Фото: Новости

Да ли су вас пријатељи икада подстицали на самоубиство? Јесу ли вам, мало суптилније, говорили да се одрекнете неких важних, вероватно најважнијих делова ваше личности? Ако јесу, то може бити њихова ствар, али ако сте прихватили – тешко вама!

Ваш пријатељ је џелат, а ви сте, по најпростијој логици, једноставно жртва. Пријем Косова у Унеско за Србију значи да смо најближе тој логици, с малом разликом што овде имамо џелата, затим онога ко га подржава и, наравно, жртву.

Без обзира на то колико су многе светске, па и домаће уши осетљиве када се спомену српске жртве, случај Косова и Метохије је најбруталнији пример ове несрећне и парадоксалне логике. Реално сагледавање разорних историјских процеса, у којима смо сви учествовали и за које смо сагласни да су били катастрофални, нису утицали на промену става о нашем положају, потребама или правима.

Овде је све против Косова у Унеску: планско и појединачно уништавање највреднијег културног и верског наслеђа; етничко чишћење становништва; урбицид доведен готово до савршенства; слободе на минимуму подношљивости; живот у гето заједницама; уништавање језика и писма…

И може се тако набрајати унедоглед, то није историја, то је реалност на терену, покривена администрацијом и међунароним, албанским, па и српским ћутањем. Није као доказ довољно ни оно што вам се овог тренутка догађа.

После утакмице коју је Албанија играла против Јерменије и пласмана на Европско првенство, на цркву непроцењиве вредности, у Липљану, насрнуло је стотине младих људи, полиција их је зауставила, а онда су вандали продужили даље и каменовали српску школу.

Кога то занима?

Може ли европска правда да осети како се у малој кућици поред цркве од страха тресу троје деце свештеника Срђана Станковића? Не, то њу не занима, али како год, њихови животи и страхови органски су повезани са оним фрескама које се, на чување и старање, препуштају друштву које насрће на њих. Негде, на некој културолошкој, духовној, религиозној, па и државној равни већина српског друштва или нације, на личном и општем плану, осећа ту везу.

С друге стране, албанска етничка сила не признаје вредности изван себе, она се неће запитати за светски значај фреске Светог Василија Великог из 1331. коју би заштићену у Лувру, посетиоци гледали са раздаљине од неколико метара. Да су та црква и њене фреске у било којој европској престоници биле би један од културних центара, а у блатњавом Липљану који нема ништа важно сем њих, оне су легитимна мета већ петнаест година.

Треба ли због тога примити Косово у Унеско и једној бруталној стихији поклонити наша најважнија уметничка остварења? Реч је, наравно, о интересу и политици, а ту вредности одавно не станују. Уосталом, кога брига за Будине статуе, музеје по Ираку или Палмиру, кога брига за спржене фреске Богородице Љевишке у Призрену.

После 17. марта 2004. пријем Косова у Унеско је тешко понижавање европских вредности, то је један од оних апсурдних догађаја који у само срце погађају нормалан свет и обесмишљавају његов опстанак. Најгоре је, изгледа, што од нас „пријатељи“ директно траже да прихватимо и успоставимо однос међусобног поверења и зависности, који се јавља између жртве и џелата.

Уколико сте помислили да је таква болест одржива и да је залог за будућност, онда нема спаса ни нама, ни вашим интересима, ни косовској етнократији. Унеско ће својим ауторитетом покрити тај троугао, а тамни вилајет ће, временом, прогутати вредности које смо добили у наслеђе.

Са страхом што расте у кућици поред липљанске цркве нико не рачуна, он ће нам свима пљунути у лице.

Чланак ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Пријатељи траже самоубиство се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц/021.rs

Легендарни пилот Стеван Попов страдао је јуче око 18 часова, усмртивши се хицем из пиштоља. Он је био херој грађанског рата на подручју СФРЈ.

Први је 1992. године, као пилот ЈАТ-а, узлетео на линији Београд – Сарајево и током месец дана свакодневног летења успео је да спаси 40.000 људи из ратом захваћеног Сарајева.

Касније, у јуну те године, када фудбалска репрезентација Југославије није могла да добије дозволу за летење из Стокхолма, након елеминације са Европског првенства, он је узлетео и безбедно их довезао у Београд.

Пријатељи пилоти кажу да ништа није указивало на то да ће Стеван починити самоубиство, те да је увек био покретач идеја, а заправо је његова иницијатива била да се на Ченеју обнови узлетна стаза и заврши аеродромска зграда, како би све било спремно за комерцијалне летове у Новом Саду.

– Пре две недеље смо имали скупштину Аеро клуба на којој је он преседавао. Говорио је о будућности клуба и вазухопловства. Тада смо заказали други састанак у суботу, а уместо тога идемо Стевану на сахрану. Пријатељи, родбина и сви пилтои су шокирани, јер ништа није указивало да би могао да уради тако нешто – каже Миодраг Радановић члан Аеро клуба „Нови Сад“ уз напомену да је Стеван један од највећих пилота Србије.

Како каже Радановић, Стеван је 23 године био пилот Јата, а једно време носио је и титулу резервног официра ЈНА.

– Подвиг који сви памте из 1992. године је управо онај када је са посадом боинга 707, начинио први лет на линији Београд – Сарајево, које је горело пред оружаним дејствима, и тада је успео током месец дана свакодневних летова да спасе око 40.000 унесрећених људи свих националности – каже Радановић.

Попов, је иза себе оставио супругу и троје деце. Сахрана легенде југословенског и српског ваздухопловства је у суботу, на Градском гробљу у Новом Саду.

Чланак ОДЛАЗАК ХЕРОЈА: Трагична смрт пилота Стеве Попова, који је спасао 40.000 људи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Мирор

Инспектор француске полиције задужен за истрагу масакра у редакцији магазина „Шарли ебдо“ Ерлик Фреду извршио је самоубиство, јављају светски медији.

Инцидент се догодио у Лиможу, у канцеларији инспектора у четвртак увече, непосредно након састанка који је Фреду одржао са породицом једне од жртава.

Према прелиминарним информацијама Фреду је извршио самоубиство пре него што је написао извештај о ономе што му је породица страдалог рекла.

Он је полицијску каријеру почео 1997. године, у Версају, да би се потом вратио у Лимож, где је од 2012. године обављао функцију заменика директора регионалне полиције.

Француски медији наводе и да је 45-годишњи инспектор имао проблема са депресијом, док је из полиције саопштено да су званичници потпуно шокирани и да се нико није надао оваквом догађају.

Фреду је требало да предводи истрагу напада на редакцију сатиричног листа Шарли ебдо, који се догодио 7. јануара и у коме је убијено 12 људи.

Чланак НИКО НЕ ЗНА РАЗЛОГЕ: Убио се инспектор задужен за истрагу максакра у редакцији листа „Шарли ебдо“ се појављује прво на ИСКРА.