Усташко-њемачки логор у Сиску (Фото: Screenshot/YouTube)

На Дјечијем гробљу у Сиску данас је служен парастос за 2.000 српске дјеце са Козаре, која су убијена у Другом свјетском рату.

Представник Српског народног вијећа града Сиска Мирјана Олујић рекла је Срни да је кроз логор у Сиску прошло више од 6.000 дјеце, старосне доби од два мјесеца до 12 година.

Олујићева је напоменула да је у спасавању дјеце учествовала Диана Будисављевић, због чега је Градско вијеће Сиска јуче одлучило да се простор код Дјечијег гробља обиљежи таблом која носи име познате хуманитарке.

Она је истакла да су Дан сјећања на страдалу српску ратну сирочад, заточену у Сиску од августа 1942. до јануара 1943. године, организовали СНВ и Вијеће српске националне мањине из тог града, те да је ријеч о седмој оваквој комеморацији.

– Важно је памтити и обиљежавати овакве догађаје да се они више никада и нигдје не понове, поготово не дјеци, која су тада одвајана од мајки и довођена у такозвана прихватилишта, односно логор, гдје су страдали – рекла је Олујићева.

Она је изразила жаљење што се Бискупија града Сиска први пут није одазвала на овај скуп, јер, како је навела, сматрају да је приступ комеморацији једностран с обзиром на то да је католичко свештенство имало велику улогу у спашавању те дјеце.

– Сматрам да ово мјесто није за разговоре о томе ко је више или мање крив, већ мјесто на коме треба исказати пијетет према страдалој дјеци – рекла је Олујићева.

Она је додала да су Дану сјећања присуствовали и представници антифашистичких удружења из Сиска, удружења логораша из Србије и Републике Српске, локалне власти, Српске православне цркве, невладиних организација, те да су се присутнима обратили преживјели логораши и представници СНВ-а.

Предсједник Градског удружења логораша Другог свјетског рата Бањалука Добрила Кукољ, која је присуствовала Дану сјећања, рекла је раније Срни да чланови ове организације обилазе мјеста страдања српског народа за вријеме Независне Државе Хрватске са жељом да то убудуће наставе и младе генерације како српске жртве у Другом свјетском рату никада не би биле заборављене.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. године по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом саставу је имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“.

Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ-а, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечијим прихватилиштем“ било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци.

Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, такозваној Соколани, дворани женског Самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и такозваној Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора.

Дјеца су овдје, па и она најмања, од свега неколико мјесеци, морала лежати на поду, тек са танким слојем сламе, без одјеће и покривача.

Први транспорт у Сисак стигао је 3. августа 1942. године са укупно 906 дјеце. Дан послије долази још 650 малишана, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 дјеце.

У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и дјецу. Овдје је током августа и септембра 1942. године од родитеља који су бирани за присилни рад у Њемачкој одузето 3.971 дијете.

Тако је од 3. августа 1942. године до 8. јануара 1943. године у Сиску било заточено 6.693 српских дјечака и дјевојчица са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.

Чланак ВАЖНО ЈЕ ПАМТИТИ: У Сиску служен парастос за 2.000 убијене српске дјеце са Козаре се појављује прво на ИСКРА.

Усташко-њемачки логор у Сиску (Фото: Screenshot/YouTube)

Чланови Градског удружења логораша Другог свјетског рата Бањалука сутра ће на Дјечијем гробљу у Сиску присуствовати парастосу за 2.000 убијене српске дјеце са Козаре у Другом свјетском рату.

„Чланови нашег удружења интензивно обилазе мјеста страдања српског народа у Другом свјетском рату за вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/, а желимо да то у будуће наставе и младе генерације како се никада не би заборавиле невине српске жртве у Другом свјетском рату“, рекла је Срни предсједник Удружења Добрила Кукољ, додавши да је парастос заказан за 12.00 часова.

Из Српског народног вијећа /СНВ/ саопштено је да ће сутра на Дјечијем гробљу у Сиску СНВ и Вијеће српске националне мањине града Сиска организовати Дан сјећања у спомен на страдање српске ратне сирочади која је у Сиску била заточена од аугуста 1942. до јануара 1943. године.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. године по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“.

Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ-а, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечијим прихватилиштем“ било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци.

Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, такозвани Соколани, дворани женског Самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и такозваној Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора.

Дјеца су овдје, па и она најмања, од свега неколико мјесеци, морала лежати на поду, тек са танким слојем сламе, без одјеће и покривача.

Први транспорт у Сисак стигао је 3. августа 1942. године са укупно 906 дјеце. Дан послије долази још 650 малишана, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 дјеце.

У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и дјецу. Овдје је током августа и септембра 1942. године од родитеља који су бирани за присилни рад у Нјемачкој одузето 3.971 дијете.

Тако је од 3. августа 1942. године до 8. јануара 1943. године у Сиску било заточено 6.693 српских дјечака и дјевојчица са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније

Чланак ДА СЕ ПАМТИ: Сутра парастос за 2.000 убијене српске дјеце са Козаре се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИН4С

Након спомен-плоче у Јасеновцу на којој је исписан усташки поздрав „За дом спремни“, и споменика стријељаним усташама у Сиску величање усташтва у земљи-чланици Европске уније, која још увијек није осудила ништа од овога, Хрватској, дошло је до правог замаха величања усташтва: прије три дана, поводом 25 годишњице 72. бојне Војне полиције у Сплиту, испред некадашњег логора Лора откривен је споменик овој јединици познатој по својим злочинима у овом логору.

Лора се сматра најужаснијим логором бивше Југославије због мучења којем су били подвргнути заробљеници. Он је постојао од 1992-1997. године (дакле и након рата), а кроз њега је прошло 1.005 заробљеника – Срба који су били стравично психофизички мучени. Покренуто је неколико истрага, а суђењем је окончан тек поступак у тзв. предмету Лора 1, који се односи на злочине над српским цивилима који су у Лору доведени из околине Сплита.

Лора је настала на мјесту војне луке ЈНА, и након повлачења војске 4. јануара 1992. припадници хрватске војне полиције након неколико дана од војно-истражног затвора праве логор.

Подсјетимо, предсједница Колинда Грабар Китаровић је љетовала ту прошле године, након прославе „Олује“ у Книну.

Заслужнима за мучење Срба – споменик

Колико је Хрватска демократска земља те колико су Срби добродошли као равноправни грађани у овој држави Европске уније можемо да видимо и по понашању хрватских власти ових дана.

Како наводи портал „Став!“ свечаном отварању споменика оних који су заслужни за мучења Срба присуствовало је неколико стотина људи, међутим они који су највише ишчекивани Анте Готовина и Златко Хасанбеговић нису се појавили.

„Није се појавила ни вјеројатно најпознатија некадашња припадница 72. бојне Војне полиције, а сада награђивана књижевница Тања Белобрајдић, ослобођена оптужби за злостављање заробљеника овог липња у истрази у којој није позван нити један од свједока бивших заробљеника,“ наглашава „Став!“.

Они су подсјетили да је у поступку Лора 1 осуђено је осам војних полицајаца: Томислав Дуић као заповједник, Тончи Вркић као његов замјеник; Миљенко Бајић, Јосип Бикић и Давор Банић, као припадници интервентне групе – вода, те Емилио Бунгур, Анте Гудић и Анђелко Ботић за злочине над цивилима српске националности.

„Осим, Бунгура и Дуића, осуђени су одслужили казне, а тренутно је у тијеку суђење за Лору 2 у којој су оптужени Гудић, Ботић, Вркић, Дуић и Бунгур. Са слободе се бране прва тројица, док су Бунгур и Дуић, који су били у бијегу до прошле године, налазе у притвору. Због поновљеног суђења Томиславу Дуићу и Емилију Бунгуру, који су поступак и пресуду за први процес дочекали у бијегу, суди им се за Лору 1 и Лору 2,“ наводи „Став!“.

У свечаном тону церемоније осуда злочинаца и признање патњи жртвама изостала

Како наводи овај портал „у свечаном тону церемоније осуда злочинаца и признање патње жртвама је изостала премда је ријеч о бруталним злочинима како према цивилима, тако и према војним лицима. који су се одвијали у Војно истражном центру Лора, тик поред подигнутог споменика“.

„Но зато није недостајало повијесног ревизионизма,“ наглашава портал.

„Судионици Домовинског рата су једини антифашисти у Хрватској,” изјавио је први говорник Златко Чипчић, предсједник Удружења бранитеља ветерана 72. бојне Војне полиције. А ову тврдњу поновио је и нагласио градоначелник Иво Балдасар, који је, приупитан што би поручио жртвама и породицама чије су патње признате пред хрватским судом, поручио како им треба признати патње и споменути их, али он ето није. Према његовом мишљењу, то су били појединци.

„Ако је било инцидената, они су правосудно ријешени, али не можете криминализирати комплетну постројбу, а ви то управо радите,” изјавио је сплитски градоначелник.

„Став!“ наводи да 24 четири особе које су у различитим периодима током 1992. године боравиле у Лори, жупанијско одвјетништво никад није позвало на разговор премда је видео снимак њихових исказа уручен хрватским правосудним органима заједно с њиховим адресама и осталим контактима.

Што се пак тиче оптуженика, који се бране са слободе, остаје непознато јесу ли присуствовали у церемонији, но нико од присутних говорника није их поздравио као да су ту, наводи овај портал.

Лора – логор за Србе

Заробљеници који су довођени у овај логор били су Срби (мушкарци и жене), и нешто мање Муслимани. Првобитно су у овај логор довођени Срби са простора СР Хрватске, а касније од априла 1992. када се заратило у Босни и Херцеговини и са тих простора у Логор Лора су доводили српске цивиле, рањенике, војнике и ратне заробљенике.

Тијела убијених одвожена су ван Хрватске, најчешће у Дувно (БиХ), или су бацана у Јадранско море.

Међу убијенима који су преминули након тешки мучења су:

• Петар Спремо – цивил, Србин из Беговог Села код Купреса, рођен 2. јануара 1945. године, од оца Славка. Заробљен 5. априла 1992. године и спроведен је у логор у Купресу, потом у Шујице, па потом у сплитску „Лору“ где је пребијен, мучен и злостављан услед чега је преминуо 18. априла 1992. године.
• Стојан Зубић – цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. Тешко пребијен, одмах по размени заробљеника је умро од задобијених повреда у Лори.
• Ратко Милић – цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму.
• Љубо Милић – цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму.
• Душан Никић – цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму.
• Славко Драгољевић – цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму.
• Чивчић, непознатог имена (глувонијем) – цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму.
• Владо Савић – војник резервиста, из Невесиња. Од тешких физичких озледа био је сав модар и деформисаног лица. После 12 дана батинања нестао из блока Ц. Касније је виђен његов леш.
• Драган Јелић – цивил,
• Чучага Миливоје – цивил,
• Лука Газивода – војник,
• Ратко Симовић „Малиша“ – цивил,
• Душан Баровић зв. „Дука“ – војник,
• Лука Аџић – војник, из Никшића.
• Душко Бјелић – цивил, из Никшића.
• Бојан Весовић зв. „Бели Орао“, војник из Крагујевца, од оца Мирослава и мајке Илинке. Рођен 1973. Био је војник на редовном одслужењу војног рока. Првобитно отишао у Приштину, после послат у Ливно, где је рањен и заробљен, потом одведен у „Лору“.
• Ненад Кнежевић – цивил, из околине Шибеника;
• Буловић Гојко, цивил, правник из околине Бенковца.
• Слободан Медић – пилот ЈНА,
• Петар Пантић – пилот ЈНА,
• Мирко Зечевић – цивил, стар 63 године, са Купреса.
• Милан Вулић – цивил,
• Грбић Ранко- цивил,
• Боро Ивковић – цивил,
• Душко Јелић – цивил, из Требиња

Осим портала „Став!“ и „Антифашистичког вјесника“ који ради само преко своје фејсбук странице, нико од медија није обавијестио о овом страшном догађају. Није било никаквих реакција ни од српских власти а ни од власти Црне Горе.

Чланак ВЕЛИЧАЊЕ УСТАШТВА СЕ НАСТАВЉА: Подигнут споменик мучитељима из Лоре се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

У кругу Опште болнице „Др. Иве Педишића“ у Сиску постављени су крст и спомен-плоча „у сећање на 114 убијених припадника војске тадашње Независне државе Хрватске (НДХ)“, преноси Хина.

Хрватска агенција наводи да су те рањене усташе „у мају 1945. партизани одвели из сисачке болнице, убили их и њихова тела бацили у реку Саву низводно од Црнца“.

Наводи се да су „крст подигли чланови сисачког огранка удружења ‘Хрватски домобран’, у сарадњи са Сисачком бискупијом“.

„Крст и спомен-плочу благословио је сисачки бискуп Владо Кошић, који је притом поручио како су досад такви ‘крстови истине’, посвећени послератним жртвама, постављени и у Клоштар Иванићу, шуми Брезовици, као и у Црнцу“, јавила је Хина.

Хрватска агенција наводи да је „бискуп Кошић, позивајући на хроничара Лојзу Боторца који је у својој књизи описао тај злочин, рекао да су припадници 45. српске ударне дивизије 7. маја 1945. године из сисачке болнице усред ноћи отели 116 рањеника хрватске домовинске војске, па их у четири запрежна возила одвезли до Саве, где су их погубили и бацили у реку“.

„Двојица су, међутим, успела да побегну и касније сведоче о том злочину. Убиством су партизани претили и директору болнице, угледном сисачком хуманисту Др. Иви Педишићу, по којему је касније сисачка болница добила име“, наводи Хина.

Додаје се да је „након благослова, бискуп Кошић у болничкој капели предводио мису задушницу за убијене и све хрватске жртве из периода после Другог светског рата“.

Чланак ХРВАТСКА: Сисак, у болници крст и спомен-плоча за 114 убијених усташа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

На Дјечијем гробљу у Сиску служен је парастос поводом Дана сјећања на страдање око 2.000 српске ратне сирочади која су у том граду била заточена од августа 1942. до јануара 1943. године.

Предсједник Градског Удружења логораша Другог свјетског рата Бањалука Добрила Кукољ изјавила је да је овај дан потребно обиљежавати како се овакво зло никада више ником не бих поновило.

Кукољева, која је присуствовала Дану сјећања у Сиску, рекла је да потребно да младе генерације на којима остаје будућност никада не забораве стравичне злочине које су усташе починиле над српском дјецом у дјечијим логорима Сиску и Јастребарском у Другом свјетском рату.

Парастосу су присуствовали представници Српског народног вијећа у Хрватској, Вијећа српске националне мањине Града Сиска, Српске православне цркве, православни вјерници, чланови Удружења логораша Другог свјетског рата из Бањалуке.

Обиљежавање сјећања одржано је у организацији СНВ и Вијећа српске националне мањине Града Сиска.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици, а у свом саставу је имао и посебан логор који се службено називао Прихватилиште за дјецу избјеглица.

Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством Женске лозе усташког покрета и Усташке надзорне службе.

Непосредно управљање „Дјечијим прихватилиштем“ било је у рукама усташе и љекара Антуна Најжера.

На споменику на Дјечијем гробљу наведен је податак да је на том мјесту сахрањено око 2.000 дјеце, али због изостанка било каквог систематског истраживања након завршетка Другог свјетског рата не може се сигурно утврдити приближно тачан број умрлих.

Традицију одржавања Дана сјећања на жртве усташког логора за дјецу прије неколико година обновили су Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине Града Сиска.

Ријеч је о догађају у чијој су организацији све до посљедњег рата учествовале образовне институције. Сваке прве суботе у октобру ђаци с подручја Сиска и околине организовано су на самом мјесту догађаја учили о страхотама усташког режима.

Чланак СИСАК: Служен парастос за око 2.000 убијене српске ратне сирочади се појављује прво на ИСКРА.