Поповић примио признање од Вујановића (Фото: Новости)

Милорад Поповић, лауреат некада угледне награде тврди да „великосрпско својатање“ песника разара црногорску свест

ВЕЋ је одлука да Његошева награда припадне Милораду Поповићу за роман „Човјек без лица“ (Отворени културни форум са Цетиња и „Фактура“ из Загреба), поделила црногорску јавност, а додела овог признања бившем боксеру у уторак, попримила је све одлике политичког и културног инцидента.

Примајући признање које су пре њега понели писци несагледиво већег угледа и формата, контроверзни аутор нагласио је да „великосрпско својатање Његоша разарајуће делује на развој црногорске националне свести: јер, уколико највећи јужнословенски песник, који је уз то био световни и духовни поглавар Црне Горе није Црногорац, онда је свако доказивање националне самобитности бесмислено и безнадежно“.

Лауреат за кога се тврди и да је био у „пословним везама“ са жиријем, добијајући Његошеву награду из руку председника Црне Горе Филипа Вујановића, у Владином дому на Цетињу, наставио је у сличном тону:

– У духовној матрици етногенетичара и клеронационалиста нема места за сумњу, а камоли за двојност или вишезначност: дакле ни за могућност да Његошу, попут, рецимо, Чеслава Милоша, Гогоља, Бродског, Андрића, Деснице, Ковача… чија дела баштине најмање две националне књижевности, буде истовремено црногорски и српски, коначно и јужнословенски песник. Јер, имплицитно би признали посебност црногорске националне културе, али и светоназорску антиномију: у црногорској рецепцији Његош је генијални слободар, а у великосрпској доктрини он је уз Светога Саву, други стуб тобожње националне супериорности – рекао је Поповић.

Угледни познаваоци Његошевог дела, и аутори који су награду понели док је она имала већи значај и била политички неупрљана, нису у уторак желели да улазе у дубљу полемику са Поповићем, који је препознатљивост у Црној Гори стицао ставовима попут оног да је „проблем са Русијом секундаран, а са великосрпством трајан“.

– Сигуран сам да никога на овом свету најновији добитник Његошеве награде не може убедити да Петар Други Петровић Његош није знао ко је, ни којој књижевности припада – био је телеграфски сажет академик Миро Вуксановић, потпредседник Његошевог одбора Матице српске.

Сажета је била и реакција црногорског песника Ранка Јововића:

– Његошева награда је потпуно деградирана. Тиме сам рекао све!

У свом стилу, иронично, „скаредну беседу“ прокоментарисао је и академик Матија Бећковић, носилац Његошеве награде:

– Лепо размишља и логично закључује, што се и очекује од добитника Његошеве награде.

ЧОВЕК СА ЛИЦЕМ

– УКУПНО Његошево дело нас подстиче и обавезује да изграђујемо личност на поштовању морала и правде. На идеалу чојства, према ком човек не треба да буде „човјек без лица“ из наслова романа добитника овогодишње Његошеве награде, већ човека са лицем, карактером и особеношћу или како Његош поручује – „име чесно заслужи ли на њој/ он је има рашта полазити“ – рекао је Филип Вујановић, председник Црне Горе.

Чланак БИВШИ БОКСЕР, ДОБИТНИК НАГРАДЕ ЗА РОМАН: Срби својатају Његоша се појављује прво на ИСКРА.

Роман о изузетној Дијани Будисављевић (Фото: РТРС)

Књига Вилхелма Куеса „Дијанина листа“ прича истиниту причу о изузетној жени Дијани Будисављевић, која је током Другог свјетског рата спровела једну од највећих хуманитарних акција, не само на тлу подијељене и окупиране Југославије ,него и у Европи под окупацијом или доминацијом нацистичке Њемачке.

Ријеч је о акцији спасавања више хиљада српске дјеце из логора Независне државе Хрватске.

Акција спасавања српске дјеце из усташких логора у свом пуном обиму почела је послије операције њемачких и снага НДХ у Босанској Крајини и на Козари, у јуну и јулу 1942. Послије ужасних покоља током саме операције, десетине хиљада Срба свих узраста је депортовано у Јасеновац, највећи усташки концентрациони логор.

Велики број заточеника је одмах убијен, док је један број мушкараца и жена упућен у логоре у Њемачкој или Норвешкој, директно или преко логора на Београдском сајмишту. Од мајки су прије депортовања одузета дјеца, чак иако се радило о бебама. Тако се почетком лета 1942. у усташким логорима у Јасеновцу, Старој Градишки и околини нашло више хиљада српске дјеце одвојене од родитеља, међу којом је убрзо настао помор од глади и болести. Велика група дјеце је усмрћена отровним гасом у логору Стара Градишка. Потпуно уништење ових малих заточеника спријечила је акција коју је водила Дијана Будисављевић, тада већ са широким кругом сарадника.

Одмах након рата, припадници ОЗНЕ од Дијане Будисављевић одузимају комплетну брижљиво вођену картотеку са фотографијама, те јој забрањују даљи рад.

Вилхелм Куес је успио вјерно да дочара оно што је било основно – атмосферу масовних прогона и смрти. Зато ова књига има изузетан значај за упознавање широке јавности с једним овако несебичним и изузетним хуманитарним подухватом какав је спасавање српске дјеце из усташких логора.

Чланак „ДИЈАНИНА ЛИСТА“: Роман о изузетној Дијани Будисављевић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

На свечаности поводом 85 година постоjања Библиотеке града данас су саопштени наслови 10 наjчитаниjих књига у 2015. години, а прво место припало jе роману Mишела Уелбека „Покоравање“.

За таj роман уредник и власник „Боока“ Иван Бевц примио jе награду.

На другом месту jе трилер Jу Несбеа „Снешко“ у издању “ Лагуне“ коjа jе на тоj листи имала jош две књниге: „Ухваћен“ Харлана Kобеjна коjи се нашао на петом месту и „Убити птицу ругалицу“ на деветом месту, коjу jе „Лагуна“ обjавила у сарадњи са „Платоом“.

Издавачка куца „Вулкан“ заузела jе треће место романом „Девоjка од папира“ Гиjома Mусоа, док jе четврто припало „Геопоетици“ са романом „Kафка на обали мора“ Харукиjа MУракамиjа.

Роман Ирвина Jалома „Лечење Шпенхауером“, коjи jе обjавио „Плато“ заузео jе шесто место а на седмом се нашао „На рубу вечности “ Kена фолета“ у издању „Eвро боока“.

„Боока“ jе заузела осмо место романом фредерика Бегбедеа „Романтични егоиста“, а на десетом се нашла књига „Психиjатри, психолози и други болесници“ Родрога Mуњоса Aвие у издању „Самиздата Б92“.

Чланак „ПОКОРАВАЊЕ“: Десет наjчитаниjих књига у 2015. у Библиотеци Београда се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У ужи избор за НИН-ову награду за 2015. годину ушло је 12 романа, међу којима су три досадашња добитника, али и три дебитантска.

Петочлани жири, којим председава Божо Копривица, добио је на читање чак 179 наслова, објавио је НИН у новом броју, а међу насловима који су у ужем избору са три романа досадашњих добитника – „Ла Санс Парелле“ (Агора) Милисава Савића, који је добио и вратио НИН-ову награду 1991. за „Хлеб и страх“, затим „Иследник“ (Лагуна) Драгана Велкића, који је 2007. награђен за „Руски прозор“, те „Анђео атентата“ (Лагуна) Светислава Басаре, који је 2009. добио НИН-ову награду за „Успон и пад Паркинсонове болести“.

Међу романима у ужем избору за 62. НИН-ову награду су и три дебитантска романа – Владимир Табасевић, иначе најмлађи аутор у трећем кругу, номинован је за роман „Тихо тече Мисисипи“ (Студио Знак), Љубомир Кораћевић „Лагер“ (Књижевна општина Вршац) и Дејан Тиаго Станковић за „Есторил“ (Геопоетика).

У ужем избору су и романи двије ауторке – „Парк Логовској“ Дане Тодоровић (Геопоетика) и „Рајска врата“ Љубице Арсић (Лагуна), те романи „И ноћ се увукла у његово срце“ Ђорђа Писарева (Агора), „Осама“ Владимира Кецмановића (Лагуна), „Република Ћопић“ Вулета Журића (Службени гласник) и „Путникова циглана“ Радована Белог Марковића (Српска књижевна задруга).

Име добитника ове престижне књижевне награде биће познато 18. јануара. Одлуку ће донијети жири који, уз Копривицу, чине и Михајло Пантић, Јасмина Врбавац, Тамара Крстић и Зоран Пауновић.

НИН-ову награду за 2014. годину добио је Филип Давид за роман „Кућа сећања и заборава“.

Чланак НИН-ОВА НАГРАДА: У ужем избору 12 романа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У књижари „Или-или“ у Андрићграду синоћ је одржана промоција романа „Кроз прстохват цимета“ чији је аутор Александра Михајловић.

„Роман има две приповедне нити – историјску и савремену, које својим писмима боје цимета спаја краљица Наталија Обреновић, супруга Милана и мајка Александра Обреновића“, каже Михајловићева.

Она истиче да је један од савремених ликова Велес Петронијевић, доцент на катедри за естетику, на Филозофском факултету, опчињен љепотом, која му је често и изговор за донжуанство, али и Сереном Кјеркегором и његовом филозофијом људске егзистенције.

„Велес је и пасионирани проучавалац историје, нарочито династије Обреновића, тачније живота несрећне краљице Наталије“, појашњава аутор књиге.

Михајловићева каже да је други савремени лик Велесова сестра близнакиња Весна и да је она његово лице, оно светије и свијетлије.

„Трећи савремени лик је Итана. Она пасионирано трага за убицама своје сестре близнакиње Ведране која је, радећи докторат из психологије, истраживала ланац елитне проституције у Београду“, додаје Михајловићева.

Књижевни критичар Вања Јекић каже да је роман „Кроз прстохват цимета“ остварен као сложено приповједање четворо наратора у првом лицу.

„Приповедна структура романа је изузетно динамична и семантички отворена. Приповедачи се брзо и наизменчно смењују, а фрагменти су кратки и замишљени као делови једне целине“, истиче Јекићева.

Она додаје да је једно од кључних питања које роман поставља – питање идентитета.

„Питање је опште, универзално и увек актуелно, а посебно у нестабилним, климавим временима једне нације, а наша нација, чини се никако не излази из таквих времена“, рекла је Јекићева.

Чланак АНДРИЋГРАД: Представљен роман „Кроз прстохват цимета“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

. У беседи поводом добијања ”Андрићеве награде” за роман ”Осама”, нагласили сте част што сте њен први добитник, али, по свему судећи, и  Андрићева награда је добила Вас. И једна и друга страна, условно речено, сада су врло високо поставиле лествицу за наредне године и добитнике… Како, сада, даље?

    – Ја већ неколико година нисам навикао да примам награде, раније сам их примао… – каже за ”Искру” Кецмановић –  Имам доста дугачак језик, па ме жири не воли… Али, док сам примао награде, то је увек било питање – да ли та награда сада представља притисак и обавезу неку за даље?.. Увек сам говорио – не! Може да представља само подстицај и да буде позитивна, у негативном смислу тога нема код мене. Тако да, како даље, видећемо… Ја сад имам у глави скицу новог романа који ћу да почнем током ове године полако да пишем.

    . Можемо ли сазнати нешто више о томе?

     – Може само толико да ће о Титу бити роман. Занимљиво је то да, иако је он фасцинација и за живота и после, до сада није написан роман о њему! Ево колико година је прошло од његове смрти, а заправо ниједан роман о њему није написан… А, није написан из потпуно оправданих разлога:  зато што је јако тешко наћи угао из кога би се писало о њему. Објективни посматрач – то би било нешто јако, јако тешко, да би могло да буде добро, да се пише из његове перспективе, то би опет и аутор морао да буде генијалан и да му се посрећи јако, па да од тога нешто буде… Ја сам нашао начин како може, али не смем да га откријем.

. До тада – остаје нам ”само” ово поређење вашег ”Осаме” са делима „Кад су цветале тикве“ и „Проклета авлија“… И, стварно, у тим годинама доћи на треће место, уз Михајловића и Андрића, да чините једнакостранични троугао у  српској књижевности… Како то доживљавате?

    – То доживљавам као врхунски комплимент, јер су управо „Кад су цветале тикве“ и „Проклета авлија“ у мојој личној библиотеци на самом врху. Чак, мада није примерено рећи тим редосладом  уз  ”Андрићеву награду”, али –  “Кад су цветале тикве“ чак ми је ближе дело.

„Кад су цветале тикве“ је мој најдражи роман на српском језику.

. Шта је са  идејом екранизације романа „На Дрини ћуприја“ или „Проклета авлија“, коју сте предлагали Емиру Кустурици?…

    – Кустурици та идеја није ”легла”, али, поново   смо причали о могућности да нешто урадимо. Ако му се, већ, допао језик којим пишем у ”Осами”, можда и пронађемо ”заједнички језик”…

Чланак ПОСЛЕ ОСАМЕ, РАДИМ НА ТИТУ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Свој нови роман „Осама“ Владимир Кецмановић представио је публици у Народној библиотеци „Филип Вишњић“ у Бијељини .

Тема романа је вријеме и људи данас, у ратној трагедији главног јунака.

Владимир Кецмановићу својим романима не одустаје од завичаја и Босна је завичај и његовог трагичног јунака . Наслов новог романа могао би бити хомоним , па је и питање како да га читамо – као име Осама ( Бин Ладен ) или станје -осама ?

– Можете и овако и онако, али примарно значење јесте ОсАма , као Осама Бин Ладен , јер је приоча о младићу који доживи трагедију у рату деведестих и који послије тога изгуби разум, умисли да је Бин Ладен и ту заблуду скупо плати. Међутим, пошто читаву причу прича један стари човјек који своје позне дане проводи у Америци гдје је отишао из Босне, његова прича јесте испуњена неком меланхолијом, тако да други изговор осама, такође може да прође, рекао је Кецмановић.

Кецмановић је омиљен писац и колумниста на српском говорном подручју, што је показало и велико интересовање бијељинске публике за промоцију његовог новог романа. Томе су допринијеле и одличне критике међу којима и Емира Кустурице.

Раније објављени и награђивани романи „Феликс“, „Топ је био врео“, „Сибир“ били су међу најчитанијим у Народној библиотеци “Филип Вишњић “.

Чланак БИЈЕЉИНА: Представљен роман „Осама“ Владимира Кецмановића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: edukacija.rs

Током осам дана београдског Сајма књига продато је 7.327 примјерака романа „Гора Преображења“ Љиљане Хабјановић Ђуровић која говори о Светом Сави, саопштио је данас издавач романа „Глобосино Александрија“.
У саопштењу је наведено да роман, који је привукао огромну пажњу на Сајму, говори о томе како су Немањићи стварали српску државу и Српску православну цркву и како је Свети Сава испунио себе свјетлошћу Духа Светога и собом обасјао српски род, а српски народ кроз вијекове опстајао на стази Светосавља.

Штанд, на коме је Љиљана Хабјановић Ђуровић током цијелог дана потписивала купљене примјерке књиге посјетили су, између осталих, и Његова светост патријарх српски Иринеј и Његово високопреосвештенство митрополит црногорско – приморски Амфилохије.

Чланак БЕОГРАД: Роман о Светом Сави купило више од 7.000 посјетилаца Сајма књига се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/vesti-online.com

Један од најактивнијих посленика на српској исељеничкој културној сцени у Канади, Радомир Батуран из Торонта, објавио је роман „Кустос Мезезија“ писан пуних 35 година.

Роман, подијељен у шест дјелова, односно 68 глава и одштампан на 550 страна, говори о вишевјековној патњи и болу јерменског и српског народа.

Историјски документованом причом о Јерменима и Србима аутор се трудио да похвата и надовеже потргане конце јерменске породице Мезезија на Балкану, од битке на Сиракузи 663. године до НАТО бомбардовања Србије 1999. године.

Међу стотинама ликова са простора Балкана, источног Средоземља и Блиског истока, издвајају се кустос Мезезија и конзерватор Богумил, оба из Земаљског музеја у Сарајеву.

„Батуранов роман хоће да саопшти: постојимо на страшном мјесту и у страшном времену. Хоћемо ли стићи и утећи, не знамо. Али постојимо“, написао је у рецензији професор књижевности Владимир Димитријевић.

Роман „Кустос Мезезија“ објавио је београдски издавач „Катена Мунди“, а осим на предстојећем Сајму књига, биће током октобра представљен у више градова у Србији, као и у Лондону и Канади касније ове јесени.

Радомир Батуран магистрирао је на романима Бранислава Пекића, а докторирао на књижевном дјелу Растка Петровића на Универзитету у Београду. Аутор је прве антологије српског метафизичког пјесништва „Од Растка до Растка“, као и једне књиге прозе и двије збирке пјесама.

Прије одласка у Канаду 1996. године, Батуран је био научни сарадник Института за књижевност и умјетност у Београду. У Торонту је основао, уређује и издаје двојезични часопис за књижевност и културу „Људи говоре“, чији јубиларни, 25. број, ускоро излази из штампе.

Чланак О БОЛУ И ПАТЊИ ЈЕРМЕНСКОГ И СРПСКОГ НАРОДА: Батуран објавио роман писан 35 година се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Роман Драгана Тепавчевића „Град за незбринуту дјецу“, у коме један човјек трага за идентитетом у граду без идентитета, добитник је друге награде на конкурсу за најбољи роман године, у организацији Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево.

Овај роман, који би због тематике и осјећаја за историју и људе града на који се односи /Сарајево/ могао бити културни догађај, сага је о болном путу спознавања властите судбине, коју прати покушај разоткривања идентитета града, који је оставио његов професор и несуђени усвојилац.

Тепавчевић истиче да ће се ти путеви „на крају укрстити изненадном и подсвјесном намјером главног јунака да бар помогне у разрјешењу идентитета града, кад већ не може да открије своје поријекло, а поистовјећивање му долази као мелем на грдну рану“.

Стилске и тематске асоцијације на велики српски и ексјугословенски роман Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“, Тепавчевић објашњава чињеницом да главни јунак више не живи на просторима гдје се све важно дешавало, а ту је и опис туче који директно изазива ту спону са „Тиквама“.

„Ипак, чини да то не искаче у први план. Међутим, роман је и осврт на прошлост или, боље речено, пресјек прошлости која никад не застаријева ни у Босни, нити у њеном главном граду, него се само слаже и наставља у сјећањима на њу“, наводи писац за Срну.

Историја је временом постала национална и политичка дисциплина, сматра Тепавчевић и оцјењује да се од ње, како изгледа, може живјети.

На констатацију да је однос бошњачке махале и српских брђана изворно одредиште свих такозваних „мултиетничких“ процеса у Сарајеву, Тепавчевић појашњава да је у уводу романа наговијестио ту „табу“ тему, о којој се мало писало и говорило.

„Шта је то било у Сарајеву урбано, а шта рурално и нису ли често замјењиване улоге? Јаз је постојао, није се премоштавао, а изгледа да није било ни жеље нити воље да се граде мостови толеранције.

Годинама се прећуткивало да су `чаршјанери` и `брђани` у сукобу, а из тих супротности је касније настала и она прича о `раји` и `папцима`. Нетрпељивост је само јачала“, наводи Тепавчевић.

Он наглашава да чињеницу како „нешто не ваља и не `штима` у роману најбоље осјети и `чује` глувонијеми човјек“.

„Он то види, осјећа, боли га, не мири се с тим. Због тога ће и извршити `свјесно` самоубиство“, појашњава писац.

У „Граду за незбринуту дјецу“, углавном, нема невиних. Жртве и џелати очас промијене мјеста. Ипак, Тепавчевић инсистира на покушају да освијетли обје стране. У Босни је то одувијек јерес, а у Сарајеву, након овог рата, постаје и лудост.

„Мјерити туђу кривицу за нешто што се дешава, истовремено носећи своју кривицу за коју нико не смије да зна, једна је од окосница приче. Увијек је лакше кривицу приписати другима, а своју прећутати.

Покушај да се проговори о нечему на начин који се разликује од службеног и прихваћеног био је непожељан протеклих година, а питање је да ли је сазрело вријеме да се уопште чује друга страна“, говори Тепавчевић.

Према његовој оцјени, тај још увијек „дијалог пијанаца у кафани у којој се надвикују и лупају шакама по столовима, опасно на рубу нове туче и крвопролића, а без разумног дијалога, не иде па не иде“.

Објашњавајући потенцијалним читаоцима зашто би требало да прочитају ову идентитетску сагу која завршава у ратном вихору који изгледа као природан епилог појединачне и колетивне несвијести, Тепавчевић истиче потребу
да се сазна понешто о граду, себи, другима.

„Роман нуди увид у оно што је претходило тренутку кад је дијалог престао, кад је бука надјачала разум, а читалац можда провјери да ли и он носи неки терет неке скривене кривице“, сматра Тепавчевић.

Писац „Града за незбринуту дјецу“ рођен је 1956. године у Гацку. Гимназију и Филозофски факултет /Одсјек за југословенске књижевности/ завршио је у Сарајеву. Постдипломске студије похађао је на истом факултету и 1986. одбранио магистарски рад /“Књижевно дјело Витомира Лукића“/.

Играни драмски текстови су – „Интелектуални банализам“ /са Б. Калезићем, Б. Брђанином и Ј. Живковићем/, 1979. „Није било ништа страшно“ /са Б. Калезићем/, а 1985. текст је уврштен у `Антологију младе БиХ драме`, „Халдол депо“ /са Б. Калезићем/, 1989. текст преведен на словеначки језик и игран у Позоришту „Тоне Чуфар“ у Јесеницама, као и монодрама из 1993. године „И бог је побјег`о из Сарајева“.

Аутор је стотињак документарних емисија, филмова и репортажа – емитованих на телевизији. У Кијеву 1998. године на Међународном филмском фестивалу „Златни витез“ добитник је награде жирија за документарни филм „Приче из земунице“.

Приповијетке и критичке текстове /од рецензија до књижевних студија/ објављује у часописима -„Траг“, „Нова Зора“ и „Српска вила“ и другдје, а од 2000. године приче је исписивао на страницама новина „Кишобран“ из Ванкувера.

Године 2005. „Бесједа“ из Бањалуке и „Боспа форлаг“ из Стокхолма објавиле су му књигу прича под називом „Бројање слова“, а „Прометеј“ из Новог Сада 2010. године роман „Кома у 26 слика“. У децембру 1998. године одселио се у Бризбејн /Аустралија/, гдје живи с породицом.

„Хоће ли бити промоције у Сарајеву?“, питамо Драгана Тепавчевића.

„Хоће, за сада само у Источном Сарајеву“ – одговара писац саге о потрази за два идентитета.

Чланак ДРАГАН ТЕПАВЧЕВИЋ: Глувонијема времена се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Не пристајући да се оријентални свет и ислам тумаче из шаблонизоване, колонијалистичке визуре, која је дубоко игнорантска, нетачна и нехумана, Владимир Кецмановић написао је роман „Осама“, који ће се у књижарама појавити до краја септембра, у издању „Лагуне“.

Због оваквог става, као и због бескомпромисне суровости израза и политичке некоректности поенте, овом роману у рукопису, који је управо предат издавачу, већ је приписана духовна сродност са Уелбековим „Покоравањем“.

Главни јунак књиге је Бајазид, потомак старе босанске беговске породице, плод забрањене љубави:

– „Осама“ је прича о Бајазиту – или, како би то у идиому овог романа зазвучало – „Бајазиду“ – сину балије Мурата и влахиње Милице, чија је љубав, што би рекао један чувени доктор, пала „тамо где не треба и где јој се човек најмање нада“ – каже, за „Новости“, Кецмановић, аутор романа „Топ је био врео“, „Сибир“, „Каинов ожиљак“, књиге прича „Зидови који се руше“…

У братоубилачком рату деведесетих година прошлог века Бајазидов отац је непристајање да се уклопи у поредак у ком „памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати“ платио животом.

– Јунаци „Осаме“ су припадници народа који је изнедрио Скендера Куленовића и Мешу Селимовића. Међу којима, као и у сваком народу, има свакаквих – од поменутих великана, па до којекаквих Шабановића, Топаловића и Хаџихафизбеговића – каже Кецмановић и открива нам значење наслова. – Бајазит, илити Бајазид је, с правом се разочаравши у свет који га окружује, у потрагу за бољим световима кренуо поистоветивши се са великим борцем за „праву веру“, Осамом бин Ладеном.

Прича је писана егзотичним босанским идиомом, из перспективе неименованог приповедача и сведока који се своје оријенталне касабе присећа из њујоршког паба. На једном нивоу Кецмановићев „Осама“ је реплика на Андрићеву „Проклету авлију“, смештена у сродан духовни миље и нов, или само наоко нов, историјски контекст. Овакву посвету великом делу и писцу, Кецмановић објашњава:

Као нескривена реплика би могло да се тумачи то што Бајазид – баш као Андрићев Ћамил идентификацију са султановим братом Џемом – идентификацију са Осамом бин Ладеном плаћа по најскупљој цени. Остале аналогије нису последица ауторове интенције, него чињенице да свет у ком живимо, нажалост, јесте прилично успела реплика Андрићевог дела.

КОМПРОМИС СА ШЕЈТАНОМ

Сматрајући да је много последица ратова из деведесетих година прошлог века, које се данас показују, Кецмановић закључује:

– Једна од најтежих је свакако та што је најбоље синове јужнословенских народа колонизатор ставио пред свршен чин: Уколико не пристану да направе компромис са шејтаном, нема им друге него да се идентификују свако са својим Осамом.

Чланак ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Овај свет је као Проклета авлија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Након 15 година Милан Кундера је објавио нови роман под насловом “Фестивал неважности“. Њујорк Тајмс пише да је ријеч о књизи пуној ‘намјештаљки, лажи и таштине’ док лондонски Гардијан сматра да је француско-чешки класик испоручио ‘строгу и прелијепу прозу’.

Вјечни кандидат за Нобелову награду за књижевност, Милан Кундера се посљедњих година све мање појављује у јавности и све мање објављује. Аутор савремених европских класика попут “Шале“ и “Неподношљиве лакоће постојања“ води миран живот у новој домовини Француској, уздрман оптужбама из родне Чешке да је био сарадник комунистичког режима.

Ново роман “Фестивал неважности“ написао је на француском језику, а за англоамеричко тржиште га је објавио Харпер Колинс.

Због тога је објављивање ‘Фестивала неважности’, кратког романа или можда јако дуге новеле, прилика да се сусретне Кундера у позним годинама, можда мудрији а можда џангризавији. Роман је по оцјени Њујорк Тајмса “лепршав“ и “на лак начин“ разматра односе међу групом пријатеља у Паризу, као и да није тако психолошки дубок и увјерљив као његова најбоља дјела.

„Није само да се радња догађа у Паризу, него се и заузима типичан париски став фасцинације ироничним гестовима и позама“ пише Њујорк Тајмс.

Нарација анегдоте о Стаљину у роману представља “грчевит покушај да се књизи да тежина и значење“ па се „Фестивал неважности“ чита и као шала о властитој ирелевантности која се унапред подразумијева“, поентира по строгоћи позната критичарка Мичико Кукатани.

Бавећи се најозбиљнијим проблемима човјекове егзистенције, Кундера у овом роману намјерно није написао ниједну озбиљну реченицу, задржавши притом своје ‘прелијепе описе’, сматра Буклист, оцјењујући роман као ‘стилски и тематски класичног Кундеру’.

Лондонски Гардијан ипак је беневолентнији па истиче да је нова Кундерина књига ‘привлачан и укусан’ кратки роман, ‘освијетљен дневним сунцем и духовит, као и живахно елегантан’. Истиче се како четири главна лика имају свијест о аутору, ког називају ‘господару’, а он их одлучи све довести у Париз и припремити им неколико перипетија. Гардијан признаје да је ‘структура романа танка’, а ‘центру недостаје мотива’, али хвали неподношљиву лакоћу читања “Фестивала неважности“.

Чланак ФРАНЦУСКА: Након 15 година Милан Кундера објавио нови роман се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

У препуном клубу-књижари-галерији “Гласник” данас је, пред шароликом публиком, представљен роман Љубодрага Стојадиновића “Лакши облик смрти – Сећања пуковника Мисираче” у издању Службеног гласника.

Гужва је разумљива за свакога која се срео, у било ком облику, са текстовима Стојадиновића било да су то сатиричне приче, текстови у “Јежу”, афоризми, романи, анализе догадјаја или колумне у бројним листовима.

Такође, разумљив је и шаролик састав гостију јер је аутор почео каријеру као брилијантан војник (завршио све високе војне школе), последипломске студије завршио је на Институту за социолошко и политичко правна питања а магистрирао политичке науке да би 1. марта 1995. био кажњен губитком службе у чину пуковника због деликта мишљења и јавног сукоба са режимом Слободана Милошевића.

С обзиром да је написао више хиљада новинских текстова, да је добитник “Златног јежа”, новинарске награде “Светозар Марековић”, литерарне “Лаза Костић” данашњој промоцији присуствовале су колеге новинари, сатиричари али и пензионисани официри.

О књиизи су говорили, поред аутора, главни и одговорни уредник “Јежа” и сатиричар Радивоје Лале Бојчић, књижевни критичар, песник и издавач Гојко Божовић и уредник Гласниковог издања Миодраг Раичевић.

– “Лакши облик смрти” је роман о лудилу деведесетих година прошлога века у Србији, из перспективе бившег “пуковника Мисираче” – објаснио је Божовић и додао да представља спој приче из војничког живота и политичке сатире.

– На тренутке урнебесно духовит, овај роман говори о томе како тесно скројени мозгови (у овом случају војнички) реагују на ситуацију која измиче калупима у које су смештени – наставио је Божовић.

– Сукобу замишљеног, или измаштаног света, са реалношћу Стојадиновић прилази чисто књижевним средствима. Од гротеске до парадокса, од туге до, чешће, хумора, овај текст нас уводи у заумни свет моћи што нас, перманентно, држи на ивици провалије – оценио је Божовић уз опаску да аутору помажу хумор и духовитост да изложи руглу стереотипе нудећи личне пројекције једног времена.

Бојчић је своје излагање подигао на ниво сјајне хумореске објашњавајући “да би књигу прочитао у једном даху да у сред тог задовоољства није зазвонио телефон а када ми се огласи телефон, ја попут већине Срба, издахнем”.

Предсказавши да ће роман бити, “како то Срби кажу – бестслер”, Бојчић је поставио хипотетичко питање “ако је творац Друге Југославије Винстон Черчил добио Нобелову награду за своје, зашто не би пуковник Мисирача добио НИН-ову награду за своје мемоаре”.

Бојчић је одао признање уреднику књиге што је у рукопису нашао не само о чему је 90их био виц већ и зашто би све што се тада и након тога догадјало могло да буде смешно, само да није трагично.

– Ако су се победе војводе Мишића проучавале на војним академијиама, онда би се из мемоара пуковника Мисираче могло научити све о нашим поразима – гласи

Бојчићев предлог слогана под којим би издавач требало да нуди читаоцима ову књигу. Прозвани уредник књиге такодје се потрудио да му текст буде у складу са Стојадиновићевим, констатујући да је “тих судбоносних, историјских, апокалиптичних 78 дана стало на 300 страна а Љуба би сигурно рекао ‘боиље него да је било обрнуто.

– Како ми из и из победе и из пораза излазимо подједнако јаки и увек се дочекамо на главу која нам служи уместо ногу – ево и нас ту где јесмо – на промоцији Стојадиновићевог романа – констаовао је Раичевић.

Уз подсећање да је о времену под сјајем крстарећих ракета написано хиљаде страна, Раичевић је констатовао да је” овај укоричени преглед негдање наше стварности написан руком мајстора – приповедача и док га је читао чинио му се нестварним, домаштаним, а била је наша сурова стварност”.

Подсетивши читаоце на “Криволак”, за који је аутор рекао Тањугу да има култни статус у Словенији и Хрваткој, Раичевић је изнео мишљење да је овај роман ако не други део а онда је скоро његов логичан наставак безнадја наговештеног пре две деценије.

– Речи очај и безнадје које су се у ‘Криволаку’ писале малим словом у ‘Лепшем облику смрти’ добиле су велико и почетно – констатовао је Раичевић.

– Ово јесте роман о крају века и о крају једне Србије, а на овој се као што се свакодневно можемо уверити,увелико ради – закључио је уредник књиге.

Чланак БЕОГРАД: Представљен сатирични роман „Лакши облик смрти’ Љубодрага Стојадиновића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Списатељица Алин Оханесјан је у дебитантском роману „Орханово насљеђе“ изазвала и велику пажњу читалачке публике у Србији, а ријеч је о потресној саги о страдању Јермена.

Само десетак дана по изласку, „Орханово насљеђе“ овдашњим читаоцима потпуно непознате јерменске списатељице Алин Оханесјан, у издању Лагуне, нашао се на другом мјесту бестселер-листе, што није честа појава. Разлог би требало потражити у изузетној вјештини којом је ауторка представила страхоте јерменског страдања, прије једног вијека, од стране Турака, проткане несвакидашње потресном љубавном причом. На том маршу смрти, о коме се до сада веома оскудно писало, живот је изгубило између милион и милион и по људи, од два милиона колико их је тада живјело у Отоманском царству.

У роману, од свог ексцесног дједа Кемала, Орхан је наслиједио изузетно успјешан посао ткања ћилима, али је тестаментом породична кућа у Турској завјештана Седи, старици која живи у старачком дому у Лос Анђелесу. Сматрајући то неправдом, Кемал одлази да је посјети и на своје запрепашћење од ње сазнаје не само стравичне детаље о протјеривању њених сународника, већ и о несвакидашњој љубавној вези у чему је његов дјед имао важну улогу… Роман се тако креће кроз вријеме, од посљедњих година Отоманског царства па до краја 20. вијека. Оханесјан, која је рођена у Кувајту одакле су јој родитељи рано избјегли у Јужну Калифорнију гдје и данас живи, дала је интервју за Вечерње новости.

* Може се претпоставити да у роману има и аутентичних дијелова, с обзиром на то да је ваша прабаба Елизабет доживјела геноцид?

– Кроз роман се провлаче искуства моје прабабе. Родитељи мог оца су такође били једни од преживјелих. Упознали су се у сиротишту и вјенчали се. Док сам писала књигу, много сам се бавила историјским истраживањем. Овај роман је испреплетан породичним причама, историјским чињеницама из дневника и записа свједока тог догађаја, и наравно, мојом маштом.

* Прихватили сте се једне врло осјетљиве теме и успјели да избјегнете једнострано гледање на те трагичне године?

– Писац који теми не приступа непристрасно ствара пропаганду, а не умјетност. Ипак, то не значи да треба да буде потпуно политички неутралан. Мени је било важно да прикажем да добри људи некада чине ужасне ствари, или су свједоци истих, али не раде ништа како би их спријечили. Знала сам да причи из перспективе Турске морам да приступим отвореног ума и срца.

* Поука из романа је да се прошлост не смие заборавити, јер је дио националног идентитета, али и да се не смије бити њен заробљеник?

– Та тврдња је примјенљива само на појединца. Колективно сјећање, које се односи на цио један народ, нешто је сасвим друго. Подразумијева историју, закон, обештећење и слично. Ја нисам компетентна да некога учим тим стварима.

* Многи ваши јунаци, и Јермени и Турци, потомци жртава и злочинаца, суочавају се са тешким бременом прошлости, за коју, наравно, нису криви…

– Криви? Не. Али сматрам да је веома важно да починиоци признају шта су урадили, и да се извине, као што је то учинила њемачка влада. Крити чињенице из прошлости не води ничему добром.

* У драматичне догађаје уплели сте и једну страсну љубавну причу која, иако има веома необичан ток и расплет, дјелује убедљиво…

– Љубав Кемала и Лусине издржала је тест времена, даљину, звјерства и раздвојеност свих врста. То су највеће љубавне приче нашег времена.

* Најпре сте писали приче. Колико вам је роман, и то првенац, представљао професионални изазов? С каквим сте се дилемама суочавали?

– По мом мишљењу, већи изазов за писца представљају кратке приче. У роману имате много више простора и времена да разрадите идеје, односе између ликова и радњу. Само изванредан писац може да напише одличну кратку причу. Ја и даље откривам како да успјешно пишем обје форме. Надам се да ћу заувијек учити о томе.

* Какве реакције очекујете од турских читалаца?

– То зависи од појединца који чита књигу. Никада нисам сматрала да одређена група има истовјетно мишљење. Турака има на милионе и сви они имају различито образовање, политику, и долазе из различитих окружења. Мислим да ће реакције на књигу бити разноврсне.

Чланак ПОТРЕСНА САГА: Хит роман о страдању Јермена се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Телеграф

Најзначајнији роман југословенског „црног таласа“- „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића од петка ће се наћи у домаћим књижарама у издању Лагуне.

Овај роман први пут је објављен 1968. године и заузима значајно место у српској књижевности и култури XX века. Издавачка кућа Лагуна најавила је да ће у наредном периоду објавити сабрана књижевна дела Драгослава Михаиловића.

„Кад су цветале тикве“ има облик монолошке исповести: некадашња боксерска нада са Душановца Љуба Сретеновић сећа се догађаја с краја четрдесетих и почетка педесетих година који су га отерали у емигрантску чаму Шведске.

Основна линија заплета тиче се збивања у Љубиној породици и његовој спортско-љубавничкој каријери, али све је то одређено и оплемењено позадином ширих друштвених збивања.

Михаиловићев роман је тако постао једно од првих уметничких дела која су додирнула тему Информбироа.

Драгослав Михаиловић (1930) српски је књижевник, редовни члан САНУ, добитник многих књижевних награда и признања, чија су дела превођена на више европских језика.

Рођен у Ћуприји, студирао југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду. Са двадесет година је био ухапшен и послат на Голи оток. Изабрана дела су му штампана два пута.

Чланак БЕОГРАД: Кад су цветале тикве, у издању Лагуне од петка у продаји се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Роман „Тесла, портрет међу маскама“ Владимира Пиштала номинован је за једну од најстаријих и најугледнијих америчких књижевних награда „Нешнел бук аворд“, која је установљена још 1936. године.

Пишталов роман доживио је запажен успјех у Америци, а промовисан је у Њујорку, Бостону, Чикагу и другим универзитетским центрима, преносе београдски медији.

Након што је прво издање романа продато за нешто више од два мјесеца, Пишталов амерички издавач „Грејвулф прес“ је одштампао и друго издање.

Роман „Тесла портрет међу маскама“ добитник је НИН-ове награде за најбољи српски роман за 2008. годину.

Роман прати животну путању великог српског и свјетског научника Николе Тесле на необичан и за српску културу потпуно нов начин.

Написан је поетским стилом са много трагичних тренутака, уз низ изванредно обликованих споредних ликова.

Владимир Пиштало ради на Бекер колеџу, у Вустеру у Масачусетсу, гдје предаје свјетску и америчку историју.

Један је од најзначајнијих савремених српских писаца. Његова најпознатија дјела су романи „Тесла, портрет међу маскама“, „Миленијум у Београду“ и „Венеција“, која су преведена на десетак свјетских језика.

Чланак САД: Пишталов роман о Тесли номинован за једну од најугледнијих награда се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Нобеловац Марио Варгас Љоса открио је шпанским медијима наслов свог следећег романа – „Трг Пет углова“. По његовим речима, прва верзија рукописа је при крају, али још није познат датум објављивања.

– За разлику од осталих дела, где сам прво имао наслов па онда писао остало, у новом роману наслов сам осмислио тек пред крај писања – казао је славни писац који ће 18. јуна посетити Београд и бити гост манифестације „Ноћ књиге“. – Назив дела које пишем ми је важан, јер представља неку врсту синтезе, „капе“ под чијим окриљем настају приче.

У новом роману, Љоса се враћа на добро познати терен – у родну Лиму. „Трг Пет углова“ је назив некада елитног дела перуанске престонице, а данас запуштеног краја, у коме „живе“ нови Љосини јунаци.

Гостујући на Међународном форуму у Мадриду, славни писац још једном је подсетио на важност књижевности у данашњем времену.

– Ако изгубимо култ читања књига, довешћемо у питање слободу изражавања и критичку мисао. Добићемо орвеловски свет, у коме људима-роботима управљају неке невидљиве силе.

Аутор култних романа „Град и пси“, „Панталеон и просветитељке“, „Авантуре неваљале девојчице“, упозорио је да највећа опасност за младе вреба са телевизија и модерних справа, попут таблета.

– Ако једно друштво велика књижевна дела замењује телевизијским серијама, онда смо у опасности да изгубимо оно највредније, слободу да мислимо – упозорава Љоса.

Чланак ЉОСА: Повратак књижевника у родну Лиму се појављује прво на ИСКРА.

Фото:РТРС

Истина о српском страдању након рата на Косову и Метохији шири се у свијету јер је преносе „српска срца“ која су пресађена стотинама људи, као што је Нијемац Јохан који је сазнао да је његово садашње срце припадало Србину Јовану са Косова и о томе сада свједочи, рекао је данас у Сребреници аутор романа „Српско срце Јоханово“ Веселин Џелетовић.

Представљајући овај роман и српска страдања у миру, Џелетовић, који је поријеклом са Косова, навео је да је ова прича настала 2004. године када је приликом посјете Косову и Метохији упознао Нијемца Јохана који је дошао да види породицу човјека чије срце му је пресађено и захваљујући томе продужен му је живот.

„Разговарао сам са тим човјеком и сазнао како је дошао до сазнања да се може купити срце и како је након трансплантације одлучио да сазна ко је човјек чије срце носи и дошао до стравичног сазнања да је добио срце киднапованог Србина са Косова коме су Шиптари извадили срце и продали га. О томе постоји свједочење Албанаца који су били очевици, а познавали су тог Србина“, рекао је Џелетовић.

Он је истакао да је Нијемац, након сазнања чије срце носи и како је до њега доспјело, прешао у православну вјеру и усвојио сина тог Србина чију су жену касније Шиптари силовали. Она се, не могавши поднијети понижење, објесила и дијете је остало без оба родитеља.

Џелетовић каже да је након разговора са тим Нијемцем за два сата написао поему на пет страница која је касније прерасла у роман и да је био под таквим утиском да му ни данас није јасно да ли је он ту поему писао или му је неко „казивао и донио“.

Према његовим ријечима, Јохан му је причао да је срце „хтјело да му искочи“ када му је пришло дијете Србина чије срце носи и да га је обузела неодољива потреба да усвоји то дијете.

„Нијемац је дошао до истине која говори да је њемачка обавјештајна служба 2003. године имала све податке о трговини људским органима на Косову и Метохији, али се о томе ћутало јер се све то догађало у присуству представника западних сила који су за новац и друге услуге ћутали о `лову на Србе` када су војне снаге НАТО стигле на то подручје“, каже Џелетовић.

Он је додао да роман говори о черечењу и животу Срба у гетима на Косову и Метохији у 21. вијеку, о отмицама и трговини њиховим органима, али и о спознаји истине о томе која се полако шири у свијет, чему доприносе српска срца пресађена многим богатим људима у свијету какав је и Нијемац Јохан, али и ово дјело које је преведено на више свјетских језика.

„Иако Шиптари не смију да свједоче о српским страдањима јер их сународници убијају, као што је убијено девет свједока о злочинима Рамуша Харадинаја, тајна о трговини људским органима, ипак, се није могла сачувати и та истина се шири у свијет“, истакао је Џелетовић.

Он је навео да се од Шиптара који су били против рата и самосталности Косова сазнало како је страдао Србин Јован чије срце носи Нијемац Јохан.

У то вријеме, према ријечима Џелетовића, цијена органа је драстично смањена јер је велики број српских органа продаван, али се никада није тачно сазнало колико је српских срца пресађено људима широм свијета који и данас живе захваљујући томе.

„Та српска срца почињу да руше баријере о тајнама, сазнају истину и шире је о српском страдању на Косову и Метохији које још траје“, нагласио је Џелетовић.

Он подсјећа да се на Косову и данас уништава српска имовина и богомоље, да Срби живе у гетима опасаним бодљикавом жицом, да их и даље убијају и киднапују.

Џелетовић је навео да је велики број Шиптара који су починили злочине и уништавали српске светиње трагично завршио, многи су психички обољели, а многи који су рушили гробља и богомоље касније су извршили самоубиства.

„Срби који су остали да живе на Косову и Метохији, без обзира на све патње, не желе да оставе свету српску земљу и богомоље. Тамо се рађа највише српске дјеце и то је нада која обећава да ће Косово поново бити српско, јер је оно и раније бивало туђе и опет постајало српско. Свјетске околности се мијењају, историјски процеси трају и доводе до промјена. Бог ће дати да Косово за кратко вријеме поново постане српско јер другачије не може ни бити с обзиром на корупцију и све остало што прати актуелну власт и стање на том простору“, поручио је Џелетовић.

Осим Џелетовића, на промоцији књиге о српском страдању говорио је протојереј Александар Млађеновић из Сребренице, а поему о Косову уз гусле је приповиједао млади гуслар из овог мјеста Душан Пејић.

Менаџер Удружења писаца „Поета“ из Београда, које је објавило овај роман, Слободан Росић рекао је да је до сада на српском језику објављено 11 издања ове књиге од којих посљедње у 10.000 примјерака, да је роман преведен на више свјетских језика, да је на основу њега настало још неколико умјетничких дјела различитих жанрова, те да се очекује да ће руски редитељ Никита Михалков ускоро снимити филм о овој теми.

Чланак СРЕБРЕНИЦА: Истину о српском страдању говори роман „Срце Јоханово“ се појављује прво на ИСКРА.