(Слободан Милошевић) Фото: in4s.net

Виши суд у Београду упутио је замолницу руским правосудним органнима да као свједока саслушају Миру Марковић у поступку по њеној приватној тужби којом некадашњег управника Окружног затвора Драгишу Бланушу терети за отмицу Слободана Милошевића и друга кривична дјела на штету њене породице.

Марковић је у Руској Редерацији добила политички азил, пошто се против ње у Србији води кривични поступак поводом којег је за њом 2006. године расписана црвена потјерница Интерпола по налогу Вишег суда.

Виши суд је, на основу Европске конвенције о пружању међународне правне помоћи, такође затражио прибављање документације о изручењу Милошевића Хашком трибуналу, будући да Мира Марковић у оптужници тврди да је Блануша дозволио 28. јуна 2001. да НН лица одведу Милошевића из затвора, а потом га пребаце у притвор Хашког трибунала, гдје је урмо 11. марта 2006. године.

Суђење Блануши је због свих неопходних радњи одложено за 2. јул.

Ово суђење се понавља по налогу Апелационог суда који је укинуо првостепену пресуду којом је Блануша био ослобођен оптужби за отмицу Милошевића, док су друге оптужбе биле одбијене због застарјелости.

Чланак БЕОГРАД: Виши суд у Београду тражи саслушање Мире Марковић се појављује прво на ИСКРА.

(Слободан Милошевић) Фото: in4s.net

Данас се навршава 12 година од смрти бившег предсједника Србије и Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића, који је од посљедица инфаркта преминуо у својој ћелији у притвору Хашког трибунала.

Више од једне деценије дугу владавину, Милошевић је почео говором 28. јуна 1989. године на Газиместану на Косову, на прослави 600 година од Косовске битке, којој је присуствовало око милион људи.

Милошевић је сахрањен у дворишту породичне куће супруге Мирјане Марковић у Пожаревцу, без државних почасти, јер то нису дозволиле градске и државне власти.

Чланак БЕОГРАД: Дванаест година од смрти Слободана Милошевића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Активисти Удружења грађана „Слобода“ и млади активисти СПС-а поднели су у подне иницијативу Скупштини града Београда да се бившем председнику Србије и Југославије Слободану Милошевићу у Београду подигне споменик и да да се по њему назове једна улица и трг.

Милошевићу се у недељу иначе навршава дванаеста годишњица смрти, а ову иницијативу је покренуо почасни председник СПС Милутин Мркоњић.

Иста иницијатива је однета у Председништво Србије.

Подносиоци иницијативе сматрају да је Милошевић један од највећих државника модерне Србије који није дозвољавао да било ко понижава српски народ, увео је вишестраначје, и бранио је земљу од НАТО-а, као и да постоји морална обавеза да му се на овакав начин грађани Србије одуже.

Чланак ПОДНЕТА ИНИЦИЈАТИВА СКУПШТИНИ ГРАДА: Милошевић добија споменик у Београду? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИН4С

Србија, Италија, Ирак, Авганистан, Никарагва, Русија, само су неке од земаља у којима су током изборног процеса „интервенисале“ САД, навео је „Њујорк тајмс“, а преноси „Недељник“.

Као један од примјера овај лист наводи мијешање Америке у обарање Слободана Милошевића.

„Милиони летака, постера и наљепница да се порази противник у Србији, торбе пуне новца у римском хотелу за подршку одређеним италијанским кандидатима, скандалозно цурење информација страним новинарима на изборима у Никарагви, само је мали дио историје мијешања САД у изборе у иностранству, наводи лист.

Како пише аутор Скот Шејн, на изборима у Србији 2000. године, САД су успјешно финансирале настојања да се порази тадашњи предсједник Слободан Милошевић, обезбиједивши „политичке савјетнике и милионе наљепница са симболом опозиције – стегнутом песницом и натписима ‘Он је готов’ штампаним на 80 тона лепљивог папира и испорученог од произвођача из Вашингтона“.

Отпораше финансирала Америка

Лист се позива на текст „Вашингтон поста“ у ком се наводе изјаве тадашњих лидера Отпора о томе како су смислили слоган „Готов је!“, а затим и како је „током три мјесеца, милион налепница одштампано на 80 тона увезеног самољепљивог папира, који је платио USAID, а испоручила вашингтонска Ронко консалтинг корпорација“.

Историчр и кустос Међународног шпијунског музеја у Вашингтону Винс Хјутон, који је некад служио као војник на Балкану и тесно сарађивао са обавештајним агенцијама, рекао је да је видио америчке интервенције свуда по свету.

„Јасно смо ставили до знања да немамо намјеру да Милошевића оставимо на власти“, рекао је Хјутон.

Већина Американаца је шокирана наводним руским нападима на амерички политички систем, али ветерани обавештајци и они који су учили о тајним операцијама имају другачије виђење.

„Ако бисте упитали неког обавјештајца, да ли су Руси прекршили правила или урадили нешто лоше, одговор је – не, нису“, рекао је пензионисани ЦИА обавјештајац Стивен Хол.

САД „апсолутно“ спроводе такве операције утицања на изборе, рекао је Хол и додао да очекује да ће са таквом праксом и да настави.

Чланак ЊУЈОРК ТАЈМС: САД се мијешала у изборе у Србији и обарање Милошевића се појављује прво на ИСКРА.

(Слободан Милошевић) Фото: in4s.net

Почасни председник Социјалистичке партије Србије Милутин Мркоњић припремио је иницијативу да се бившем председнику Србије и СРЈ Слободану Милошевићу подигне споменик у Београду.

Мркоњић је планирао да у понедељак тај захтев преда Комисији за споменике и називе тргова и улица у главном граду, јављају србијанске медијске агенције.

Међутим, тај план је пролонгирао за почетак нове године, јер је председница Комисије Јасмина Митровић Марић, којој је намеравао да уручи иницијативу, поднела оставку, пошто је именована за амбасадора у Данској.

Мркоњић ће сада документацију морати да преда неком од чланова Комисије, док се не изабере нови председник.

Чланак БЕОГРАД: Иницијатива за постављање споменика Слободану Милошевићу се појављује прво на ИСКРА.

Слободан Милошевић / Ивица Дачић (Фото: ИН4С)

Слободан Милошевић је изгубио изборе 24. септембра 2000, на власт је дошао ДОС, а 17 година након избора који су били прекретница у историји Србије, Ивица Дачић, лидер СПС и шеф српске дипломатије тврди за Курир да је време показало да му ДОС није био ни до колена, да је Милошевић 11. марта 2006. убијен у Хагу и да ће то и доказати и осветити га!

У разговору за Курир Дачић прво инсистира да Милошевић тада није ни изгубио изборе.

„Ту је важно рећи да он није изгубио на изборима, јер Коштуница није имао више од 50 одсто, већ је после 5. октобра изборна комисија под притиском поништила изборе на Косову. Коштуница је тако добио једва нешто преко 50 одсто. Једноставно, они нису хтели или смели у други круг. То је била унапред смишљена акција. Да ли би Слоба изгубио у другом кругу, остаје питање, али у првом сигурно није изгубио. Нека народ данас сам оцени те догађаје“, каже Дачић.

Велика превара

Председник СПС и шеф дипломатије наводи да је сада јасно да Србију нису нападали због Слободана Милошевића, те да се показало да је цела та фама око њега била превара.

„Мислим да је сада јасно, да и поред грешака које је правио, Милошевић није био разлог зашто нападају Србију, зато што исте теме и притиске имамо и данас. Али тада се створило такво мишљење да је потребно само скинути Милошевића и све ће бити супер. Показало се да је то била велика превара, пропуштена прилика за напредак Србије и изневерена очекивања стотина хиљада људи који су у то веровали“, наводи лидер СПС и додаје:

„Показало се после свега да му досовци нису били ни до колена.“

Он још истиче да ће трагедија – изручење Милошевића Хагу, и то на Видовдан, остати убележена у српској историји, као и да је суђење Милошевићу пред Трибуналом у ствари било суђење целом српском народу.

„Велика је трагедија што је председник једне земље изручен Хашком трибуналу, и то на Видовдан. То ће остати забележено у нашој историји. Није трагедија што је пао, то је можда и корисно, али његово суђење је било суђење Србији и српском народу. И нису могли да га осуде. То је најважније. Зато су га и убили погрешним лековима, за шта постоје докази„, тврди Дачић.

На питање да ли може да се тражи правда пред међународним институцијама, пошто већ тврди да има доказе да је Милошевић убијен, његов наследник на челу странке каже:

„Сад је касно, али можда би требало… Али не власт, него правни заступници Милошевића. Говорио сам то више пута, али поставићу то питање адвокатима да видимо шта може да се уради.“

Подсетимо, након председничких избора (упоредо били одржани и парламентарни и локални) и победе опозиције, дотад владајући СПС и Слободан Милошевић нису желели да прихвате пораз, што је резултирало постизборном кризом у земљи.

ДОС нудио Слоби да га склони у Русију

Дачић тврди и да су досовци, пошто су освојили власт 2000, нудили Милошевићу, кога су сматрали симболом општег страдања земље, да оде у Русију.

„Досовци су му нудили да оде у Русију, али он није хтео, није хтео да бежи из земље“, открио је лидер СПС.

Чланак ДАЧИЋ ПОВОДОМ 17 ГОД. ОД ПАДА МИЛОШЕВИЋА: Слобу су убили у Хагу, постоје докази се појављује прво на ИСКРА.

Слободан Милошевић / Фото: vostok.rs

Председник Србије, а потом СР Југославије Слободан Милошевић провео је на председничкој функцији најтежа времена по Србију (СР Југославију) крајем 20 века. Од ратова у бившој Југославији до НАТО агресије на нашу земљу, санкције…

„Нова српска политичка мисао“ је спровела анкету у којој је питање гласило „Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?“

Од 8308 учесника анкете, потврдно је одговорило 6645, негативно 1498, те је било 165 неопредељних.

С обзиром на велико учешће анкетираних, прозилази да са великом поузданошћу, већина грађана од 80% анкетираних подржава подизање споменика Слободану Милошевићу у Београду.

Да ли ће неко од надлежних покренути ову иницијативу коју по анкети подржава велика већина грађана, остаје да се види.

Руси о Слободану Милошевићу

Генадиј Зјуганов: Уочи рата у Београду целу ноћ сам разговарао са Слободаном Милошевићем. Слободан је био храбар човек. Борио се за свој народ и земљу. У историји ће бити сигурно запамћено како је у Хагу у потпуности разбио оптужницу, рекао је Зјуганов.

Леонид Ивашов: Трагедија Југославије и борба Слободана Милошевића – то су лекције нама Русима. Данас Србији обећавају благостање за издају успомене на погинуле Србе и одрицање од Косова.Постоје и Срби који не пристају на такав избор. Срби су данас усамљени и на Балкану и православно-словенском свету. Србији су поставили ултиматум: или ћете дати Косово или вам је пут у Европу затворен. Велика већина руског народа је солидарна са Србима и Слободан Милошевић ће у руском народу бити запамћен као херој који се борио за свој народ, а тако и словенство у целини. Без борбе нема победе и зато нас Милошевићев светли лик мобилише да трагамо за својом бољом будућношћу“.

Сергеј Бабурин: Неоправдани су напади на Милошевића на Западу. Он је волео свој народ, али није био шовиниста као што га неки оптужују.
Александар Мезјајев: Не знам ни једног јединог човека – ни правника ни адвоката – који се тако убедљиво бранио пред судом. Милошевић је био супериоран у Хагу.

Валериј Ганичев: Срби и Руси никако не смеју да забораве своје хероје који су се борили да се сачувају самосталност и сувернитет држава. Младе генерације желе да знају о борби својих предака.

Зана Болотова: Прикована сам својом старинском словенском савешћу на стуб срама, као и пре једног века / гледајући на масу, признајем да сам у свему крива: и за то што је Београд данас био издан и за горку осуђеност Русије. / Распните и меене! И ја сам данас Слободан…

Однос свих власти Србије према лику и делу Слободана Милошевића

Све што је у вези бившег председника Слободана Милошевића је тема која се обавезно стављала и ставља „под тепих“ због односа са западним „пријатељима“.

Доласком „демократске“ власти 2000. године уз жестоку подршку западних амбасада, почео је свеопшти линч не само против Слободана Милошевића него и против Србије и СР Југославије у целини, као и свега што је повазано с Милошевићем на било који начин годинама после. Србија потом једноставно одрекла свог председника ради „демократије“ и додворавању западним земљама.

Подсетимо се да су државни опозиоциони функционери после догађаја 2000. године, а који су и данас на одређеним функцијама, јавно, и то на телевизији, саопштавали да су ишли по милионе долара у амбасаду САД у Будимпешти, те их уносили у Србију ради рушења сопствене државе. За оваква дела нико није одговарао иако су починили једна од најтежих кривичних дела предвиђених Кривичним законом.

Подсетимо, Слободан Милошевић је изручен Хашком трибуналу на Видовдан 2001. године, на основу неуставне одлуке Владе Србије. Поступак за изручење покренут је на основу уредбе савезне владе која је такође проглашена неуставном. Уставни суд забранио је изручење на основу савезне уредбе оног истог дана кад је изручен.

Српска правда Милошевићу је првих година хашке правде ускраћивала бројна документа значајна за одбрану, да би их истовремено прослеђивала Тужилаштву. Јавно и тајно подстицала је разне сведоке да дају лажне изјаве.

Није му дато ни право на председничку пензију. Није добио ни гаранције државе за пуштање из Трибунала и одлазак на лечење. Нису му дали ни право на сахрану са државничким почастима.

Владао је политички став да је дистанцирање од прошлости, и од Милошевића, у српском националном интересу.

Председник Слободан Милошевић је водио Србију, а потом Југославију од 1990. до 2000. године. Период његове владавине је био изузетно тежак, те је усљед сепаратизма република у Југославији дошло и до распада земље, а потом је избио грађански рат. Србија је у то време примила стотине хиљада Срба из бивших југословенских република, а у време тешке међународне изолације, санкције западних земаља су постајале све јаче, тако да се чак ни храна није могла увозити…

Последње обраћање Слободана Милошевича грађанима СР Југославије

Председник Слободан Милошевић се последњи пут обратио јавности Србије 2. октобра 2000. године пред други круг гласања за председника Југославије и пре дешавања 5. октобра. Са ове временске дистанце овај говор је веома интересантан и реалан.

Чланак АНКЕТА НСПМ: Да ли треба подигнути споменик Слободану Милошевићу у Београду? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

На данашњи дан, прије тачно 16 година, Слободан Милошевић, бивши предсједник Савезне Републике Југославије и Србије, изручен је Хашком трибуналу под оптужбом за злочине почињене против човјечности у ратовима на простору бивше Југославије. Симболично, Милошевић је у Хаг изручен на Видовдан.

Милошевић је ухапшен у вили на Дедињу, 1. априла 2001. године, послије вишедневног одбијања да се одазове судском позиву због злоупотребе службеног положаја. Имао је гаранције да неће бити предат неком страном суду, то се управо догодило и он је био свјестан да ће се то десити. Трибуналу у Хагу изручен је на Видовдан, 28. јуна 2001. на основу Уредбе Владе Србије.

Тај датум, 28. јун, за Србе није само вјерски празник, већ је проткан историјском симболиком која се градила стољећима. Управо је на Видовдан приликом прославе 600 година Косовске битке 1989. Милођевић одржао чувени говор на Газиместану. Почевши од Косовског боја, преко Сарајевског атентата и изручења Милошевића, до доношења одлуке Европске уније о почетку преговора са Србијом. На Видовдан је потписана и тајна конвенција између Кнежевине Србије и Аустро-Угарске царевине 1881, донијет је Видовдански устав 1921. и резолуција Информбироа 1948. године.

Покојни премијер Зоран Ђинђић, након хапшења, јавност је на ванредној конференцији за новинаре обавестио о изручењу Слободана Милошевића.

Нешто касније те вечери, тадашња портпаролка Тужилаштва Хашког трибунала Флоранс Артман потврдила је да је бивши предсједник СРЈ стигао у Холандију и да је одмах пребачен у притворску јединицу у Схевенингену.

Милошевићево изручење Хагу био је први озбиљнији сукоб тадашњег премијера Зорана Ђинђића са предсједником СРЈ Војиславом Коштуницом.

Чланак НА ВИДОВДАН: Прије 16 година тадашњи званични Београд изручио Милошевића у Хаг се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Некадашња америчка државна секретарка и неуспешна кандидаткиња Демократске партије за председника САД Хилари Клинтон упоредила је шефа Беле куће Доналда Трампа са Слободаном Милошевићем, за којег је рекла да је био човек који је подстицао етничко чишћење током рата у БиХ.

Она је у обраћању публици на њујоршком „Buk ekspo 2017“, одржаном протекле недеље, изјавила да Трамп има ту црту да „запали суседа против суседа“, баш као што је то, по њеном мишљењу, радио Слободан Милошевић, за којег је рекла да је био „зли диктатор“, преноси Н1.

Клинтонова је додала да Трамп жели да види тај пламен мржње, баш као што се видело код бројних масакара у свету, споменувши и масакр у Руанди, где је убијено више од 800.000 људи.

Супруга некадашњег америчког председника Била Клинтона је казала и да је Трампова администрација „абнормална“, као и да је с правом забринута за будућност Америке, јер његова администрације може да нанесе „трајна оштећења америчким институцијама“.

Она је, између осталог, напала и Трампове присталице, називајући их људима који стално „подстичу неко негодовање“.

Бивша државна секретарка САД је рекла да је деловање попут Трамповог веома опасно.

„Да, видели смо то у Босни, и у Руанди, али и у другим земљама. Углавном, то су земље где политички лидери делују само због личног интереса, личне политичке идеологије, похлепе…“, рекла је она.

У обраћању је поменула и Русе, који су оптуживани да су хаковали електронску пошту Демократске партије, и додала да јој је то било болније од свих увреда које је добила од Трампа.

Чланак ХИЛАРИ КЛИНТОН ОПЕТ САТАНИЗУЈЕ СРБЕ: „Трамп је зли диктатор као и Милошевић, вршио би исте масакре“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, AFP 2017/ GERARD JULIEN

Стварање такозване војске Косова било би у супротности са Резолуцијом 1244, али и са Дејтонским споразумом, који у свом саставу има одредбу о војном ограничењу на територији држава-потписника. Косово није међународно признат правни субјект, нити је потписник било ког правног акта, а ни држава која има границе.

Споразум из Охаја који су 1995. године у Дејтону потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, чиме је заустављен рат у Босни и Херцеговини, могао би да се испречи на путу Приштине у намери да оформи своју војску.

Ова теза наметнула се пошто је из Москве стигло упозорење да би формирање оружаних снага самопроглашене Републике Косово било кршење међународног права и Резолуције Савета безбедности УН 1244. И не само то. Русија истиче да би „појава нове војне компоненте на Балкану била у супротности са Фирентинским споразумом“, односно, са Чланом 4 Анекса АБ Дејтонског споразума за Босну и Херцеговину, који се налази у оквиру усвојене резолуције СБ УН 1031. Наиме, ови акти су усвојени да би подржавали регионалну стабилност уз помоћ ОЕБС-а.

Другим речима, формирањем војске Косова дошло би се у ситуацију, како саопштавају из Москве, „да се на територији државе-учеснице Фирентинског споразума — Србије — појави војна структура која није под контролом те државе.

Професор Уставног права Слободан Орловић са Универзитета у Новом Саду појашњава да Русија са правом вета може да спречи формирање албанске војске на Космету.

„Мада се може очекивати да ни не дође до те фазе међународног одлучивања. У пракси, спроводи се режим који не уважава међународне акте (резолуције), нити се обазире на прихваћено међународно право“, наводи професор Орловић.

Он истовремено каже да би такозвана војска Косова потенцијално изазвала војске Грчке, Македоније, Србије, Бугарске и Црне Горе за нови балкански рат.

„Хришћани против муслимана. Исход је предвидив“, констатује наш саговорник.

Славица Којић, експерт за међународно право, подсећа да је Дејтонски споразум Анексом 1Д, који носи назив „Споразум о регионалној безбедности“, уредио питање увођење постепених мера за регионалну стабилизацију са циљем да се избегне трка у наоружању у целом региону.

„Треба рећи и нагласити да су стране-потписнице овог споразума Босна и Херцеговина (Федерација БиХ и РС), Република Хрватска и СРЈ. Споразумом су предвиђене мере за субрегионалну контролу наоружања у циљу предузимања мера регионалног поверења и безбедности, као и контрола наоружања, што подразумева постизање уравнотежених и стабилних одбрамбених снага свих потписника споразума на најнижем нивоу, што истовремено омогућава безбедност тих уговорних страна“, објашњава Којићева.

Наша саговорница каже да се овде, пре свега, мисли на ниво наоружања и ограничавање броја војника. У том смислу су, наводи она, успостављени и критеријуми и границе за сваку земљу, па је за основу узето тадашње наоружање СРЈ. На основу тога, одређене су границе за потписнице ових споразума тако што је утврђено да СРЈ има границе до 75 одсто (са Косовом и Метохијом), Хрватска 30 одсто, а БиХ такође 30, што се даље дели на федерални део и РС, по принципу два према један, и све то под контролом и уз помоћ ОЕБС-а.

Где је проблем овде за Косово?

„Евентуално стварање такозване војске Косова на било који начин, уз промене устава или без њих, кршило би међународно право јер би се тиме пореметила ова сразмера које је установљена међународним уговором. А она је установљена ради очувања безбедности у читавом региону, али и у целој Европи, јер је јасно да Република Србија не би могла да контролише ту новоформирану војску која би се створила на једном делу наше територије“, објашњава она.

Притом, додаје, не треба изгубити из вида да Резолуција 1244 на више места апострофира и гарантује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, чији је правни наследник Република Србија. Та резолуција предвиђа и успостављање међународног безбедносног присуства под покровитељством УН, као и демилитаризацију тог дела територије, дакле разоружавање ОВК и свих других наоружаних група, са циљем стабилизације целог региона.

„Према томе, стварање тзв. војске Косова у сваком случају би било у супротности и са једним и са другим правним актом. Значи, у супротности и са Дејтонским споразумом и са Резолуцијом 1244. Војска, иначе, представаља оружане снаге пре свега државе, која се користи за одбрану те државе од спољног непријатеља. Значи, стварање војске подразумева државу. А држава има своје границе. Било какво стварање војске би значило да се признаје државност тзв. Републике Косово. Пошто ми не признајемо Косово као државу, а то није урадио ни велики број осталих држава, не могу да се признају ни границе, што значи да је стварање војске Косова у супротности са међународним јавним правом и свим постојећим актима, а исто тако и са Уставом Републике Србије“, закључује Којићева.

Она напомиње да Русија као стална чланица СБ УН, али и један од гараната Дејтонског споразума, наравно да ово питање може да покрене у СБ УН јер су у питању мир и стабилност у целом региону.

„Ово је на крају врло осетљив регион у Европи, и наравно да би ово питање могло да се отвори у СБ УН у смислу кршења међународног уговора. Јер међународни уговор не може да се мења на овакав начин. Да би се један међународни уговор мењао, мора да постоји сагласност и воља уговорних страна. То не може да уради само једна страна, посебно неко ко није ни потписник ни међународно признат правни субјекат, као што је то случај са Косовом“, напомиње наша саговорница.

У међувремену, у косовској штампи се појавила вест да ће Закон о формирању Војске Косова који је предложио косовски председник Хашим Тачи бити повучен из процедуре све док се не искористе све могућности да се Косовске безбедносне снаге (КБС) уставним амандманима трансформишу у војску. Уколико се не обезбеди подршка Српске листе за усвајање уставних амандмана, што је неопходно за ову врсту измена, косовске институције имају, у том случају, сагласност међународних фактора да формирање војске остваре изменама и допунама Закона о КБС.

Са повлачењем закона сложио се и сам Тачи, чиме се изашло у сусрет захтевима САД и НАТО-а да се изменама и допунама Устава изврши трансформација КБС у Оружане снаге Косова.

Чланак НОВА ВОЈНА КОМПОНЕНТА НА БАЛКАНУ: Милошевић у Охају зауставио Тачијеву војску се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, Wikipedia/ Јавно власништво

Већина грађана Србије не прихвата извињење НАТО-a због бомбардовања Србије пре 18 година, противи се уласку у Алијансу, иако за главни разлог те војне интервенције сматра политику Слободана Милошевића, показало је најновије истраживање јавног мњења који је данас објавио Институт за европске послове.

Резултати истраживања показују да је против чланства у НАТО 84 одсто испитаника и да је међу њима највише мушкараца и грађана млађих од 60 година. Чланство подржава 11 одсто, док је пет одсто неодлучних.

Извињење НАТО-а због бомбардовања прихватило би нешто мање од трећине грађана, четири одсто је неодлучно, док 64 одсто не прихвата извињење и број ових испитаника опада са порастом година старости.

Када је у питању политичар који највише подржава блиске односе са НАТО-ом, 23 одсто грађана наводи Чедомира Јовановића, петина Александра Вучића, 16,6 одсто Вука Јеремића, нешто мање од 30 одсто не зна одговор на ово питање, док су остали политичари поменути у мање од два одсто случајева.

Када су у питању разлози бомбардовања Србије, према нешто мање од 40 одсто грађана главни разлог је политика Слободана Милошевића, 17,6 тврди да је разлог етничко чишћење Срба на Косову, 11,3 наводи политичке интересе, док око седам одсто не зна да наведе који би то био разлог.

Остали одговори помињу се са фреквенцијом мањом од пет одсто и тичу се стратешког положаја Косова, негативног става према Србији и њеном развоју, као и војних и економских интереса САД-а, демонстрације моћи и етничког чишћења Албанаца на Косову.

Према мишљењу 40 одсто грађана улазак Србије у НАТО представља услов за прикључење ЕУ и овај став заступљенији је код мушкараца, грађана млађих од 45 година, са завршеном средњом школом као и становника Источне и Јужне Србије.

Како се наводи, 17 одсто не зна одговор на ово питање, док 43 одсто мисли да Србија не мора да постане чланица НАТО-а уколико жели у ЕУ.

Петина грађана види корист од чланства у НАТО-у, сваки десети грађанин не зна да одговори на ово питање, док 70 одсто не види корист од чланства у НАТО-у, пре свега мушкарци, грађани старости од 45 до 59 година, као и испитаници са највише завршеном средњом школом.

Истраживање јавног мњења је за потребе Института спровела „Нинамедија“ на репрезентативном узорку од 1.204 испитаника у периоду од 10. до 17. марта.

Чланак НЕ ТРЕБА НАМ ЊИХОВО ЖАЉЕЊЕ: Срби не прихватају извињење НАТО-а због бомбардовања се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Да је Хаг упорно одбијао да адекватно лечи бившег председника Југославије Слободана Милошевића потврђује његово писмо од 8. априла 2006. године.

Чланак ТРУЈУ МЕ: Последње писмо Слободана Милошевића из хашког затвора се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Бета/АП

Москва је критиковала амбасадорку САД у УН Саманту Пауер због изјаве у којој је изједначила сиријске официре с бившим предсједником Србије Слободаном Милошевићем

Званична Москва је саопштила да је Саманта Пауер показала „да не разумије о чему се ради“.

„Мислим да ниједан човјек на овом свијету никада неће рећи да је (бивши) предсједник Србије (Слободан) Милошевић био једнозначна фигура, нико није рекао. Али, опростите, Саманта Пауер, да ли макар имате представу о процесу над Милошевићем?“, казала је на редовној конференцији за новинаре портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова.

Захарова је казала да суђење Милошевићу није завршено до краја и да је „предмет умро заједно са њим“.

„Хоћете да кажете да ће све људе који не одговарају Вашингтону достићи таква судбина и да ће такође умирати не дочекавши одлуку суда“, рекла је Захарова.

Она је изјавила и да представник неке земље у УН мора да има елементарна знања.

„Послије таквих изјава о Слободану Милошевићу и привођења примјера суда над њим, вама се, Саманта Пауер, већ смије цијели свијет“, рекла је Захарова, посавјетовавши јој да „најприје у Савјету безбједности УН исприча о судбини затвора Гвантанамо, а тек потом о Сиријцима, Русији и Милошевићу“.

Америчка амбасадорка у УН оптужила је 21. новембра пред Савјетом безбједност групу од 12 сиријских генерала и пуковника за убијање цивила и мучење противника, наводећи да САД неће дозволити да они који су наређивали злочине остану анонимни и заштићени.

„Ти официри мисле да су заштићени као што је био случај са Слободаном Милошевићем, Чарлсом Тејлором и другим бројним ратним злочинцима“, рекла је америчка амбасадорка при УН.

Чланак МОСКВА БРАНИ МИЛОШЕВИЋА: Саманта Пауер нема појма шта говори се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Иако је скоро деценију и по био ван друштвено-политичке збиље, први предсједник Скупштине Републике Српске и један од учесника мировних преговора у Дејтону, Момчило Крајишник је и даље један од најбољих познавалаца прилика у БиХ и на Балкану.

Врло брзо након одслужене затворске казне у Шевенингену и Великој Британији, и повратка на Пале 2013. године, Крајишник, највише рангирани политичар у Хагу након Слободана Милошевића враћа се друштвеном ангажману као оснивач Асоцијације стваралаца Републике Српске.

Централизована БиХ, што је прокламовани циљ представника ЕУ, не може да опстане, а најављени референдум о Дану Републике Српске је намјерно драматизован, рекао је Момчило Крајишник у екслузивном интервјуу за ИН4С.

Изашли сте на слободу након одслужене двије трећине казне који Вам је изрекао Хашки Трибунал. Може ли се рећи да сте се потпуно вратитили редовном животу?

– Мислим да у случају као што је дуго одсуство из ове средине и, посебно ако сте били у Хашком затвору и затворима који су касније услиједили, тешко се било након тога вратити у нормално стање. Врло често ме то стање, та ситуација у којој сам био, подсјећа на то да ми је један дио живота практично био украден и сада се тешко вратити нормалним приликама. Човјек има једну особину, која као свјесном бићу може бити погубна – а то је навика, ви се навикавате на живот у који сте дошли, тако да и ја покушавам да заборавим оно вријеме које је иза мене и да живим нормални живот. Тај „нормални живот“ је у ствари, ајде да га тако назовем, збрда-здола, јер имате сто неких незавршених послова и нове обавезе – у сваком случају живот тече даље и човјек га мора живјети.

Данас сте званично изван политике, међутим Асоцијација стваралаца РС коју сте основали је ипак на неки начин дио СДС-а. У јавности се спекулисало да размишљате и о оснивању странке јер сте незадовољни статусом чланова ваше асоцијације у СДС-у након последњег конгреса. Шта представља ваша Асоцијација и како то она партиципира у органима СДС-а?

– Асоцијација стваралаца РС је у ствари надстраначка организација, то је покушај рестаурације једног стања кад смо сви били једна партија. То је оно национално буђење деведесетих година када се фактички под кишобраном Српске демократске странке налазио цио српски народ, јер то је био један историјски задатак или боље речено историјска обавеза која је морала да се изврши. Сви су тада били или званични чланови СДС-а или симпатизери или су слиједили идеје СДС-а. Стога, је Асоцијација та која покушава да буде помиритељски фактор између странака које су касније настале, јер испада да је СДС била расадник готово свих странака које данас постоје. Према томе, (Асоцијација) не припада СДС-у већ оној изворној СДС. Ја нисам био поборник оснивања нове странке. Сматрам да би то још једна подјела а нама је подјела у нашем народу доста.

Сматрао сам да је требало указати на одређене пропусте руководства СДС-а, мислим конкретно на укључивање тих кадрова који су маргинализовани, има много наших активиста који су тада били активни а и данас су у пуној животној снази. Они могу да учествују у политичком животу, имају мудрост, памет и могу да помогну. Ја сам дао до знања свим људима са којима са контактирао да мене политика не интересује, због тога што сматрам да сам да ја нисам скројен за ову данашњу политику – ја сам се ангажовао у политици, из привреде сам дошао, због тога што сам сматрао да је то отаџбинска обавеза. А данас је политика постала најуносније занимање гдје људи првенствено гледају себе а не гледају национални интерес, то је нешто што се са мојим погледом на политику не слаже. Тако да је Асоцијација формирана да се уједине патриотске снаге које су тада биле, а и данас које желе добро РС-у, које желе да се сачува РС од разних напада и утицаја и да на неки начин буде један корективни фактор појавама у нашем друштву а не само једној странци.

Централно питање ових дана је одржавање референдума 25. септембра. Г. Додика тим поводом прима предсједник Русије. Како ви гледате на ову ситуацију и уоште на сва та питања везана за референдум?

– Па референдум је стварно демократско право сваког народа да изрази своју вољу о неком питању. Мислим да се овдје направила једна велика грешка – данас се фактички говори о последицама које су исконструисане, а не говори се о узроцима. Узрок је да је неко, на један бруталан начин, на један неполитички начин проблематизовао Дан РС. Мислим да је један ужи круг политичара из круга муслиманског народа, вјероватно жељни да поврате своје политичке позиције, направио ту апелацију Уставном суду, и сада се врши замјена теза: да као нико не поштује Уставни суд, а то је једна институција која мора бити респективна.

Не ради се овдје о непоштовању Уставног суда од стране политчких странака, односно политичког естаблишмента РС него се ради о противљењу злоупотреба Уставног суда. Не може неко ко је фундаменталистички угрожен и поборник неке странке, у овом случају Странке демократске акције, да има главну улогу у Уставном суду. Двојица чланова муслиманског народа су сада фактички донијели одлуку. Јер имате два представника српског народа, два хрватског и два муслиманског и постоје представници међународне заједнице. Представници међународне заједнице не могу бити ти који одлучују о томе, морају одлучити три народа, они могу само да арбитрирају уколико има неких разлика – а они су овдје помогли да муслимански народ наметне вољу српском народу и да муслимански представници одлуче о овоме датуму.

Мислим да је политички тако направљена атмосфера да се референдум мора одржати, да је то императив и, да је потпуно исправно што је дато народу да се изјасни о томе. Јер врло често неко жели да покаже како народ тако не мисли него тако мисле политичари; сматрамо да је ово стање намјерно драматизовано иако је то питање које је постављено сасвим бенигно и не задире у никакав Дејтонски споразум. Жао нам је што су неки политичари, ајде да назовем такве дипломате из Међународне заједнице, подлегле утицају одређених локалних политичара и онда су исконструисали као да је то против Дејтона, против мира.

Колико су последње пријетње генерала БиХ Халиловића, према Вашем мишљењу, угрозиле безбједност у Бих и мислите ли да Срби и РС могу имати било каквих последица од референдума?

Па, г. Халиловић се авантуристички понаша и његова изјава је сваку осуду. Не ради тога што он може нешто урадити, или што могу домаћи политичари. Он је урадио нешто што је непромишљено. А зашто је опасна његова изјава и за сваку је осуду? Само зато што су разни фактори са стране присутни у БиХ, они овдје купују разна имања, фундаменталисти, овдје су људи који су се борили у ИД. Сад је довољна оваква једна изјава, оваквог једног фанатика да неког натјера на терористичке нападе. Са те стране је опасно што се ствара ружна клима, ратнохушкачка јер то може бити инспирација одређеним људима да направе неко зло. Јер, Сефер Халиловић је поријеклом из Санџака и ту постоји једна група људи која сматра да морају бити већи католици од папе.

Може ли БиХ оваква каква јесте опстати и видите ли РС у скорије вријеме као самосталну државу?

Врло често ме новинари питају може ли БиХ опстати. Српски представници су прихватили Дејтонски споразум. Ако смо прихватили Дејтонски споразум, онда сматрамо да је потребно да се БиХ да шанса, да видимо да ли она може опстати. Сви говоре да је она немогућа, да не функционише – и то је све тачно. Али, ако желите неко компромисно рјешење, да БиХ заживи онда јој морате дати шансу, па кад та шанса не профункционише онда је треба ставити ад акта. До сада значи, БиХ није дата шанса, из простог разлога што су многи фактори који су покушавали да „помогну“ БиХ – снажно одмагали, мислим прво на Међународне представнике ЕУ који су наметали рјешења и покушавали да направе БиХ како она не може да функционише, тј. измијенили су Дејтонски споразум, сто пута су га развезали и свезали, унијели су некакаве активности, направили су скупу државу.

БиХ је једна од најскупљих држава у нашем окружењу, ја вјерујем да је један такав примјер врло тешко наћи у Европи –ако је она скупа држава и ако у њој један народ, а два народа фактички овдје се не осјећају лагодно, она тешко може опстати. И сад, ту је трећи фактор који снажно одмаже БиХ – то су ови душебрижници БиХ, то су ти вајни политичари из духа муслиманског народа. Они такву политику сада воде, да фактички сваког Србина и једну бабу и дједа и дијете хоће да радикализују.

Најновији примјер је овај референдум, то је наметнуто рјешење гдје муслимански представници хоће да кажу: „ви немате право да славите 9. јануар“, који је историјска чињеница. Сматрам, ако се нешто не промијени, ако муслимански представници првенствено, не буду схватили да је њихов рад тјерање Срба из БиХ, а такође и тјерање Хрвата – јер мора се направити да се три народа осјећају комотно и добро – у том случају БиХ неће моћи опстати. Неће моћи опстати независно од тога колика сила тамо стоји и покушава да сачува БиХ ако три народа не буду нашла рјешење. Зато је рјешење да легитимни представници три народа сједну и да кажу „нећемо распакивати Дејтонски споразум, али овај споразум не фукнционише овако – да видимо како можемо“ и да сваки изложи рјешење за функционисање БиХ.

Није добро, потпуно је погубно, ако је императив да мора опстати БиХ независно од тога какво је стање у њој. Није добро ни Муслиманима, муслимански народ нема власти ни на нивоу БиХ ни на нивоу ентитета, федерације. Сматрам да је проблем функционисања БиХ није недостатак хрватског ентитета већ недостатак бошњачког ентитета. Да постоји бошњачки, односно муслимански ентитет сигурно би БиХ лакше фунцкионисала. Морају два ентитета да имају далеко више самосталности да би они опстали, овако неће опстати. Што се тиче РС, она само може бити угрожена економски, због тога што је тешко стање у цијелом нашем окружењу, у Црној Гори, Србији и Македонији – ово је све један погубан утицај економске кризе и ту се мора снажно радити на равномјерном развоју РС и на економском јачању.

Што се тиче политичких прилика сад постоји један проблем а то је различито гледање или свађе унутар политичког миљеа у РС, кад се свађају ко је издајник, ко је лопов – то је данас најприсутније, али „на жалост“ противника РС-а, те политичаре уједињују противиници РС. Ко год нападне на РС, као што је сад нападнута за Дан РС, политичари се уједињују – неки би хтјели да се свађају даље али не могу зато што народ не прихвата свађе о фундаменталним, националним питањима.

Слободан Милошевић је уводио санкције Србима у РС, као што је познато. Данашња власт у Србији одбија да подржи референдум о Дану РС. Може ли се направити паралела између Милошевића и актуелне власти у Београду у свјетлу односа са РС?

Требала би широка елаборација о ондашњем стању и овом данас. Тада су били снажни притисци и, нажалост, велики утицај санкција, гдје је покојни предсједник Милошевић правио разне маневре и један од њих, који ће сигурно бити ружно коментарисан у историји, јесте да је уводио санкције свом народу. Али, ту су били и неки оправдани разлози јер су санкције биле притисак народа, НВО и разних странака али се тада сигурно нису требале уводити санкције и ја се никад нисам с тиме сагласио. Али данас, морам бити поштен, ситуација је сасвим другачија. Ево да објасним: одлични су односи нашег руководства, дуги низ година након Дејтонског споразума, са руководством Србије. Вама некад може снажно помоћи – кад вам не одмаже. Нама ето није Србија сада помогла – да је рецимо Србија рекла „ми подржавамо“ – ми ништа од тога не бисмо имали. Ову битку ми сами морамо да изведемо. Ипак, ми цијенимо подршку Србије, а чуди нас што се Црна Гора не оглашава, а сматрамо да би и она требало да свој глас и да се интересује шта се дешава овамо.

Занимљиво је да сте до сада о Алији Изетбеговићу говорили углавном афирмативно. Чак сте рекли да он није требало да одговара за злочине који су се десили у БиХ. Да ли заиста вјерујете да он није био кривац за злочине босанске армије, превасходно према српском народу?

– Видите, Алија Изетбеговић је за српски народ ратни злочинац, и много тога се није могло десити да није уже руководство знало. Знам ја да се много тога приписује и нама, да је неко знао а да није могао стварно фактички да помогне; међутим, неко мора Алији Изетбеговићу ставити да је кривац што није прихватио Гутијеров план, што није тражио компромисе, што није да се референдум организује, много је тога. Ја сам говорио о једном мом емотивном разлогу. Мене никада не могу љутити противници, ја се увијек могу љутити на оне који су око мене. Алија Изетбеговић је учинио двије ствари: прво, ми смо били чланови предсједништва и имали смо коректне односе, он је бранио интересе свог народа, ја сам бранио интересе свог народа – и ја сам то цијенио. И рекао сам њему: „извини молим те, ја то не могу прихватити, то није у корист мог народа, ти се бори а ја ћу се борити на овој страни“ – и то је био фер плеј. Кад сам био у Хагу онда је он био коректан. Ја сам личан, човјек је личан и ко год каже да није личан ја му не вјерујем. Он је дао афирмативне изјаве које су снажно помогле и у неком јавном мишљењу о мени и у БиХ и у Хагу. Ја то цијеним, и онда сам говорио о карактерним цртама г. Изетбеговића.

Као противник, он је био и мудар и много тога је имао позитивног са становишта својих интереса. Али је суштина, упоређивао сам га са његовим сином, и рекао сам: „наспрам Алије Изетбеговића, који је бранио свој наорд на један паметан начин – овај брани на погрешан начин, и против свог народа и против нашег, без икавке потребе“. Они се много разликују.

Сматрам да би требало да сви челни људи странака, и Караџић и Изетбеговић, и Мате Бобан – они су се сигурно максимално трудили да заштите интересе свог народа, и много тога ће им бити приписано а стварно нису у томе учествовали. Знам за г. Караџића, знам да ништа није крив за оно за шта га осуђују, али то су друга мјерила која тамо постоје, а по нашим мјерилима он би требао добити одликовања а по њиховим требало би их окривити што су стварали Републику Српску.

Какво је Ваше мишљење о односиима РС и Црне Горе? Како их подићи на жељени ниво?

Па, увијек покушавам да будем коректан, па да не арбитрирам у другој држави, али и кад нешто кажем што је везано за ЦГ онда то може врло често да се интерпретира погрешно због незнања.

Ми Срби из РС смо сматрали да су Црногорци сви Срби, и то је за нас мјерило. И сада сваки раскол и свако истицање посебности од Срба – ми за то немамо разумијевања. Немам ја лично ништа против, да ли ће неко бити Црногорац, Херцеговац или Србин – на то свако има право, али бојим се да је истицање тих разлика између Срба и Црногораца у ЦГ, жеља да се одвоји од једног заједничког коријена и то није добро.

Нисам због тога срећан. Када сам био неколико пута у ЦГ видио сам да постоји код једног броја људи анимозитет према Србима – што је погубно. Бојим се да ће то у историји бити записано као врло ружно. Друго, некад је у ЦГ била највише заступљена ћирилица. Људи с којима сам контактирао, који су Срби, на неки начин се осјећају као мањина и угрожени су. То све није добро. Ја сматрам да би руководство ЦГ морало да сједне и схвати да су најближи сродници и рођаци и да не може нико ником бити пречи у ЦГ него што су то Срби и Црногорци.

Није добро овакво стање у ЦГ, посебно ми не гледамо благонаклоно на признање Косова, на улазак у НАТО пакт мимо неког договора заједно са Србијом, са Србима из РС. Сматрамо да би требало да се направи нека чвршћа веза између руководства ЦГ, Србије и РС. Сматрам да не може бити пречи Црној Гори неки Стипе Месић него што је Вучић или Додик. У сваком случају, нисам срећан што Срби из ЦГ не могу пуним плућима да упражњавају своје интересе. Имам један предлог, наша Асоцијација стваралаца РС са вашим НВО да предложи зајдничке пројекте како заштити ћирилицу у ЦГ.

Плашим се да се заштити српских националних интереса не даје пажња и моја би најтоплија била порука да се преиспита та одлука и тај однос. Да се не прави раскол између Црногораца и Срба у ЦГ. Ми смо ипак један народ, ми смо народ који има своје коријене и наши прадједови су били једно; а сад ове разлике око нове, друге православне цркве, новог језика – плашим се да неће помоћи никоме у ЦГ него ће само направити један историјски отклон и тешко ће то послије да се у историји испегла.

Чланак МОМЧИЛО КРАЈИШНИК ЗА ИН4С: Не може Црној Гори бити пречи Месић него што су Вучић или Додик се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, Tanjug/ Оксана Тошки

Председник Србиjе Tомислав Николић каже да jе као и цела Србиjа подељен између за и против споменика Слободану Mилошевићу, те додато да таj споменик не би смео да дели Србиjу, већ да jе уjедињуjе.

Додаjе, међутим, да га о томе, као ни о споменицима другим личностима из прошлости, нико ниjе ни питао.

Николић за Kурир каже да то ниjе у његовоj моћи.

„Tо jе у надлежности градске комисиjе за именовање улица и постављање споеника. A одговор на то даjе и Вулиново министарство. Ниjе то у надлежности председника Реублике“, рекао jе Николић.

Упиан да ли би имао дилему да Mилошевић добиjе споменик, Николић каже да jе подељен као и цела Србиjа изеђу за и против.

„Подржавао са његову борбу и осуђивао га кад се повлачио без разлога. Споменик не сме да дели Србиjу, већ да jе уjедињуjе. Oни коjи скрнаве све по Србиjи не би оставили на миру ни споменик Слободану Mилошевићу“, закључио jе председник.

Питање подизања споменика Mилошевићу у Србиjи покренуто jе након информациjе да бивши председник СРJ ниjе одговоран за злочине у БиХ, што произлази из пресуде Радовану Kараџићу.

Социjалисти су, наиме, одмах изашли са идеjом да покоjном шефу њхове странке треба подићи споменик и дати улицу. Идеjу jе подржао и актуелни шеф социjалиста Ивица Дачић.

Чланак НИКОЛИЋ: Споменик Mилошевићу би требало да нас уjедини се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Хашки трибунал је прогласио бившег председника Југославије Слободана Милошевића невиним за геноцид у Сребреници.

Западни медији су ћутали о томе, без обзира на то што би ова вијест имала ефекат бомбе, пише италијански новинар Ђулијето Кијеза на порталу “Глобалист синдикејшен“.

Хашки трибунал је оправдао бившег предсједника Југославије, раније оптуженог за геноцид у Сребреници. То се десило још 24. марта 2016. године, али ниједан западни лист то није поменуо, наглашава бивши посланик Европског парламента, новинар Ђулијето Кијеза у колумни на сајту “Глобалист синдикејшен“.

Кијеза је нагласио да никакво званично саопштење није слиједило. Само оправдање је било укључено у текст пресуде Радовану Караџићу. Хашки трибунал је сматрао доказе кривице Милошевића недовољним.

“Ипак, Милошевић је провео пет година у затвору. Њега су једнодушно вријеђали сви медији без изузетка називајући га балканским касапином, чак су га поредили са Хитлером. А затим је умро у затвору“, пише новинар.

Ћутање медија о одлуци трибунала Кијеза сматра прилично чудним.

“Јер сви схватају да се ради о вијести која је имала ефекат бомбе. Након ове одлуке, сви западни лидери би требало у најмању руку да траже опроштај, а и да сами сједну на оптуженичку клупу тог суда“, сматра новинар.

Према његовим ријечима, судија који је предсједавао у процесу по предмету Караџића био је један од поротника у предмету против Слободана Милошевића. Он једноставно није могао да не зна ситуацију која је довела до оправдања бившег југословенског лидера. Кијеза је нагласио да је тај судија држављанин Јужне Кореје.

“Сада се питајте: ко је њему и његовим колегама платио? Сада напокон знамо какав је то трибунал – гомила нечасних, да не кажем нешто горе, људи који су радили и настављају да раде за империју, а не ради истине и правичности“, нагласио је Кијеза.

По мишљењу новинара, запад је уништио Југославију, убио Милошевића и оптужио га за злочине које он није извршио.

“Срамота. Запад тоне у глиб који је сам створио“, закључује Кјеза.

Чланак ИТАЛИЈАНСКИ НОВИНАР: Хаг не ради за истину се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Председник Јединствене Србије и народни посланик Драган Марковић Палма сматра да би адвокати покојног председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића требало да туже Хашки суд за његову смрт.

Драган Марковић је, у писаној изјави за медије, рекао да је Слободан Милошевић у Хаг одведен здрав а враћен „под сумњивим околностима“.

„По правилима Хашког трибунала, ако је осумњичени за ратни злочин добио ослобађајућу пресуду, нема право да тужи тај суд, али овде се ради о убиству Милошевића који је у Хаг одведен здрав, а враћен у мртвачком ковчегу, као и многи други Срби који су скончали у Хашком казамату под сумњивим околностима“, навео је Марковић.

Према његовим речима, „ослобађајућа пресуда Милошевићу“ тражи одговоре на питања зашто су уведене санкције СРЈ, зашто је бомбардована СРЈ, зашто Србија толико чека за улазак у ЕУ и има критеријуме какве ниједна земља до сада није имала.

Марковић сматра и да је Хашки трибунал направљен за Србе и да би се судило само Србима, док су, како каже, ратни злочинци попут Анте Готовине, Рамуша Харадинаја или Насера Орића ослобођени.

Према тумачењу медија, у пресуди некадашњем председнику Републике Српске Радовану Караџићу наводи се да није било довољно доказа да је Милошевић био сагласан са стварањем етнички чисте територије и да није крив за ратне злочине.

Чланак МАРКОВИЋ: Милошевићеви адвокати треба да туже Хашки суд за убиство се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Амерички публициста и истраживач рада Хашког трибунала Енди Вилкоксон у својој студији „Хашки суд ослободио Слободана Милошевића за ратне злочине у БиХ 10 година прекасно“ наводи да 10 година након смрти бившег предсједника Србије они признају да није крив, а након свега Трибунал није учинио ништа да објави чињеницу да не постоји Милошевићева кривица за умијешаност у „удружени злочиначки подухват“.
Вилкоксон каже да је Милошевић проглашен невиним у пресуди бившем предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу, али је та истина, иако на видном мјесту, изнесена у „шуми страна“ за коју је Вијеће Хашког суда претпоставило да је нико неће тражити.

Он је за „Вечерње новости“ рекао да је истина о улози некадашњег предсједника СРЈ Слободана Милошевића у конфликту у БиХ дефинисана у 1.303 одјељка на 2.590 страница обимно написане пресуде Караџићу.

Вилкоксон сматра да Србија сада, након што је оглашена невином за рат у БиХ, има право да постави низ питања у УН – зашто су јој уведене економске санкције мимо сваког правног основа, зашто су Срби сатанизовани од 1992. године и, на крају крајева, зашто су бомбардовани.

„У најмању руку ваши правници треба да ишчитају пресуду Караџићу и увјерен сам да ће наћи исто што и ја“, каже он.

Вилкоксон је у својој студији таксативно изнио налазе суда у пресуди Караџићу из којих произилази да Милошевић, против којег су најтеже оптужбе, укуључујући и оптужбе за геноцид биле у вези са БиХ, није учествовао у удруженом злочиначком подухвату у БиХ и да је чинио све да спријечи рат.

Он је оцијенио да пресуда Караџићу, коју је потписао јужнокорејски судија О-Гон Квон, један од чланова судског вијећа и на суђењу Милошевићу, може бити показатељ како би Милошевићев процес на крају завршио, барем на оптужбе у вези са БиХ.

Он сматра да је очигледно да се појединим центрима свјетске геополитичке моћи није допало у ком се правцу кретало суђење Милошевићу и да је, како је рекао, „зато морао да умре“.

Вилкоксон наводи да је Милошевић умро под околностима које указују да смрт није била природна и да „резултати истраге вођене након Милошевићеве смрти, као и каблограми `Викиликса`, демантују хашку љекарску верзију његове смрти“.

Адвокат Бранислав Тапушковић, пријатељ суда на суђењу Милошевићу рекао је за „Новости“ да је пресуда Караџићу веома значајна за Србију јер „Хашки суд пише историју ових простора са краја 20. вијека“, те да државни органи Србије морају представити ове чињенице из пресуде домаћој јавности и међународним чиниоцима, јер ни Србија, нити њени грађани не смију пристајати на кривицу без кривице.

Тапушковић наглашава да је једини удружени злочиначки подухват у ратовима деведесетих година прошлог вијека на Балкану постојао у планирању хрватске акције „Олуја“ и да Београд треба да инсистира на чињеници о кривици /првог амбасадора САД у Хрватској/ Питера Галбрајта.

„Питер Галбрајт је притиснут чињеницама признао током сведочења код Милошевића да је био на Брионима са Туђманом и генералима када је `Олуја` планирана. Знао је када ће почети и какве су јој размере и циљеви. То је све утврђено још 2003. године, али је то неко у Србији `заборавио`“, рекао је Тапушковић.

Чланак ВИЛКОКСОН: Смрт Слободана Милошевића у Хагу није била природна, истрага демантује хашку верзију се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Запад неће ратовати са Башаром ел Асадом, као што је својевремено са „диктатором“ Слободаном Милошевићем, наводи лист „Индипендент“.

Лист објашњава да је сада потпуно друга ситуација: и ако су касних ’90-их западне земље једва чекале да се мало боре са Југославијом, сада су спремне да ураде било шта да би избегле оружани сукоб. Осим тога, онда је Борис Јељцин оставио Милошевића на цедилу, али Путинова Русија неће тако поступити са Асадом, сигуран је аутор чланка.

„Немилосрдни диктатор уз подршку Русије оптужује стране силе да помажу његовим непријатељима-побуњеницима. Обе стране (и диктатор и побуњеници) организују масакре. Невладине организације страхују да је десетине хиљада цивила заробљено усред оружаног сукоба“.

„Међутим, западне силе прете да ће ударити по диктатору ако се не буде придржавао хуманитарног примирја. Звучи познато? Наравно. Описујем Косово 1998. године — годину дана пре почетка рата НАТО-а против режима Слободана Милошевића у Србији“, пише новинар „Индипендента“ Роберт Фиск.

Аутор подсећа да је тада Ослободилачка војска Косова (ОВК), којој је помагала и саветовала је ЦИА, претила да ће окупирати целу српску покрајину Косово. У тој покрајини Милошевићев режим одавно је нарушавао људска права и вршио „етничка убиства муслиманске већине“, наводи се у чланку. Међутим, и сам Милошевић кривио је Албанију да шаље оружје на Косово уз помоћ западних сила.

„И тако је и било“, пише аутор.

Разлика између тадашње и садашње ситуације је у томе да су западне силе 1998. „једва чекале да зарате са Србијом“. Међутим, данас те исте Западне земље раде све што је потребно како би избегле рат са Сиријом.

Аналогија са прошлошћу је очигледна: само је сада уместо Албаније Турска, уместо Милошевића Асад, а уместо ОВК Слободна сиријска армија, Нусра фронт или „нека друга сиријска структура коју ми или волимо или мрзимо“, наводи се у чланку.

„И бојим се да није случајно што се ове недеље неки званичник УН (који је активно цитиран, међутим његово име, као и обично, није наведено) изјавио: ’Алеп је нова Сребреница‘“, наводи Роберт Фиск.

Ипак, аутор чланка не слаже се са овом тврдњом.

„Трагедија у Алепу је јединствена, ужасна и потпуно се разликује од рата у Сребреници“, уверен је новинар.

Он објашњава да су Срби-хришћани 1995. убили више од осам хиљада босанских муслимана, а да су војници УН који су се тамо налазили, само посматрали шта се дешава и ништа нису предузимали, наводи се у чланку.

У Алепу се милитанти из редова муслимана-сунита боре у сиријској армији која се углавном састоји од муслимана-сунита, међутим њен лидер шиит добија подршку од муслимана-шиита из организације Хезболах и шиитски Иран.

Осим тога, аутор је уверен да међу лидерима групација које се боре у Сирији нема „добрих момака“, али без обзира на све доказе Запад ипак хоће да их тамо нађе.

„А паралеле са Косовом? То је Холивуд. Биоскоп. Једноставан сиже. Године 1998. морали смо да започнемо рат да би спасили косовске муслимане од Хитлера из Београда. 2016. ће нас подстицати да почнемо рат са Хитлером из Дамаска, иако је овог пута мање јасно кога желимо да спасемо. Курде? Наоружане ’умерене‘? Сиријце од којих милиони живе ван граница Сирије?“, пита се Фиск.

Али за разлику од 1998. Запад неће водити рат за Сирију, сматра он. На Косову су западне силе бацале бомбе све док тадашњи председник Русије Борис Јељцин није рекао Милошевићу да је препуштен сам себи.

„Али Путинова Русија неће Асаду рећи да је препуштен сам себи“, уверен је новинар.

Осим тога, на сиријској граници нема ниједне војске НАТО-а која би могла да нападне Сирију у случају да се Асад преда. Раније је постојала турска војска која је била нестрпљива да уђе у Сирију у име Запада, али сада се из познатих разлога све променило.

„Због тога усред патње Сиријаца, хајде да више не лажемо Арапе. Не спремамо се да спасавамо Алеп, чак и ако Асадов режим натера локалне побуњенике да се предају (као што се десило у Хомсу када се од нас није чуо ни глас). И не мислим да ћемо уништити Асада, јер је неколико месеци пре врхунца америчких председничких избора, излизана песма ’Асад мора да иде‘ на мистериозан начин је  утихнула. Да, време је да престанемо да лажемо народ Блиског истока. И време је да престанемо да лажемо сами себе“, закључује новинар Роберт Фиск.

Чланак „ИНДИПЕНДЕНТ“: Запад неће ратовати са Асадом, као што је Милошевићем се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Југославија, односно Србија, увек је била изузетак у односу на остале земље и трагично је завршила, а Слободан Милошевић, њен најпознатији лидер с краја 20. века, постао је негативац оног момента када је одбио Међународни монетарни фонд. Ово у интервјуу за „Политику“ тврди Ханес Хофбауер, економски историчар из Беча.

Овај историчар је и аутор књиге о Косову, где постоји и поглавље о Србији.

– Када се ММФ на прелазу из 1990. у 1991. годину заложио за план Анте Марковића и Џефрија Сакса за мере штедње, Слободан Милошевић није био вољан да смањи трошкове државне администрације – наводи Хофбауер. Он истиче да је у јануару 1991. Милошевић наложио тадашњој НБС да изда динаре у вредности од 1,6 милијарди америчких долара. Од тада је, констатује он, Милошевић негативац за Запад.

Данас на територији бивше Југославије постоји пет валута уместо једне, постоји шест или седам ентитета уместо једног. Главну реч имају западне институције попут ММФ-а за економска и НАТО алијанса за војна питања – подсећа Хофбауер.

Хрватски и босански лидери били су од користи западним земљама на путу економске и војне експанзије на Балкану – тврди он и оцењује да иако су неки Милошевића проглашавали балканским Хитлером, он није био већи националиста од Фрање Туђмана, а био је далеко мање радикалан од Алије Изетбеговића.

Капитал ведри и облачи

Хофбауер упозорава да интереси капитала погоршавају ситуацију у Европи, али и на Блиском истоку.

– Политичке администрације у Вашингтону и Бриселу само подржавају крупне играче у њиховој експанзији, а западна војна машина стоји под њиховом командом на готовс – истиче Хофбауер. Као пример наводи колапс Сирије, где је једна стабилна аутократија потпуно уништена, а ситуација допринела расту десног екстремизма у Европи.

Чланак ЕКОНОМСКИ ИСТОРИЧАР ИЗ БЕЧА: Милошевић је за Запад постао негативац оног тренутка када је одбио ММФ! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Приликом изручења Хашком трибуналу, Милошевић се понашао поносно, достојанствено и учеснике у том чину гледао са висине, а неријетко и вербално провоцирао. Непосредно прије самог изручења, упитао је присутне да ли знају да је данас Видовдан, највећи српски празник и ословио их са „издајници“, пријсећа се између осталог, угледни британски новинар и добитник Пулицерове награде Џулијан Борџер.

Борџер пише да је Милошевића до хеликоптера на Бањици пратио само један Мерцедес, а да је тадашњи министар полиције Душан Михајловић био нервозан јер ће Милошевићу за напуштање земље требати више од 20 минута. Борџер посебно апострофира држање Милошевића и разговор са хашким истражитељем Кевином Куртисом

„Бивши предсједник је играо неку своју игру: прекидао је преводиоца тражећи му цигарету и распитујући се гдје је научио тако добро да говори енглески: „Свиђа ли ти се овај посао“, питао је Куртиса. „Шта радиш овако, у слободно вријеме, кад не хапсиш невине људе попут мене?“, пише Борџер.

Према његовим ријечима, Милошевић није показивао знакове страха или покорности, па је и у летјелици затражио да запали цигарету, а када му је речено да пушење није дозвољено, шеретски је показао на пепељару и поручио да је „он и онако власник тог хеликоптера“.

Чланак МИЛОШЕВИЋ: Знате ли да је данас Видовдан, издајници? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Бивши председник СРЈ Слободан Милошевић, који је умро 2006. године, још увек је на америчкој „црној листи“. На листи су и косовски политичари Фатмир Лимај, Азем Суља и Сами Љуштаку, као и шеф друге по величини партије Албанаца у Македонији Мендух Тачи.

Прву листу особа и организација „под посебном присмотром којима је блокирана имовина у САД“ обзнанио је 2001. године тадашњи председник Џорџ Буш, објашњавајући да те особе и организације представљају претњу мировним процесима на Балкану.

Бивши председник СР Југославије Слободан Милошевић се, десет година после смрти, и даље налази на том списку, као и комплетна његова породица.

Са Косова на листи се налазе Фатмир Лимај, Сами Љуштаку, Азем Суља, Даут Харадинај.

Међу непожељним особама у САД је и Мендух Тачи, председник Демократске партије Албанаца из Македоније, који је редовни учесник међународних преговора у решавање политичке кризе у тој земљи.

Последње измене у овај списак унела је почетком јуна администрација председника Барака Обаме.

Осим Балкана, црна листа укључује особе и организације из низа проблематичних региона, од Блиског истока, Северне Африке, Украјине, Белорусије и Зимбабвеа.

Чланак И МРТАВ ПОД ПРИСМОТРОМ: Слободан Милошевић још увек на „црној листи“ САД се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир/Профимедиа

Доктор Курт Грич је италијански историчар и истраживач који се интензивно бави сукобом у бившој Југославији, о чему је до сада објавио три књиге и педесетак стручних текстова. Његова књига Рат за Косово требало би да буде објављена и на српском језику до краја године.

Кључна Гричова теза је да су рат на Косову и бомбардовање Југославије били прекретница за НАТО. „Од тада се западне војне интервенције широм света више и не пропитују“, истакао је Грич у великом интервјуу поводом изласка његове књиге за портал Дојче веле.

Господине Грич, на немачком има мали милион књига о Косову и распаду бивше Југославије. Шта ће нам још једна књига?

То питање сам и себи поставио у предговору. Чињенице говоре да је рат за Косово био почетак, ако хоћете, новог светског поретка. Косово је било на почетку као рат у којем је НАТО себе овластио да делује ван граница чланица Алијансе. Косово је на почетку нових ратова, следе друге интервенције у иностранству, Македонија, рат у Авганистану, Ирак – где нису учествовали све чланице НАТО, онда 2011. Либија и у међувремену и источно проширење НАТО које се развија од деведесетих до данас и води до ривалског односа са Русијом. Неки кажу да је то поново оживело Хладни рат. Али на почетку свега је Косовски рат.

Ту смо већ код централне тезе Ваше књиге. Пишете да је интервенцијом 1999. НАТО од „одбрамбеног“ прерастао у „интервенционистички“ савез. Како се то открива?

Врло конкретно у томе што је напад на Југославију почео без резолуције Савета безбедности и тако де јуре био нападачки рат забрањен међународним правом. То се види и по томе што је НАТО у априлу 1999, поводом свог педесетогодишњег постојања, проширио сопствени уговор. У одлучујућим деловима је прешао са дефанзивних на офанзивне задатке, са одбране на интервенције.

Да ли је НАТО желео да бомбардовањем Југославије створи такав преседан или је то, како пишете на другом месту, био „згодитак“ за НАТО?

Мислим да има понешто од обе ствари. С једне стране у Сједињеним Државама – војно, политички и економски најјачој чланици НАТО – од раних деведесетих година постоји држање у стилу: са УН кад год је могуће, без УН кад је неопходно. То је програмски зацртано већ у раној фази Клинтонове администрације. Већ почетком деведесетих се виде покушаји да се умеша у ратове током распада Југославије. Ту се види да је НАТО после краја Хладног рата одлучио да преузме и друге задатке осим „само“ безбедности земаља Алијансе. Истовремено је тематика Косова на неки начин ишла наруку НАТО. Ту је препознат конфликт за који се могло претпоставити да ће ескалирати уколико једна страна буде војно подржана. И то да ће ескалирати тако да се може добити изговор за војну интервенцију – тако је и било.

Једна споредна теза привлачи пажњу. Док се у Вашингтону расправљало у интервенцији, председник Клинтон је још покушавао да се испетља из прељубничке афере са Моником Левински. Дакле председник који је приватно „превише“ потентан, хтео је, како пишете, да докаже потенцију НАТО и тако скрене пажњу са својих проблема у САД. Верујете ли заиста у то?

Та теза није у центру књиге, али сам указао на то да су током 1998. поједини посматрачи и новинари у самој Америци тако представили ствари. Лично верујем да би и без Клинтонове афере амерички ангажман на Косову прошао на исти начин. Али, кад се већ ишло ка томе да се створи оправдање за мешање НАТО, онда је било добродошло да се једним ударцем убију две муве.

Уверени сте да је већ било прекасно када се дошло до преговора у Рамбујеу, да су већ постојали детаљни планови напада и чврста одлука да се у њих крене. Постављени су услови, пишете, које Милошевић није могао да прихвати. Али прихватио је штошта након 78 дана бомбардовања.

Али један услов није, нити је морао: да трупе НАТО окупирају Србију и Косово. Дакле у Споразуму из Рамбујеа, у 8. члану додатног документа познатог као Анекс Б, стајало је да НАТО у целој Југославији сме слободно да се креће. Чак да би Југославија, то јест Србија, морала да плати за смештај и боравак трупа НАТО, а те трупе наравно – као и широм света – не би потпадале под јурисдикцију земље у којој се налазе већ само под сопствена правила. Тај пасус Милошевић на крају није морао да прихвати.

Цитирате и стратега британске војске Џонатана Ејала, који је касније рекао да је Милошевић знао да ће Косово постати независно – са или без рата. Чему онда рат?

То је питање о којем се до данас контроверзно дискутује…

Хтедох рећи: Милошевић је свакако знао да не може да победи НАТО, а приче о Југославији као моралној победници су наравно бајке за малу децу.

Из многих извора знамо да се Југославија од средине 1998. приметно уздржавала од војног деловања на Косову. Дакле, најкасније после споразума Холбрука и Милошевића су трупе биле уздржаније и упозораване су да ће злочини против цивила бити примећени и кажњени – тако је и било. То је био покушај да се НАТО-у не пруже прилика и повод. С друге стране, када погледамо шта се десило у Рачку, може се рећи да Југославија није имала праву шансу да задржи Косово. Ту би вероватно само активна мировна политика могла да спречи рат, без плаћања цене потпуног – између осталог и војног – пораза. Проблем с Рамбујеом је био што би Србија потписом избегла рат, али би истовремено прихватила трупе НАТО на целој територији, што се своди на окупацију. То је одредба за коју су многи официри широм света рекли да је ни њихове земље никада не би прихватиле.

Немачка јавност па чак и посланици су тек неколико седмица након почетка бомбардовања сазнали шта је писало у Анексу Б. Неки политичари Зелених су се онда покајали што су подржали интервенцију. Зашто је за послове НАТО било тако важно да и Немачка учествује?

То је најбоље рекао Џејми Шеј, портпарол НАТО. Рекао је да је за рат било одлучујуће придобити јавно мњење у Немачкој и да би, да је изгубљена наклоност Немаца, била изгубљена наклоност у целој Алијанси. Разлог је што рат није декларисан као нападачки рат – иако је то међународноправно био – већ је представљен као прва велика интервенција у корист потлачених људи и људских права. Стога се баш у немачкој јавности масивно ишло на карту антифашистичког отпора. Сугерисано је да је то борба против новог Хитлера. Милошевић је наводно нови Хитлер, а Срби нови нацисти. Зна се да се против историјског Хитлера борило из добрих разлога, зато се и ишло на то: ако не подржите рат против Милошевића, онда је то исто као да ништа не предузимате против Хитлера. А такву етикету немачка јавност себи није хтела да дозволи по други пут у историји.

Дакле Немци као морална инстанца? Ако Немци кажу да се иде у рат, онда могу и остали јер Немци важе за народ који је друштвено прерадио сопствене злочине.

Иде помало и у том правцу. Али у првом реду је став Немачке ка споља деловао по девизи: ако и Немачка која од 1945. није смела да води ратове, ако чак и Немци стоје на страни добра, онда ни ми не смемо да се уздржимо. Не треба заборавити да је 1999. вођен први немачки рат од 1945, дакле први пут се немачки војници боре у иностранству, а да их не води Адолф Хитлер. Ако Немци учествују, онда и Британци, Французи и други морају, то је била логика.

С једне стране је Немачка била неопходна, с друге Ви заступате стару тезу, да се кроз распад Југославије поново уједињена Немачка на неки начин еманциповала. Зашто је то било потребно Берлину?

Чињенице јасно показују да су одређене елите у сфери Бундесвера и спољне политике већ дуго радиле на томе да отклоне спољнополитичку суздржаност – која, не треба заборавити, није била добровољна већ је Немачкој наметнута после Другог светског рата. Поновно уједињење је показало да се односи моћи у Европи померају, СССР је био у паду, а онда се и распао, док је Немачка добила скоро двадесет милиона нових грађана, ново тржиште, а немачка привреда је 1990. слично као данас била једна од најјачих извозних економија света. Мислим да се ту понудила прилика да се политички и – преко НАТО-а – војно постане активнији. Мислим да је Сједињеним Државама била потребна Немачка као млађи партнер за оправдање рата, баш као што су и Немачкој биле потребне САД. Јер, то се мора јасно рећи, без Америке не би било Косовског рата.

Србију или, боље рећи, Србе је 1999. увелико био лош глас из Сребренице. Подтекст је био: они који су починили један геноцид могу лако починити и други.

То је следећи омиљени аргумент оних који су се залагали за интервенцију. Али против тога говоре две ствари. Прво, тврдња да ће неко ко је починио геноцид поновити то недело. Јер том логиком немачки војници никада не би смели да напусте своју територију. Немачка је починила први геноцид у 20. веку над народом Хереро у данашњој Намибији, да Холокауст и не помињемо. Већ ту су рупе у аргументацији, чак и ако не уводимо причу да се Сребреница – ако се узме традиционалистичка теза о осам хиљада убијених – не може поредити са другим, а поготово не са немачким геноцидима. Други аргумент је да догађаји у Сребреници нису истражени у обиму у којем јесте погром народа Хереро и поготово Холокауст. Код Сребренице још увек морамо имати у виду да неки факти могу изаћи на светлост дана. Свеједно шта се мисли о Сребреници самој, потпуно је јасно да је она инструментализована посебно од немачких елита како би се оправдало мешање у Југославији и спољнополитичко ангажовање Бундесвера.

Али за разлику од два немачка геноцида о којима говорите, у Србији је и даље владао Милошевић и иста елита која је приредила кланицу у бившој Југославији.

То је тачно. То је тачка где су заговорници интервенције говорили да се ништа не може променити док Милошевић влада. Али то баш и није истина. Из преговора под окриљем ОЕБС-а и протокола те организације знамо да је сарадња југословенске војске и људи ОЕБС-а била добра, далеко боља него сарадња ОВК-а и ОЕБС-а. Наравно да се Милошевићевој власти може доказати много грешака, али поређење са Хитлером какво је доминирало немачким и америчким медијима је сулудо, једноставно не следи из чињеница.

Ту смо код зеленог шефа дипломатије Јошке Фишера који је девизу „никад више рат“ претворио у „никад више Аушвиц“. Како се на немачку јавност одразило поређење Срба и нациста, односно Милошевића и Хитлера?

То је био аргумент којим је немачка јавност, иначе скептична према рату, преломљена да мање-више подржи нападе НАТО. Не сме се заборавити да немачка јавност није убедљиво била за интервенцију, подршка је увек била тесна. Трансформација девизе „никад више рат“ у „никад више Аушвиц“ била је посебно упућена мировном покрету који је никао осамдесетих. То је заиста довело до тога да су многи интелектуалци променили мишљење. Видели смо људе који су 15 или 20 година раније гласно протестовали против НАТО како сада подржавају рат уз ограду да рат у принципу није решење, али да је овог пута једино могуће.

Ви идете и даље, формулишете да су Немци на неки начин тиме одбацили печат геноцида, то јест предали га Србима. Није ли то прејако речено?

То је веома заоштрена теза која се касних деведесетих појавила међу марксистичким левичарима у Немачкој. Али штошта говори томе у прилог. Пратио сам и анализирао јавну дебату од деведесетих до данас: ту се види да је Холокауст увек био баласт. Када год би током деведесетих немачка елита поменула могућност да се Бундесвер јаче ангажује у оквиру НАТО, као нормални партнер, стизао је одговор: да, али сетимо се Холокауста, не смемо заборавити шта су наши војници широм света направили. Тог аргумента више нема. С крајем Косовског рата је та дебата у немачкој јавности окончана. Када је 2001. НАТО у Македонији водио акцију Амбер Фоx, Немачка је била леад натион – само десетак година после уједињења. Ту више није било говора о томе да немачки војници не смеју бити распоређени на Балкану из историјских разлога.

Најзанимљивији ми је био део књиге који говори о извештавању немачких медија. Ту је формиран сличан став, како се каже, од Таца до Фаца (ТАЗ – левичарски/зелени лист; ФАЗ – конзервативни лист). Како? Јер тешко да постоји нека централна мрачна сила која намеће медијима како да извештавају.

Нема централног места. Наравно, постоје места која би волела да су у позицији да прописују медијима како да извештавају – о томе сања свако ко би да се игра спољне политике. Али медији су делимично самостални актери, а делимично су кроз одређене персоне повезани са другим организацијама. Од књиге Увеа Кригера „Меинунгсмацхт“ знамо да уредници политичких рубрика, главни уредници, издавачи – одреда мушкарци, што је можда такође занимљиво – веома често седе у трансатлантским трустовима мозгова попут Немачког Маршаловог фонда. Тамо се политика унапред договара, а ови људи онда договорено активно одрађују – можда и у уверењу да је тако најбоље. Истраживао сам писање највећих немачких новина 1998. и 1999. а слично може да се каже и за телевизију. Водећи немачки медији су у битноме заступали наратив према којем је борба НАТО праведна и да се и војно мора умешати на страни потлачених људи.

Али Ви сте истовремено нашли да су у тим највећим немачким листовима поменути ставови двоструко више интелектуалаца који су били против рата, него оних који су били за интервенцију.

Да, а то нам показује да се радило о диригованој дискусији. Посматрао сам Зидојче цајтунг, Франкфуртер алгемајне, Тагесцајтунг, и недељнике Цајт и Шпигел. Ту се лако доказује да су интелектуалци који су били против рата помињани у два или три реда, на 10. или 15. страни. Ако се броје само поменути, онда је око 60 одсто било против рата. Али када отворите странице фељтона, онда сте могли да видите да скоро две трећине прилога заговара рат. То значи да је заговорницима интервенције дато знатно више простора. То је та диригована дискусија.

Позабавили сте се односом медија према Петеру Хандкеу који је тражио „правду за Србију“. То тада није било згодно рећи.

Све што је Хандке рекао о Косову паушално је одбијано у светлу његове књиге „Правда за Србију“ која је разарана од критичара. Ишло је дотле да је недељник Шпигел називао Хандкеа „лудаком“.

Покушали сте да докажете да је један од, како кажете, „ратних циљева“ на Косову била и приватизација и увођење неолибералног модела. Можете ли то да појасните, али, ако може, без стандардне приче о томе како је капитализам крив за све.

Већ у Споразуму из Рамбујеа, који није потписан, у привредном делу је предвиђено да Србија својим потписом пристаје да приватизује државне фирме у Србији, на Косову, свуда. Питао сам се шта тражи такав економски захтев у једном споразуму за који се тврдило да треба да обезбеди Албанцима широку аутономију. Да, може се рећи да аутономија подразумева и економску основу, али зашто је онда исто прописивано целој Србији? Друго, када су УН фактички преузеле управљање Косовом, на основу теза из Рамбујеа су приватизоване државне и локалне фирме и то против изричите воље албанских радника. Питао сам се, како може бити да се води рат „у корист“ Албанаца, а да им се онда одузимају фирме чиме се масовно отпуштају људи и падају плате.

Пишете на једном месту да је критика српске политике деведесетих била и остала једнострана, то јест да су Срби представљени као једини негативци. Стога, пишете даље, до данас у литератури недостаје добро утемељена, права критика српске политике. Али ту критику не налазим ни у Вашој књизи.

То је можда зато што сам се у првом реду бавио НАТО-ом. У књизи „Рат за Косово“ се ради о мутацији НАТО-а из које су, како сам већ у предговору написао, настали нови ратови о којима у западној јавности није озбиљно ни дебатовано. За добро утемељену критику Србије морао бих да напишем нову књигу.

На неколико места, пишући о жртвама на Косову и у деловима Босне, наводите да је страдало много више несрпских него српских цивила, али да је однос жртава пропорционалан броју становника сваког народа. Није ли то цинична теза? Јер не умиру људи случајно нити бацањем коцке, већ их убијају ратни злочинци.

То пишем позивајући се на извор Црвеног крста и ту се ради о логорима за затворенике. Српска ратна страна је, као највећа, имала је највише таквих логора. У Босни су више затвореника били Бошњаци. Ради се о томе да то треба приписати чињеници да су Срби били највећа зараћена страна, а не неком њиховом урођеном злу.

Говорили смо о Хандкеу… да ли сте Ви некада етикетирани као необјективни „пријатељ Срба“?

Не, то ми се није догодило из добрих разлога, рекао бих. У мојим публикацијама се може видети да више пажње поклањам политичком деловању Запада, али то никако не значи да је српска власт аутоматски у улози жртве. Ни у којем случају. У случају Косова се мора увидети не само да је било крупних политичких грешака од стране Београда још осамдесетих, већ је било ратних злочина и пре интервенције НАТО. То су делом злочини за које до данас одговорни нису изведени пред лице правде. Јасно је да је критика Србије више него примерена, она произилази из чињеница и не може се негирати

Чланак ИТАЛИЈАНСКИ ИСТОРИЧАР ОТКРИВА: Зашто је Милошевић представљен као Хитлер, а Срби као нови нацисти се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг/Н. Петровић

Удружење „Слобода“ одбацило jе данас наводе бивше портпаролке Хашког трибунала флоренс Aртман о томе да се бивши председник СРJ и Србиjе Слободан Mилошевић сам тровао у Хашком трибуналу уз оцену да jе ово jош jедна у низу лажи, како се наводи, оних коjи су директно или индиректно учествовали у убиству председника Mилошевића.

„Kада jе Aртманова, већ нашла за сходно да jавно износи неистине и измишљотине о Mилошевићевоj смрти, онда jе морала пажљивиjе да прочита званични изввештаj Tрибунала, судиjе Kевина Паркера, коjи као индикациjу на рифамицин не помиње обоjеност урина плаве боjе, као што Aртманова тврди, већ супротно-црвене боjе“, наводи се у саопштењу тог удружењу.

Поред тога, додаjе се, више клиничких фармаколога jе сведочило да у случаjу узимања овог лека долази до преобоjености, не само урина, већ и боjе коже на лицу и беоњача.

„Госпођа Aртман jе била потпарол Tрибунала и лично се залагала да се Mилошевићево суђење одвиjа jавно, пред лицем читавог света, па jе свако ко jе пратио то суђење могао да се увери да такве пребоjености у црвено (а камоли у плаво) ниjе било на Mилошевићевом лицу“, наводи се у саопштењу Удружења „Слобода“, коjе jе потписао председник Mомир Булатовић, иначе, премиjер бивше СРJ.

Поручуjе се и да jе изjава Aртманове бесмислена и по томе што jе официjелни документ Tрибунала о Mилошевићевоj смрти, а она би то такође морала да зна, потврдио да у обдукционом налазу нису нађени никакви трагови тровања рифамицином.

„Измишљотине флоранс Aртман сматрамо њеним настоjањем да се оправда за кривична дела због коjих jе оптужена од Tрибунала, коjи jу jе августа прошле године оптужио за непоштовање суда, зато што jе у књизи „Mир и казна“,обелоданила садржаj две поверљиве одлуке жалбеног већа из процеса против Mилошевића, неприjатне и компромитуjуће поводом учешћа западних сила у рату у БиХ“, подсећаjу из тог удружења.

Удружење „Слобода jе наjавило“ да ће пуну истину о Mилошевићевоj смрти обелоданити у књизи „Kако jе убиjен Слободан Mилошевић“, на основу аутентичних и веродостоjних докумената и лекарских налаза, коjа ће ускоро изаћи из штампе.

Чланак УДРУЖЕЊЕ: Jош jедна у низу лажи о Mилошевићу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/ФОНЕТ

Рат против Југославије вођен је под лажним хуманитарним изговором, а ратне злочине починили су НАТО и САД, објављено је на сајту канадског Центра за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization).

У тексту под насловом „Историја `хуманитарног ратовања`: НАТО владавина терора, уништење Југославије“, поводом 17 година од почетка НАТО бомбардовања Југославије 24. марта 1999. године и инвазију војника Алијансе на Косово, наводи се да је тај рат био „генерална проба“ за наредне „хуманитарне ратове“, укључујући Авганистан, Ирак, Либију, Сирију и Украјину.

Аутор текста Мишел Чосудовски наводи да је горка иронија да је „такозвани Међународни кривични трибунал у Хагу контролисан управо од оних који су починили масовне ратне злочине“.

„САД и НАТО су покренули рат у Југославији. Предсједник Слободан Милошевић оптужен је за ратне злочине, а отрован је у својој ћелији у затвору под покровитељством Трибунала“, наводи се у тексту.

Пишући о ратним злочинима САД и НАТО аутор истиче да су од јуна 1999. године НАТО и мисија УН на Косову активно подржавали ОВК, која је починила велики број ратних злочина.

„Важно је да се схвати да су те злочине наредили актуелни и бивши премијери `Владе` Косова“, наводи се у тексту и додаје да је од 1999. године државни тероризам на Косову постао саставни дио плана Алијансе.

„Актуелна влада предсједника Хашима Тачија, бившег командант ОВК, изданак је ове владавине терора. То није влада у уобичајеном значењу те ријечи. То је терористичка организација повезана са организованим криминалом. То је инструмент стране окупације“, наводи се у тексту.

У тексту се цитирају ријечи Вилијама Роклера, бившег тужиоца Нирнбершког трибунала за ратне злочине, који је рекао да „напад 1999. године представља кршење основних постулата Повеље УН и других конвенција и споразума. Напад на Југославију представља најдрскијју међународну агресију од напада нациста на Пољску да се спријече `пољски злочини` над Нијемцима. САД ту су одбациле међународни легалитет и пристојност и кренуле правцем побјесњелог сировог империјализма. То је био злочин против мира“.

Аутор подсјећа да постоје докази да је америчка администрација заједно са својим савезницима одлучила да дестабилизује и уништи Југославију почетком осамдесетих година прошлог вијека.

Одлуку да се Југославија уништи и да се успостави више малих државица донијела је Реганова администрација почетком осамдесетих година прошлог вијека.

У директиви о одлуци националне безбједности под називом „Америчка политика према Југославији“ дефинише се оквир спољне политике за дестабилизацију модела тржишног социјализма Југославије и успостављање америчке сфере утицаја у југоисточној Европи.

У ту сврху, изведен је низ тајних обавјештајних акција и операција, које се су састојале у формирању и подршци сецесионистичких паравојних групација, прво у БиХ, а касније на Косову.

Те тајне операције изведене су у комбинацији са дестабилизацијом југословенске економије.

Јак економски „лијек“ под окриљем ММФ-а и Свјетске банке на крају је довео до пропасти југословенске индустријске базе, распада радничке кооперативе и осиромашења популације.

Аутор подсјећа да је Југославија током 60-тих година прошлог вијека имала годишњи бруто производ од 6,1 одсто, да је здравство било бесплатно, стопа писмености износила 91 одсто, а просјечан животни вијек 72 године.

Чланак КАНАДСКИ ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ: Рат против СРЈ вођен под лажним хуманитарним изговором се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

На свечаноj академиjи одржаноj данас поводом десетогодишњице смрти Слободана Mилошевића затражено jе од УН да преиспитаjу околности његове смрти, а супруга бившег председника Србиjе и СРJ Mира Mарковић jе из Mоскве поручила да jе Jугославиjа била прва жртва неоколониjализма у Eвропи.

“Слободан jе пружао отпор новом хегемонизму, сачувао независност земље и успео да земља и под санкциjама има боље животне услове него неке земље у окружењу коjе нису имале санкциjе, али jесу имале политичку подршку оних коjи су нам санкциjе увели”, рекла jе Mарковић у фоно поруци емитованоj на скупу „10 година од убиства у Хашком трибуналу“.

Супруга бившег председника Србиjе и СР Jугославиjе jе на академиjи, коjу jе оргнаизовало Удружења Слобода, казала да jе Mилошевић пружао отпор конзервативизму и колониjлизму, и да jе био носилац идеjе економске, политичке и социjалне реоформе краjем осамдесетих година.

“Његова државничка, политичка, морална и лична супериорност у Хагу jе завештање млађим генерациjама, а гласи – отпор насиљу jе света дужност народа и човека, а слобода jе наjвећа вредност народа и човека на свету”, истакла jе она.

Kако каже, Mилошевићеве тековине су териториjална целовитост, државна независност и национална солидарност.

Oна jе рекла да jе Србиjа 2000. године „изгубила слободу и Слободана када га jе марионетска власт послала у Хаг“.

“Aко образовни и храбри људи добиjу битку против конзервативизма и неоколониjализма, пред нама jе време слободе равноправности и просперитета”, рекла jе Mарковић.

„Желим народу живот у независноj земљи и да могу да живе од свог рада“, поручила jе она, додаjући да то данас ниjе лако, пошто светска политка креира животе малих држава.

Председник немачког и потпредседник светског Савеза слободих мислилаца Kлаус Хартман jе рекао да jе Mилошевић био мудар политичар, национални и међународни хероj и изузетна личност.

“Протестуjемо што његова смрт jош ниjе непристрасно истражена и они коjи су за то одговрни не смеjу остати некажњени, а то су исти они коjи су разорили Jугославиjу”, рекао jе Хартман.

Према његовим речима, смрт Mилошевића jе за Tрибунал била jедни излаз из суђења без преседана.

Хартман jе рекао да jе указивано Хашком трибуналу на здравствено стање Mилошевића и да jе више пута Tрибунал одбио да му обезбеди одговараjућу здравствену негу.

Блиски сарадник Mилошевића и бивши премиjер Србиjе Никола Шаиновић jе рекао да ће тек судити време о Mилошевићу и да jе књига историjе jош отворена.

“Истина полако излази на видело. Mилошевић jе човек коjи jе храбро стао на размеђе историjе, а за своjа уверења jе платио наjвишу цену. Његови страни противници су поновили модел опробан на Mилошевићу и направили хаос на три континента”, рекао jе Шаиновић.

„Нека му jе вечна слава“, изjавио jе Шаиновић, након чега су се зачули узвици “Слобо, слободо”.

Генерал Mилош Ђошан jе рекао да jе Mилошевић био визионар и да jе први препознао опасност са Запада, као и да jе српски народ jедини на свету коjи jе свог председника, коjег jе сам изабрао, изручио страном нелегалном суду.

На академиjи су пуштени видео снимци Mилошевићевих говора, на Газиместану 28. jуна на прослави 600 година Kосовске битке, говор 2. октобра 2000. године и други.

У културно-уметничком програму су учествовале и уметнице Ивана Жигон и Mерима Његомир.

Mилошевић jе умро у притворскоj jединици Хашког трибунала за бившу Jугославиjу 11. марта 2006. године.

Mеђународни кривични суд за бившу Jугославиjу у Хагу обjавио jе 27. маjа 1999. године, током НATO бомбардовања СРJ, оптужницу против Mилошевића.

Ухапшен jе 1. априла 2001. а изручен Хашком трибуналу 28. jуна исте године.

Чланак MАРКОВИЋ: Jугославиjа прва жртва неоколониjализма у Eвропи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Д. Карадаревић

Када сам у хотелу „Интерконтинентал“, двијехиљадите године, Љубиши Ристићу указао на грешку његовог укључивања у политички живот Србије, посебно у пројекат ЈУЛ-а, он ми је одговорио: „Не разумеш ти то, Слобо и Мира су дивни, обични људи, нису они оно што многи о њима мисле“. Ристић такође није обичан човјек. Велики позоришни редитељ није ме тада разумио! Био је у праву у једној ствари! Нису ни Слободан Милошевић ни Мира Марковић оно што су људи о њима мислили да су! Најмање су били обични људи, колико год им је годио такав статус. У животу и на филму људи се боре да добију колико је могуће значајније улоге, мало ко жели улогу обичног статисте. Када добију важну улогу, ријетко када је врате. Најмање обичан, од свих које сам упознао, био је Слободан Милошевић. Квалификовано о томе пишем пошто ме је чак и рођена мајка због Слобе питала: „Чији си ти човјек, сине?“

Хипнотички је дјеловао језик Слободана Милошевића који, касније се испоставило, није имао атомску бомбу у џепу да би се супротставио читавом свијету. Али морамо признати – јесте се супротставио, што је било довољно да се мени свиди. Послије дугогодишњег одрастања уз Тита, који је умио да дуго говори и не каже ништа, али  је урадио  много, Слобо је говорио јасно и чисто, само што није урадио много, пошто му стање у свијету, за разлику од Тита, није ишло наруку. Много се промјенио свијет. Пропагандна машинерија Запада је успјела да убиједи већину становништва бивше Југославије да је управо он уништио Југославију. Било је тако без обзира на то што смо знали да је Џорџ Буш старији 1992. изјавио став Стејт департмента да ће САД успоставити дипломатске односе само са оним републикама које изађу из Југославије.

Дакле, шта год је Ристић хтио да изрази правдањем свог уласка у политику, задржавање статуса обичног човјека послије првог јавног наступа постаје неодрживо. Да није тако, како би обичан човјек на мјесту Слободана Милошевића издржао двадесет година на власти. Оно што је Љубиша можда хтио да каже, друга је истина. Немамо честе потврде да политичари, историјске личности, попут Слобе, могу искрено да воле своје жене. Своју дјецу пазе и желе да их обрадују. Јесте Милошевић по повратку из Дејтона махао „тимберленд“ ципелама откривајући бренд којим је хтио да обрадује сина Марка. Ту је Ристић био у праву. Слобо је чинио све то у намјери да изгледа као обичан купац! Није рачунао да се однос обичних људи према политичарима , од смрти Франсоа Митерана, формира на сличан начин као и према ципелама. Чак и када су „тимберлентке“ у питању. Ипак, највећа потврда необичности појаве Слободана Милошевића јесте његова историјска улога у политичкој трговини у којој су Срби у Босни и Херцеговини добили Републику Српску. Мало  коме је било јасно, тада, да је у Дејтону Слободан Милошевић завршио први чин своје историјске мисије! Није то знао ни његов, тада љути политички противник – Милорад Додик. Да ли је у то вријеме политичком трговином Милошевић изгубио Крајину и негдје знао да ће га протокол моћних увући у рат на Косову, није познато потписику ових редова! Казаће нам историја. Колико грешака је било на његовом путу, мени је мање важно од истине да су продуценти  трагедије, за коју је окривљен он, били исти они који су претходно направили револуцију у Румунији, касније развалили Ирак, уништили Либију, Украјину, рашчовечили Сирију…

Оно што наводи на фаталну грешку по савим необичну судбину Слободана Милошевића, јесте пристанак на губитак Крајине. Тиме је он изгубио живи зид који је могао неколико година касније да стане између њега и оних који су га ухапсили и одвели у Хаг. Тако би не само била избјегнута психодрама у којој је његова кћер витлала пиштољем чекајући Чедомира Јовановића, који доказује ону малу теорију о ципелама и политичарима, него и двориште испред његове куће у Толстојевој не би било празно. Нигдје није било нити једног од Срба који су га на Газиместану слушали као пророка. Срби знају да буду најбољи чувари границе Европе, а то је знала и Марија Терезија када их је поставила да је чувају од Турака! Данас не може да се не примјети како је рута којом је око 200.000 Срба из Крајине бјежало у Београд од Хрватске војске и чинило најдужу и највећу колону жртава етничког чишчења рата деведесетих – један од путева којима избјеглице из Турске надиру у Европу. Није тада, мислим, Милошевић и нико од нас могао ни сањати да ће једну замјенити друга колона, као што није знао да ће се непослушност Западу преломити преко његових леђа и да ће „тимберленд“ ципеле, колико год су солидно направљене, изаћи из моде. Његово хапшење је у свјетским размјерама означило крај сна о сувереној држави.

Историјске личности потврду своје улоге која престаје да буде обична доживе тек када уђу у трагичну фазу. Тако је од античке Грчке. Све до тријумфалног свједочења у Хагу, Слободан Милошевић је био условно историјска личност. Из Хага је, користећи свој језик и говорећи позитивне историјске истине, успио чак да преобрати неке од окорјелих противника у Београду, само што је за њега било најважније да задиви, поново очара, своју жену Мирјану. Сасвим необичан човјек.

Чланак КУСТУРИЦА О МИЛОШЕВИЋУ: Био је све само не обичан човек се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Навршава се десет година од смрти бившег предсједника Србије и Југославије, хашког оптуженика Слободана Милошевића.

Обилазак гроба на десету годишњицу смрти медијима су најавили Покрет социјалиста на челу са лидером странке Александром Вулином и лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ.

Милошевић је умро од инфаркта у притвору Трибунала у Хагу, током суђења за ратне злочине и злочине против човјечности.

Пошто градске и државне власти нису дале дозволу да се Милошевић сахрани у Београду уз државне почасти, сахрањен је у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

Послије вишечасовног опроштаја и говора у Београду и Пожаревцу, сахрана је обављена у сумрак. Сахрани која је протекла без вјерског обреда, није присуствовао нико од чланова најуже породице, јер, како су навели, нису добили довољне гаранције за своју безбједност.

Милошевићева супруга Мирјана Марковић напустила је земљу 23. фебруара 2003. године, а син Марко је отишао одмах пошто је Милошевић 5. октобра 2000. године био принуђен да призна пораз на изборима за предсједника СР Југославије. Обоје живе у Русији, а кћерка Марија у Црној Гори.

Сахрани су присуствовали највиши функционери СПС-а, изузев потоњег председника социјалиста Ивице Дачића, као и тадашњи замјеник председника СРС-а Томислав Николић, предсједник руске Комунистичке партије Генадиј Зјуганов, посланик Думе Сергеј Бабурин и генерал Леонид Ивашов, као и бивши амерички државни тужилац Ремзи Кларк.

Камен-међаш Милошевићеве каријере од којег је почела његова, више од деценије дуга владавина, јесте говор 28. јуна 1989. на Газиместану, на прослави 600 година Косовске битке којој је присуствовало око милион људи.

Убрзо је услиједио распад СФРЈ, прво кратки словеначки рат, па два разорна у Хрватској и БиХ, и на крају сукоб на Косову и НАТО бомбардовање СР Југославије.

Био је лидер Социјалистичке партије Србије, два пута предсједник Србије, а потом предсједник СР Југославије.

Десетогодишња аутократска владавина Слободана Милошевића завршена је 2000. године побједом кандидата удружене Демократске опозиције Србије Војислава Коштунице на изборима за председника СРЈ.

Ухапшен је 1. априла 2001. због злоупотребе службеног положаја, непуних шест мјесеци пошто је окончана његова владавина.

На основу Уредбе Владе Србије, Милошевић је Трибуналу изручен 28. јуна 2001. године, тачно 12 година послије говора на Газиместану.

Суђење Милошевићу у Хагу почело је 12. фебруара 2002. године. Хашки процес против Милошевића, прекидан више пута због његовог лошег здравственог стања, трајао је четири године, а окончан је његовом смрћу у 64. години.

Чланак УМРО ЈЕ У ЋЕЛИЈИ ХАШКОГ КАЗАМАТА: Десетогодишњица смрти Слободана Милошевића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Оцена Милошевићеве хашке правде намеће питање каква је била српска правда.

Хашка је полазила од става да су злочини који су почињени у име српског народа толико велики да Милошевићева кривица надилази оквире судске правде. Хтели су да његову индивидуалну кривичну одговорност радикално прошире и да је изједначе са одговорношћу државе. Покушали су да у једној судници разреше сва спорна питања рата у бившој Југославији: политичка, морална, правна, историјска…

Због те мегаломаније најскупља институција међународног кривичног права у историји поништила је бројна међународно гарантована права, почев од фер суђења у разумном року, адекватне припреме одбране и лекарске неге, претпоставке невиности и других.

Но, таква хашка правда била је у чврстом загрљају са српском правдом.

И власници правде у Србији ускраћивали су Слободану Милошевићу оно што му је као грађанину и бившем председнику припадало.

Изручен је на Видовдан 2001, на основу неуставне одлуке Владе Србије. Поступак за изручење покренут је на основу уредбе савезне владе која је такође проглашена неуставном. Уставни суд забранио је изручење на основу савезне уредбе оног истог дана кад је изручен.

Из притвора га је извео управник затвора, без сагласности председника суда, истражног судије, супротно ЗКП-у, Уставу Србије и Југославије, само на основу дописа помоћника министра правде. Изручен је без одлуке суда и без права на жалбу, без окончаног поступка екстрадиције. На хелидрому на Бањици службеник Трибунала испред хеликоптера му је саопштио да га лишава слободе у Србији на основу налога из Хага.

Српска правда Милошевићу је првих година хашке правде ускраћивала бројна документа значајна за одбрану, да би их истовремено прослеђивала Тужилаштву. Јавно и тајно подстицала је разне сведоке да дају лажне изјаве. Толерисала је да управник Драгиша Блануша објављује његове поверљиве фотографије и садржај његових разговора током београдског притвора.

Није му дато ни право на председничку пензију. Није добио ни гаранције државе за пуштање из Трибунала и одлазак на лечење. Нису му дали ни право на сахрану са државничким почастима.

Скоро сваки предмет који је водио Слободан Милошевић пред српским судовима застарео је.

Готово 15 година српска правда остала је доследна свом загрљају са хашком правдом.

Српско тужилаштво одбацило је нашу кривичну пријаву из 2001, као да неовлашћено фотографисати притвореника Милошевића, неовлашћено објавити његове слике из притвора и штампати поверљиве разговоре Милошевића са адвокатима и супругом није кривично дело. Милошевићеви адвокати преузели су од тужилаштва кривично гоњење управника Блануше и истрага је вођена до 2005. Као Милошевићев адвокат, подигао сам оптужницу 2005. године. Суд је од тада заказао 13 претреса, а до краја 2015. одржан је само један.

Изговори су били невероватни. Пуномоћје које ми је Слободан Милошевић дао суд је проверавао и 2002. и 2005. године, и оба пута га прихватио као правно ваљано, да би у октобру 2015. Виши суд у Београду одлучио да исту ствар проверава и трећи пут. Одредили су вештачење потписа мртвог Милошевића, чега се нису сетили док је био жив.

Рочишта нису одржавана све док судски графолог није потврдио да су Милошевићева пуномоћја аутентична. Из предмета Милошевић мистериозно су нестајали докази, Бланушина књига, неколико службених белешки, доношене су разне незаконите и нетипичне одлуке, од тога да је поступак неосновано обустављан па затим настављан, до неоснованог утврђивања застарелости.

„Био сам први адвокат којег је Милошевић позвао да дође у Хаг, провео сам с њим готово пет сати пре његовог првог појављивања у судници, последњи сам адвокат који га је видео живог и вероватно једини Србин који га је видео мртвог на кревету његове ћелије.“

У разговорима с Милошевићем у Хагу предочавао сам му да у Србији његов процес не би био јавно преношен, да не би било једнакости страна у поступку, да би право на адекватну лекарску негу било вулгаризовано и компромитовано, да ни у Србији не пуштају све на лечење у иностранство, да српска правда не би дозволила да Милошевић доказује да је био оптужен за протеривања само на оним деловима Косова на којима су била масовна бомбардовања НАТО-а, да му не би дали да испитује Веслија Кларка, да не би дозволили да покажемо документ о прислушкиваним разговорима између пилота НАТО-а и базе у Авијану који потврђују да су НАТО и ОВК заједно деловали на терену, да би за њега важила претпоставка кривице уместио невиности, и још на много тога што краси српску правду кад је у заједничком подухвату врше дневна политика и лидери правосудне несамосталности.

У допуњавању хашке и српске правде постојала је сагласност да Милошевићу треба ускратити права и у Србији и у Хагу.

Владао је политички став да је дистанцирање од прошлости, и од Милошевића, у нашем националном интересу. Али нико нема право да због свог политичког става крши принцип једнаке доступности правде свима.

Сплетом околности био сам први адвокат којег је Милошевић позвао да дође у Хаг. Провео сам с њим готово пет сати пре његовог првог појављивања у хашкој судници, последњи сам адвокат који га је видео живог и вероватно једини Србин који га је видео мртвог на кревету његове ћелије.

После његове смрти, власти у Холандији понудиле су ми да Милошевићева породица, без обзира на потернице, дође у Хаг и да буду уз мртвог Милошевића колико желе.

А српска правда, уз разне правне изговоре, ускратила је његовој породици и да га виде мртвог и да присуствују сахрани.

Чланак ЗДЕНКО ТОМАНОВИЋ: О хашкој неправди знамо све. А о српској? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг, З. Жестић

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да је улога Слободана Милошевића и Србије била позитивна када је ријеч о судбини српског народа и стварању Републике Српске.

„Са ове временске дистанце морам веома јасно да кажем да је, са историјске стране гледано, када бих елиминисао сва неслагања које смо имали, улога Слободана Милошевића и Србије са становишта Срба у Републици Српској била веома позитивна“, рекао је Додик.

Додик је за „Политику“, која се у данашњем издању бавила политичком заоставштином Милошевића, истакао да је оно што је постигнуто у Дејтону, са становшта позиције Републике Српске, велика ствар.

„Чак и многи, годинама укључени у реализацију Дејтонског споразума, не би успјели да постигну оно што је постигнуто под вођством тадашњег преговарачког тима, који је предводио Слободан Милошевић у самом Дејтону“, навео је Додик.

Он је истакао да је сачувана Република Српска, а да је Милошевић својим потписом ставио Србију да буде гарант Дејтона који чува опстанак Републике Српске.

„Не можемо заборавити ту позитивну улогу, коју је имао Слободан Милошевић, када је у питању судбина српског народа и стварање Републике Српске. Дејтон је нама у Републици Српској дао могућност да градимо своју стабилност и субјективитет који, упркос перманентном притиску свих ових година, досљедно бранимо“, рекао је Додик.

Чланак ДОДИК: За Србе у Српској улога Милошевића и Србије била позитивна се појављује прво на ИСКРА.