Фото: Политика

Породица Марјановића се доселила у мачванско село Раденковић за време прве владавине кнеза Милоша. Највероватније је то било тридесетих година 19. века кад су се на опустеле просторе Мачве насељавали претежно млади људи из Херцеговине, Црне Горе, Босне, Лике и западних крајева Србије.

Глава породице био је најстарији Митар, рођен у Раденковићу 1836. године, чији је син Велимир, рођен 1861. године добио име по деди. Митрова браћа су били Драгојло, рођен 1846, Миливоје 1949. и Нинко 1957. године. Иако је разлика између браће била и 20 година, сви су били у српско-турским ратовима од 1876–1878. године.

Марјановићи су сви били писмени. Ишли су у школу у пет километара удаљено суседно село Глушце, јер је у Раденковићу тада није било. И њихови потомци су се школовали. Нарочито три Драгојлова сина о којима је реч у овој причи из Великог рата.

Драгојло Марјановић је у другој половини 19. века био најпознатији житни трговац, који се преселио са фирмом у Шабац око 1880. године. Најстарији син Душан је рођен 1882. и био је у својој генерацији најбољи ђак Шабачке гимназије. Постао је професор математике и једно време је био директор гимназија у Смедереву и Неготину. Затим се преселио у Београд и ту постао директор Пете мушке гимназије.

Фото: Политика

Душан је био учесник балканских и Првог светског рата. Произведен је у чин резервног потпуковника артиљерије. У време Колубарске битке имао је велике заслуге за ослобођење Шапца, града који је, како је сам говорио, највише волео на свету, а морао је да нареди својим артиљерцима да сруше торањ Саборне цркве у центру града како би уништили непријатељско митраљеско гнездо. Преминуо је 1958. године и почива у Земуну. Они који су познавали професора Душана говорили су да је био сјајан педагог и бриљантан официр, бранећи част отаџбине.

Душанов млађи брат је Риста Марјановић, славни фото-репортер „Њујорк хералда”, рођен 1886. године, о чијим је ратним репортерским подвизима „Политика” у више наврата писала. Био је ђак Шабачке гимназије и студирао сликарство.

Ристину изложбу фотографија са ратишта српске војске отворио је 1916. године председник Француске Рејмон Поенкаре. Свет је видео сва недела која су чинила по Србији нељудска бића у лику аустроугарских војника. Током рата био је све време уз српску војску и имао статус официра у команди за информисање. Уместо тога, могао је да мирно живи у Паризу као представник америчке штампе за Европу, где је имао кућу и аутомобил. Риста је након ослобођења 1919. године основао Авалу, прву новинску агенцију на тлу некадашње Југославије. Преминуо је 1969. године у Београду.

Најмлађи Драгојлов син Коста рођен је 1888. године. Био је ђак генерације у Шабачкој гимназији и један од најбољих на студијама фармације. У балканским и Великом рату био је резервни официр санитета. Могао је да избегне ратне тешкоће, јер је имао прилику да оде у Швајцарску на специјализацију, да припреми докторат из фармације.

Коста је као и сви његови Марјановићи имао на уму да је одбрана Србије најсветије што може бити. Током рата разболео се и и пред сам крај 1918. године отишао је у Швајцарску, али не ради доктората, већ да се лечи. Убрзо је тамо преминуо.

Фото: Политика

Иза ове тројице Марјановића остала је лепа прича како су се браћа први пут после вишегодишњег ратовања сасвим случајно срела у једној солунској берберници. Истога дана, у исти час, као по договору, један за другим улазили су у берберницу и питали се откуд ти. Подшишани и обријани у Солуну су наишли на војнике Шестог пука Дринске дивизије у ком су били њихови земљаци из Раденковића.

Одушевљењу није било краја. Славни фото-репортер Риста је то овековечио сликом, али и речима да ће сви који су на слици доћи кући живи. И дошли су, о чему је писано у „Политици”.

Угледних и образованих Марјановића данас има и у Раденковићу и у Београду.

Чланак ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА: Драгојлови школци и јунаци се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

У галерији „Лубарда“ у Андрићевом институту вечерас је отворена изложба око 60 фотографија из Првог свјетског рата, аутора Ристе Марјановића, под називом „Немојте нас заборавити“.

Кустос и историчар Народног музеја у Шапцу, који је приредио изложбу, Бранислав Станковић каже да је ријеч о фотографијама посвећеним добровољцима у Великом рату, првог ратног фоторепортера Ристе Марјановића, који је рођени Шапчанин.

Фото: С. Гарић

„Мислим да је ово веома значајан пројекат, као и сваки сличан пројекат који се односи на тај период“, навео је Станковић.

Он је рекао да је изложба мисија да се не заборави оно што је било, те да би млади људи требало да буду „инфицирани“ истином о прошлости како би је боље разумјели.

Фото: С. Гарић

„Послије Лувра изложба је отворена у Лондону, а затим у САД, а ове фотографије су вечерас изложене у Андрићграду“, рекао је Станковић, додајући да изложба може да се гледа као сликовница Великог рата.

Он је истакао да је изложба посвећена добровољцима који су дошли из свих српских земаља, Европе, Америке да помогну Србији и угроженом српском народу.

Фото: С. Гарић

„Фотографије Ристе Марјановића, као убједљив и вјеродостојан свједок минулог времена, и након једног вијека не остављају нас равнодушним, а захваљујући томе, загледани у његове фотографије настале у великом рату, можемо да осјетимо мирис запаљених кућа и безнађе збјегова“, рекао је Станковић.

Чланак „НЕМОЈТЕ НАС ЗАБОРАВИТИ“: Изложба фотографија првог ратног фоторепортера се појављује прво на ИСКРА.

Изложба под називом “Немојте нас заборавити“ свечано ће бити отворена сутра (06.06.2015. године) у галерији “Петар Лубарда” у Андрићевом институту са почетком у 19.00 часова.

Поставка представља стваралаштво учесника Великог рата – фотографа Ристе Марјановића који је учинио да наше памћење историје буде много богатије и добрим дијелом увјерљивије. Марјановић је узео ствар у своје руке и са првих линија фронта својом фотографијом извјештавао свијет о данима када се стварала крвава и болна историја.

Марјановић је Шапчанин, рођен 1885. године. Радио је као уредник за илустрације листа “Њујорк Хералд”, издања за Европу. 1912. године одлази у отаџбину гдје постаје дописник Врховне команде у времену Првог балканског рата. Фотографије шаље непосредно са бојишта познатим европским листовима и оне постају драгоцјена хроника у сликама дана који су запалили Балкан. Марјановић прати и снима догађаје од почетка рата: одлазак у рат, изгон и бјежање српског народа пред непријатељима из места у Посавини, Јадру и Рађевини, нарочито око завичајног Шапца, Церску и Колубарску битку, несрећно повлачење преко Косова и Албаније, боравак војске на Крфу и, на крају, улазак српске војске у ослобођене градове.

Посебну пажњу скренуо је на себе 1916. године приликом Савезничке изложбе ратне фотографије у павиљону Марсан музеја Лувр. Тада је познати француски новинар Пол Дибоше Марјановићеве фотографије назвао “иконографијом српског народа”. Његов објектив није мировао ни у току Другог светског рата.

За данашње генерације ове фотографије представљају историјско свједочанство једног времена, и као такве, објављиване у рату, сигурно су допринијеле да се европска јавност упозна са трагичним положајем српске војске којој је била потребна помоћ. У вријеме кад је свијет претрпан свакојаким фотографијама, црно-бијели кадрови Ристе Марјановића постојано држе мјесто у многим уџбеницима историје, енциклопедијама и сл.

Чланак АНДРИЋГРАД: Свечано отварање изложбе фотографија „Немојте нас заборавити“ у галерији Андрићевог института се појављује прво на ИСКРА.