Енглезима је изгледа добродошло терористичко убиство руског амбасадора у Турској. Терориста је нико други, замислите, до отелотворени Гаврило Принцип. То се изговара у име народа који је побио милионе других народа по свету ради отимачине и пљачке. Народ који је опљачкао од златне кашике за кафу до дијаманата који се краси њихова краљица, синоним за колонијализам и пљачку. То су потомци људи који су убијали за амфору уља, вина, зачимна или комад злата.

Ко има колонијалну свет не може имати другачију свест о другом човеку, о својем ближњем.

Све исто је, ближи или даљи, када треба да се опљачка и претвори у роба, може и робу. Јагма за богатством нема ни душу ни срце.

Да подсетим данашњи колонијални ум шта је о њему писао Монтењ у 16. веку: „Осим оружја, наша је главна снага лежала у нашем НЕПОШТЕЊУ, нашој ЛИЦЕМЕРНОСТИ… Ко је икада ставио тако високо вредност трговине и лихварења.“

Монтењ је ово, рекосмо писао у 16. веку. Данас тече двадесет први и ове речи звуче трагично, како да су изговорене јуче.

Мало даље каже: „…. католици и протестанти су иста багра, да је тешко веровати да имају различита мишљења“.

Но вратимо се опет Гаврилу Принципу. Као да Запад бира свечеве, на Никољдан, бизарно, примитивно, огавно, упоредише левичара и борца за слободу, против колинијалног и полуфеудалног система, са атентатором на руског амбасадора.

Надали су се, а то значи да су они припремили атентат, да ће Путин одмах, без размишљања послати ракете на Турску,

Из овога се види да још не знају или не желе, ко је Владимир Владимирович Путин.

Путин не жели да буде роб.

Данас, свакоме иоле свесном изгледају као јадови.

Морам овде да цитирам једног Француза. Ла Боезис каже: “ А човек по природи није роб, он то постаје присилом, а остаје из навике коју одржава читав систем превара, а нарочито религија“.

Сведоци смо, да у колонијални ум никада није био овако пробуђен и увек спреман за борбу као у задњих пола века. То је незамисливо и невероватно колико је извршено пучева, државних удара, обојених револуција, арапских прољећа. Атомских удара и војних интервнеција било је безброј.

Колонијални ум не трпи борбу за слободу, слободну и независну земљу, а крвнички мрзе слободарски дух свих народа, посебно Срба и Руса.

Напади на Гаврила Принципа нису усмерени само од политичара већ и од историчара. Како и не би кад је Гаврило дигао први руку на колонизатора и окупатора. Уосталом, шта је Фердинанд тражио у Сарајеву, осим метка. Тражио је ђавола и нашао га је. Господо, колонијалног ума, упамтите да Принцип није само српски национални херој, он је и чешки и пољски. Свих Словена и оних народа коме је слобода најпреча ствар. Једино Хрвати желе да су робови.

Принцип није хтео да буде роб.

Ганди није хтео да буде роб.

Кастро није хтео да буде роб.

Само данашњи Новоцрногорци желе да буду робови.

На примеру Срба и Кубанаца може да се види колико је јак слободарски ген, колико кошта и колико се цени слобода.

Кастро је у срцу велике Америке извојевао величанствену слободу и одржао је.

Србу су бацили на колена Турску и Аустрију. Херојски су устали против Хитлерове Немачке, најјаче ратне машинерије.

Ако смо у нечему истрајни и први међу народима то је борба за слободу. Увек се сетим, кад је реч о слободи, а Његошево дело је „борба непрестана“ за слободу, његових светих стихова:

„Вук на овцу своје право има,
Ка тиранин на слаба човека,
али иде гром из ведра неба за издајника и за слуге,
Ал тирјанству стати ногом за врат
Девести га познанију права,
То је људска дужност најсветија.

Господо колонијалног ума и свести, добро би било да се мало вратите Шекспиру, да улијете мало свеже воде у ту вашу бару.

На крају, једино са ким Гаврила можете да упарите је ваш миљеник, Владимир Путин. Додуше, Путин је жив и још није запуцао. Зато бјежите од његових граница што даље.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИЋ: Колонијална свест се појављује прво на ИСКРА.

Већ поодавно, чак у Његошевом добу почело се радити на томе, да наш народ нема историју, да она што се назива тобоже историја и није нека историја, и најбоље је заборавити. На томе се ради пуних 200 година. Треба да заборавимо мит за који многи поштени и мисаони Европљани кажу. „Не можемо рећи да је бољи од Грчког мита али сигурно је на истом нивоу“. На то нас терају невољалcтвом у миру и, бомбама у рату. Њихово Зло препоручује нама Добро. Где то има? Само у неваљалој Европи.

Додуше, у нашем народу има послушника од Вука Бранковића до данашњих Вукова послушника, којима и те како сметају Обилић, Принцип, 27. март и 1939. Али на крају сви ти послушници као сунђер сажму се у једног Вука. Каква би била празнина у нашој историји да нема Вука!?

Данас када је Зло завладало читавим човековим бићем, и унакрст цивилизацијом, када се у међународним размерама једино постиже и нуди Зло, ми славимо 200 година, Онога, који је читавим својим бићем израстао на великом српском епосу и уложио га на указивању Зла и позивању европских народа, да се заједнички супротставе Злу, које је било вековима легло и које се било угњездило и пустило корене под прозоре европских народа.

Данас славимо Онога који је био окован тешким гвожђем и Онога из којег Он потиче, Онога славимо који беше окован петовековним синџирима Зла. Данас славимо Онога који пре 100 година пуцњевима у Сарајеву отвори пут у Слободу, српскоме народу и свим словенским народима.

Но, колико год ми славили и указивали Европи, на значај и значење наших подухвата – они су и те како и европски подухвати, нас та Европа нити жели нити хоће да нас разуме и схвати као део породице европских народа, неће да схвати и разумије Велику Русију са њеним културним и научним потенцијалом која чини пандан Европи, ако у лепоти идеала и вери у Христа можда и предњачи.

Ко јасно гледа, Зло се у Европи скрива дубље него што су многи уочили почев од Ничеа, преко Кафке до Томаса Мана. Ерупција европских Зала десила се 14. г. 1941. и 1999. а да ни филозофи ни писци нису предосетили снажне ерупције. Али Зло се чује веома дубоко, несагледиво и у европско – америчком  човеку пред којим се дуже коса на глави.

Но, вратимо се Ономе који рано спозна да постојi Онај Један, који каже: „И освета је моја и ја ћу судити“.

Само пред тим Једним је застао Горостас са Ловћена, рано увидевши да држи вагу Овога и Онога света и да једини зна, да мери тајне светове као човекову судбину. Зато је Он рано уочио грешке Европе која беше као и данас крајњи судија.

Још од најраније младости драги учитељ Сима Милутиновић, ставља га пред мукама које од памтивека муче човечанство, пред мукама на које ни Учитељ није имао одговоре: о Слободи, о Оном од којег долазе муке. О Посрнулом Анђелу или о Злу, најтежем земаљско-небеском питању, питању о Богу.

Његош на европски брежуљак износи јединствену и оригиналну Мисао о Слободи, али мисао по значењу свеопшту и идеалну, износи је пред Европом која је неће разумети, као ни што је данас не разуме, јер је у њој утуљена вечита ватра античке мисли.

Он је у најмучнијем тренутку, а и најодлучнијем, за свој народ тражио решење, идући висоравнима Ловћена трагао и ишао за висовима античке мисли и дочекивао Луче, дако му дошапну нешто о Богу. Пењући се уз висове Његош је још тада видео да је Европа заборавила да треба Љубити ближњега свога као себе самога.

То могу само народи који су слободни у добру и народи који су добри у борби за слободу. Могу једино народи који имају душу и у њој пространства божија, Бога и његов престо.

Његош је пре Достојевског ставио Слободу у средиште својих схватања и својих дела. О појави, улози и судбини човековој на земљи и горе на небу, пре  Достојевског, Његош разматра у својим величанственим спевовима.

„Тема о човеку и његовој судбини за Достојевског јесте пре свега – о слободи… да је слобода језгро свега стваралаштва Достојевског, и да је ту кључ за разумевање његова схватања света“, каже Берђајев.

До слободе се долази истином и правдом пева Његош и тврди да су Онога кључеви за све у гробу.

Већ се у Горском вијенцу, у лику игумана Стефана, огледа моћна, најдубља и божански чиста српска мисао, јер је Горски вијенац средишњи еп а уоквирују га Луча Микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали.

Са три Његошева епа, могли смо безбожничкој Европи да дамо одговоре на она питања, која је у својој економској журби и похлепи за богатством, већ понад век одбацила. Његош се увек враћа и подсећа на човекољубље као његови велики предходници Данте, Шекспир и Гете од којих је учио у научио наук достојан учитеља.

Са голог Ловћенског крша он је и тада посматрао заједно са учитељем, видео и спознао да је Европа безбожничка и нечовекољубива. Отуда је и заискрио његов вапај за слободом.

Знам, да неки савремени европејци, на свако упоређивање Његоша са великим предходницима дочекују са поквареним смешком, који је њихов знак преувеличавања на националних врхова. Зато Његошеву клицу налазимо у митским тајанственостима српске епске поезије и у здравом народном духу који је на тајанствен начин скупљао невиђену енергију у петовековном мраку којим је био окован спрски народ. Из те енергије у виду једне луче синуо је песник епских мисли.

Да подсетим, да је Вук једанпут, бацивши пред Европом бљештаву српски поезију, успео да их заслепи и затвори уста. Од Вука чинили смо и нисмо чинили?

Ја ћу овде да поставим једно питање: да ли је Његошев Еп класично књижевно дело, и ако јесте у којим размерама? Наравно, мој песнички позив није спреман на овакво тешко питање да да исцрпан одговор. Позивам класичне ствараоце критике да се озбиљније позабаве овим питањем.

Но, по Елиотовим критеријумима или мерилима, уочљиве су назнаке које га приближавају класичном књижевном делу. Његошев Еп, као и Божанствена комедија, онемогућава стварање дела сличне или исте врсте. Ово је једна од надмоћи великог књижевног дела: непоновљивост. Даље, имамо да је Његош исцрпео један део, најбогатији део народног језика, као што је на то указао Радмило Маројевић у свом тумачењу Горског вијенца.

Да се не бих упустио у кучке хвале и кучка филозофирања, дозволите да на овом месту цитирам Елиота: „Према томе долазимо до закључка да савршено класично дело мора бити оно дело у коме ће латентно егзистирати, ако и не буде у потпуности откривен, читав гениј једног народа; и да се оно једино може јавити на језику у коме читав његов геније може бити истовремено присутан“. Даље каже: „Оно ће то представљати на најбољи могући начин и у исти мах наићи на најшири одјек: у народу коме припада наићи ће на одјек свих класа и људи свих положаја“.

Најбоља потврда свега овога су наше Народне пјесме, казиване усмено с колена на колено, као и до недавно, кад је знатна већина Срба и Црногораца Горски вијенац знала напамет.

Упустити се у пловидбу Његошевим делом, значило би пловити до краја времена. Јер Његош није филозоф, из разлога што филозофи доживе дубоку старост. Његош еј песник великих мисли као што су Пушкин, Гете, Шекспир и Данте. У прилог овога навешћу делове из писма Лудвигу Аугусту Франклу, Цетиње 12. октобра 1851. године, петнаестак дана пре смрти.

– Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна.

– Ах, дивна поезија, искра тајинствена; ја никад нијесам могао разабрати али је она искра бесмртног огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег.

– Поета је клик смртнога нашег бријега, поета је глас вопајућег у пустињи он сања о бесмертију, довикује га и за њим се топи.  

– Човјеку је готово кад му дође, слатко плакати као пјевати.

– Ја овако нашу песну разумијем.

На крају, започети пловидбу по његовом делу, морамо из његовог времена ако хоћемо да пловимо до краја времена. А ако пловидбу започнемо из овог, нашег надасве мрачног, инквизиторског и Зла пуног времена, наш ће се чамац разбити на почетку пловидбе о „бурну брежину“.

Његош и српски народ, као епски пријатељи Слободе, узалуд су упирали погледе у суморни западњачки дух. Наши данашњи погледи су затупљени и заслепљени савременим и препреденим западњачким духом. Изгнан у овај сурови и сиви крш, изгнаник Његош није се жалио да му недостаје талента, на немаштину и како преживети у њој, него се бездушној Европи жалио на пропаст Слободе. „Голгота је свуда где један велики дух исказује своје мисли“, а Његош је дубоко био свестан своје вере и постојања Бога.

11, 12. и 13. септембар 2013.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИЋ: Његош и српски народ, као епски пријатељи Слободе, узалуд су упирали погледе у суморни западњачки дух се појављује прво на ИСКРА.

Давно сам водио полемику са пријатељима пјесницима и писцима којима су у срцу биле Америка и њена демократија као и остале „демократске “ земље Запада. Ја сам, како онда тако и данас, говорио да је све тамо једна велика превара. Они су стално понављали: „Комуњаро, сад ће моја (наша) Америка да покаже Југославији и СССР-у шта значи демократија. Неће вас више бити“.

Данас смо, ја и они још увијек живи и видимо шта нам је донијела њихова демократија. Док сам ја навијао на свим такмичењима за Русе и спортисте из Југославије они су срамно били против. Сјећам се како у су шаху навијали за Корчноја, Каспарова, Фишера а против Спаског, Карпова, Таља, Петросјана и осталих. Овако је било у свим спортовима.

Но вратимо се данашњици.

Вјероватно би се и Хитлер застидио шта су данашњи фашисти урадили руским спортистима. Неки унутрашњи осјећај ме тјера да напишем да ово не би Хитлер урадио. Можда им не би честитао медаље. А ко зна! Сигурно им не би забранио да наступе на олимпијади.

Сада сам више него икада убијеђен да на Западу теку двије упоредне филозофије које се смјењују: Грчка или филозофија о човјеку, и фашистичка или филозофија против човјека. Кад ослаби прва кормило преузма друга (као десетине пута до данас), остављајући трагично-крваве записе у историји цивилизације.

Од деведесетих видимо да је на челу западне цивлизације избила фашистичка филозофија са огранцима расизма и колонијализма. Не мора се залазити дубље у ту филозофију да би се ово видјело јасно. Али такав је капитализам. У његовом систему на вјеки вјеков уграђен је такав чип. Неморал! Из њега произилазе све недаће данашњег човјечанства. Нећу да понављам катастрофе које је изазвао и урадио капитализам у последњих тридесет година. Свједоци смо свих крвавих догађаја.

Са филозофијом фашизма знамо да је сваки разговор узалудан. Његови филозофи су издигнути изнад свега у данашњој премореној цивилизацији, и они не слушају никога до сами себе.

Ако је разговор немоћан и празан морају се показати зуби. Једна антицивилизацијска филозофија је толико пута била узалудна, понижена и побијеђена кроз историју. Изгледа, на њихову жалост, да ништа нису научили.

Господо демократски филозофи фашизма, није давно било када су Велики Стаљин и Русија заврнули шију фашизму у Европи. Ако то нисте задржали у сјећању боље би било да га повратитте. Не срљајте! Владимир Путин или филозофија морала, је много спремнији од Стаљина да опет некоме заврне шију. Видим да ничим изазвани намјештате своје масне вратове. Будите задовољни ако вас ухвати само у јарам и избјегнете његове џудо захвате.

Није ме зачудило што се преполовили руске спортисте, и они су вам у комбинацији. Ни то што сте забранитили најбољима, онима који би освојили златне медаље. Зачудиће ме када жена која освоји злато у скоку с мотком прими ту медаљу. Да ли зна да ће бити понижена? Да су је свјесно понизили филозофи фашизма? Они су из охолости и немоћи забранили Ишинбајевој да се такмичи. Срамота. Али они не знају да се застиде. Зато уз примање златне медаље несрећна спортистикиња примиће и срамно понижење које ће морати да окачи о врат са медаљом.

Пре сте се залећели када сте ударили фашизмом по руским спортистима. Руски спортисти су то доживјели као ваш напад на Русију. Они су свјесни да Русија и Путин нису криви. Русија и Путин су им омогућили да стасају за Олимпијаде и Свјетска првенства.

О онима који су издали Русију нећу ни ријечи. Сама ријеч ИЗДАЈА каже све о себи.

Зар нисте свјесни, филозофи фашизма, да нисте понизили руске спортисте, руски народ и Владимира Путина? Понизили сте до крајњих граница понижења сами себе. И не стидите се. Испод тог плашта тешко ћете се извући.

На крају, мој вам је савјет да држите даље вратове од руских граница. Тако искуство са њима учи. Може се десити да преживите. Уосталом, како хоћете.

Русија никада више неће ратовати на својој територији.

Отворите очи док сте на вријеме.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИЋ: Фашизмом по руским спортистима се појављује прво на ИСКРА.

На почетку одмах да кажем, да ни један филозоф, од Маркса до данас није успио реално да сагледа тренутак цивилизације – њено вријеме као што је то урадио, и још ради политички – егзистенцијални мислилац Владимир Владимирович Путин.

Правилно је одредио координате Титаника наше цивилизације и на СОС у право вријеме притекао да га спасава. Кормирал, Сједињене Државе, без компаса и других помагала, које су замијениле оружјем тј. силом помијешале су да Титаник усмјеравају својим путањама и лукама.

Глобализацијска магла, за коју они још говоре да је то добра магла, и да је треба продавати свијету, застала је, и вир немоћи се окреће у мјесту. Притекао је Путин и фактички преотео кормилар Титаника и усмјерио га ка слободној пловидби и слободној цивилизацији.

Западни кормилари хтјели су да поново колонизују свијет и да над њим истакну заставу доминације. Тај чин за сада је спријечио Путин.

Величина једног човјека огледа се у томе како он решава проблеме и како им прилази. Премишљање и изналажење правог пута у уочавању и решавању проблема углавном су својствени филозофима, мислиоцима и књижевницима.

До Путинове појаве Америка подржавана од НАТО држава углавном је покушавала да нешто ријеши силом и само силом. Таква рјешавања видимо до чега је довела цивилизација. Не само да није ријешен проблем већ се од једнога израдило више значајнијих проблема. Зато Америка и НАТО грцају у проблемима.

Државник Путин проблеме рјешава умијећем. Америка му је на тацни принијела Апхазију и Осетију а мало касније вратила му је и одузети Крим. Мислим да је Крим један од највећих мирнодопских изгубљених битки Америке коју не може још да прежали.

У случају Сирије је нешто друго. Америка је ту нагомилала огромне проблеме мислећи да ће други да заврше посао умјесто нас. Да ће други свргнути Асада и да ће она већ доћи на готово.

У право вријеме на сцену ступа Путин. Упушта се у сиријски хаос и полако га рјешава. Америка и НАТО немају чак ни минималног успјеха у ометању. Круже око Сирије као киша око Крагујевца. Сада покушавају да нађу копчу да уђу у решавање сиријског проблема са Русијом. Путин каже хвала, можемо и сами.

Но, вратимо се Путину и загонетки његове личности. Како он одгонетне, и прекида западну пропаганду говорећи им шта заправо треба да раде. Дошао сам до мјеста гдје се морал супротставио неморалу. Да бих био јаснији: капитализам је по својој суштини један велики неморал који је ради својих интереса у стању да сруши све цивилизацијске морале. Маркс, као велики филозоф, управо се супротставио капиталистичком неморалу. Тај сукоб и данас траје.

Док Путин избија из народа са филозофијом слободе, западни политичар заступа уски круг богатих са истакнутијом заставом неморала. Гушење свих слобода и суверености широм свијета у име гомилања богатства. Појавио се Путин који чврсто стоји на руском тлу и каже: станите, доста је било.

Зар није жалосно кад видимо колико су немоћни представници неморалног капитализма у сусрету са руским моралом – моралом Путина.

Путинова врлина је у томе што не чека шта ће Запад да му урадио и каже већ је приволио запад на свој наук. Учи Запад шта треба да ради. Тако је од Старе Грчке филозофије: морал подучава неморал.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИЋ: Владимир Путин и филозофија морала се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИН4С

Ако је тачно да је Америка срушила Дилму Русеф, што не би било изненађење, је добар знак да се покрене расправа у УН-у или на Савјету безбједности о нормалности или психичком здрављу Бијеле куће и Пентагона. Ако ништа друго, да им се скрене пажња (ако се има коме) да иду путем без повратка а да за собом воде свијет. Да ли су свјесни да земаљску куглу воде ка атомској црној рупи. Морају добро и озбиљно да се упозоре, јер смо свједоци да све кризе на земљиној лопти иницирају и изазивају оне горе поменуте зле куће.

Узимимо први децениј овог вијека па погледајмо шта су урадиле Сједињене државе. НИШТА. И резултат је катастрофалан. Све срушено и уништено, расељено. Управо то је најгори чинилац, имиграција гладног, голог, пониженог и пострадалог углавном арапског народа. Чиме је тај народ то заслужио? Циљ је јасан. Да се заспосједну главна изворишта нафте и гаса у расељеним земљама Сирији, Ливији, Ираку итд.

Но свијет је имају велику срећу што се уздигла једна Кина до велесиле која никада није ратовала и напала неку другу државу. Зар не види Америка да је све мање наде за уништење једног дана Кине. Америка нема такву силу да спута Кину у својим границама и да је уништи.

А Велика Русија!

Она је број један и гарант број један- питање свих питања. Она се издигла из пепела и обновила да спаси човјечанство. Ако Американци то не виде нико им није крив. Не дај Боже, да им Русија отвори очи. И она никада није напала друге државе из колонијалних разлога.

Узалуд Америка стеже обруч око Русије. Раде то доста отворено и покварено, а богами и невјешто. Познато је ако се престегну обручи на винским чабровима да долази до пуцања обруча. Они који стежу страдају први. Од пуцања обруча око Русије прво ће страдати Америка. Живи били па видјели. Ипак не дај Боже, да до тога дође. Вара се Америка да ће страдати само Руминија, Бугарска, Пољска, Турска и Западна Европа а да она прође без последица. Не би било фер и коректно.

Зато, сам Бог је уздигао Русију на челу са ПУТИНОМ. Пророк Достојевски рече прекјуче како ће Православна Русија спасити свијет тако што ће засијати над народима. Достојевском се мора вјеровати.

Зато некакво отрежњење за Америку мора да се изнађе. Било то двије-три атомске пилуле на неки аветни ракетни штит ии шака озбиљних рјечи које ће примити к знању њен оштећени мозак. Америко, покажу ту своју мирољубиву изузетност а не ратничку.

За сада, њена изузетност се огледала и огледа у рушењу и колонизовању држава и уништењу народа који имају богатство а немају атомску бомбу.

Једини лијек за отрежњење и враћање Америке у своје границе може једино да им препише Владимир Владимирович Путин. Он је доктор од свих Болести.

На крају, не дај Боже, да ја желим пропаст Америке. Али неискрен бих био кад не пожелим да на Бијелу кућу и Пентагон падне онолико тона бомби колико су они бацили на јадне Србију и Црну гору. Не замјерите на овим ријечима јер мо смо народ који навјише од свега цијени СЛОБОДУ.

Убијеђен сам да ће на крају вратити и завладати демократски и слободарски дух Америком и свијетом са којима се они поносе.

Господине Обама, вјерујте да је Америка постала симбол мржње у свијету.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИЋ: Америку под старатељство се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Живимо у доба глобализације кад се чине сви покушаји, свим доступним средствима, војним поготово, да се уништи свако јединство, све што је јединствено и да се постигне хегемонија над целом планетом, над цивилизацијом. Ми Срби, доживели смо то што смо доживели управо бранећи то јединство, прво, територије, друго народа и треће, нама најважније а њима ефемерно, покушали смо да сачувамо дух српског народа, који је једино одолео пред различитим и окрутним освајачима: преко Римљана, па преко окрутног и крвавог полумесеца пуних петсто година, до покушаја у ХХ веку Аустроугарске, касније Немачке и на крају века Америке да разоре тај наш велики Дух. Значи, нашли смо се на путу неисторијског процеса, јер овај је процес као што видимо насилан, чији је једини циљ ликвидација где је год то могуће.

Невиђено лицемерје исказано је од стране Буша и гласи: подржава се демократска, проевропска, проатланска Србија и обећава се огромна помоћ, а други део истог исказа гласи – Косово мора да буде независно или лепше казано Србији се мора откинути једна нога. Но, нит лицемерја лебдела је кроз целу историју изнад глава српскога народа па ова америчка нас и не чуди.

Да је мит вечан, неуништив и да је свевремен сведочи данас као никада српски Мит о Косову, који се ево, почетком ХХI века раширио и прочуо широм земљиног шара. Нису Косово и Метохија пуста поља или пешчана пустиња, они су митска поља на којима је израстао наш велики мит.

Шта би било са грчком културом, европском и светском баштином када би им данас одузеле и уништиле рецимо Мит о Сизифу, остао би нам осакаћен јединствени дух цивилизације. За српски народ отимање Косова значило би то исто, уништење јединства, можда горе и теже, ми немамо толико митова као Стара Грчка. Онај који нема своје митове не може да хаје за туђе.

Зар Косовски мит, манастири и цркве, у њима фреске и иконе, средњовековно српско сликарство, епске песме, српски епос којег велики енглески критичар Баура ставља у исту раван са Хомеровим епом, нису део јединственог европског духа, или је та иста Европа заборавила на античку светлост и сада бауља са илузијама о савременом Римском царству, простору без духа и душе.

Европа, односно Европска Унија не може ни саму себе да препозна, а ми захтевамо да се одреди и уочи косовске светионике уметности који светле вековима правдом и вером античком духу Европе а сада угашеном. Сада се опет неко сетио да мало притули светла која подједнако светле и Истоку и Западу, можда су преблештава за свевидеће и кратковидо америчко-европско око, можда подсећају као паклени сан да се врате лепоти и снази духовности а да баце у страну снагу оружја и мисао о колонијализму.

Шиптари заборављају а и не знају да су кроз историју све окупације биле понекад и дуге, ефикасне и на крају неуспеле, заборављају да је то српско, а шта је најглавније Србија им је много ближа од Америке, па нит која их сада спаја лако се може прекинути а тада ће остати на цедилу.

Косово и Метохија јесте питање о постојању Српског народа и његовом опстанку на вековном балканском огњишту, између Инквизиције и угашеног полумесеца с једне стране, и у новије време Зла умотаног у глобализам који се шири из Америке као Добро.

Косово и Метохија – то је Храм српског Духа који је гори за освајаче од сваког модерног оружја јер нема те ракете која неће бити уништена пред митом Мајке Југовића. Вечан је само Мит о Косову који почива на великом српском Духу.

Кроз векове урањали смо безброј пута насилно, применом силе у таму историје и у лавиринт времена, прекривали нас дебелим плаштевима онедуховљења, обезбожења, сеобама, одузимали нам епитет народа, потискивали у дубоке слојеве заборава, да бисмо кроз те исте црне векове израњали као нека чудовишта, усамљена, безгласна, заборављена на светлу позорницу историје са златном жицом подсвести српског народа изазивајући ужас и панику међу освајачима и тобоже културним народима Европе.

Српски народ је тако брзо повезивао и спајао удаљена и покидана светла векова и историје и сустизао народе који су се вековима у миру развијали материјално и духовно, сустизао народе и надокнађивао време јер је уграђивао у златну жицу подсвесног Мит о Косову, вредности посвећене Богу које побеђују и само време и освајаче, у ту златну жицу уграђивао је своје памћење, веру у свој дух, веру у правду и слободу.
Ваља се овде присетити древних Астека и Маја који су се били помирили са смрћу пред културним и католичким европским конквисдаторима, али се нису могли чуду начудити зашто руше градове, уништавају храмове, ломе кипове, пале књиге, зашто уништавају једно непроцењиво благо једне древне цивилизације.

Косовско духовно, епско и митско косовско благо уништавају Шиптари без културе и традиције, потпомогнути и уз пуну подршку управо од потомака оних конквисдатора који су рушили Индијанску и Астешку цивилизацију.

На крају један прави западни интелектуалац ми каже да постоји само једно решење за Косово. Док је Америка још на ногама да пола милиона Шиптара, њих и нема више, добровољно пресели у Албанију. Сва друга решења после биће касно.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИћ: Косово и стварност и мит се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Писац и публициста Слободан Милић сматра да је дио народа који се залаже за црногорски језик заведен јефтином политиком и истиче да су Српска православна црква и српски језик – коријени црногорске традиције и Срба у Црној Гори.

Милић у интервјуу Срни наводи да се до распада СФРЈ српским језиком говорило у Србији, Црној Гори, Хрватској, БиХ и, дијелом у Македонији.

„Свима нама, а Хрватима посебно, добро је познато да су говорили својим чакавским и кајкавским језиком до средине 19. века, када су се одрекли свога језика и прихватили Вуков штокавски и новоштокавски говор“, напомиње Милић.

Према његовој оцјени, „лажна тежња за заједништвом Хрвата до 1941. и од 1945. године до распада СФРЈ створила је од једног језика – хрватски односно српски“.

„Не смемо заборавити – све што је значајније написано у прози и поезији на поменутим просторима, укључујући и српску дубровачку литературу, написано је штокавским и новоштокавским наречјем, односно српским језиком“, истиче Милић.

Након распада СФРЈ, процјењује он, да би осамостаљене републике имале какво такво покриће за „сурогатску независност“, желе да имају језик и цркву.

„Настаје сулудо преименовање српског језика у бошњачки, а након независности Црне Горе сепаратисти захтевају да се језик назове и црногорски /а зашто не монтенегрински – кад је све монтенергинско/“, наводи Милић.

Он указује да је српски језик , првенствено, „плод народног усменог песништва, епоса уопште, целокупног духовног стваралаштва, као и дубоке филозофске мисли“.

Према томе, заговорници промјене назива језика не могу утицати на стварање значајније диобе или на различитости у оквиру српског језика.

„Неки у Црној Гори који кидају сваку везу са својом старом књижевношћу и традиционалном философијом раде искључиво против самих себе.
Заговорници промене имена језика убацују некакве накарадне, скарадне и застареле речи /нпр. „вријеба“, „пријебачити“ и слично/..Улогу и значај језика дукљанство и црногорштина нису схватали, па зато све своде на ниво своје незреле свести“, наводи Милић за Срну.

Он подсјећа да „пут српског језика води народну песму и причу, у народно говорење, односно да су извор српског језика усмене лирске и епске пјесме које су пјеване уз гусле.

Милић истиче два Хајдегерова цитата који су веома битни и за разрјешење проблема преименовања српског језика:

„Све то је трајан плод књижевности једног народа, а у оквиру књижевности – плод првенствено песништва и философије“ и „Да бисмо размишљали о језичкој суштини и изнели оно шта јој припада, неопходна је промена језика коју нисмо кадри ни да изнудимо ни да измислимо“.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИЋ: Црногорски језик је плод јефтине политике се појављује прво на ИСКРА.

Данашње стање у свету је директна последица Колумбових открића и освајања и сваких следећих освајања. Његови морепловци измрцварени дугом пловидбом и изнурени болестима одмах при ступању на тле Америке, започињу пљачке, убиства, руше градове, силују. За собом остављају пустош. Од тада западни свет – Европљани све народе друге боје коже сматрају за нижу расу а оне новооткривене и за дивљаке. Како су ти сатрвени народи гледали на незајажљиве, похлепне, гладне и неиживљене народе. Наравно, као на најгоре могуће дивљаке.

Данас се сваки разумни човек Европе мора запитати само једно: зар нам је белина коже гарант да можемо да радимо шта хоћемо, свуда по свету. Увек је кроз историју бела раса спроводила доминацију. Хитлерова виша раса је изникла из белине коже. Бела расо, питајте Достојевског шта се дешава са онима којима је све дозвољено.

Зар код толико испољеног варварства да останемо недодирљиви? Мало морген. Као кад се деси као два пута за годину дана у Паризу то је двоструко корисно за владајуће кругове великих сила. Прво, неемотивна нација за трен ока се тобоже расплаче а са њима и владајућа врхушка. Мајсторски се направи такво стање у народу које ће неминовно довести до освете. С друге стране, иста врхушка радосно трља руке, које ће бити слободне да са жестоким варваризмом ударе по држави и народу из којих потичу терористи. Те државе су углавном богате нафтом и гасом. И ето прилике да се покаже варваризам са почетка откривања Новога света. Изгледа да данас почетком XXI века варварство поново постаје од велике животне важности великим државама – крупном капиталу, антиљудским и антицивилизацијским капиталистима, који у име профита сеју смрт свуда где има интереса.

Друго је било пре тридесетак година и више, када нису многе информације, из разних освајачких ратова, пуштане у свет. Данас на њихову велику жалост, ништа се не може сакрити. Варварство су огољена али варвари се не стиде. Понављају отрцане фразе да покушаји завођења мира и демократије у богатим државама је у интересу тих народа а у ствари је једна тешка превара и увертира за колонизацију. Све ово раде у име светле будућности тих народа. Они исти су критиковали и смејали се комунистима кад су говорили о светлој будућности. Комунисти су били у праву. Радили су то у својој држави и да ће сваки човек живети од свога рада. Они су ближи истини и правди. Комунисти су упозоравали на погубност капитализма. Пракса је то показала.

Сада се намеће или следи питање: да ли смо се освестили или пали у још дубљу несвест, у незнање и сиромаштво.

Човек и цивилизација доведени су до физичког краја, захваљујући светским Западним планерима, којима је залиха богатства ишчилела у незајажљивости богаташке филозофије, богаташког поимања живота и богаташког презрења народа и држава, саме цивилизације, цинизма, себичности и гледања на свет као јединог и искључивог права власништва.

Данашњи Западни човек није у могућности да спутава и задржава истину само за себе, да је замагљује и сервира онако како му одговара народима света. Али ту су као прва помоћ плаћени дворски новинари, књижевници и добар део филозофа. Добро плаћени морају да бране неиживљеност и незајажљивост Западних влада, и да су спремни да нападну свакога у име Западне демократије. Мора да се пронађе и укаже на кривца, да се створи слика о великој кривици и о томе како су они велика претња, интересима великих, о катастрофи коју припремају такође великима. Све се своди на томе, да медији који су под дубоком контролом крупног капитала, створе погодну климу да се опасни кривац што пре нападне, елиминише, пороби. Код народа се створи ужас претње па народ и ако је само површно упознат са правим проблемом преко ноћи се сложи са свим оним шта од њега захтевају владе. Одобри и интервенцију. У полупразној и болесној души лако је изазвати страх и претњу, односно бес на некога. Душа западног човека одавно је оболела и уместо да је држава лећи она је само залечује. Излечена душа му није потребна. То ми је у интересу. На здраву душу и здрав дух гледају као на противнике. Медији су ти који владају свим болестима душе и духа. Увек их држе у пат позицији.

Данашње поимање смрти у свету не изазива никакве страхоте, у души не ствара ужасе. Јави се само инстинктивно и након дан-два нестане. Смрт се посматра и прима хладнокрвно све до тренутка када се не деси нама. Она тек ту почиње да узнемирава, да копка, постаје неподношљива. Цивилизација је дошла до таквог стадијума развијености на којем човек осећа само свој бол. Туђе страдање му је страно и оно га готово не интересује. Да је Раскољников, остао ван домашаја права роман би био петпарачки. Раскољников је могао да остане некажњен. Дубоко у души осећао је старичину бол. Укорењена бол тешко се лечи. Казна је једини лек.

Сви злочини великих кроз историју остали су некажњени. Ко ће да суди великоме и силноме! Најтежи злочини који су избегли казну као по неком закону и данас се понављају. Зар нисмо сведоци? Све док за злочине не плати геноциди над људима – смрт сваког човека биће за њих ништавна. Они презиру човека. Са смешком гледају на смрт.

Свака велика сила одводила је историју на погрешан ток. И данас имамо то исто. Све се то догађа кад се мисао не пита и када она не одређује историјске токове. Сила то мајсторски ради. Из великих погрома велики се страшно лако извлаче и успију да се очисте како-тако. Шта су донели силници свету. Разарања, смрт и пустош. Само Зло које није никада било пропорционално Добру, Зло је увек у већини. И доносило је само Зло. Уништавано је Добро и где се није морало. Ништено је све у име добра. Народима ће бити боља и светлија будућност. Ко је одговоран за сва светска зла? Ко је одговарао. А мртви се не могу вратити. А стално се иде напред сејући смрт. Философија напретка иде кроз Зло. Кроз саму смрт. Што је пут грознији напредак је успешнији.

Када се, дозволите да опет поновим, из тих рањених, убијених, понижених и увређених народа деси да њихови сународници или људи исте вере посеју и код нас мало смрти, проспу кап крви, крик се диже до неба. Наша капља крви изгледа нам вреднија од њихове која се може мерити на хиљадама литара. Како написа Монтењ да смо убијали за ћуп зачина или мирисних уља. Западне владе од радости трљају руке. Као што се десило два пута у Паризу. Прво, влада ствара лажно национално јединство. Сву су наоко у дубокој жалости. По медијима само један наслов: Зар ово да нам се деси. И то великој француској нацији. Бившој. Мало-мало и то народ брзо заборави, шта је урађено прекјуче. Друго, влада трља руке јер је крваво добила целу нацију на своју страну. Сада ће можи да удари на земљу богатој нафтом и гасом без бојазни од било какве критике. На Сирију. Сирија је некадашња колонија. Ваљда има и отуда право. Влада је одахнула. Смрт стотинак људи даје им легитимитет да обнови варварство, убијања и разарања а можда и за поновну колонију.

Кроз векове јездећи некажњено, пуни злочина десило им се чудио. Изједначене су филозофија смрти и филозофија живота, односно живљења. Из њихових смрти цвета наш живот. На томе данас граде све. До када ће не знамо. И њима ће скас пукнути. Нема живота богатим без смрти других. Тако је и било тако ће и бити рачунају богати. Смрт је једино нешто ако доноси богатство. Раскољникову бабина смрт је донела богатство. Али му је донела и проклетство. Грка му је запала. Но, западни човек нема времена да чита руске класике. Људска свест је увек зависила од прочитаних књига. И зависиће. Владе Западних сила читали су слабе књиге. Књишко знање им је нула.

Лично сматрам да Западни човек не преживљава ништа посебно смрт другога. Мислим да је мало дирнутих и фотографијом малог Сиријца којега је вода избацила на обалу, или девојчице која бежи пред напалм бомбама и ватром. Кружила је давних година једна још трагичнија фотографија, ако се има куд, на којој амерички војници пуцају у главу младом вијетконговцу. Њихов је изглед миран као да пуцају на глинене голубове. Шта је најстравичније да су се народ и војска дуго припремали за свирепе смрти. Једни да их прихвате хладнокрвно а други, да хладнокрвно пуцају.

Мој отац је купио радио и то је био други у селу. Први је имао учитељ, и тај је купила школа. Тада сам први пут чуо вијести, музику, пренос утакмице из Чилеа. Свако вече у двадесет часова слушао сам Глас Америке, говори Грга Златопек. Из тих давних дана пробија се и долази до ушију страшне реченице: данас је америчке тврђаве Б52 бомбардовале села и градове у Северном Вијетнаму. Сећам се да сам од мајке тражио да ми објасни све то. Мајци је доста требало ријечи док нисам схватио да је тврђава авион, и да на небу вероватно изгледа као нека средњовековна тврђава. Једно време је намерно вадила батерију да не бих слушао о трагичном бомбардовању. Причала је да сам ноћу у сну говорио о томе. Била је просто принуђена како не бих слушао да нека светска Империја истреса смртоносне товаре на недужан народ и земљу. На малу независну државу која је удаљена од Империје десетине хиљада километара. Сећам се да је мајка све тумачила на најједноставнији начин. Истина је једноставна и проста. Ратују капитализам и социјализам. Богати ратује са сиромахом. Тако је одвајкада и тако ће увек бити. Не чинимо ништа да до ратова не би дошло.

И ту, док ово записујем, искрсава давно избледела фотографија на којој официр хладнокрвно пуца колтом у главу неког несрећног Вијенамца. Руке су везане и ослањају се на леђима. На њему је кошуља кратких рукава, шарена и шортс, и стоји преда мном најнемоћнија особа на свету. Полузатворених очију, десни капци стиснутији и застрашујућа гримаса на десном делу лица, која изражава сву трагичност филозофске дубине смрти. Ако је овај јадник – несрећник убијен да као претња Империји а нарочито као њен спас јасно ми је због чега је изгубила рат. Овде да уметнем познате речи колико је сила немоћна да нешто реши. У сећању је остало још како су јадноме војнику са официрове леве стране искочили бели зуби због гримасе коју прави у часу стрељања.

Смрт сиријског дечака Ајлана Курдила била је само опомена шта је Запад урадио лежећи на ловорикама силе. Уствари ухваћен је у раскораку. Док год запљускује моћ силних овога света биће на плажама Ајлана Курди са главом у песку и ручицама са длановима окренутим према небу. Свирепа и насилна смрт младог Вијетнамца снимљена и намештена намерно пред камерама била је казна у виду опомене за све који се побуне против Империје.

Док мали Ајлан није био свестан нечега најтрагичнијег што је успео да доживи, млади Вијетнамац је био свестан шта га чека од хапшења и везивања руку до јавног стрељања ан улици вијетнамског градића. Ова фотографија је обишла свет. Намерно. Фоптографија је и направљена да се објави са поруком да свако може ово да очекује ако се дигне за слободу противу силе.

Када сам завршио описивање фотографије, замолих једног познаника да је потражи да случајно није на интернету. Није прошло ни десет секунди појавио се филм о том ужасу. Онда није било видеа. Снимак је урађен камером. Обрадовах се. Сећање се готово поклопило посебно са кадром стрељања. Једино официр је био Вијетнамац – издајник. Војници су били Американци и Вијетнамци. Овде морам да убацим да је свако шуровање са окупатором крзо векове до данас чиста издаја. Сваки контакт обичног грађанина са особљем страних амбасада подлеже кривичном гоњењу. Зато волим нашу бившу химну ХЕЈ СЛОВЕНИ због једног величанственог стиха којио осликава широку словенску душу:

– Проклет био издајица своје домовине.

Данте је свесно издајнике своје домовине сурвао у најцрњи круг Пакла. Да се разумемо, данас је кризно време и овде и у свету и да се не би заваравали постоје само патриоте и издајници. Средине нема.

Значи ништа се није променило у Владама Западних земаља према смрти. Само су се оне кроз историју мењале а однос је постојао све свирепији. Сведоци овог написа су милиони мртвих људи.

Хиљаде распетих Спартакових робова – устаника, изгледа ми као да се јуче десило на Западу, и чини низ све до ових модерних распећа тешким бомбардерима.

Западни човек је задојен мишљу да само он треба да живи добро, да увек живи боље. Смрт је потиснуо у позадину. Он се сети смрти ако је изазван неким општим жагором. Туђа смрт му је страна. Као смрт например мале Милице у Београду.

Шта ме више заокупља тема смрти, посебно смрт као последица јагме и отимачине, углавном нафте и гаса, од других независних и немоћних држава све више ме заокупља питање морала, односно његов потпуни нестанак.- када би Западни човек познавао морал Марка Миљанова мислим да би имао другачији однос према смрти. Можда би тој смрти ипак дао неку цену. Овако чак се и не цењка, док убија. Сада у свету имамо један велики и општи разломак, где је смрт бројилац а богатство именилац. Тај разломак је недељив са незнатним моралом а камоли са моралом Марка Миљанова. А ако је душа празна, ако је вековима испражњена тешко да се може испунити најситнијим и најосновнијим вредностима. Капиталиста бежи од морала и од пуне душе као ђаво од крста. Частан човек и богат не иду заједно. Ми у Црној гори то видимо као на длану. Не морамо да позивамо у помоћ чак ни сунчево светло. На све ово Маркс је давно указао. Није залуду закукао над капиталистичким светом да свет не треба тумачити, свет треба мењати.

Једно од најтежих питања у данашњем свету јесте управо то како га мењати. А овај свет је изгледа најгори од свих досадашњих светова. Вероватно и јесте и ако га ми нисмо бирали, да живимо у њему. На земљи никада више није живело људи и никада више по броју није било толико страдања и разарања. То су радиле високо развијене капиталистичке земље. Изгледа да једно друго прате. Морамо се сложити да је свет са техничким напретком далеко догурао. Општи је утисак да су све позитивне компоненте управо све окренуте противу човека, егзистенције и цивилизације.

Лично сматрам да је глобализација – глобализам, читајте  к о л о н и з а ц и ј а, или неоколонијализам главни и једини узор свему што се дешава на земљи. То се види на делу. Главно је да руши државе и народе, руши суверенитете стављајући их под своју управу – војну чизму. То је покушај стварања Новога света. Света без Бога. Откривачи и освајачи онога Новога света и они нису имали Бога. За сваки случај оставили су га код куће. После века одводе са собом свештенике и тада почињу невиђена преобраћања, прекрштавања. Данашњи глобалисти немају свештенике. Једини свештеник је кардинал долар.

Сада видимо да је Достојевски био свестан злочина Западног човека и казне коју по свакој цени избегава. Достојевски је био јасан: не, господо, морате бити кажњени, казна је ваше искупљење и избављење. Западни диктатори и данас избегавају  к а з н у  за своје велико варварство. Никада капитализам није водио толико ратова као у ХХ веку и почетком XXI века. Никада није било више сатрвених народа и држава широм света, а све под паролом да их чека светла будућност.

Једино на земљи човек не може без казне. Зар није за све своје грехе платио падом. Тек када буду кажњени преступници може да се очекује почетак новог живота на земљи. До тада држимо шта смо ухватили.

Да ли ће човек бити у стању да казни самога себе? Достојевски одговара: биће. Раскољников кажњава самога себе. Да ли је морао? Ј е с т е. Имао је душу. Души је тесно да живи са преступом без казне. Ако се вратимо тексту видећемо да Западни човек нема душе. Додуше има иако је празна. Како ће да је испуни и оживи. Само кажњавањем. С а м о к а ж њ а в а њ е м, казном, казном…

Данас смо дошли до периода у којем су морална пропадања достигла свој поновни врхунац. Данашњем пропадању човечанства свему је узрок морално пропадање појединих историјских периода која нису обнављана и поред вапаја великог дела мудрих људи.

Значи мора бити казна. До тада ратови, пустошења, погроми у име капитализма.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИЋ: Модерна распећа се појављује прво на ИСКРА.

Ни једна држава на свету, од када постоје државе, није имала тежу и одговорнију улогу од Русије данас. Када је успела да устане са колена, а поклекла је задње деценије двадесетог века, и када је економски ојачала увидела је најгрозније претње које су биле припремљене њој и осталим држава света. Успела је прво себе да одбрани и сачува. Претње су долазиле од најбогатијих, технички најсавременијих и најхладнокрвнијих убица које називамо једноставно Запад.

Западне државе које су своје огромне залихе колонијалног богатства лагано трошиле до краја, удружиле су се опет у крваво коло и почеле свој пир освајања и убијања. Силни овога света почели су да избегавају и једну од најважнијих творевина народа Уједињене Нације. Силнима је све дозвољено. Но, да ли је то тако! Гледајући кроз историју силници су увек пропадали а свет је остајао.

Одједанпут се јавља Русија Бјељинског и Достојевског.

Реалност овога света готово да постане иреалност, нешто са оне стране могућег. Мислити реално јесте данас најчовечанскији напор када са једне стране имамо „безвредне вредности“ а са друге, реалне вредности руске мисли и руског Духа.

Данас у Русији, која је једва устала са колена влада снага морала и ту је тежи пораз Запада него на бојном пољу. Част и поштење земље руске и руског народа увек су избијале највише у најтежим моментима по народ и државу и увек били победници. Велика је ствар што Русија своју част поистовећује са нејаким државама и народима широм света на братским и пријатељским основама. Руском Духу су страни робови и колоније. Он се од тога јежи. Схватање  с л о б о д е  није нигде тако изражено и писано о њој као у Русији. Слобода је човеков метафизички проблем. Од педесетак народа и народности који живе у Русији руски народ никада себи није дозволио да падне у искушење да једном од њих одузме народност, веру и језик.

Улазак у Сирију и њено присуство тамо јесте питање части. Ако неко мисли да ће се повући и одступити, вара се. Кроз историју Русија никада није довела у питање морал и част. Авганистан је био преседан. У питању је била брзина уласка да би предухитрила Америку.

Русија се може појмити али објаснити не може. Велико и метафизичко тешко је објашњиво. Ако је нешто на земљи такво онда је то она. Милион стазица се простире испред онога који покушава Русију да схвати и објасни. Изабрати прави пут и прави начин да се објасни Русија је готово немогуће. Можда је једино могуће само снагом реалнога. Јер руски Бог то је руски Дух.

Писати о Русији са једне стране је веома тешко, а са друге, чека нас лепота изазовног. Непрегледност земље руске сместити на пар страница је ризик за све који се тога посла прихвате а посебно за недобронамерне. Радост и лепота писања налазе се увек у оном изазовном, које је опасно, нерешиво и   загонетно. Русија је управо загонетка времена која су се увек завршавала у њену корист. Свако време има свој крај, само је Русија безвремена и бескрајна. То јој гарантује вечност њенога Духа. Зато она има два бога: Бог Духа и Исуса Христоса.

Када закорачимо на земљу руску дочекује нас Русија Православља, Царска Русија, Русија социјализма и Путинова Русија. Сложеност корачања и писања јесте у једноставном и јединственом сагледавању поменутих сложености.

Данашња Русија ми је временски најближа. Она ми је под оком. Терет земнога шара који се навалио на њу тера ју да дâ одговор јединствен, правилан односно реалан. Реалност су њена ширина и дубина. Она је принуђена да парира и заустави невиђену похлепу Запада.

Данас је пред Русијом, слободно могу рећи, Испит Савести. Шта ово значи? Сачувати земљу руску и руски народ прво, а део немоћног света који има нафту и гас не препустити похлепном Западу на потчињене до коначног опустошења. Не дозволити и спречити да се део богатства нејаких земаља прелије у бездано бездушје западног капитализма. Црни баук капитализма никада није кружио јадном земљом као данас. Ти опасни лешинари круже око земље, меркају и вребају где ће спустити смртоносне канџе и тврд кљун да их окрваве.

Од коликог је значаја за једног човека Испит Савести није потребно наглашавати, непроцењиви је значај испит Савести за Русију пред самом собом и пред делом осталог света. Хтела она то или не, изићи пред човечанство и не положити тај Испит био би једнак самопорицању свеукупних хиљадугодишњих православних вредности, над којима господари руски Дух.

Морална врата Русије отворена су за све добронамерне државе и народе света. Затворена су за све освајаче. Ако се деси да их пробију, да пређу праг и уђу на земљу руску, повратка им није. Не може се два пута преко истог прага. Русија никада није показала жељу да пређе туђи праг и затвори врата за собом. Није јој дозвољавала свест о себи, коју је поистовећивала са свешћу других народа и држава.

Данас кад се бије велика а можда и последња битка за спас цивилизације, сваки човек коме је  с л о б о д а  у срцу треба на могући начин да јој помогне. Они који неће, биће гробари цивилизације.

На крају: живела слобода.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИЋ: Русија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир

Независни аналитичар Слободан Милић оцјењује да ни једна држава није имала тежу и одговорнију улогу од Русије данас, јер она шири свијетом идеју слободе.

Милић оцјењује за Срну да је Русија успјела да се поново подигне и да је, када је економски ојачала, увидјела „најгрозније пријетње које су упућене њој, као и неким другим државама“.

„Пријетње су долазиле од најбогатијих, технички најсавременијих и најхладнокрвнијих убица које називамо једноставно – Запад“, наводи Милић.

Он процјењује да су се неке западне државе, „које су своје огромне залихе колонијалног богатства истрошиле до краја, опет удружиле у крваво коло и почеле свој пир освајања и убијања, избјегавајући УН“.

Милић наводи да се управо тада појавила „Русија Бјелинског и Достојевског“.

„Част и поштење руског народа увијек су избијали највише у најтежим моментима по народ и државу и увијек су Руси били побједници“, наводи Милић.

Он сматра да је „велика ствар што Русија своју част поистовјећује са нејаким државама и народима широм свијета на братским и пријатељским основама“.

„Руском духу страни су робови и колоније. Он се од тога јежи. Схватање слободе није нигдје тако изражено као у Русији“ – истиче Милић за Срну.

Он оцјењује да руски улазак у Сирију представља питање части.

„Ако неко мисли да ће се Руси повући и одступити – вара се. Кроз историју Русија никада није довела у питање морал и част. Авганистан је био преседан. У питању је била брзина уласка да би предухитрила Америку“ – процјењује он.

„Свако вријеме има свој крај, само је Русија безвремена и бескрајна. То јој гарантује вјечност њенога духа. Зато она има два бога: Бога духа и Исуса Христоса“, наводи Милић.

Он вјерује да је данас пред Русијом – „испит савјести“, односно да се“ прво сачува као земља и да сачува народ, те да дио немоћног свијета који има нафту и гас не препусти похлепном Западу на потчињене до коначног опустошења“.

„Хтјела она то или не, изићи пред човјечанство и не положити тај испит био би једнак самопорицању свеукупних хиљадугодишњих православних вриједности, над којима господари руски дух“ – сматра Милић.

Он закључује да, „данас кад се бије велика и можда и посљедња битка за спас цивилизације, сваки човјек коме је слобода у срцу треба да помогне на начин на који то може, а да они који то не учине – постају гробари цивилизације“.

Чланак СЛОБОДАН МИЛИЋ: Руси не могу назад, јер неће да буду робови се појављује прво на ИСКРА.