти доминантно размишљање и пракса. Соња Бисерко није заборавила ни „српски антисемитизам”. „Овде је антисемитизам доста дубок без обзира на то што ту живи око хиљаду Јевреја. Српска православна црква једна је од главних институција које подржавају антисемитизам и према светској јеврејској заједници”, оценила је она.

Чланак ДА ЛИ ЈЕ ЧИТАВА СРПСКА ИСТОРИЈА ЛАЖ: Како је Соња Бисерко открила четнике међу српским комунистима се појављује прво на ИСКРА.

Интервју Соње Бисерко у којем је рекла да је “цела српска историја једна велика лаж” изазвао је згражавање историчара у Србији.

Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, дала је опширан интервју часопису Матице хрватске у којем је Србе и Србију приказала као највеће негативце и главне кривце за све лоше на Балкану, а у “анализи” је обухватила период од Косовског боја до данашњих дана.

Историчар Предраг Марковић је у изјави за “Блиц” био врло кратак:

– Пристојност налаже да се емисија “Парови” и Соња Бисерко не коментаришу.

Његов колега Чедомир Антић нас је посаветовао да, уместо што тражимо коментар на изјаве Соње Бисерко, „позовемо надлежно министарство у Влади и питамо их да ли имају контакт са Хелсиншким одбором и колико та организација добија новца од државе”.

– Питајте у Влади какав статус има Хелсиншки одбор и да ли им је и зашто Соња Бисерко персона грата (пожељна особа) – каже Антић.

Срђан Цветковић из Института за савремену историју је детаљнији.

– Интервју је острашћен и, као свака генерализација и поједностављивање, пун нетачности. Бисерко је бацила коску без упоришта. Можда у нашој историји има митова и спорних места, али не тако као што је она објаснила – наводи Цветковић.
Како закључује, „кроз цео интервју провејава субјективност и олако давање судова, уз очигледно непознавање чињеница“.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ О ИНТЕРВЈУУ СОЊЕ БИСЕРКО: Позовите надлежно министарство и питајте колико новца Хелсиншки одбор добија од државе Србије се појављује прво на ИСКРА.

Србија избегава чињенице које јасно говоре о њеној одговорности за распад Југославије на бруталан начин, а Срби живе у илузији да они као народ морају бити кичма Балкана, што је нажалост нарочито изражено у ситуацији пораза, каже председница Хелсиншког одбора Србије Соња Бисерко у интервјуу за часопис „Вијенац“ који издаје “Матица хрватска”.

Бисерко је говорила о много чему, од распада Југославије, преко Косова до Сребренице. Како је навела, у распаду Југославије учествовале су све српске елите, нарочито она око Добрице Ћосића.

стално је тврдио да Србија мора новом границом заокружити етничка српска подручја. Београдски Правни факултет био један од стбова великосрпскога пројекта, ту су дефинисани сви Милошевићеви политички подухвати, одатле се почело говорити о праву Срба на побуну, негирало постојеће југославенске републике… – рекла је Бисерко.

Бисерко такође каже да је српска елита била је свесна да од 1974. сви југославенски народи желе више самосталности и да јој то није одговарало.

– Зато потежу питање Косова. Дошавши до закључка да никада неће моћи овладати албанском већином, имају идеју о подели Косова и ампутацији северног дела. Тобожња борба и залагање за Косово заправо им је био инструмент за територијалне захтеве у БиХ и Хрватској – рекла је Бисерко.

На питање да ли је Србија крива за геноцид у Сребреници, Бисерко каже да Србија превиђа све пресуде Хашког суда које се тичу Сребренице, као и пресуду Међународног суда правде који је то потврдио.

– У јавности то не живи као чињеница и да су тако пресудиле правне институције УН. То је трауматска тачка. Поготово у академским и војним круговима, који су објавили бројне књиге и публикације којима се то негирање настоји доказати. Свакодневно се нуде „докази“ да је то злочин као и сви остали ратни злочини – каже она, истакавши да Срби не желе да се идентификују са геноцидом као најстрашнијим злочином.

Бисерко наводи и да је СПЦ уплетена у садашњу српску политику, као и да је она увек била прво политичка па тек онда верска институција.

– Што се тиче саме Србије у тренутку када је дошла „демократска“ власт, која није понудила демократске вредности, тада је Црква ултела у јавни простор са својим антимодерним, конзервативним вредностима и то ће имати веома негативан утицај на вредносни исистем будућих генерација. Осим што контролише и све десничарске странке и организације које су наводно опозиција садашњој власти, СПЦ има и веома проблематичан однос према другим верским заједницама и мањинама – прича Бисерко.

Председница ХОС тврди чак да је „цела српска историја једна је велика лаж“.

– Србија нема прави приступ делу историје који се односи на отоманску империју, нема ни једне валидне књиге која би се тиме бавила, осим мале књижице Олге Зиројевић. Из непознавања чињеница створен је мит о Косову, о српском херојству и небеском царству – прича она.

Чланак СОЊА БИСЕРКО ЗА ЧАСОПИС МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ: Цела српска историја једна је велика лаж! се појављује прво на ИСКРА.