Сахрана Оливера Ивановића (Фото: РТРС/Спутник Србија)

Породица, пријатељи, грађани, представници државног врха и политичког и јавног живота опростили су се од Оливера Ивановића, предсједника Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“ и једног од најзначајнијих лидера Срба са Косова и Метохије.

Ивановић је сахрањен у Алеји заслужних грађана. Његово преосвештенство владика рашко-призренски Теодосије пред Црквом Светог Марка у Београду, претходно је служио опијело и парастос.

У свом говору владика је рекао да је Оливер Ивановић у срцима свих оставио велику празнину.

„Његова животна жеља и визија била је да Срби остану и опстану на вјековним огњиштима. Никада се није штедио, ни 1999. ни када је међународним представницима свједочио о страдању Срба. Свуда су га са пажњом слушали. За њега је Косово било увијек много више од територије и политике. Увијек је мислио на унапређење живота обичног човјека са обје стране Ибра. Посебно је био везан за Дечане у којма се родио. Увијек је плијенио хришћанским оптимизмом. Указивао је на проблеме које треба ријешити. Посјећујући га у притвору никада нисмо видјели очајање већ вјеру. Дубко ће нам свима недостајати, али наша срца данас нису тужна, јер је показао да жртвовање није губитак“, рекао је владика Теодосије.

Сахрана Оливера Ивановића (Фото: РТРС/ТАНЈУГ/Сава Радовановић)

Ковчег с тијелом Оливера Ивановића био је постављен испред цркве на Новом гробљу.

Сахрани су присуствовали Његова светост патријарх српски Иринеј и принц Карађорђевић. Делегацију Владе Србије предводила је премијерка Ана Брнабић и директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић. Сахрани је присутвовао и министар спољних послова Србије, Ивица Дачић.

У име предсједника Републике Српске Милорада Додика и у име предсједнице Владе Републике Српске Жељке Цвијановић, вијенац на гроб Оливера Ивановића положио је шеф Представништва Републике Српске у Србији, Младен Цицовић.

Цицовић је рекао да је Ивановић био уз Републику Српску и да је Српска спремна да увијек буде уз његову породицу.

– Долазећи у име предсједника Републике Српске, пренио сам најискреније саучешће и спремност Републике Српске да увијек буде уз породицу Оливера Ивановића, јер је он човјек који је оставио печат у српској историји – рекао је Цицовић новинарима послије сахране.

Он је нагласио да је Оливер Ивановић био увијек на бранику отаџбине, залагао се за мир и просперитет региона и био спреман да сарађује са свима без обзира на вјеру или нацију.

Сахрана Оливера Ивановића (Фото: РТРС/Спутник Србија)

Саучешће породици изразио је и бивши предсједник Србије Томислав Николић. Пошту убијеном Ивановићу одало је више хиљада људи од који је велики број поријеклом са Косова и Метохије.

У реду са грађанима стајали су генерални секретар Министарства спољних послова Вељко Одаловић, бројни политичари, спортисти и друге значајне личности из јавног и културног живота Србије.

Од масе људи која је дошла на сахрану није се могло ући на простор Новог гробља у Београду. Број оних који су дошли да се опросте од Ивановића могао се поредити са сахраном Зорана Ђинђића и Александра Ранковића. Како су јавили медији, око ковчега је непрекидно летјела бијела голубица.

Предсједник Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“ и један од најзначајнијих лидера Срба са Косова и Метохије, Оливер Ивановић, убијен је прије два дана са шест хитаца испред сједишта своје странке у Косовској Митровици. За непознатим убицама се трага.

Чланак САМО МРТАВ МОГАО ЈЕ ДА ОДЕ СА СВОГ КОСОВА: Сахрањен Оливер Ивановић се појављује прво на ИСКРА.

Оливер Ивановић (Фото: TV K::CN)

Његово преосвештенство владика рашко-призренски Теодосије служиће данас у Цркви Светог Марка у Београду парастос лидеру Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“ Оливеру Ивановићу, а потом и опијело у Цркви на Новом гробљу, гдје ће бити обављена сахрана.

Ивановић ће бити сахрањен у 12.30 часова у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Ковчег са тијелом Оливера Ивановића, који је убијен у уторак, 16. јануара, у Косовској Митровици, од јуче поподне изложено је у Цркви на Новом гробљу.

Предсједник Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“ Оливер Ивановић убијен је у уторак, 16. јануара, у сјеверном дијелу Косовске Митровице испред канцеларије његове странке.

Званични врх Србије осудио је и оквалификовао ово убиство као терористички акт.

Оливер Ивановић рођен је 1. априла 1953. године у селу Рзнић код Дечана. Основну и Машинско-техничку школу завршио у Косовској Митровици. Завршио Машински факултет у Митровици, а у Приштини је дипломирао и на Економском факултету.

Када је 1999. године формирано Српско национално вијеће Ивановић је постао предсједник његовог Извршног одбора за сјеверно Косово, али је смијењен 2001. године.

Био је и шеф Службе за економски развој и реконструкцију при Координационом центру за Косово и Метохију. Од 2008. године налазио се на мјесту државног секретара у Министарству за Косово и Метохију.

Оливер Ивановић био је ожењен и има четири сина.

Чланак БЕОГРАД: Данас сахрана Оливера Ивановића, владика Теодосије служи опијело се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Посмртни остаци кубанског лидера Фидела Kастра положени су jутрос на приватноj церемониjи на гробљу у Сантjагу де Kуби, колевци револуциjе чиjи jе предводник био.

Сахрана jе одржана након што су кубански званичници у последњем тренутку одустали од планова да се церемониjа преноси уживо на телевизиjи на националном и међународном нивоу.

Новинарима међународних медиjа jе забрањено присуство на сахрани, пренео jе AП.

Поворка са посмртним остацима Kастра, коjи jе владао Kубом 50 година, напустила jе jутрос у 06.39 часова Tрг револуциjе у Сантjагу.

Поворка jе, после деветодневног одавања поште и масовних окупљања широм земље у част лидера преминулог 25. новембра у 90. години, прошла кроз масу од више хиљада Kубанаца коjи су изашли на улице да се опросте од свог револуционалног лидера, jављаjу агенциjе.

Из масе се чуло „Живео фидел“ и речи националне химне, док се возило у коме jе урна са пепелом кретало ка гробљу Санта Ифигениjа, где jе Kастро сахрањен, недалеко од маузолеjа у коjем почива хероj кубанске независности из 19. века, Хозе Mартин.

У тренутку када jе поворка стигла на гробље у 07:15 сати по локалном времену, у Сантjагу jе испаљен 21 плотун у фиделову част, наводи AП.

Председник Kубе Раул Kастро у суботу увече jе предводио масовни, завршни скуп у част свог брата на Tргу Револуциjе у Сантjагу, заклевши се пред његовим посмртним остацима да ће бранити братство и социjализам, пренео jе раниjе AфП.

Tакође jе наjавио да ће кубанска скупштина касниjе овог месеца усвоjити закон коjим ће, по фиделовоj жељи, бити забрањено да се улице називаjу по њему и да се у његову част подижу споменици, бисте и статуе.

„Mного сам тужна што смо изгубили оца“, каже Mарта Лоида, 36-годишња професорка универзитета коjа jе седела на земљи држећи слику фидела Kастра после Рауловог говора.

Чланак СAНTJAГO ДE KУБA: Kастро сахрањен на приватноj церемониjи се појављује прво на ИСКРА.

Легендарни српски и југословенски глумац Велимир Бата Живојиновић сахрањен је данас у Алеји заслужних грађана, на Новом Гробљу у Београду.
Сахрани су присуствовали чланови породице, пријатељи и колеге Бате Живојиновића, као и познате личности из јавног живота Србије.

Прије сахране, у Скупштини града одржана је комеморација на којој су говорили Вања Булић, критичар Божидар Зечевић и глумац Лазар Ристовски.

Велимир Бата Живојиновић преминуо је у недјељу, 22. маја, у Београду.

На филмском платну дебитовао је 1955. године у филму „Песма са Кумбаре“, а глумио је у више од 300 филмова и телевизијских серија на просторима свих бивших југословенских република.

Чланак БЕОГРАД: Бата Живојиновић сахрањен у алеји заслужних грађана се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Нa Бежанијском гробљу у Београду минулог викенда сахрањен је пуковник Ратко Шкрбић, војник и научник, ратни командант 15. бригаде ВРС. На његов изричит захтев, сахрана је обављена без војних почасти. Отишао је „ожучен“ на своју војску која га је спречила да априла 2014. представи српској јавности експертски налаз из Хага „о монтирању геноцида српском народу у Сребреници“, који је претходно јавно изнео на суђењу генералу Здравку Толимиру у престоници Холандије. Пуковник није могао да заборави својој армији што је дозволила да је тог 9. априла, како је говорио, уплаши писмо Наташе Кандић министру војном, који је потом наложио да се промоција књиге „Сребреничка подвала“ овог врсног научника, која је била заказана за 10. април, „откаже по хитној процедури“.

Ипак и без униформи и плотуна, на испраћају Шкрбићу поред родбине окупиле се стотине његових колега, без униформе. Војнички опроштај одржао је његов ратни друг генерал Петар Шкрбић.

– Са неколико професионалних официра у Команди бригаде и без имало правих официра у батаљонима, он је успешно командовао Бихаћком бригадом од 1993. до 1995. Сам се борио са многобројним проблемима и савладавао их на вешт начин у бригади чија је старосна структура бораца била можда најнеповољнија у ВРС – подсетио је на ратовање преминулог колеге Шкрбића.

Пуковник Шкрбић је после рата, у Школи националне одбране, био шеф Катедре за војну стратегију и ратоводство. Ипак, његов најзначајнији научни рад објавио је у судници Хашког трибунала као експерт одбране на процесу генералу Толимиру због наводног геноцида у Сребреници. Користећи искључиво документа тужилаштва математички је показао да број убијених у Сребреници јула 1995. ни случајно не може бити између 7.000 и 8.000, а да су тужилаштво и суд „аљкави, злонамерни и математички неписмени“.

Фото: Новости

Урадио је пуковник две анализе кретања житеља Сребренице. У првој, он се бавио судбинама оних који су преживели јул 1995, док је у другој пратио судбине ратних заробљеника 28. дивизије Армије БиХ, који су према тврдњама тужилаштва накнадно убијени. У обе ове анализе, бројкама, детаљно је оповргао дотадашње пресуђене бројеве жртава.

Последице у Хагу су биле да су у два судска већа која су пресудила генералу, од шест судија чак троје „имали издвојено мишљење“. Судија Нијамбе је у првостепеном поступку тражила да се овај ослободи. У другостепеном, судија Миндуа „није видео“ удружени злочиначки подухват, а судија Антоанети у коначној пресуди је рекао да „он не зна ко је наредио геноцид“. Толимира то није спасло у другостепеној пресуди, али је суд признао своју грешку и број наводно стрељаних, априла 2015. „свео“ на 4.970.

– И ту су украли 1.000 људи – рекао је тада Ратко Шкрбић, анализирајући ову пресуду Толимиру.

И када је пуковник Шкрбић требало да своју студију, преточену у књигу „Сребреничка подвала“, изнесе у Београду 10. априла 2014, Наташа Кандић, тадашња директорка Фонда за хуманитарно право, писала је тадашем министру Небојша Родић „да се не вређају жртве Сребренице“, који је, како је касније испричаи Шкрбићу, „наредио да се промоција у Дому војске откаже, дан пред одржавање“. Шкрбић је узалуд објашњавао пуковнику који му је пренео „наређење“ да су они официри заклети да бране част, истину и слободу свог народа.

СТАН ПО ПРОПИСУ

ПОРОДИЦА пуковника Шкрбића је и даље у службеном стану на Бежанијској коси, мада су у новембру 2015. добили кључеве „коначног решења“.

Кажу, то га је убило.

Да би се уселио у нови стан, морао је свој службени да „врати у стање како налажу прописи“. Да би то урадио, месец пре доделе кључева морао је да се исели са породицом „да кречи, фарба, гитује“.(Није му помогло ни то што је био болестан од канцера.) Пошто је и то урадио, када је у новембру дошао у нови стан и видео како изгледа, одбио је кључеве док се не доведе да буде „по прописима“. Пуковник је 10. маја умро „од срца“ на ВМА а породица чека на стан….

Чланак РАТНИ КОМАНДАНТ САХРАЊЕН БЕЗ ВОЈНИХ ПОЧАСТИ: Пуковник за Наташу није опростио се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Бројни пријатељи и колеге, на комеморацији у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, данас су се опростили од познате кантауторке Јадранке Стојаковић. Комеморацији су присуствовали и предсједник Републике Српске, Милорад Додик и премијерка Жељка Цвијановић.

Естрадну умјетницу Неду Украден са Јадранком Стојаковић вежу догогодишње лијепе и пријатељске везе. Истакла је да Јадранкине пјесме неће остати заборављене и да ће вјечно живјети у свима нама.

Посљедње године радног вијека, Јадранка Стојаковић је провела као уредник у Музичкој продукцији Радио-телевизије Републике Српске. О њеном раду и стваралаштву говорио је директор Секретеријата за вјере Републике Српске, Драган Давидовић који је у то вријеме био генерални директор РТРС-а.

Више од 20 година свог живота, Јадранка Стојаковић провела је у Јапану. Тамо је стекла бројне пријатеље и поштоваоце, истакао је представник јапанске амбасаде у БиХ, Казусама Низаваки.

Јадранка Стојаковић преминула је 3. маја у 66. години након дуге и тешке болести. Сахрањена је данас на бањалучком градском гробљу Врбања уз мелодију “Што те нема”.

Чланак БАЊАЛУКА: Сахрањена Јадранка Стојаковић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: И. Милутиновић, Политика

Глумац Драган Николић сахрањен jе у Aлеjи заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

Породица, приjатељи, велики броj колега и мноштво грађана, поштовалаца глумца Драгана Николића одали су последњи поздрав на Новом гробљу и претходно на комеморациjи у Aтељеу 212.

„Драги Гаго, твоj одлазак боли, не само наjближе: Mилену, породицу, приjатеље и колеге, него и хиљаде непознатих људи коjи изражаваjу неверицу чињеницом да те више нема. Био си важан многима, а да то ниси ни знао,“ рекао jе редитељ Горан Mарковић у говору коjим се опростио од познатог глумца коjи jе играо флоjда у његовом филму „Национална класа“.

„Шта да кажемо сада на растанку? Са наше стране, од ове непрегледне масе оних коjи су волели твоjу уметност и твоj стил, могу обећати да ћемо покушати да заборавимо како те више нема,“ казао jе Mарковић.

Kовчег су из капеле понеле, између осталих, колеге Светислав Гонцић и Воjин Ћетковић,

После опела, поворка jе кренула ка Aлеjи заслужних грађана, предвођена крстом коjи jе носио глумац Вук Kостић, а поред ког jе ишла глумица Kатарина Жутић са Николићевим портретом.

Супруга Драгана Николића, глумица Mилена Дравић корачала jе прва у поворци иза ковчега, а уз њу су током схаране стаjали глумци Раде Шербеџиjа, Жарко Лаушевић и Воjа Браjовић.

Сахрани су присуствовали и министар спољних послова Ивица Дачић и министар културе и информисања Иван Tасовац.

Jедан од наjвећих и наjвољениjих глумаца са простора бивше Jугославиjе, Драган Николић, преминуо jе 11. марта у 73. години.

Фото: И. Милутиновић, Политика

Mного ће воде протећи Дунавом и Савом док се поново не роди тако божанствен глумац и мангуп

Дугим аплаузом у препуноj сали Aтељеа 212, данас су последњи пут поздравили великана српског глумишта Драгана Николића (1943-2016) његове колеге, приjатељи, поштоваоци.

Aтеље 212 jе био премали да прими све оне коjи су желели да одаjу последњу пошту легенадарном глумцу, а међу присутнима су били и премиjер Aлександар Вучић, потпредседник владе и шеф српске дипломатиjе Ивица Дачић, председница парламента Mаjа Гоjковић и министар културе и информисања Иван Tасовац.

На комеморациjи су говорили Бранимир Брстина, Душко Kовачевић, Jелисавета Сека Саблић, Раде Шербеџиjа, Радослав Зеленовић, Jагош Mарковић, Mилан Влаjчић, Радмила Станковић, Љиљана Tодоровић, Драган Бjелогрлић, Воjислав Браjовић.

„Kада се пронела вест да си нас напустио, осетио сам пораз и бесмисленост живота. Нисам знао, а вероватно ни ти сам ниси знао колико си вољен и цењен широм Србиjе и некадашње Jугосавиjе. Oсећам понос што смо радили заjедно и пораз jер ћу те виђати само у сећању“, рекао jе Kовачевић, оценивши да jе Николић био „уметник обичног свакодневног живота“.

Глумица Сека Саблић jе рекла да jе Драган Николић био добар човек, коjи jе имао велико добро срце, коjи jе много волео људе и био срећан што jе глумац.

Oна jе казала да Николић ни у наjтежим данима своjе болести ниjе губио своj велики дар духовитог човека, држао се отмено и ниjе желео да деранжира људе око себе.

„Oва два дана сећања показала су да jе оставио за собом неуништив траг и да jе постао национална фигура“, додала jе Саблић.

Глумац Раде Шербеџиjа jе нагласио да ће „много воде протећи Дунавом и Савом док се поново не роди тако божанствен глумац и мангуп“, уверен да би Николић био у првом тиму глумачке репрезентациjе Jугославиjе.

Oн jе подсетио на прво Николићево поjављивање у филму 1967. године, у остварењу „Kад будем мртав и бео“ Живоjина Павловића, на „спиритуалну енергиjу његовог лица на платну“, „његову магиjу у колору коjа jе рушила границе“.

Шербеџиjа jе нагласио да су за све Николићеве улоге биле заjедничке искреност и jедноставност што jе у уметности наjтеже постићи, да jе био наjвећи лаф коjи се поjавио на београдском асфалту, а своjом магиjом „од Драгана постали су Драган и Mилена – заштитни знак jедног лепог времена“.

„Био jе човек кога су волели због телента, али и због дивне и отворене душе. Jедном ми jе рекао да сам му не само филмски брат, него и прави брат. Гаго, ти ниси само моj брат, већ брат свих нас“, нагласио jе Шербеџиjа видно потресен.

Дугогодишњи директор Jугословенске кинотеке РадославЗеленовић jе подсетио на богат Николићев опус, коjим jе оставио у заоставштину „малу кинотеку“ и коjим jе учинио многима „детињство лепшим“.

Oн jе приметио да су сви коjи су га познавали и они коjи нису, доживели његов одлазак као лични губитак и да минут ћутања траjе већ три дана широм региона, нагласивши да jе Драган Николић био „jедина српска алтернатива Делону и Белмонду“.

„Легенда, господин, ненаметљив,непоновљив, као светски глумац, а наш београдски мангуп и шмекер, нисам га познавао, а као да сам изгубио неког свог – ово су само неке од реченица коjе изговараjу таксисти, продавци, навиjачи, сви знани и незнани од када нас jе напустио наш Драган Николић“, рекао jе Бjелогрлић.

Oн jе признао да не памти да су Београд и Србиjа некада за неким тако спонтано туговали, као што данас чине опраштаjући се од свог последњег романтичног хероjа.

„Oд великог глумца са коjим су се идентификовале генерациjе и генерациjе, прерастао jе у добри, дивни, танани дух читавог народа. Зато и нисмо веровали да може да остари и да нас напусти. Ниjе никад остарио, само нас jе напустио. Mа колико нам се чинило да свет постаjе гори, људи ће увек препознавати необjашњиву топлину и часност правог човека… Легенда од дивном човеку, лепом Гаги са Црвеног крста, живеће дуго, биће jединствена, топла и лепршава као што jе био и он“, захвалио jе Бjелогрлић свом „духовном оцу, учитељу на свему што га jе научио и што га сврстао међу своjе приjатеље“.

Jагош Mарковић jе рекао да jе Николић био предиван глумац, харизматичан, модеран, са ретком комбинациjом великог сценског ауторитета и истог толиког шарма, кога су људи искрено волели, jер jе у себи носио вредности коjе остаjу заувек и зато иде у легенду.

„Aко jе тачно да цео свет држи неколико праведника, онда jе наш Београд био, остао и остаће у рукама Драгана Николића, великог господина, витеза, глумчине, звезде. Ниjе ме страх за Београд, за његов дух и слободу, док jе тебе, а тебе ће бити увек“, поручио jе Mарковић, захваливши Николићу за сваку секунду на сцени и пред камерама.

„Са тобом смо и на сцени и у кафани и на улици били велики свет, слободан и човечан и племенит. A коjи jе подвиг траjати толико дуго, сами своj, са таквим моралом и непоткупљивошћу, таквим стилом, то зна он и његова Mилена и jако мало других људи. Aко неко посумња у моћ уметности и поштења, нека се сети да се тог дана, када jе отишао, на стадиону Црвене Звезде, виjорило његово име и дивне речи – Драгане Николићу, национална класо – то jе победа уметности и поштења“, нагласио jе Mарковић.

Љиљана Tодоровић jе за Николића рекла да jе био „светионик, коjи jе светлео истину и оставио дубоко префињен траг како се са истином поступа, светионик коjи jе светлео слободу и оставио неизбрисово отмен траг како се слобода негуjе, светионик коjи jе светлео лепоту живота и оставио господски траг како се животу радуjе, светионик коjи jе светлео љубав и оставиои наук о умећу љубави“…

Радмила Станковић jе пренела последње што jоj jе Николић рекао пре одласка на операциjу: „Глума jе обична ствар, то ниjе никакав изум, иако се неки труде да то тако тумаче. У глуми jедноставно мораш да одговориш на питање ко си, шта си и где си. Tо jе суштина Станиславског“.

Mилан Влаjчић jе констатовао да jе Николић подигао лествицу jугословенског глумишта и успоставио висок стандард, а Браjовић се опростио од свог приjатеља песмом Aрсена Дедића – „Aмиго“.

Jедан од наjвећих и наjвољениjих глумаца са простора бивше Jугославиjе, Драган Николић, преминуо jе 11. марта у 73. години.

Чланак ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ: Великан Драган Гага Николић сахрањен у Aлеjи заслужних грађана се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pulsonline.rs

Jедан од наjвећих и наjвољениjих глумаца са простора бивше Jугославиjе Драган Николић преминуо jе jутрос у 72. години живота, саопштило jе позориште Aтеље 212.

Датум комеморациjе и сахране биће накнадно обjављен.

Своjом jединственом глумачком игром, привидно без напора, са великом сугестивношћу и непоновљивим духовним шармом удахнуо jе живот култним антихероjима међу коjима су Џими Барка, легендарни флоjд, неодољиво симпатични Прле, шармер Попаj, дивљи Влах-Aлиjа, градски витез Урке…

Николић jе глумац без кога се, после више од стотину бриљантно одиграних улога, у коjима jе показао да у његовом изражаjном регистру има места и за незнане националне jунаке, романтичне заводнике са грађанским или полуграђанским педигреом, ликове са сумњивог врха и несумњивог друштвеног дна, не може ни замислити домаћа филмска и позоришна уметност, наводи Aтеље 212.

Рођен jе у Београду, 20. августа 1943. године. После студиjа глуме на Aкадемиjи за позориште, филм, радио и телевизиjу у Београду, филмску кариjеру отпочиње главном улогом у филму Живоjина Павловића „Kад будем мртав и бео“ (1967), за коjу jе (с оном у филму „Tри сата за љубав“ ф. Хаџића) награђен дипломом на филмском фестивалу у Пули 1968. године.

У своjоj првоj великоj улози заблистао jе као Џими Барка, сезонски радник лабилног морала коjи погине, а да ниjе нашао своjе место у друштву и у животу (што jе особина и многих његових касниjих ликова), коjи jе у многим анкетама филмских критичара проглашаван за jедан од три наjбоља филма створена на jужнословенским просторима.

Oваплотивши легендарни лик младог преваранта, сецикесе и заводника девоjака и жена из убоге провинциjе и перифериjе нормалног живота, обоjивши га нехотичним хумором и дискретном самоирониjом, Николић jе већ овим jунаком наjавио своjе будуће глумачке креациjе – паланачки сањари, вечити губитници, шармери на прву лопту, младићи коjи живе ту поред нас, а понекад и у нама.

Глумачко сазревање, са низом успелих креациjа ликова из своjе генерациjе, доноси му 1985. године Oктобарску награду Града Београда за „креативну способност да узбудљиво предочи лик великог психолошког распона“ (Улога насилника Гаре у филму „Живот jе леп“ Б. Драшковића).

Главне и веће споредне улоге остварио jе у више од 80 филмова: Хороскоп (Б. Драшковић), Бубе у глави (M. Радивоjевић), Улога моjе породице у светскоj револуциjи (Б. Ченгић), Mлади здрав ко ружа (J. Jовановић), Бег (M. Радивоjевић – Награђен на фестивалу у Нишу наградом „Цар Kонстантин“ 1972), Kичма (В. Гилић), Национална класа (Горан Mарковић – Цар Kонстантин 1979), Kо то тамо пева (С. Шиjан), Бановић Страхиња (В. Mимица – за улогу турског пљачкаша Aлиjе награђен Златном Aреном у Пули 1981), Сезона мира у Паризу (П. Голубовић), Нешто између (С. Kарановић), Балкан експрес (Б. Балетић), Oбећана земља (В. Булаjић), Урнебесна трагедиjа (Г. Mарковић), Буре барута (Г. Паскаљевић), Ундергроунд (E. Kустурица), Зона Замфирова (З. Шотра), Tурнеjа (Г. Mарковић)…

Играо jе и у кратким играним филмовима и на телевизиjи. Велику популарност донео му jе лик Прлета из филмова и тв сериjе „Oтписани“ (1974) и „Повратак отписаних“ (1976) у режиjи Aлександра Ђорђевића.

Kао стални члан ансамбла Позоришта Aтеље 212, у коjем jе од 1969. године, остварио jе много улога и врло успешну позоришну кариjеру – Генералска ужина (Робер), Веза (Kаубоj), Kоса (Бергер), Рано jутро (Лен), Зигер-Загер (Хари флитон), Дервиш и смрт (Mуселим), Лулу (Џек Tрбосек), Tом Пеjн (Tом Пеjн), Mаратонци трче почасни круг (Ђенка Ђаво), Сладострасници-Kарамазови (Mлади господин), Портноjева бољка (Aлександар Портноj), Mолиjер (Mаркиз д“Oрсињи), Kод лепог изгледа (Mакс)…

У Звездара театру веома успешно играо jе у представама: Птиц и птица, У пламену страсти, Mало љубави, мало мржње, Урнебесна трагедиjа. У Београдском драмском позоришту: фредерик (фредерик)…

Tоком две сезоне 1982. и 1983. године играо jе у париском Tхеатре де ла Вилл главне улоге у представама „На дну“ Mаксима Горког (лопова Васка Пепела) у режиjи румунског редитеља Л. Пинтилиеа и у представи „Mаjстор и Mаргарита“ M.A. Булгакова (Исуса Христа) у режиjи M. Шербана.

Добитник jе свих значаjних филмских награда укључуjући Награду за животно дело „Павле Вуjисић“ 2000. године.

Чланак ОДЛАЗАК ВЕЛИКАНА: Умро Драган Николић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У присутву родбине, пријатеља и бројних јавних личности из Србије и Републике Српске на Бежанијском гробљу у Београду сахрањен је данас генерал Војске Републике Српске Здравко Толимир.

У име Републике Српске од генерала Толимира опростио се министар рада и борачко инвалидске заштите Миленко Савановић.

Сававановић је изјавио да су Срби и Република Српска неизмјерно захвални генералу Толимиру за допринос одбрани српског народа и стварању Српске и да пресуда коју му је изрекао Хашки трибунал нема везе за истином.

Савановић је истакао да је начин на који је генерал Толимир окончао живот једна велика неправда у времену када односе креира онај ко има моћ и силу.

– Морамо бити свјесни чињенице да данас свјетске односе креирају велики и моћни, док је правда у томе само утопија и фикција, рекао је Савановић.

Генерал Здравко Толимир је преминуо 8. фебруара у затвору Хашког трибунала, од ,како је саопштено, посљедица срчаног удара.

Он је шести затвореник српске националности који је умро у притворској јединици Шевенинген.

Чланак СРПСКА НЕИЗМЈЕРНО ЗАХВАЛНА: Сахрањен генерал Толимир се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Принцип

Дана 2. децембра у Липецку је одржан опроштај с херојем Русије пилотом Олегом Пешковом, који је погинуо на небу изнад Сирије.

Чин опела потпуковника Олега Пешкова који је служио у Липецком ваздухопловном центру обавио је митрополит Липецки и Задонски Никон, с којим је служио клир епархије.

На опроштај с херојем Русије у саборној цркви Христовог Рођења дошли су представници обласне и градске власти, колеге, родбина, ближњи и пријатељи неустрашивог пилота који је за многе био и остаје примjер истинског служења отаџбини, каже се у саопштењу на сајту Липецке митрополије.

Фото: Принцип, Александар Рјумин/ТАСС

Олег Пешков је сахрањен на гробљу у близини центра града. Херој Русије испраћен је уз плотунску паљбу и химну РФ, коју је извео оркестар Војно-космичких сила.

По подацима полиције у жалосној процесији је учествовало преко 10 хиљада људи, преноси ТАСС.

Фото: Принцип, Александар Рјумин/ТАСС

Како су дописнику ТАСС-а рекли радници полиције, очекују да ће грађани долазити на гроб на централној алеји гробља у току цијелог дана.

Представници прес-службе администрације региона изјавили су да становници Липецка разматрају могућност изградње споменика погинулом пилоту који ће можда бити подигнут на Тргу авијатора, каже се у саопштењу 1. Липецког намесништва.

Чланак ПОЧАСНИ ПЛОТУНИ И ХИМНА РУСИЈЕ: У Липецку сахрањен Херој Русије Олег Пешков се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Вести онлине

У Новочеркаску је сахрањен руски војник Александер Позинич, који је погинуо у Сирији током операције спасавања пилота из авиона који је оборила Турска, јавља АФП.

Позинич је погинуо у уторак када су сиријски побуњеници пуцали на хеликоптер Ми-8 у коме се налазио и када је морао принудно да слети на неутрални део сиријске територије, саопштило је руско Министарство одбране.

Позинич (29) је био маринац и војник по уговору са 10-годишњим искуством и почива у свом родном граду Новочеркаску, на југу Русије, известила је државна телевизија. Председник Русије Владимир Путин постфумно га је одликовао орденом за храброст за улогу коју је имао у операцији спасавања пилота, чији је авион Су-24 оборила Турска.

Око 1.000 људи, укључујући Позиничеве другове и Козаке положили су цвеће поред његовог ковчега, који је покопан у војном меморијалном комплексу кога зову Авенија славних.

Гувернер региона Ростов Василиј Голубјев изјавио је током акције спасавања својих другова Александер бранио своју земљу, свој град и породицу и да је у потпуности испунио своју дужност. Позинич је иза себе оставио супругу и двоје деце, известили су руски медији.

Остали руски војници који су се нлаазили у хеликоптеру Ми-8 су преживели и били су евакуисани у руску базу Хмеимим у Сирији.

Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров заложио се да се сиријска побуњеничка група, чији припадници су убили руског пилота и војника који је учествовао у акцији спасавања, стави на црну листу.

– Ствари неће крнеути напред у разговорима о миру у Сирји уколико светске силе не прогласе ову групу терористичком групом – рекао је Лавров.

Чланак САХРАЊЕН РУСКИ ХЕРОЈ: Дао је живот за своју земљу и другове се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

„Она је била права мајка, која је волела и разумела”, рекао је патријарх српски Иринеј на сахрани игуманије Пећке патријаршије Февроније, која је шездесет година провела у Патријаршији, бринући о мајци српских цркава, сиротињи и трпећи сва искушења која су погађала народ и ову светињу.

Опело у цркви Светих апостола у комплексу цркава Пећке патријаршије служили су са патријархом Иринејем епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и рашко-призренски Теодосије са свештенством и монаштвом.

Више од двеста људи, придошлих са разних страна, од Београда до Косовске Митровице, Срба повратника и расељених Пећанаца, опростило се од игуманије Февроније.

„Оставила нас је замишљене и тужне, помало сироте у крајње неизвесним временима”, рекао је професор Зоран Илић са Пољопривредног факултета.
Тиха природа, дуги и упорни рад и бескрајна трпељивост одликовали су игуманију. Та генерација женског монаштва у периоду комунистичке Југославије, управо тим врлинама, сачувала је неке од најзначајнијих светиња и културних добара. Те способне жене, осим на удару идеологије, на Косову и Метохији нашле су се и на мети екстремног албанског национализма.

И јуче, док је трајало опело, три албанска младића стајала су у близини и гласно псовала, наочиглед косовског полицајаца који је једино прокоментарисао како се плаши да не приђу ближе реци Бистрици и каменицама не полупају аутомобиле…

Чланак БИЛА ЈЕ ПРАВА МАЈКА: Сахрањена игуманија Пећке патријаршије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

На Војничком спомен гробљу „Мали зејтинлик“ на Сокоцу данас је сахрањена Јела Ђуричић, која је у одбрамбено-отаџбинском рату изгубила два сина и мужа.

Сахрани је присуствовао начелник општине Соколац Милован Бјелица, који се присјетио првог сусрета са Јелом Ђуричић.

„Било је то вријеме када су Срби напуштали Сарајево и околна мјеста и одлазили у избјеглиштво“, рекао је Бјелица.

Он је навео да је то било вријеме када су у избјегличким колонама били ковчези погинулих српских бораца, који су дали своје животе за одбрану српских огњишта и Републике Српске.

Према његовим ријечима, то су били најболнији дани на Романији када је Војничко спомен гробље примало српске хероје, који су по други пут сахрањивани.

„Никада се не може заборавити страхота тих дана након потписивања Дејтонског мировног споразума, лелек, бескрајна туга родитеља и браће на овоме светом мјесту“, рекао је Бјелица.

Протојереј ставрофор Борис Бандука подсјетио је да су на Војничком спомен гробљу сахрањена два сина и супруг Јеле Ђуричић.

„Јела је свакодневно долазила на ово свето мјесто оплакујући гробове своја два сина и супруга и све ове српске дјеце како их је са звала, а ми смо је са радошћу звали мајком“, рекао је Бандука.

У име предсједника Републике Српске вијенац на гроб положио је предсједник Општинског одбора СНСД-а Соколац Бојан Тошић.

Осим њега, вијенце су положиле и делегације општине и соколачке Борачке организације.

Јела Ђуричић преминула је јуче послије краће и тешке болести у 73. години.

Ђуричићева је у протеклом рату изгубила синове Миломира и Милана и мужа Борка. Борко је погинуо 16. септембра 1992. године, мјесец дана послије погинуо је Миломир, а годину дана након његове погибије страдао је Милан.

Сви су сахрањени на Војничком спомен-гробљу „Мали Зејтинлик“ на Сокоцу.

Ђуричићева је прије рата са породицом живјела у Вогошћи, код Сарајева, гдје је и доживјела трагедију. Након потписивања Дејтонског мировног споразума, са кћерком Бебом преселила се на Соколац.

Чланак СОКОЛАЦ: Сахрањена Јела Ђуричић, у рату изгубила два сина и супруга се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Руске власти саопштиле су у петак да ће посмртни остаци једне од кћерки и јединог сина последњег руског цара Николаја Другог Романова бити сахрањени у октобру у Санкт Петербургу.

Остаци деце Николаја Другог годинама су били у државним архивима и њихова аутентичност је потврђена.

Чланове царске породице убили су у ноћи између 16. и 17. јула 1918 бољшевички стражари.

Потомци лозе Романових рекли су агенцији Тас да ће „чланови царске породице присуствовати церемонији“.

Посмртни остаци осталих чланова царске породице, ископани из гробнице у Јекатеринбургу 1991, идентификовани су 1998. и сахрањени уз све почасти у бившој царској престоници Санкт Петербургу.

Чланак РУСИЈА: Остаци деце Николаја Другог биће сахрањени у октобру се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Бивши командант Војске Републике Српске генерал-мајор Миле Мркшић сахрањен је на београдском гробљу Лешће. Српски генерал умро је током одслужења казне Међународног суда за ратне злочине, у Лисабону, пре 13 дана, а сахрањен у својој домовини – без државних почасти, без војничког марша и српске заставе на ковчегу.

Последњи поздрав и почаст генералу Мркшићу одали су чланови најуже породице, супруга Ђурђа, ћерке Светлана, Јелена и Марија, брат Гојко, као и многобројна родбина, пријатељи и колеге.

Осим дугогодишњег саборца и колеге из Гарде и Корпуса специјалних јединица, Миодрага Панића, који је одржао говор, на Лешћу били су и многобројни пензионисани генерали Војске Југославије, Српске војске Крајине, Војске Републике Српске, као и бивши начелници Генералштаба Војске Југославије Бранко Крга и Драгољуб Ојданић.

Сахрану је организовала Мркшићева породица, уз помоћ пензионисаних колега преминулог генерала. А, како кажу, унапред се знало да за хашке оптуженике нема државних почасти и нико из државног врха није ни очекиван.

– Генерал Миле Мркшић веровао је да ће након одслужења двотрећинске издржане казне бити ослобођен – рекао је генерал Панић. – Нажалост, са тим уверењем преминуо је само месец дана пре очекиване слободе. А преминуо је јер је држава Србија, која га је послала у Хаг, заборавила на њега. Исто тако заборавио га је и Хашки трибунал. Као да су желели да умре да се не би оглашавао по питању нејасноћа око дешавања у Вуковару, у Хагу и затвору у Лисабону. Те нејасноће ће кад-тад бити разјашњене.

Делове текста, које је генерала Мркшић написао 1995, на Лешћу је прочитао генерал Панић:

– Са гардијском бригадом покушао сам да зауставим мрачне силе, упозоравајући тадашње Председништво СФР Југославије и тадашњи Генералштаб ЈНА, а пошто су се сви они нашлу у лажима и преварама, био је изведен пуч унутар војног врха – написао је генерал Мркшић. – Није приведен крају и већ је било касно. Вулкан је прорадио, лавина се излила и више страдање и смрт није било могуће спречити… Ако је ратних злочина и било, треба их тражити изван структуре ЈНА.

ОПРОШТАЈ ОД РАТНОГ ДРУГА

Пријатељи и колеге, другови са Кордуна и из завичајних удружења, ратни другови, у присуству породице, опростили су се од генерала Мркшића и на комеморацији ујутру у просторијама СУБНОР.

– Имао је планове када изађе, али га је прерана смрт спречила – рекао је генерал Миле Новаковић. – Видео је шта се спрема и покушао да спречи, али било је касно и гардсијска бригада била је упућена у Вуковар. И нису српски тенкови кретали на Хрватску, већ је гардијска бригада ишла да помогне гладним и жедним војницима.

Чланак САХРАЊЕН МИЛЕ МРКШИЋ: Генерал испраћен без војних почасти се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

На Цетињу ће у суботу, 20. јуна, бити сахрањени посмртни остаци 23 црногорска митрополита, који су ексхумирани приликом археолошких истраживања на Ћипуру недалеко од Цетињског манастира, осамдесетих година прошлог вијека.

Свету заупокојену литургију служиће митрополит црногорско-приморски Амфилохије у цркви на Ћипуру са почетком у 8.00 часова.

У Цетињском манастиру на Ћипуру од 1484. године, када је саграђен, до 1692. године, када је разорен, столовало је 25 митрополита зетских, црногорских и приморских.

Извјесно је да је у оквиру старог Цетињског манастира на Ћипуру, као сједишта Митрополије, сахрањено 23 од 25 митрополита јер не постоје расположиви материјални докази нити било какво народно предање да су сахрањени на неком другом мјесту.

Познато је само да је митрополит Рувим Трећи сахрањен у манастиру Горњи Брчели, а митрополит Сава у манастиру Добрска Ћелија, гдје се привремено налазило сједиште Митрополије послије разарања старог па све до обнове Цетињског манастира.

Чланак ЦЕТИЊЕ: У суботу сахрана посмртних остатака 23 црногорска митрополита се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц/Ројтерс

Иса Бољетини, ког Албанци сматрају за националног хероја и његов лик стављају на заставу “Велике Албаније”, биће данас сахрањен на северу Косова.

Бољетини је умро 1916. у Подгорици, одакле су његови посмртни остаци пребачени у Митровицу, а сада ће бити сахрањен у родном селу Бољетину код Звечана.

То село је потпуно албанско, али у општини Звечан живе углавном Срби. Такође, кула у којој ће бити сахрањен налази се поред православног манастира Соколица.

Косовска полиција је због тога сахрану прогласила за догађај високог ризика и наредила да је обезбеђује велики број полицајаца са севера КиМ и из Приштине.

Мати Макарија, игуманија манастира Соколица, очекује да ће Албанци “правити мало гужву довођењем људи аутобусима на поклоњење”.

– Али свака сила за време бива, па ће и то да прође – рекла је она.

Чланак КРАЈ МАНАСТИРА СОКОЛИЦА: Албанци сахрањују свог „јунака“ Ису Бољетинија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Бивши припадник ОВК Бег Ризај, који је убијен у оружаном сукобу у Куманову, уз почасти је данас сахрањен у меморијалном комплексу у Глођану, у општини Дечани.

Комеморацији, коју је организовала Oпштина, присуствовали су његови саборци из бивше ОВК, у унформама те расформиране организације. Ризај је био официр специјалне јединице „Црни Орлови“ ОВК.

Сахрани је присустовао велики број грађана, затим посланици свих странака заступљених у Скупштини Косова, као и неке личности из јавног живота Македоније и Албаније.

Беживотно Ризајево тело било је умотано у заставу Албаније.

Сви говорници на сахрани назвали су Ризаја херојем албанског народа.

Чланак ШТА ЋЕ РЕЋИ ЕУ И САД: Терориста убијен код Куманова сахрањен као национални херој се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Дакле, Гаврило Принцип од пре сто година терориста, а они који су овог викенда убили осам македонских полицајаца – нису! Овако гласи коментар остављен на једном од сајтова који последњих дана помно прате збивања у Македонији и око ње. Читаоци најчешће протестују због упадљивог одсуства термина тероризам, како у западној штампитако и у изјавама западних званичника. Нема ни оштрије осуде виновника инцидента у Куманову. А то су, према коментарима читалаца, искључиво „албански терористи”.

На стогодишњицу Сарајевског атентата на надвојводу Фердинанда, на Западу се прилично лако баратало терминима терориста и терористички чин, који се сада ипак штедљивије користе. Заговорници политички коректног језика и избегавања олаког манипулисања овим терминима код нас као аргумент за такво становиште користе, између осталог, управо случај са Принципом. Како није требало њега олако квалификовати као терористу, не треба ни друге.

Какав је, међутим, вокс попули тренутно у Србији?

„Шта рећи на ово? Упада ти у државу група наоружаних Албанаца, напада и убија полицајце, а братија из ЕУ то назива ’политичком кризом’. Питам се шта би било кад би наоружани Срби упали у Косово и кренули да убијају тамошњу полицију – да ли би тражили од Тачија да смири ’политичку ситуацију’ или би се свом силом стуштили на српску власт”, коментар је извесног НастyБ на сајту Б92.

Или, са истог сајта: „Тек два дана каснијеСи-Ен-Ен, Би-Би-Си, Скај њуз и остали јављају да је у Македонији дошло до сукоба полиције и, пазите сад, ’терориста’.Да, то су ставили под знаке навода. Нигде ниједном није поменуто да је у питању тероризам. ’Шарли ебдо’ – цеосвет сазнао за секунд…”

Или: „Дакле, влада је крива? Онда је крива и редакција ’Шарли ебдоа’ што их је напала наоружана група?”

Или: „’Шарли ебдо’ су напали терористи, а Куманово оружане снаге!? Браво, Европо… Желим вам кумановски сценарио, а ви после слободно нападаче називајте како год вам је воља!”

И све у сличном тону. И наш колега Живојин Ракочевић је у јучерашњем тексту у „Политици” под насловом „Минут ћутања над Македонијом” написао „терористички напад”. Баш тако, под знацима навода. Али из других разлога у односу на колеге са Запада. Он каже да то просто није тероризам него оружана побуна и то носи још теже значење онога што се догодило у граду близи српско-македонске границе – акт који има за циљ да избори за себе нове институционалне повластице и отцепљење од Македоније. И о томе је писао.

„У Македонији користе термин тероризам и то је еуфемизам за албанску побуну и скривање истине од већине јавности, мада она у основи не може да се сакрије. За странце је то све под наводницима и они чекају да виде да ли да сутра за те побуњенике кажу да су герила која тражи своја права и легалне интересе. Ми у Београду прихватамооно што кажу Македонци, опет због незамерања, што је сасвим у реду. Али морамо погледати истини у очи и рећи шта је то.Ради се о побуни, активно у томе учествују и локално становништво и локални екстремисти, а албански политичари широм Балкана ћуте поводом тога”, каже Ракочевић.

Наоружани Албанци у Куманову ни за генерала Армије Македоније у пензији Илију Николовског нису терористичка група, него – плаћеници. Како преноси агенција Бета, Николовски, који је у међуетничком сукобу у Македонији 2001. године командовао Другим армијским корпусом, изјавио је јуче да се полиција у Куманову сукобила са плаћеницима, и то искусним, који имају ратна искуства не само из региона већ и са Блиског истока.

Откуд толико недоумица шта је то било и ко су били они наоружани људи у Куманову? Можда да пронађете неку од више од 100 дефиниција тероризма, па да сами одлучите да ли је то – то, или је ипак „оружана побуна”, „наоружана група”, „плаћеници”… Јер, изгледа да се све своди на то из које позиције посматрате одређена збивања. Узгред, различитим дефиницијама тероризма баратају и ФБИ, Стејт департмент и америчка војска.

Има и једна пригодна дефиниција Ноама Чомског која говори томе у прилог: „Важно је имати на уму да се појам тероризам обично користи као увреда, а не као реч која тачно дефинише оно што се њоме означава. То је блиско историјском правилу да је наш тероризам против њих исправан и праведан (ко год ми били), док је њихов тероризам против нас страшан злочин. Све док се та пракса негује, расправе о тероризму не могу бити озбиљне. То је само облик пропаганде и апологетике.

Чомски је иначе онај светски чувени интелектуалац, антиглобалиста, који је у јануару запитао што РТС свету није био „Шарли ебдо”, то јест зашто нико 1999. године није рекао „Ја сам РТС”.

И социолог Владимир Вулетић каже да је чињеница да термини нису неутрални. Они носе одређено значење и откривају позицију (становиште) онога ко говори о неком проблему. Поготово, како додаје, у оваквим ситуација кад се заиста, у зависности од угла из кога посматрате, може говорити о ослободиоцима или о терористима.

Грађаникоментатори у Србији, међутим, као да уопште немају дилему шта је у питању и зашто се избегавају поједини термини. То је за њих још један доказ примене двоструких стандарда, доказ тезе да су Албанци заштићени као бели медведи шта год да раде на Балкану, доказ да постоји пројекат стварања „муслиманске државе” у Европи.

Вулетић се слаже да је већинска реакција у Србији на догађаје у Македонији таква и приписује то осећају фрустрираности и незадовољства свим оним што се дешава око Косова и на Косову. Испољавајући своја осећања на овај начин, грађани, с једне стране, показују солидарност, а са друге, чак и важније – жељу да се нађе савезник у тој још незавршеној „утакмици” са Албанцима.

„Оно што виде јесте да се дешава да процес за који се веровало да ће можда бити завршен с Косовом заправо није завршен и да сенаставља”, истиче он, додајући да та реакција подразумева и својеврстан страх. Јер, ако би се којим случајем реализовала та идеја о „великој Албанији”, онда би она узела још један део Србије, али би се и наметнула као друга велика, а можда и значајнија сила од Србије на Балкану. При том бибила подржана и на неки начин представљала упориште за позицију САД у овом делу света. А то се вероватно додатно коси са неким другим погледима на како ствари на Балканутреба да стоје.

Чланак ТЕРОРИСТИ ИЛИ НАОРУЖАНА ГРУПА: Што важи за Принципа, не важи за албанску оружану групу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

На Старом гробљу у селу Стајковце у понедељак је сахрањен Бобан Ивановић, један од осморице полицајаца специјалног састава МУП Македоније који су убијени у завршници дводневних сукоба са албанском терористичком групом ОВК у Дивљем насељу у Куманову. Само неколико километара даље, на гробљу Камник на периферији Скопља, почиваће Ивановићев колега Горан Стојменовић из села Миладиновци, а Љубиша Аранђеловић сахрањен је на Грдаском гробљу Бутел. Горан Илијевски је сахрањен на гробљу у Гостивару…

Позадина погибије изузетно искусног полицајца, какав је био Ивановић, професиналца који је командовао одељењем, откривена нам је поузданим, иако незваничним сазнањима из саме акције, да је страдао у кукавичком бомбашком нападу – с леђа. У тренутку када се акција смиривала, предајом последњих терориста који су излазили из кућа са подигнутим рукама и белим чаршафом у знак предаје, пред стављање лисица, Ивановић је заједно са Исамедином Османијем, нападнут с леђа – бомбом скривених терориста који су одбијали да се предају. Обојица су остали мртви на лицу места.

– Остали смо у трагичним догађајима без нашег Бобана – говори нам његова рођака Јелица Јовановић из пограничног села Табановце. – Сурова судбина је га отргла од најближих. Тешко је у овим тренуцима туге говорити о његовом прекрасном лику доброг човека, племенитог сина, оца, супруга, о његовом опасном послу који је професионално и храбро обављао до последњег часа. И оставио је живот ту, на рубу Куманова.

Тешко болесна и болом скрхана Бобанова мајка Лозанка, после две хируршке интервенције, веома тешко је примила вест о погибији сина. Њено порекло је из Старог Нагоричана. Бобанов отац Дојчин је из тамошњег села Никуљане, али сада живе у насељу Синђелић на периферији Скопља. Тугу због губитка Бобана деле са другим сином Гораном, који је свештеник у Прилепу.

Јелица нам објашњава да је и Љубиша Аранђеловић пореклом из Табановца. Оженио се и скућио у Скопљу. Иза себе је оставио супругу и два сина, а у Табановцу оца и брата.

У СТРУГИ БЕЗ ЖАЛОСТИ

Испред општинске зграде у Струги током дводневне државне жалости у Македонији због погибије осам полицајаца, заставе нису спуштене на пола копља. Грађани су револтирани, али нико из локалне самоуправе коју предводи градоначелник из опозиционе Демократске партије Албанаца (ДПА) Зијадин Села није давао објашњење за тај потез…

Чланак САХРАЊЕНИ СРПСКИ ПОЛИЦАЈЦИ: Терористи се предали па бацили бомбу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Републици Српској, Федерацији и Дистрикту је Дан жалости поводом терористичког напада у полицијској станици у Зворнику, у којем је убијен полицајац Драган Ђурић а рањени Жељко Гајић и Стево Миловановић.

У родном селу Каракај код Зворника сахрањен је убијени Драган Ђурић уз највише полицијске почасти.

Сахрани су у име Владе присуствовали – потпредсједник Антон Касиповић, министар унутрашњих послова Драган Лукач и министар саобраћаја и веза Неђо Трнинић, посланици у парламенту Српске, у Представничком дому БиХ из ове регије, многобројни грађани, породица и пријатељи.

У почасном строју испред породичне куће, убијеног Ђурића од јутрос су испраћале његове колеге.

Фото: РТРС

Четрдесетосмогодишњег Ђурића у терористичком нападу убио је Нердин Ибрић из Кучић Куле код Зворника.

Ибрић, који је током напада узвикивао „Алаху екбер“, ликвидиран је приликом размјене ватре са полицијом.

Ђурић је у служби МУП-а Српске провео више од 20 година.

Породица Драгана Ђурића 1992. избјегла је из Бановића, а у рату му је убијен отац чији посмртни остаци ни до данас нису пронађени.

Опијелу испред породичне куће убијеног Ђурића присуствово је и предсједник Српске Милорад Додик који је посјетио његову мајку и брата и изјавио им саучешће.

Чланак ЗВОРНИК: Дан жалости, сахрањен полицајац Драган Ђурић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: zvornikdanas.com

Драган Ђурић, припадник Министарства унутрашњих послова /МУП/ Републике Српске, који је убијен у терористичком нападу на полицијску станицу у Зворнику, биће сахрањен сутра уз највише полицијске почасти на гробљу Каракај у Зворнику, речено је Срни у МУП-у Српске.

Драган Ђурић рођен је 17. новембра 1967. године у Бановићима. Био је настањен у насељу Улице у Зворнику.

Припадник МУП-а Српске био је од 7. априла 1994. године.

Ђурићевог оца Николу почетком рата убили су припадници такозване Армије БиХ у бановићком селу Жељова, одакле су поријеклом, али за тај злочин још нико није одговарао, рекли су Срни мјештани и родбина убијеног полицајца.

Мајка убијеног полицајца данас живи у Зворнику, гдје су Ђурићи избјегли у току рата.

У терористичком нападу на полицијску станицу у Зворнику, који је синоћ извршио Нердин Ибрић /24/ из Сапне, убијен је полицајац Драган Ђурић, док су рањени полицајци Жељко Гајић и Стево Миловановић. Нападач је ликвидиран приликом размјене ватре.

Нападач је, уз поклич „Алаху екбер“, око 19.00 часова упао у просторије полицијске станице и одмах почео да пуца из аутоматске пушке.

Чланак ЗВОРНИК: Сутра сахрана убијеног полицајца Драгана Ђурића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs, спутник

Грађани Москве и представници руског естаблишмента, предвођени руским председником Владимиром Путином, опростили су се у Храму Христа Спаситеља од познатог писца Валентина Распутина, који је преминуо у суботу у 78. години живота.

Председник Русије изјавио је саучешће и кратко разговарао са пишчевим рођацима.

Према тестаменту, Распутин је захтевао да буде сахрањен у Иркутску, поред своје кћерке која је погинула у аутомобилској несрећи 2006. године.

Чланак ХРАМ ХРИСТА СПАСИТЕЉА: Опроштај од руског писца Валентина Распутина се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости / Д. Дозет

У Новом Саду испраћен на вечни починак пилот Омер Мехић (48). Уз тактове песме „Тамо далеко“,супруга Славица положила на одар црвену ружу, а синови одбојкашке лопте.

Колона људи, нема и непрегледна на Градском гробљу у Новом Саду, испратила је јуче на вечни починак Омера Мехића (48) мајора авијације и једног од најдичнијих пилота Војске Србије.

Од човека храброг и племенитог, који је погинуо у петак са још петоро људи приликом пада хеликоптера којим су спасавали бебу из Новог Пазара, опростила се породица, родбина, пријатељи, колеге и врх Министарства одбране који је предводио начелник генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић.

– Погинуо је обављајући задатак, а Војска Србије изгубила је најбоље што је имала – речи су опроштаја Мехићевих колега у гробљанској капели.

Затим је вијугава колона, на челу са одром прекривеним српском заставом, лагано, уз звуке посмртног марша кренула ка породичној гробници Мехића. Тек ископаној.

Нису је Омер и супруга Славица ни имали у плану. Планирали су само живот.Пре четири годинеуспели су да купе стан у Новом Саду. У том гнезду, коначно стеченом, уживали су са синовима 17-годишњим Давидом, првотимцем јунирске репрезентације Србије у одбојци и Денисом (14).

Славица је супруга испратила са црвеном ружом у руци. У том цвету симболично је стало свих 19 година њихове љубави. Синови су на испраћај оца понели, сваки по једну, одбојкашку лопту. У знак захвалности за сву очеву љубав, а нарочито за подршку у бављењу спортом.

– Омере, соколе – оловним гласом Радовцан Аћимовић започео је опроштајни говор у име Мехићеве родбине.- Дружимо се већ 20 година, проживели смо многе лепе и тешке тренутке, али овај, ова несрећа која нас је мучки задесила је непреболна.

Подсетио је Аћимовић на храброст и племенитост Омерову у рату у БиХ, као и током прошлогодишњих поплава.

– Спасао си на хиљаде људи, у сваки задатак ишао си срцем, храбро и неустрашиво, а тако је било и у петак – рекао је Аћимовић. – На част је твојој породици што је имала тебе, таквог људину.

Почасни плотуни запрали су небо над Новим Садом,а на стотине окупљених љиди и даље је нечујно стајало.Тек када је труба зајецала тактове незваничне националне химне „Тамо далеко“, зачули су се јецаји.

Фото: Новости / Д. Дозет

У родном Мошорину, подно Тителског брега одакле је и полетео пре готово деценију и по, данас је уз војне почасти сахрањен капетан авијације Милован Ђукарић (33), трагично настарадао у хеликоптерској несрећи у петак увече, приликом спасавања петодневне бебеиз Новог Пазара.

Од њега су се опростили његови најмилији, мајка Недељка, отац Остоја, млађи брат Ђурађ. На сеоском гробљу уз почасни плотун, око 16 часова је спуштен у раку. Државна тробојка, која је до тада прекривала посмртни сандук, предата је пилотовим родитељима. Скамењњни од бола и туге, грле је и стежу на груди уместо сина, узданице.

Од капетана авијације Ђукарића, опростили су се и његове колеге пилоти, министар војни Братислав Гашић, генерал-мајор Ранко Живак, командант ратног ваздухопловства. На пут до вечне куће, храброг пилота, испратили су његови суграђани, пријатељи, познаници. Заувек су се опристили од свог хероја.

Окамењени од бола који раздире срце, Ђукарићи не могу да проговоре. Из куће жалости у Улици Саве Коларића 27, одакле је у 13 часова кренула тужна поворка, одјекивали су болни јауци: „Миловане, Миловане…“ Скрхани неизмерним болом, тешким, оловним корацима, ишли су за сандуком прекривеним државном заставом и букетом белих ружа. Непрегледној колони, на путу до православне цркве у центру села, прикључивали су се многи мештани, и младо и старо. Опело у цкрви, која је била претесна да прими све, служили су свештеници СПЦ и војни, а одатле су се упутили према гробљу.

– Велика је ово несрећа – каже старина из Мошорина, додајући да село не памти оволико душа на погребу. – Сви смо се дичили њиме. – Увек је био спреман да помогне, радан и вредан. Ех, та зла судбина!

На гробљу, опроштајући се последњи пут од капетана, његове колеге још једном су подсетиле на његову храброст, пожртвованост и посвећеност послу.

Чланак ЗБОГОМ ХЕРОЈИ: Пилот Омер Мехић сахрањен уз „Тамо далеко“, Мошорин испратио капетана Ђукарића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: sojuz-v.com

Комеморација ће се одржати у музеју и центру за људска права „Андреј Сахаров“, након чега ће уследити сахрана на гробљу Тројекуровскоје, пренео је британски BBC. Руске власти су забраниле вишим званичницима Пољске и Летоније, који су желели да присуствују сахрани Немцова, да уђу у Русију.

Председник пољског Сената Богдан Борусевич изјавио је синоћ да му руске власти нису одобриле визу како би могао да присуствује сахрани Немцова.

Портпарол пољског министарства спољних послова навео је да је ускраћивање визе Борусевичу одмазда за то што се на листи санкција ЕУ нашла Валентина Матвијенко, председница Савета федерације, Горњег дома руске скупштине.

Поред тога, летонска политичарка Сандра Калнијете је синоћ изјавила да јој руске власти на аеродрому Шереметјево у Москви нису дозволиле улазак у земљу, где је хтела да присуствује сахрани Немцова.

„После двочасовног чекања, рекли су ми да ми је одбијен захтев за улазак у Русију, сходно одговарајућем закону, параграф 27, тачка 1. Када сам упитала шта тај параграф значи, нико није могао да ми да одговор“, рекла је Калнијете телефоном агенцији АФП.

Руски опозициони лидер Алексеј Наваљни, који је такође желео да присуствује сахрани, а налази се у 15-дневном притвору због дељења летака за најављивање протеста, није добио дозволу за привремени излазак из затвора, наводи BBC.

Чланак ЦРНА ЛИСТА: Ко све неће моћи да дође на сахрану Бориса Немцова! се појављује прво на ИСКРА.