Бајраму Баждару (36) из села Урсуле, тридесетак километара од Сјенице, у петак је изгорело све што је имао. Он, супруга и троје деце, све једно другом до увета, спасили само оно мало одеће што су имали на себи.
– Кућа, намештај, посуђе, одећа, обућа, храна, читава зимница, дечје ствари, два шпорета, фрижидер, телевизори… Сад немамо ништа, али, хвала богу да смо ми сви остали, да нам деца нису страдали – причала је јуче на згаришту куће Бајрамова супруга Амина (26).

Троје њихове деце, Адела којој је шест година, двоипогодишња Азелма и годину млађи Ајлан играли су јуче на згаришту и дрхтали од зиме на зубатом сунцу и пештерских минус четири пет степени.
У петак, око подне, отишли су до комшије Хивза (82) чија је кућа иза брега, да му однесу неке намирнице. Срећа, па су у наручју, по снегу, понели и децу…

– Изашао сам из куће, погледао преко брега, и видео густ дим… Знао сам да гори наша кућа, претрчао преко, кад сам отворио врата и покушао да улетим унутра, да гасим ватру, изнутра су сукнули језици ватре, попуцали прозори… Био је пакао – причао је јуче Бајрам коме је пре равно десет година изгорела прва кућа, а сада и ова друга.
– Брзо сам стигла и ја са децом, носила сам Ајлана и Азелму у наручју… После пола сата стигла је и Адела из предшколског, стала на путић испод куће а сузе јој стижу једна другу, плакала сам и ја, и Бајрам, сви смо стајали на снегу и гледали како гори наша кућа – причала је јуче Амина.
– Изгореле су ми све моје луткице, и моје играчкице, сад бата, сека и ја немамо са чим да се играмо – причала је јуче мала Адела, претурајући по напола изгорелим стварима, тражићи своје луткице.

Две ноћи Баждари, њих петоро провели су код комшије Хивза и његове супруге, седморо у собичку…
– Сутра ћу се преселити у брвнарицу мога стрица ближе згаришту, али, и она празна, унутра нема ништа, ни кревета, ни шпорета, хладна, само брвна, како ћемо издржати не знам… Уствари, за мене знам, ја бих и на снегу преноћио, али, шта ћу деци, шта ћу жени, она седми месец трудноће, бојим се и шта ће са њом бити – припаљивао је јуче на згаришту цигару са цигаре, хуктао, Бајрам, глава куће, размишљајући шта да ради.
Од куће немају куд, куд ће стоку, краве, овце, козе, од којих живе… Кућа скоро па 30 километара од Сјенице, пут лош, послењих пар километара пута уствари и нема, него се вози кроз ливаду…
А деца, њјих троје, свесни да нешто није у реду, ћутећи су се јуче играли на згаришту, и дрхтали од зиме, гледајући мајку како се склања иза ћишка да плаче, да је они не виде, и оца црног као угарак, у јакни црној од гарежа и дима…
Баждарима је помоћ хитно потребна. Јуче је на овом делу висорани било сунчано, без снега… Али, неко не зна хоће ли снег већ данас пасти, а онда ће се до них моћи само хеликоптером…

Потребна хитна акција
БАждарима је изгорело приземље куће, стиропор којим је било обложено се истопио, пукла је бетонска плоча изнад које је само лимени кров, али је процена мајстора да ће она зимус издржати. Камени и бетонски зидови су издржали. За обнову куће, пописали су јуче мајстори потребно је по око 100 квадрата минералне вуне и стиропора тројке за изолацију, око 120 квадрата ОСБ плоча, потребно је око 30 квадрата ламината, материјал за електроинсталације. Потребни су и кревети, шпорет на дрва и струју, фрижидер, сто, столице, двоја врата, два прозора, потребна је одећа и обућа за децу и њих двоје, потребна је храна за зиму. Помоћ се може уплатити на жиро рачун на име Бајрама Баждара у Комерциланој банци, број рачуна је 205-9011005278010-97.

Чланак ТУГА У УРСУЛАМА КОД СЈЕНИЦЕ: Баждарима изгорела кућа, троје деце дрхте на згаришту, мајка у седмом месецу трудноће се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, Wikipedia

У селу Краље на црногорској планини Комови неколико људи је пожелело да поклони своја велика имања Владимиру Путину и братском руском народу.

„Ову територију бих предложио Русима за војне базе или као места за хотеле и одмор. То је моја идеја, а сами ће видети шта ће ту изградити. То поље би добродошло за хелиодром. Оно се пружа још километар према југу. Што се тиче шуме, тамо имам 15 хектара. То је око 150.000 квадратних метара — доста за руске ракетне системе, како би се бранили од агресора“, рекао је Драгаш Ђуришић у интервјуу за телевизију „Лајф“.

Ради се у томе што се православни Срби који живе у селу Краље у подножју планине Комови противе уласку у НАТО, за шта су власти Црне Горе.“

„Држава Црна Гора жели у НАТО, а ми смо против. Желимо да покажемо да је Алијанса агресивна организација која у свему гледа своје интересе. То је све моја земља, та шума на планини и поље према југу, све је моје — укупно 30 хектара. То је довољно. И наравно, ако се нешто деси, моји суседи ће ми се придружити и такође предложити своје земљу. Моја браћа су за то. Ми само шуме имамо око сто хектара“, додао је Ђуришић.

Осим земље, руској држави предлажу да обнови и касарну — историјски споменик који је остао из времена Османске империје. Она је изграђена 1899. године и била је одржавана од стране руске царске војске. У њој се чувало оружје старе српске породице Васојевић.

„Ту се налази оружје породице Васојевић, пушке којима су наши официри пуцали на Турке у граду Пећи. Ту се чувала пшеница коју су слали Руси. Њега су распродали уместо да га деле. И ето, ја сам добио идеју да ову касарну вратимо Русима како би је они вратили у ред и искористили је у своје сврхе. Она се урушава, кров је пао, а зграда има 300 квадрата“, објаснио је председник локалне самоуправе села Краље Милутин Ђурковић.

Чланак ПРОТИВ НАТО АЛИЈАНСЕ: Мештани села Краље на Комовима поклањају земљу Путину и руском народу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Мјештане села Дврсница у Поповом пољу, који су ових дана чистили окућнице и пут до сеоског гробља, дочекало је непријатно изненађење: на једној од њива, површине веће од пола хектара, трактором је уцртан усташки симбол , слово „у“ великих димензија.

Српско село Дврсница, које од Дејтона припада федералној општини Равно, у рату су до темеља спалиле хрватске снаге и нико од мјештана до сада се није вратио.

Чланак У РАТУ СЕЛО СПАЉЕНО ДО ТЕМЕЉА: У Поповом пољу трактором уцртан усташки симбол „У“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

У Страњанима под Јадовником сеоска школа од летос више не ради. После 115 година рада, катанац је на њеним вратима. Нема ђака у овим брдима, где се некад стотине малишана тискало у школским клупама. Пуста нам остају планинска села по ободу државе, заборавом гашена.

А тешко је било основати ту школу 1900. године, кад је овај крај још био под турском влашћу која је српског горштака спутавала да стиче знање. Али што су јаче биле стеге силника, то је упорније било настојање народа да не остане неук. Страњанци су се у то доба за школу борили и изборили, предвођени домаћином Васом Новоселом, који је и хапшен због оснивања школе.

О тим давним дешавањима, са сетом што је сада катанац на школској згради у Страњанима, пише 86-годишњи Пријепољац Бранко К. Зејак у својој управо објављеној књизи „Сељак домаћин Васо Новосел”. То је прича о почецима страњанског школства, занимљива повест о људима из Зејаковог завичаја, већ 27. књига овог неуморног аутора.

Кроз записе и сећања у њој сазнајемо да су с краја 19. века фамилије Вранића, Гарабиновића, Чпајака, Трмчића, Новосела, Зејака и друге из Страњана силно желеле да им деца не остану „слепа код очију”. Овде је само самоуки Стеван Новосел знао читати и писати, а понешто и брат му Васо. Школа се тада могла оснивати једино уз манастире и цркве. Али домаћини страњански, које је предводио Васо Новосел (1856–1931), били су сложни и одлучни: решили су да је отворе, и то у илегали, да Турци не дознају.

Ишао је претходно Васо по савете код сјеничког проте Василија Церовића, који је имао везе са Србијом преко царинарнице на Јавору. Прота их је подржао и препоручио им за учитеља Владимира Пурића из Радијевића, па су страњанска деца, међу којима и две девојчице, кренула у школу основану у Новоселовој кући у пролеће 1900. године. Илегалним каналима из Србије им је пристигла помоћ у училима.

Страњанци су успели у својој намери, радовала су се њихова деца што уче да читају и пишу. Али дознаше турске власти за „некакву школу” у овом селу. Сматрајући то озбиљним прекршајем, дошли су и одвели Васа Новосела. И то у Скопље, пред судију. Тамо су га оптужили да отварањем школе руши турску царевину, но он се умешно бранио. „Зар с нејаком децом да рушим велику државу, напротив, чиним да народ види и каже како је добра ова турска власт кад нам и школе отвара.”

Неким чудом судија му је опростио, допустивши да са сељанима направи зграду за школу, па се Васо вратио у село, на радост комшија који су га дочекали. Коју годину затим, почела је да ниче школска зграда, али Новоселу власти нису дале мира: био им је трн у оку, па су га поново ухапсили у Сјеници. Страњанци су за то дознали и, знајући да су Турци подмитљиви, скупили нешто злата те откупили угледног домаћина.

Тако је трајала и временима одолевала страњанска школа, која је, како у предговору Зејакове књиге пише професор Хаџо Мушовић, часно вршила своју мисију, захваљујући, поред осталог, ентузијазму многих просветних радника који су школи и овој средини поклонили најбоље године свог живота.

А Бранко Зејак у књизи наводи и да је 1912. ова школска зграда запаљена и изгорела до темеља, те да је потом народном упорношћу обновљена. Истиче и значајну улогу Васа Новосела као првог председника страњанске општине по одласку Турака, као у време и после Великог рата. Пише остарели пријепољски аутор и о ововременом затварању школе у Страњанима, овако описујући садашњицу села испод Јадовника: „Села се празне, још понеки старац и старица не могу да се одвоје од кућног прага. На стотине кућа зврје празне. Ух, како је то тужно кад из огњишта никне коров. Нема никог да ватру заложи. На неким кућама уместо петровданског венца вијори се грана дрвета. Језа, туга и жалост…”

Чланак С КОЛИКО ЈЕ МУКЕ ОСНОВАНА У ВРЕМЕ ТУРАКА: Катанац на школи у Страњанима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У селу Бање, у општини Србица, родном мјесту вође албанских терориста Адема Јашарија, тридесет дјечака и дјевојчица из српских породица иде у обданиште, које личи на својеврстан карантин.

Сабијени у једној соби, коју зову учионицом, без јаслица и спаваонице, ова дјечица уз игру и пажњу учитељица и васпитачица живе свој свијет у који се не пробија зла крв и мржња, којом су окружени.

Изолацију у којој живе тешко је ријечима описати. Њихов боравак у обданишту и путешествије узаним блатњавим излоканим сеоским путевима од куће праћен је будним очима чланова породица.

До вртића их доводе држећи их за руке,јер је за српску дјецу, изван кућног прага и вртића, опасно да се спусте триста или четири стотине метара даље на ливаде да се поиграју.

Фото: Срна

Они већ сада знају да се њихове куће налазе на свега километар од насеља Рудник, чије улице носе називе вођа терористичке ОВК, у коме екстремисти каменују и нападају њихове родитеље при одласку и повратку из Косовске Каменице.

„Ово су наши мали хероји. Ова деца су срце српства“ – каже њихова васпитачица и директор вртића „Маја“ Марија Савић, која, упркос скученом простору у коме бораве дјеца, каже да је тај вртић „најлепше и најрадосније здање на планети“.

Ипак, треба им нов објекат, са јаслицама и одвојеном кухињом и тоалетом.

Треба им и вода за пиће, треба им простор у коме ће смјестити играчке које углавном уз помоћ родитеља и васпитача праве од крпица и конца.

Потребан им је и бољи пут и слобода да се играју и да појуре за лоптом истим оним ливадама којима је било могуће ходати и трчати до 1999 године.

Фото: Срна

Из министарства за заједнице и повратак у привременој влади самопроглашеног Косова обећали да ће у прољеће почети градња вртића те да ће уз помоћ Канцеларије за Космет покушати да убиједе Србина који не живи у Бањама да им да воду и да им не кида цријево јер им вода за пиће значи колико и нови вртић.

Добили су обећање да ће бити асфалтиран пут у дужини од неких десетак километара како би се ова српска енклава увезала са Зубиним Потоком.

Изградњом пута њихови родитељи и путници намјерници више не би морали да ризикују пролазак кроз Рудник и Србицу са чијег централног трга гледа споменик Адему Јашарију и подсјећа на злочине.

У Бањама и сусједном Сувом грлу живи око 500 Срба одлучних да опстану ту гдје је Јоаникије Девички још у 14. вијеку вијеку пред најездом Турака „тиховао“ бранећи српску духовност.

Чланак СРБИ У СРБИЦИ, ИЗОЛАЦИЈА У КОЈОЈ ЖИВЕ ТЕШКО ЈЕ РИЈЕЧИМА ОПИСИВА: Одрастање у сјени Јашаријевог споменика се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У Гојбуљи, некада српском селу које се простире испод планине Бајгоре, односно обронка Копаоника и подујевске општине, староседеоци животаре растрзани између жеље и могућности да остану на вековним огњиштима.

– Албанци нису украли само оно што нисмо ни имали – каже Бранислава Миловановић (81), присећајући се шта су јој све синови били послали из Норвешке и Косовске Митровице, а постало је плен нових „комшија“.

Зато су у новијој згради инсталирали аларм, да би она колико-толико била безбедна. Јер, кад „зазвони“, Бранислава позове полицију, па се лопови разбеже и пре њиховог доласка…

– Синови су, недавно, били принуђени да откупе суседну кућу од комшије Србина, само да се Албанци не би доселили на међу – вели Бранислава, у чијем дворишту се налазе чак два извора минералне воде, па је можда и то разлог кидисања на њено домаћинство.

А, да се не зна коме је у селу теже – младима или старима – сведочи и Миланка Лазић (45), учитељица у ОШ „25. мај“ коју похађа само десет ђака. При томе, кућа Лазића је једна од најмногољуднијих у Гојбуљи: поред ње, супруга Александра и ћерке Душице (18), те синова Душана (21) и Драгана од 11 лета, у домаћинству које је на крају села живе још свекар и свекрва: Драгослав и Софренија.

Свакодневна стрепња малобројних Срба повећана је од кад су Албанци почели да купују куће унутар села, а проблем је и превоз до петнаестак километара удаљене Митровице: ко год нема аутомобил, мора да се ослони на такозвани хуманитарни аутобус, који вози три пута седмично и у граду се задржава свега неколико сати…

СУШТИНСКИ ПРОБЛЕМ

– ПОРЕД безбедности, која недостаје у свим српским срединама на Космету, суштински проблем због којег углавном млади одлазе из Гојбуље је недостатак посла. Верујем да би многи одустали од продаје имања када би у селу био отворен неки мини-погон, па да људи раде – каже Десимир Миљковић, председник Привременог органа општине Вучитрн.

Чланак ВУЧИТРН: Пљачком протерују Србе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Не знам ја одакле ви долазите и ко вас шаље… Пролазе ових дана свакојаки, сви кажу: „Из Београда смо“. И, сви питају: „Шта мислите, треба ли Орић да буде изручен Србији?“ Ми кажемо: „Треба да одговара“. Питају: „Шта мислите о британској резолуцији?“ Ми кажемо: „Да за наше жртве неко пише резолуцију, имао би шта да напише. Гробови сведоче, црне мараме сведоче, ми сведочимо… После, ништа чули, ништа видели ови што су нас питали“.

У Кравици, код Братунца, Срби ником више ништа не верују. Затварају се у куће, с првим сумраком. А, у сумрак, и током читаве ноћи, од Коњевић Поља према Братунцу и Сребреници стижу читаве колоне. Породице страдалих Бошњака, разна удружења, чују се сирене аутомобила и вика: „Орић, Орић!“

Кравица, место српског страдања. Сведок и опомена. Војници под командом Насера Орића, у овом селу, на православни Божић 1992. побили су 49 Срба, већином жене и старце. У околним засеоцима страдало их је још 105 – од маја те године, до пролећа 1993. Убијани су редом. Нема породице да није страдао не само један, него више чланова у овим нападима. Цела српска села у братуначкој општини, као и у сребреничкој, опљачкана су и спаљена. Горња и Доња Каменица – 53 тела нађена. Сандићи – десет жртава, Магашићи, у јулу 1992. у два напада, 20. и 25. јула – петнаесторо убијених Срба, Бљечева – три жртве. Биљача – четрнаесторо (12. јул 1992.). Коњевић Поље – четрнаесторо. Глогова, у три напада, од 15. маја до 24. децембра, исте године – четрнаест жртава. У Хранчи убијено осморо. У Загонима – седморо. У Бјеловцу – двадесет петоро, у првом нападу. У Сикирићима – осамнаесторо, у селима између Братунца и Сребренице – Опанцима, Ратковићима, Факовићима – тридесет деветоро… Бањевићи, Јежестица… Ма, нема српског села где није било жртве.

Фото: Новости

– И још, у више од двадесет српских села, живи се у црнини – говори, с приметном дозом неповерења, Марко Живановић с којим смо и започели ову причу. – И кад су свадбе, није то весеље као што је било. И кад нам се деца рађају, није то као што је било. А Божић у Кравици? Никако да се ослободимо страдања на тај дан, 1992.

Причамо са Марком испред споменика српским жртвама у Кравици. На црном мраморном крсту, који се извија, уписано је: „Од 1992. до 1995. године 3.267 српских жртава. Од 1941. до 1945. године 6.469 српских жртава“.

На бетонским степеницама око споменика играју се деца. А смеха нема. Провлаче се испод бетонских сводова. А смеха нема.

– Оца сам нашао у Факовићима, убијеног, а брата Милована… имао је 18 година, нашао сам у Магашићима – слушамо Марка Живановића. – Брата сам сахранио, а они су му, у другом нападу, гроб откопали, сандук развалили, брата на пола пресекли. Многе гробове су, тако, откопали. Тела су била развучена… Тако су их два пута убијали. И, тако, нашу причу нико не жели да чује.

Живе речи, сведочења, оптужбе… Ко да их чује? Памте се, овде, речи и првог тужиоца Хашког трибунала Луиз Арбур. Кад је видела фотографије и обдукционе налазе, казала је: „Смрт ових људи није уследила од метка“.

– Како је мени било кад сам нашао тело брата – каже Марко Живановић. – Како је мени, сад, док се сећам те слике. Ранама душе лека нема. А, да вам кажем, како ли је тек породици Љиље Поповић Лончаревић из Магашића. Убијена је у поодмаклој трудноћи, 25. јула 1992. Тек је, а можда и није, напунила 18 година. Ко то да чује? Неће нико… А, да знате, да сам поштовао, па и волео наше комшије Бошњаке. Помагали смо се, кад је требало. Отац им је доносио хлеб… И сад бих њиховој деци, ја, донео хлеба. Па, кад ми неко каже да ми, Срби, не умемо да праштамо, у срце ме удари. Али, нико нема право од нас да тражи да заборавимо.

Теку речи. Живе речи у сећањима Срба у Кравици. Момир Савић, Деса Ђокић и Ратко Перић, наслоњени уз зид овдашње продавнице.

– Мој муж, Станоје… жив је запаљен – сведочи Деса. – Затекли га у Дому здравља.

– Рођену сестру и зета затекао сам исечене… И да не причам још у каквом стању сам их нашао – говори нам Момир Савић. – А Насер Орић се овде сликао. Ево, ту, испред бившег Дома културе. Сликао се на белом коњу. А пре неки дан се хвалио, јавно се хвалио да му је отац био усташа… Коме ја то да причам? Ово су, децо, дани тешки за нас, Србе. Сад ће одозго, од Тузле, да ударе у ове своје маршеве. Кобајаги, маршеви мира, а успут нам пале сена. Обарају ограде… Како свих ових година, тако и данас.

– Запалили су Ивана и Миленка у кући, болесну браћу – говори нам Ратко Перић. – Је ли то злочин? Децо, не губите време узалуд. И ја вам кажем: Од наше приче никакве вајде нема. Кад је није било досад, неће је бити ни одсад.

Чланак КРАВИЦА ПАМТИ И ОПОМИЊЕ: Српска села још у црнини се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Предсједник Покрајинске владе Бојан Пајтић уручио је младим брачним паровима из Војводине уговоре за куповину кућа на селу, вриједности око 332.000 евра.

Уговоре је добио 41 брачни пар, који се претходно опредијелио за живот на селу, саопштено је из Бироа Покрајинске владе за односе с јавношћу.

Циљ ове акције Покрајинске владе је да се помогне младим брачним паровима, али и да оживе сеоске средине у Војводини.

Чланак ВЛАДА ВОЈВОДИНЕ: Куће на селу за младе брачне парове се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Храна постаје најважнија за човечанство и претпоставља се да ће врло брзо доћи време када ће се људи делити и по томе ко шта једе. Данас када се и много богатије земље од наше тешко одупиру притиску великих светских произвођача генетски модификованог семена и хране, надомак Вршца, на око 40 хектара, Зоран Петров развија једно огледно имање на коме се производи биодинамичка храна. И није то никаква новина на просторима Србије, тако се земља обрађивала вековима. На имањима која су била самодовољна, сваштарска (производило се од свега помало, али довољно за домаћинство), без пестицида, са старим сортама семена и стоке. Биодинамичка пољопривреда развијена је у целом свету, а у Европи по производњи предњаче Немачка, Швајцарска и Француска, са имањима која здравом храном снабдевају до 300 људи.

– У Србију сам се са породицом из Норвешке вратио  2007. године, јер смо хтели да производимо храну за своју децу. Испоставило се да човек није острво за себе, па се наша првобитна намера претворила у нешто више. Данас производимо и за друге, за сада још не много, али у складу са веома строгим међународним стандардом „Деметар”, који контролише биодинамичку производњу, полако се развија наше имање које би, надам се, требало у будућности да постане пример по коме бисмо имали много таквих произвођача у Србији – почиње причу за „Политику” Зоран Петров, произвођач биодинамичке хране, који је осим у Норвешкој живео и у Швајцарској, Шведској и Аустралији где је завршио студије кинеске традиоционалне медицине.

Повратак на село почео је куповином четири краве и бика расе тиграста буша која је на нашим просторима опстајала одувек. Уследила је потрага за земљом, па куповина имања од 40 хектара у атару села Велико Средиште код Вршца.

– Главна производња је на једном великом имању од 25 хектара, где производимо и храну за стоку. Ту осим крава и свиња расе мангулица имамо и све врсте перади, кокошке, ћурке, морке, фазане. Цела пољопривреда којом се бавим ослања се на старе расе које су издржале тест времена поред нас. Наше имање требало би да буде показно, како би то могло да се ради у Србији. Таква сваштарска имања код нас су постојала некада давно, која су у свету данас врло бројна. Није ово никаква новост, одрасли смо уз овакву пољопривреду и газдинства на којима је било свега помало за једну породицу. Данас је другачије. Тражи се само јефтина храна која нам је донела све невоље, а највише болести, а то показују и званичне статистике. То је неодрживо – прича Петров и додаје да се свет мења и људи постају свесни да ствари измичу контроли и све више им је битно шта једу и чиме хране своју децу.

Биодинамичка пољопривреда је, у ствари, производња какву су практиковали наши преци генерацијама. Она је данас само обогаћена новим знањима, али њена основна карактеристика јесте да имање, колико год је то могуће, буде самодовољно. Тешко је достићи идеалне услове и у потпуности затворити круг, али најважније је да нема употребе хемије и пестицида. Ова врста пољопривреде не може да се ради „по директиви“, мора човек да то осети и жели. Свако имање је јединствено и постоји слобода да се на њему ради по своме. На овим њивама расте и коров, јер је и он важан за имање.

Петров је, каже, нашао снагу у старим сортама. Оне имају и укус и животне снаге неопходне за складан психофизички развој. Сматра да је ненормално да човек данас парадајз, краставце, банане, цитрусе једе 12 месеци. Због тога и наше тело губи ритам. А како је и живот ритам, лако је закључити куда нас то води.

Фото: Политика

– Планирамо да направимо самоодрживо имање и развијамо герилску пољопривреду са произвођачима који ће се наслањати на нас. Дешава се да људи продају станове у градовима и иду на село. Међутим, неприпремљени су и онда потроше новац врло брзо, јер им и сељаци скупо наплаћују своје услуге. Да се не би догодило да пропадају, желимо да онима који намеравају да се баве пољопривредом пружимо могућност да дођу код нас на неколико месеци и да провере да ли је то за њих. Ако се покаже да им одговара, онда можемо и да им помогнемо. Мања имања могла би на овај начин да се удружују широм Србије.

Петров каже да је Србија златни рудник, да живимо у богатству, а не видимо сву разноврсност биљака и животиња око нас, земљу која и даље није загађена.

– На сва обећања у вези са ЕУ мој комшија сељак каже „где си видео да газда од бедника прави газду“, али ми то још нисмо разумели. Нико нам ништа неће дати, а са мало труда сами много можемо да створимо у својој земљи. Не могу да променим свет, али могу да мењам све на мом имању. Могу да бирам да ли ће се моја деца хранити здраво или ће бити килава од нездраве хране – закључује наш саговорник.

ГМО у тањиру

– Чини ми се да се у Србији све чини да се онемогући развој органске производње хране, а то је све под јаким утицајем компанија које се баве или промовишу ГМО. Данас и у земљама које су против ГМО на тањиру имате ГМО. Сваки производ који у себи има кукурузни сируп или рецимо сојин лецитин, тврдим са великом вероватноћом, јесте ГМ производ. Највише ме забрињава што су данас у Србији највећи заговорници увођења ГМО људи који су чак и у структурама власти и на неки начин су повезани са компанијама које производе ГМО. У Словенији, на пример, министар пољопривреде има за саветника за органску производњу човека који се бави органском производњом.

Здраво млеко

Када смо хтели да проверимо квалитет млека наших буша обратили смо се Катедри за биодинамичку пољопривреду Универзитета у Каселу, у Немачкој. Када смо се договарали око доношења узорка они су нас најпре упозорили да дођемо колима, а не авионом, због зрачења. Тако смо и учинили. Ујутро смо помузли краву и са два литра млека кренули за Касел. Урађене су три анализе, али оно што је нама остало најупечатљивије јесте то да је особа која је контролисала квалитет својој ћерки од три године дала млеко наше буше, и то пресно, да попије. Рекла нам је касније да је такав квалитет млека (а крава је само јела сено, јер је био децембар) имала прилике да сретне само на још неколико фарми у Немачкој. Ми сада завршавамо малу млекару и имаћемо јогурт и мање количине сира.

Охрабрити сељаке да држе стоку

Статистика показује да је у земљама у којима је број трактора по хектару мањи – већа стопа криминала,  дакле, мање је сељака који раде. За пољопривреду је својствена солидарност. У биодинамичкој производњи та солидарност је још више изражена. Желимо да охрабримо сељаке да поново држе стоку. А зашто то не би урадила и држава. Ако се у Србији, на пример, попије милион литара млека годишње, зашто не кажу треба нам толико, гарантујемо да ћемо откупити. Треба нам милион тона говедине, свињетине. Тако би то требало да ради држава, ако нам је пољопривреда, како кажу, стратешка грана. Ако ствари поставимо тако, потребни су нам и ИМТ и ИМР да покренемо и домаћу индустрију пољопривредне механизације, а не да пунимо туђе буџете куповином механизације у иностранству.

Чланак ИМА ЖИВОТА И НА СЕЛУ: Живимо у изобиљу, а то не видимо се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Руски режисер Никита Михалков жели да изгради село за кинематографе по узору на Дрвенград у Србији, који је осмислио српски режисер Емир Кустурица.

„То село може бити било гдје, на ријеци Ока или на Воли, гдје би се одвијао цијели креативни процес“, рекао је Михалков.

Руски режисер и глумац истакао је да га је на такву идеју надахнуло село Дрвенград, гдје Кустурица стално окупља своје колеге и организује кинофестивале, преноси руска агенција „Тас“.

Михалков каже да је о томе већ разговарао са руководством Федералне агенције за туризам и да је све заинтересовала ова идеја.

„Када бисмо ми могли овог часа наћи то село, ми бисмо сви тамо отишли“, оцијенио је Михалков.

Руски режисер говорио је о својој новој Академији кинематографије и позоришне умјетности, која ће почети са радом 15. септембра у Москви, наводећи да би један од предавача на тој академији био Кустурица, који би неколико студената могао да одведе код себе у Србију на стажирање.

Чланак НА РИЈЕЦИ ОКА, ИЛИ НА ВОЛИ: Михалков жели село као Кустуричин Дрвенград се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Сузе и бол. Уместо речи, свих 450 житеља планинског села Јакаљ оплакује свог хероја, комшију, заставника Небојшу Драјића (44). Пред родитељским домом механичара летача, страдалог у страшној несрећи у петак увече код Београда, затичемо његовог рођака Милоша Лучића, са комшијама Сретеном Марковићем, Зораном Петровићем и Небојшом Васићем. Фамилија, нема од бола, у Београду је на комеморацији.

Кроз трновит пут, веле, прошао је Небојша. По завршетку средње школе у Рајловцу службовао је од севера до југа.

– Био је и у рату у Босни, потом извесно време провео у Подгорици, где се и оженио, а последњих година живео је у Београду – причају комшије.
– Волео је своје село, где је са радошћу долазио. Последњи пут у Јакљу је био 21. фебруара. Његов брат Страјин прослављао је 18. рођендан своје ћерке Данијеле. Стриц Небојша, заједно са поносним дедом Радојем и баба Бориком тог дана био је изузетно весео и расположен. А сада туга, огромна туга – каже Милош.

Милорад Николић још у неверици да свог комшију више неће сретати у Јакљу.

– Знао сам га добро још из дечачких дана. Израстао је у дивног, племенитог човека, великог хуманисту. Дружељубив, весео, лепо васпитан. Не би он прошао, а да се не јави и не поздрави са људима. Помажући људима у невољи и сам је жртвовао свој млади живот – у даху прича Милорад.

За Небојшиног оца Радоја мештани веле да је био весељак. Целог живота бавио се пољопривредом, а у доколици, у предаху од тежачког рада, знао је да узме хармонику. Свирао је на многим весељима, свадабама, испраћајима у војску… Од суботе ујутро – само плаче.

НЕВЕРИЦА

– ЈОШ не могу да верујем да ми је син погинуо. Не знам шта је кренуло по злу, али то није битно. Мог Небојше више нема – говорио је Радоје, убрзо пошто је примио најцрњу вест.

Чланак ЈАКАЉ ЖАЛИ ЗАСТАВНИКА ХЕРОЈА: Напустио нас је најбољи међу нама се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Мештани села Кукујеваца код Шида живе и раде као да су у најразвијенијем европском крају. Немају незапослених. Млади су нашли посао у свом селу и све чешће се одлучују на брак и рађање деце, па вртић постаје претесан. У Кукујевцима постоји индустрија меса „Агропапук“ у којој ради 200 мештана, у пољопривредним задругама „Ратар“ и „Рит“ посао је нашло њих 150, на фарми коза „Беокапра“ која справља чувени сир ради 35 мештана, извозно-увозна кућа „Асолер“ која набавља гуме за сва врста возила запошљава 15 људи.

Ту су и сеоска пивара, више трговачких радњи, апотека, ветеринарских станица, кафића и других фирми, у којима ради бар још 50 Кукујевчана. А оно што је најпрофитабилније из овог села јесте производња дувана. Равно 100 домаћинстава узгаја дуван на укупно 1200 хектара, што је убедљиво највише у Србији.

– У нашем селу само не раде малолетна деца – с поносом нас обавештава Мирослав Стојчевић, председник села Кукујеваца и најближи рођак почившег патријарха Павла (његов деда и патријарх Павле су рођена браћа). – Имали смо лане у августу тачно 293 детета старости до 15 година. Данас је то више од 300, и све ће их више бити. На дан Светог Саве пријављено је четврто рођено дете у јануару ове године. У фебруару се породило још шест жена. Такав прираштај нема заједно и у више већих села наше околине.

Садашњи мештани Кукујеваца су Срби који су пре двадесетак година дошли из Хрватске и разменили куће и имања са овдашњим староседеоцима Хрватима. Брзо су се снашли у новом завичају, иако су стигли из разних крајева, из 160 места. Све што су постигли, урадили су сами. Њима није требао политички подстрек да би од својих прихода одвајали средства за потребе у селу. Они су сада најбољи пример самоорганизовања и слоге у селу.

– Данас су Кукујевци, можда једино село у Србији које бар сто пута више даје држави него она њему. Само наших 100 произвођача дувана за струју годишње плате више од 10 милиона динара, а то је бар два милона динара ПДВ-а. Затим индустријска кланица плати годишње 30 милиона динара струје, а где су разни доприноси и порези. Сигурни смо да се из Кукујеваца у државну касу слије бар 50 милиона динара – каже Стојчевић.

Буџет месне заједнице је 4,2 милиона динара. Од тога село самодоприносом обезбеђује 2,4 милиона динара, а општина 1,8 милиона.

– Такав однос нема ни једно село, јер већина нема самодопринос, па им општина даје све. Искрен да будем и да ништа не добијемо од општине не би се љутили. Поштује се закон и зато нам се додељује. За наше планове то су мали новци. Желимо да подигнемо спортску халу, да саградимо нама цркву и да реновирамо стару католичку цркву, да не буде више ругло села. Ми имамо веома добре односе са људима са којима смо се заменили за имања. Схватили смо сви да нас је на тако нешто приморала једна погубна политика и проклети рат, и ништа више – говори Мирослав Стојчевић.

У Кукујевцима је и друштвени живот на веома високом нивоу. Имају КУД који се ослања на учитеље осмогодишње школе, ловаце, пензионере, удружење жена. Фудбалскик клуб „Обилић“ је понос у којем играју само мештани, јер Кукујевчани за разлику од других не плаћају играче. Сви њихови фудбалери су запослени у селу и имају добре плате.

Истинита прича да човек у ова времена не верује да је могуће у Србији. А могуће је.

Чланак КУКУЈЕВЦИ: Вредно село с три стотине деце се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика/ Г. Оташевић

На врата 27 сиромашких домаћинстава у селима око Чачка, кроз чије куће је прошлог маја прохујала поплава, покуцала је ових дана Вера Торбица с питањем шта им највише недостаје од уређаја. Колико следећег јутра добили су нови фрижидер или машину за прање веша, неко други замрзивач а неко штедњак, електрични или на дрва.

– Наше Коло има одбор од петоро чланова међу којима сам и ја, задужен да одреди шта ће и коме да се да. Међутим, правило је да најпре одемо код тих људи, упознамо се и видимо шта им недостаје, па им онда купујемо и поклањамо нове ствари. Али, нико не може добити новац у шаке, или какав луксузни предмет – прича Вера Торбица (80) за „Политику”.

Ова жена живи у Лестеру, у средишњој Енглеској, и с поносом вели да је Српкиња и оснивач Четничког кола српских сестара на Острву. Коло је прошлог децембра, на Светог Николу у Српској кући на Холанд парк авенији у Лондону, 52. пут обележило крсну славу.

– Ово што сам донела био је дар Покрета српских четника Равне горе из Америке, Канаде и Велике Британије за чачанске сиромахе после поплава. Постоји велики фонд за помоћ читавој Србији и Републици Српској. Овог пута нисмо били сигурни колико је средстава потребно па сам за набавку уређаја донела 4.000 фунти. Али, ускоро ћу доћи поново.

Ни даљина ни године нису били препрека да допутује у постојбину, ни авионска карта коју је је купила од своје пензије. У Енглеску је дошла 1955. године из родног Крагујевца („Баш сам Крагујевчанка, из града”) и заволела Миленка Торбицу из Плавна код Книна, такође досељеника, који је умро пре три и по године.

– Он је био у четницима Момчила Ђујића па су крајем октобра 1944. отишли у Италију, одатле у Немачку па даље у Енглеску на две године, и ту остали заувек. Одмах по доласку почела сам да се бавим фолклором и сакупљањем помоћи за нашу нејач, и данас ми је пуно срце што сам 60 година живота поклонила за Српство и Србе.

Вера Торбица је поклоне чачанским породицама уручила уз помоћ Бојане Јакшић, председнице Кола српских сестара „Надежда Петровић” у Чачку. У Лестер се вратила уз благодарност поплављених, прегршт нових успомена и једно посебно драго уздарје. То је писмо које је ових дана Вери упутила Наташа Чекрлић, апсолвенткиња Факултета техничких наука у Чачку:

„Читавог живота памтићу 4. октобар 2010. године кад су ми у Колу у Чачку рекли да ће ми помоћи да добијем стипендију и завршим факултет. То је онда изгледало као неостварив сан, а данас је збиља. Нарочито сам захвална госпођи Вери Торбици из Велике Британије, јер без њене стипендије и помоћи не бих успела”.

ЧКСС за Велику Британију и Европу има 400 чланица, а наши земљаци новац на рачун Кола уплаћују о крсној слави, Божићу и Васкрсу, за покој душе и за здравље. Људи који другима, од срца, пружају братску руку помоћи, у име награде заслужују речи мудрога патријарха српскога, Павла: „Једино се љубав дељењем увећава”.

Чланак ЧЕТНИЧКО КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА ИЗ ЛОНДОНА: Донели радост у куће поплављених у селима око Чачка се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир/ Д. Дервишагић

Војин Ћетковић и Слобода Мићаловић одлучили су да производе органску храну на свом имању у Чортановцима, где се ускоро селе да живе са својим петогодишњим близнакињама Вером и Милом.

Глумачки пар који је решио да се скући ван Београда, планира да се на обали Дунава потпуно прилагоди сеоским условима живота. Наиме, они ће у свом дворишту узгајати органско воће и поврће.

– Војин и Слобода баш воде рачуна о свом здрављу и здрављу своје деце и због тога им је исхрана врло важна. Они су до сада животне намирнице пазарили на пијаци код сељака чије воће и поврће није прскано разним хемикалијама. С обзиром на то да Војину није страно то да засади неку биљку, одлучио је да у својој башти узгаја домаћи парадајз, лук, кромпир, шаргарепу, целер, грашак, краставац, али и јагоде, зелену салату, разне зачине, грожђе и јабуке – прича наш извор.

Будући да је Ћетковић веома посвећен очувању животне средине, он је, како каже, пажљиво бирао материјале за градњу своје куће.

– Најважнија ми је срећа моје деце, а и за нас одрасле може да се организује право уживање. Око куће има места за роштиљање, неки котлић или сач, а ја волим да кувам. Уз то сам и риболовац, а Дунав ми је близу. То је одувек био мој сан, али највише сам то урадио због наших ћерки. Првенствено због здравијег ваздуха, а онда и због тога што у Београду немају двориште. Хоћу да на селу проводе своје детињство – испричао је глумац у једној емисији.

Чланак ЗДРАВА ИСХРАНА: Слобода и Војин производе органску храну на селу! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Принтскрин Јутјуб

Слобода и Војин Ћетковић саградили су монтажну кућу у Чортановцима, у селу које припада општини Инђија, како би петогодишњим близнакињама Вери и Мили обезбедили одрастање у здравом окружењу.

Познати глумачки пар, који с ћеркицама живи у стану поред Комбанк арене на Новом Београду, још пре две и по године одлучио је да се скући ван Београда, кад су у војвођанском крајолику с предивним погледом на Дунав купили плац.

– Мој друг има викендицу у Чортановцима и често сам долазио код њега. Доводио сам и децу, па сам тако уз њега и сам дошао на идеју да овде саградим кућу. То је одувек био мој сан, али највише сам то урадио због наших ћерки. Првенствено због здравијег ваздуха, а онда и зато што у Београду немају двориште. Хоћу да на селу проводе своје детињство – рекао је Ћетковић у једној емисији и нагласио:

– Најважнија ми је срећа моје деце, а и за нас одрасле може да се организује право уживање. Око куће има места за роштиљање, неки котлић или сач, а ја волим да кувам. Уз то сам и риболовац, а Дунав ми је близу – закључује глумац.

С обзиром на то да је Војин веома посвећен очувању животне средине, пажљиво је бирао материјале за градњу, па је користио еколошке блокове.

– О градњи сам се посаветовао са стручњацима на Сајму грађевинарства, где сам, осим логистике, добио и препоруку за једну фирму преко које сам све завршио. Нисам морао да узимам одмор како бих присуствовао градњи, нити да мешам малтер, додуше за ово и нема много малтера, али све су то веома брзо завршили прави мајстори за градњу – похвалио се Ћетковић, ком је остало да заједно са супругом опреми њихов нови дом.

Чланак ВОЈИН ЋЕТКОВИЋ: Идемо са децом да живимо на селу! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Игор Павићевић

Снег је на вишеградским планинама окопнио таман толико да се могао газит’. Март ‘46. је превалио дванаести у нешто тринаестог дана, зора је била далеко, Србија још даље. Чича је веровао да се враћа својој Гори, равној и славној, мада му је војвода Будимир Гајић који минут раније рекао: „Нећеш се ти, Чича, нагледати Србије…“

Можда је и сам био свестан тога, поздрављајући свог последњег и највернијег јатака, газећи дубоке Калабићеве стопе низ планинске вртаче и точила. Будимир је гледао за десетином која је замицала за јербасму, крушку дивљаку, у грање, још је било времена да се стрчи за њима и рафалом ућутка завијање вардских курјака и она крупна, космата поган крај Чиче.

Није више било времена ни за шта.. Знао је да од тог тренутка нема више ратовања, већ само хајдучије, па докле потраје. Знао је да је с Дражом готово, али је беспоговорно послушао последњу Чичину комадну: „Немој, Будимире, Никола је то“… – јесте јербасма сочна ко што Лазар Гајић вели, распукне се кад загризеш. А је узбереш, састану се прсти у њој и почне да „крвари“…

Крваво је све чега се дохватиш у Грању, планинском селу над Вишеградом. Већи је данак у крви платило комунистима неголи Турцима за све векове зорења овим невиђбогом.

Једва стигосмо до села. Још је жив црвени аманет да се Грање сатре и затре због јереси, да га нема и то што га има, да свој крст и крстачу носи довека…

„Село од 50 душа има за собом 1.200 година робије због јатаковања Дражи, а то су углавном робијале жене и нејач. Што је било мушких глава дораслих да стану пред цијев – стрељано је! Све што је некад дало кору хлеба четницима, изашло да отпоздрави Чичи, виђело ђе пролази селом, чуло од неког да је прошао, стао са неким који је чуо од неког, водило стада у планину где се четовало… све је то допало метка“, јесте како Лазар вели.

Ево споменика, ћуте на јатачком гробљу. Није сеоско, већ јатачко. Нигде имена старијег од петнаестак година. Ако се коме запатило пунолетство, то су већ биле „старине“… Дуго је у Грању најприроднија смрт била олово у потиљак…

Фото: Игор Павићевић

У горштака је некако вазда мека ракија. Љути они, љуте планине, ал’ ракија мека. Скотрља се ко камен с прага куће војводе Гајића доле, у вртачу, у Ундруљу поток где је Дража…

„Поћ’ ћемо и доље, до мјеста где су заробили Чичу, побили пратњу, а само је мој ђед претекао, рањен, и живео још годину дана да сведочи о Калабићевој издаји и хватању Драже“,

Лазар му ко и ђед, невелик ал’ стамен, она брдска жила, тврдоглава, прека и робусна. Ко и Бошко Баранац и он је пошао с нама у планину, сав саздан од ње, а душе ко ракија мека.

Пред овим прагом је Никола Калабић стао у зиму ‘46. праћен ознашима преодевеним у четнике и од Милана, оца војводе Гајића, затражио да га води Чичи и сину који су зимили у земуницама горе, још даље у планини.

„Чудан је то сој људи био. Године проведене у планини развију у човеку она готово животињска чула за опасност. Тако и Будимир и мој ђед Лазар нису веровали Калабићу ни реч, сумњајући да ће издати Чичу. Будимир је чак, док се руковао с Калабићем, приметио на зглобовима руку готово избледеле трагове „лисица“ којима је био везан када је ухапшен, и вративши се у земуницу, рекао ђенералу: „Издаја, Чича, ово је комунистичка багра дошла с Калабићем по тебе! Побићу ја то на спавању…“, али је Дража беспоговорно веровао свом „верном“ Николи и одговорио га од наума да пресуди и Калабићу и тој ознашкој петорци с њим у пратњи. Заправо, можда је и он сумњао, али једноставно више није имао снаге за збегове и узмицање потерама, па се пустио судбини, како му буде“,

Газимо кошевину, мирисну стрмину палих откоса, скоро трчећи, крупни Бошкови кораци растерују шарке. Свукуд су проклетиње…

Овом је стрмином и та десеторка пртила у замку…

„Још једна је ствар ђеду Лазару и Будимиру била сумњива, кад је један од Калабићевих ‘четника’ понудио другог цигаретом: „Узми, друже“, на шта су сви из Чичине пратње потегли аутомате на њих, али су се некако извукли причом да се тако ословљавају јер су другови од давнина. Био би им ту крај, али је Дража још једаред смирио ситуацију. Како било, пошто Чичу нису успели да одговоре од наума да пође с Калабићем ка Србији, Будимир је одредио мог ђеда Лазара, као рођака и човека од највећег поверења, за вођу, рекавши му: „Ово је издаја, сигурно, па ти митраљез носи преко рамена, с прстом на обарачу, и наслутиш ли ишта, саспи рафал. Пуцај у Чичу да им жив не допадне шака…“, слушамо Лазара и он је као и остали Гајићи добио име по ђедовима, петорици најдичнијих четника овог краја за којима је остало исто толико удовица, много више нејачи и посмрчади.

„Ево, браћо, то вам је то тужно и историјско место на којем је заробљен Дража. Баш ту, пет-шест километара од места где се растао са Будимиром Гајићем и пошао у извесно…“, чудан је то осећај стајати на месту које је део историје, колико и заборава. Деценијама нико није смео прићи овој малој затравини, не широј од метар-два, насред шумског пута, уз поток. Бошко и Лазар веле да су годинама ознаши вребали у шуми сваког ко би залутао или с намером дошао до места на којем данас стоји белег тројици четника из Дражине личне пратње, побијених те зоре 13. марта ‘46. године.

Фото: Игор Павићевић

„Стигавши на ово место мој је ђед упитао: „Куда сад, браћо“, слутећи најгоре. Један од партизана, преодевених у четнике, одговорио је: „Лево“, на шта је ђед само узвикнуо: „То није пут за Србију, издаја!“ У то га је погодио метак, успео је да се окрене и види како један од ознаша скаче на Чичу, док остали пуцају у његову пратњу. Тако су се и били распоредили, мој ђед на челу, Дража и Калабић иза њега, а за њима остали, с тим што су се ознаши тако распоредили да Дражини пратиоци буду испред њих и на пушкомету им“, сашли смо до потока. Плитке, питке и брзе планинске воде, јединог јатака којој Крцунови јуришници нису могли ништа…

„Ђед је успео да утекне, читаву годину се крио код јатака и тачно на врх године дана од хватање Драже и погибије његових сабораца убијен је на истом месту. Знао је да ће тако бити и јатаци су му говорили да не иде да запали свећу побијенима на овој затравини, јер га чекају ознаши, али је знао да нема смрти без судњега дана и да је тај дан његов судњи“, збори Лазар, помало вукући ногу прострељену у последњем рату.

Показује вртачу до које се ђед дотетурао и умро наслоњен уз дрво.

„Прекрстио се, запалио свећу и погледао у шуму. Знао је, чекао је рафал који га је пресекао. Довели су потом бабу да га препозна, али јој нису дали да сахрани тело, већ су га премазали машћу и рекли: „Нека пашчета, нека га растргну вуци“! Једва је, у потаји, касније успела да га покопа под једну шљиву, у плитак гроб, колико је могла, не причајући никоме о томе. Читав ме је живот водила до те шљиве, никад не рекавши због чега ходочастимо ту. Тек ми је на самрти открила ко лежи под њом и заклела да ископам ђеда и сахраним га уз њу, како доликује.

Војвода Будимир Гајић није био те „среће“.

„Бежао је потерама све до ‘48. године, када су га већ рањеног и измученог сатерали у обруч код Рудог, на Увцу, где се убио легавши на бомбу. Причали су стари да су играли Козарачко коло над његовим раскомаданим телом, а затим остатке побацали у воду. Никад ни кост није пронађена, на гробљу му је белег, видели сте, али не и тело..“, разишли смо се крај потока.

Фото: Игор Павићевић

Лазар и Бошко одоше навише, у Дражево, одмах ту, кад се из шуме изађе на пут. Засеок Добрунске реке којег су крајем деведесетих тако крстили у спомен на Чичу. Подигли су цркву, понајвише захваљујући Бошку Баранцу, поставили споменик који је налик ђенералу преживео своју епопеју – после пада Вуковара, где је био постављен, пренет је у Брчко. Када су Брчко прогласили дистриктом, донет је овде. За вјек и вјекова, надају се. Некако ту понајвише и припада. „Видиш ли куд гледа?! Тамо где га је Калабић наводно требало одвести – у Србију“, прича се овде не завршава. Напротив, оно што тврде, а порекло им даје за право, јесте и недоречена истина о страдању Вука Бранковића 20. века, ил’ Прометеја комунистичке пропаганде – Николе Калабића.

„Калабић је убијен истог тренутка када је Чича ухваћен. Добио је рафал у груди, а стари су шапатом говорили да је сахрањен под крушком, одмах поред куће Перишића, горе на друму – уз друм, којим смо пошли до чатмаре, још јатачких крајпуташа и белега преке „правде“, која није била ни спора, нити достижна.

Невелика кућа Петра Перишића Француза јесте последња станка на овом ходочашћу једној истини и стотину лажи. О њој се најмање зна, о њој се није говорило, у њу се није гледало кад се пролази друмом. Причу о њој знају само овдашњи, али и сад пазе коме ће је рећи…

„У ову кућу су Дражу довели по хапшењу, у њој је провео скоро читав дан, док Крцун није дошао да се лично увери у велику победу својих потерника“, здравимо се са садашњим домаћином приземљуше Слободаном Перишићем, тапијашем дела забрањене историје.

Фото: Игор Павићевић

„Када су закуцали на врата, још свануло није, мајка Јања је провирила кроз прозор, видевши тек сенке у мраку. Разазнала је браде и кокарде, мада су јој ови говорили: „Отвори, стара, нисмо четници“, слушамо домаћина, налакћени на истисто, крај истог креденца у собичку с десна, с погледом на друм, где је ђенерал провео последње сате на „слободи“!

„Викнула је оцу: ‘Петре, неки људи, кажу да нису четници, али тако изгледају!’ Отац је отрчао по шмајсер, у то су ови развалили врата и гурнули Дражу пред собом. Отац је причао да је прво њега угледао, а да су за њим улетели и остали, не откривајући ко су и шта се догодило само неколико минута раније доле у потоку. И даље су се представљали као четници, Чича је ћутке седео на столици, свезаних руку, што је оцу било сумњиво.

Четници, а свог команданта држе везаног“, пред кућом се, по Петровом сећању, распоредила стража, постојала је опасност да се пронесе глас о заробљавању Драже и да Гајићеви четници ударе на кућу. „Како су одмицали сати, оцу је било све јасније шта се збило!

Иначе, мајка и он су имали лозинку да, кад наиђу четници, стара пита: „Петре, да скувам кафу“, а кад дођу партизани: „Петре, да испечем кафу“! Упитала га је: „Петре, да скувам или испечем кафу“, а отац јој је, схватајући све, одговорио: „Чини како хоћеш, Јањо, сад је свеједно…“, већ се смркавало када је тог дана, с три џипа пред кућу стигао барјактар читаве операције – пуковник Слободан Пенезић Крцун, ушао у кућу, ухватио свезаног герилца под мишку и повео у – историју. Устао је, ћутке, поздравио домаћине и корак пред Крцуном изашао из куће. Џипови су отишли пут Србије. Остале су чеке, задуго. Ваљало је од Гајића наплатити онолики данак у крви…

„До шездесетих година мушка глава није смела да крочи у нашу кућу. На мртво име су пребијани сви који би нам прекорачили праг. Удовице Гајића свакодневно су ишле на следовање батина у вишеградску Удбу, све док физичку тортуру нису заменили оном можда и гором од ње – изолацијом Грања од остатка света. Свакојаком, оставивши га да самује и труне у планини, ко сирак тужни, удовица прогнана од прага до гроба и назад, никуд даље“, објашњава Слободан Перишић.

Даље, чини се, заиста и нема, прагови су овде, у „проклетој“ планини једнако и гробови, гробови су прагови, а живот је тек прича која се препричава… Смрт је најживља. Овде, у задњем збегу јербасме, оне крушке, дивљаке, живот је најнепроверенија гласина. А она пукне, располути се кад је загризеш, душа јој се излије у млазовима. Пошкропи крст и грањске крстаче, једине знане међаше села које ће довека живети своју анатему као благослов и благослов као проклетство. Најкривља Дрина вишеградског усуда…

Чланак ТАЈНА СЕЛА У КОМЕ СЕ КРИО ЂЕНЕРАЛ: Последњи Дражин конак се појављује прво на ИСКРА.