Фото: РТРС

На данашњи дан 1918. године проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, прва заједничка држава Јужних Словена.

Стварање нове државе у палати Крсмановић на Теразијама у Београду прогласио је регент Александар Карађорђевић, који је 1921. године постао краљ.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца заузимала је територију данашње Србије, БиХ, Македоније и Црне Горе, те највећи дио данашње Хрватске и Словеније.

На челу монархије била је династија Карађорђевића.

Краљевина Србија је још почетком Првог свјетског рата званично објавила да су њени ратни циљеви уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, што је потврђено Нишком декларацијом Скупштине Краљевине Србије 7. децембра 1914. године.

Формирање Југословенског одбора услиједило је 1915. године, а сачињавали су га истакнути Срби, Хрвати и Словенци са простора тадашње Аустро-Угарске опредијељени за стварање нове заједнице Јужних Словена.

Конкретни преговори о уједињењу у будућу државу постигнути су на грчком острву Крф, гдје је 20. јула 1917. донесена Крфска декларација, а у Женеви 9. новембра 1918. године Женевски споразум.

Скупу у Женеви присуствовали су представници Краљевине Србије, Народног вијећа из Загреба и Југословенског одбора с централом у Лондону.

У јеку распада Аустро-Угарске под вођством челника и присталица Југословенског одбора у Загребу је проглашена држава Словенаца, Хрвата и Срба, као земља Јужних Словена дотадашње Аустро-Угарске.

У Новом Саду је Велика народна скупштина 25. новембра 1918. године донијела одлуку о присаједињењу Краљевини Србији, а 24. новембра и Скупштина Срема у Руми, па је Војводина ступила као саставни дио Србије у нову заједничку држави образовану 1. децембра 1918. године.

Крајем новембра и Подгоричка скупштина донијела је одлуку о припајању Црне Горе Краљевини Србији.

Тако је 1. децембра 1918. године регент Александар Карађорђевић прогласио стварање нове државе.

Држава је назив у Краљевина Југославија промијенила је 1929. године. То је био досљедни наставак изворне концепције са којом је и образована заједничка држава, што је било унесено и у Видовдански устав из 1921. године.

Краљевина Југославија постојала је до Другог свјетског рата.

Чланак ГОДИШЊИЦА: Прије 97 година проглашена Краљевина СХС се појављује прво на ИСКРА.

Ових неколико реченица није написао неки уморни члан Српске академије наука и уметности после најновије серије лекција коју су нам лепо поделили словеначки пријатељи Тања Фајон или Кардељев унук Игор Шолтес, који нам као посланик европских Зелених поручује да би нама папа, а не Бевц, могао да помогне на путу у ЕУ. Или после неке изјаве вишегодишњег учитеља европских интеграција Јелка Кацина, који је изгледа нека врста реинкарнација оног Кацина с почетка деведесетих година када је био шампион пропаганде дезинтеграције. Реченице с почетка текста није написао ни смирени интелектуалац са снажним литерарним даром и нешто слабијом толеранцијом, који није могао да отрпи посланице из Загреба у којем се хрватска влада згражава над примитивним изјавама ванпарламентарног лидера Војислава Шешеља, али ћути о слободи за парламентарног лидера Главаша, који није дошао на удар закона због због шовинистичких изјава. Већ због егзекуције српских цивила у Осијеку.

Тих неколико реченица написао је Милош Црњански, давне 1935. године, пре него што је прва југословенска заједница нестала и пре него што су настали прогони, логори, који су се заувек уселили између братских народа, иако су се комунисти трудили да објасне како су сви народи подједнако борили против фашизма, али су истовремено подједнако учествовали и у спровођењу фашизма. У оно што је Црњански писао је тешко поверовати јер нас је читава армија невладиних активиста и медијских бораца одавно убедила да су РТС, више, и ХРТ, мање, заправо затровали народ који је одувек живео у срећи и толеранцији.

Текст једног од највећих српских писаца има сасвим сликовит назив „До тога мора доћи – како ствари стоје са српског становишта”, али је број часописа „Идеје” у којем је објављен забрањен, а великани комунистичке интелектуалне мисли Марко Ристић и Коча Поповић тим поводом оптуживали Црњанског за фашизам.

Прошло је осам деценија, два рата и један просечан живот човека било које националности, али су односи бивших југословенских народа остали залеђени, као да их је неко ставио у временску капсулу у нади да ће када се једном пробуде заборавити на све што је било. Али изгледа да није ништа заборављено.

Изгледало је да ће десетак година након стварања нових држава бити довољно да се успоставе нови односи између нових држава и старих и нових народа. Десио се сасвим други феномен – да земље које су бежале од заједнице са Србијом која им, наводно, није дала да покажу своје потенцијале, сада желе да помогну Србији да покаже своје потенцијале. У толеранцији или у аутомазохизму.

Иако је прошло четврт века од распада бивше заједнице, та заједница је и даље окупљена у чекаоници Европске уније, само што су улоге нешто промењене. Словенија и Хрватска су већ преузеле улогу председника одељенске заједнице који разредном старешини пријављује ко одсуствује са часова европских, демократских интеграција, али је та велика победа „западне браће” заправо само политички покривач за освајање тржишта Србије. И док су у Србији грађани снажно подржали борбу против домаћих тајкуна и Мишковићевог монопола, нису могли да претпоставе да ће главни српски бизнисмен постати Ивица Тодорић, али то још не значи да ће за мање привреднике то бити горе решење.

Као што лаичким посматрачима делује да је нека недефинисана служба у Бриселу или Вашингтону одредила да словеначки другоразредни политичари буду нека врста инструктора у првом делу нашег европског пута, тако је готово извесно да ће хрватски пријатељи постати наши главни сапутници на европском путу. Чули смо доста званичних изјава према којима Хрватска највише жели да источни суседи што пре уђу у ЕУ, али и пре отварања првог поглавља постало је јасно да ће Хрватска постати наш сапутник на путу ка ЕУ, која ће на свакој степеници показивати озбиљност своје нове државе, али и озбиљност старе мржње. Зато би и Србија морала да схвати да је, стицајем историјских околности, постала неки угаони камен у стварању нових држава. Или сасвим једноставно – свака нова држава ће тренирати своју озбиљност на отпору према Србији.

После Фрање Туђмана, београдски интелектуални кругови су с нескривеним одушевљењем дочекивали Стипу Месића (иако постоји снимак с аустралијског радија на којем он одушевљено хвали усташки покрет), али је Месић на самом крају последњег мандата, на православни Божић, одлучио да посети Косово. Иво Јосиповић је, међутим, деловао као велики искорак, с којим је бивши председник Србије Борис Тадић постао пријатељ, с којим је пред камерама пловио баркама и објашњавао да ће то лично пријатељство сигурно прелити и на национални ниво. У тој офанзиви шарма, Тадић је објашњавао хрватским медијима да му је као младићу била највећа жеља да буде светионичар на неком јадранском острву, али на крају Јосиповићевог мандата испоставило се да је најумеренији хрватски председник одлучио да одликује Ејупа Ганића, кога српске власти терете за злочин у Добровољачкој улици.

У једној од омиљених српских дисциплина – претрчавања из крајности у крајност, добар део српске јавности данас је уверен да никада на Балкану није постојала блискост, толеранција или сарадња. Али некако заборављају да је Београд био уточиште за све врхунске интелектуалце у модерној историји. Некада су и Иво Андрић или Меша Селимовић одлучили да буду део српске културе, али је велики проблем што данас велики део „српске елите” не може да прихвати што је Емир Кустурица одлучио да буде део те исте елите.

„Нек будем данас једини, али сам уверен да ће нас скоро бити милионима који ће рећи све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса”, написао је аутор „Сеоба”. И „Ламента над Београдом”.

Чланак БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Срби, Хрвати, Словенци и остала велика браћа се појављује прво на ИСКРА.