Фото: Новости

У књизи „Ко је био Меша Селимовић“, аутор Сеад Зубановић тврди да је два чувена романа великог писца Мехмедалије Селимовића у ствари написао Иво Андрић, а целим пројектом је управљао Добрица Ћосић.

Том књигом, која је у оквиру прославе Дана државности БиХ промовисана 24. новембра у Сарајеву у Гази Хусрев-беговој библиотеци, у присуству више од 300 егзалтираних посетилаца, „откривена је највећа великосрпска подвала Бошњацима“, јер је „Дервишом“ у ствари нацртан и наметнут нови идентитет Бошњака-муслимана.

Меша је на све то пристао јер је био и уцењен и подмићен, тврди Зубановић. Њиме су управљали његова жена Дарка и Добрица Ћосић, а намамљен је обећањем да ће добити Нобелову награду. Све друге његове књиге су просечне и не наликују стилски „Дервишу“ и „Тврђави“. Он је био искомплексиран и склон лажима и пристао је да буде великосрпски идеолошки производ, који треба да афирмише србистичко читање Бошњака и врати их прадедовској вери. Умро је у кућном притвору, а само дан након другог можданог удара освануо је његов тестаментарни текст у САНУ, где он тврди да је Србин – рекао је Зубановић.

Из тих романа се, тврди даље Зубановић, иначе песник и писац патриотско-верских „састава и стихова“, „цеди гној самомржње и лукаво камуфлиране Андрићеве одвратности према свему што се додирује са бошњаштвом и исламом“.

Умирући у кућном притвору, наставља даље аутор, Меша је хтео рећи истину о себи, али му то „нису дозволили супруга Дариславка, познатија као Дарка, Добрица Ћосић и одабрани, уски круг људи из САНУ, која му није одржала ни комеморативну седницу, али је дозволила да на сахрани Меши партизану говори четнички син Матија Бећковић“.

За српску ствар Мешу је заврбовао Добрица Ћосић још 1944. године, када се с њим срео у партизанима. Он је велики део свога живота и провео у Ћосићевој и Дариславкиној „септичкој јами смрада, лажи и мржње према народу коме и он, нажалост, припада“.

Давајући даље маха својој комоцији мозга, а представљен као „први писац алтернативне бошњачке повијести и трагач за великосрпским подвалама које у бошњачкој (не)свести живе као важне истине“, Зубановић поставља још низ других питања: зашто је Меша рекао да за њега „постоји живот пре и после Андрића“, а зашто га је Андрић избегавао и никада није хтео да присуствује додељивању награда Меши? Зашто га је Никола Кољевић назвао „највећим нерођеним Србином“, зашто је Меша покупио све државне и књижевне награде, а Мак Диздар за „Каменог спавача“, у коме слави „тисућљетну Босну“, није добио ништа?

Објашњавајући даље Мешу, аутор те пашквила-књиге каже да је Селимовића савршено описао сам Андрић, као стварни аутор и „Тврђаве“, у само три реченице из тог романа, којима портретише неки литерарни, а у ствари Мешин лик: „Њега није требало ломити, он се савијао прије додира. Сличан је води, нема свог облика, прилагођава се суду у који га наспу. Ништа му није гадно, ако му је корисно.“

Иначе, острашћени бошњачки интелектуалци из њиховог првога „сафа“ (реда) одавно се и на разне начине заскакују на Мешу и његовог „Дервиша“. Те, не може то написати неко ко ништа ни пре ни после није ни приближно тако вредно створио, те Срби су то прогласили својим најбољим романом свих времена, а он почиње муслиманском верском молитвом и у њему нема ниједан лик хришћанин. То је превелика цена којом су Срби платили Мешу.

А поводом ове књиге огласили су се академик Мухамед Филиповић, те писци Јерговић и Шехић, тврдећи да је то што Зубановић тврди и лудост и глупост и да је Меша аутор својих романа, а да је „Дервиш и смрт“, по Јерговићу, највећи роман „нашег језика“, ма како га ми звали.

У Босни је проблем што се најмање чују и читају речи најумнијих, а верује се одвајкада више оваквим попут Зубановића. То је та необјашњива Босна Меше и Андрића, која је као таква, препливала векове, и у њима потоке и реке крви, сатирући се у међусобним мржњама, ратовима и убијањима.

Чланак МИРОСЛАВ ЈАНКОВИЋ: Кад Андрићу приписију „Дервиша“ се појављује прво на ИСКРА.