(Срђа Трифковић) Фото: РТРС

ПРЕМДА је у српској јавности напокон преовладао консензус да је Југославија била за Србе један у целини фаталан експеримент, још увек се повремено чују мишљења да је уједињење дошло прекасно.

Да се догодило у време Кавура и Бизмарка, наводно, пројекат би можда имао шансе. Пола века касније, процес одвојеног политичког развоја и формирања различитих, чак некомпатибилних идентитета, био је отишао предалеко. Та тврдња не стоји, а пројекат је био погрешно заснован.

Мит о јужнословенској „расној” сродности био је анахрон далеко пре Великог рата. Почивао је на тројној етно-језичкој подели Европе коју су измислили романтичари уочи 1848, а Југославија је од почетка била типична „имагинарна заједница” на том миту заснована.

Одлука српске владе да потпише Крфску декларацију и да је поднесе Савезницима као свој званични програм представља једну од преломних, уистину судбинских тачака српске историје.

Наслеђе различитих културних, политичких и верских традиција, различитих нивоа привредног развоја и интереса, стварало је напетости које нису могле да буду превазиђене паролама и уставним решењима заснованим на концепту централизма.

Хици у Скупштини, јуна 1928, представљали су трагични плод вештачког споја два концепта државне заједнице и два супротстављена поимања политичког процеса.

Кризу политичког и уставног система краљ Александар није решио завођењем личне власти, напротив. Целу једну деценију дуг покушај стварања функционишућег модела политичког система у Краљевини СХС није уродио плодом.

Дефанзивно „југославенство” хрватске политике постигло је 1918. свој основни циљ: заштиту хрватских интереса у јадранском питању. Потом је са врха наметано интегрално југословенство засновано на тези о расној сродности „Југословена“ динаридског идентитета и порекла, миту који није био утемељен ни историјски, ни ни културно.

Језичке сличности већине штокавских Срба и Хрвата нису пружале ништа чвршћу основу за државотворни пројекат од језичке сличности Фламанаца и Холанђана, док су историјски, културно и духовно условљене разлике биле неупоредиво веће.

Идеологији југословенства – хибридној, новокомпонованој и емотивно празној – недостајало је утемељење које пружају интегришући митови и стари идентитети.

Пре 1918. није постојао никакав „југословенски народ“, а ни потом није могао да буде стваран вољом једног владара, квазинаучним теоретисањем антрополога и полицијском принудом.

Политичке последице стварања Југославије, а деценију потом и успоставе краљевог личног режима, биле су двојаке.

Наступила је политичка, национална, духовна и морална дезоријентација Срба, раздираних између природног српства и вештачког југословенства. Чинила их је, у односу на друге народе новостворене државе, све слабијим чиниоцем у балканској једначини. Са друге стране, настанак Југославије створио је подлогу за националну, културну и политичку интеграцију Хрвата и других од српског корпуса новоодељених народа.

После ужаса 1941-1945., Јосип Броз Тито принудио је „Југословене“ дa уложе рaтнa сећaњa у зaједничку зaлaгaоницу „нaродноослободилaчке борбе“ и „фaшистичког терорa“ кaо апсолутно изједначени aкционaри, а потом да из ње вуку подједнaке дивиденде „брaтствa и јединствa“ и „револуције свих наших народа“.

Полувековно постојање ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ зaснивaло се нa три неистине: (1) дa су конститутивни нaроди Југослaвије пружили једнaк допринос пaртизaнској победи; (2) дa су ти народи подједнaко страдали од „окупaторaи домaћих издајника“; и (3) да су устaше и четници политички и морaлно еквивaлентни.

Мит да су сви југословенски народи били подједнако заслужни за победу у „НОБ“, а поготову да су поднели подједнаке жртве током четворогодишње окупације, био је у изричитој супротности са усменим предањем и историјском истином.

Западно од Дрине поклани Срби су десрбизовани и претворени у аморфне жртве, а хрватски и муслимански извршиоци су де-етнизовани – што је представљало смишљену форму титоистичке колективне аболиције. Звaнични комунистички дискурс свеједно није могaо дa спречи нити дa нaдјaчa усмена саопштења преживелих Срба новој генерацији, шапатом преношене податке и сазнања преживелих. Њих су послерaтни српски нараштаји западно од Дрине прихватали кaо део колективног сећaњa нетaкнутог звaничним слогaнимa.

Она су имaла кaрaктер српског „подземног“ усменог предања.

Приступ зaсновaн нa три лaжи знaчио је дa после 1945. неће бити покaјaњa међу извршиоцима и њиховим помагачима, нити стварног помирењa међу народима. Антисрпски тон предрaтних пaролa Коминтерне о Крaљевини Југослaвији нaшао је одрaзa у вредносним претпостaвкaмa нa којимa је зaсновaнa и Брозова Југослaвијa. Тa је држaвa билa зaсновaнa не само на наведене три лажи о рату и окупацији него и на нa aрбитрaрним територијaлним решењимa којa би билa немогућa пре 1941.

Искрено се надам се да овај значајан и преко потребан подухват Катене мунди неће бити сматран за коначан резиме катастрофалног једновековног експеримента, већ као work–in progress.

У другом издању поготову бих волео да видим детаљнији фокус на критику прве Југославије као ширитеља малигних идеја међу Србима, од слободног зидарства до марксизма и надреализма.

Краљевина је била оквир свеопште дезоријентације и разградње српског политичког бића, а истовремено и инкубатор брзе и радикално србофобне националне интеграције Хрвата, незамисливог под КуК дуализмом, који је тек под СХС оквиром попримио зрелу форму.

Била је и расадник других центрифугалних национализама, тј. из српског корпуса насталих измишљених идентитета, којима је александровско октроисано „јединство“ савршено погодовало.

Чланак СРЂА ТРИФКОВИЋ: И Краљевина СХС и Титова Југославија биле су за Србе фатални експерименти се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

На данашњи дан 1918. године проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, прва заједничка држава Јужних Словена.

Стварање нове државе у палати Крсмановић на Теразијама у Београду прогласио је регент Александар Карађорђевић, који је 1921. године постао краљ.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца заузимала је територију данашње Србије, БиХ, Македоније и Црне Горе, те највећи дио данашње Хрватске и Словеније.

На челу монархије била је династија Карађорђевића.

Краљевина Србија је још почетком Првог свјетског рата званично објавила да су њени ратни циљеви уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, што је потврђено Нишком декларацијом Скупштине Краљевине Србије 7. децембра 1914. године.

Формирање Југословенског одбора услиједило је 1915. године, а сачињавали су га истакнути Срби, Хрвати и Словенци са простора тадашње Аустро-Угарске опредијељени за стварање нове заједнице Јужних Словена.

Конкретни преговори о уједињењу у будућу државу постигнути су на грчком острву Крф, гдје је 20. јула 1917. донесена Крфска декларација, а у Женеви 9. новембра 1918. године Женевски споразум.

Скупу у Женеви присуствовали су представници Краљевине Србије, Народног вијећа из Загреба и Југословенског одбора с централом у Лондону.

У јеку распада Аустро-Угарске под вођством челника и присталица Југословенског одбора у Загребу је проглашена држава Словенаца, Хрвата и Срба, као земља Јужних Словена дотадашње Аустро-Угарске.

У Новом Саду је Велика народна скупштина 25. новембра 1918. године донијела одлуку о присаједињењу Краљевини Србији, а 24. новембра и Скупштина Срема у Руми, па је Војводина ступила као саставни дио Србије у нову заједничку држави образовану 1. децембра 1918. године.

Крајем новембра и Подгоричка скупштина донијела је одлуку о припајању Црне Горе Краљевини Србији.

Тако је 1. децембра 1918. године регент Александар Карађорђевић прогласио стварање нове државе.

Држава је промијенила назив у Краљевина Југославија 1929. године. То је био досљедни наставак изворне концепције са којом је и образована заједничка држава, што је било унесено и у Видовдански устав из 1921. године.

Краљевина Југославија постојала је до Другог свјетског рата.

Чланак ГОДИШЊИЦА: Краљевина СХС проглашена прије 98 година се појављује прво на ИСКРА.